MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Protojerej Mihaij de Kasteljbažak se rodio 1928. Završio je Parisku školu političih nauka, i Teološki institut Svetog Dionisija. Radio je u Ministarstvu inostranih poslova Francuske, rukovodio fabrikom za proizvodnju kristala. 1964 godine dobio je sveštenički čin od svetitelja Jovana Maksimovića, arhiepiskopa Šangajskog i San Franciskog

Uzani put u raj
Verovatno treba nešto reći o mom životu. Do sedamnaeste godine živeo sam u Gaskonu, na granici Francuske i Španije gde je moj otac imao malo zemlje, koju je nasledio. Sami smo radili u polju. Ne pamtim školske raspuste, koje nisam proveo medju pasuljem i paradajzima. Moja porodica je bila tradicionalno katolička, nas su od detinjstva učili umesto pozdrava da kažemo Blagoslovio Vas Gospod. Ali u to vreme iako sam silno voleo crkvu, ne mogu reći da sam bio idealan pripadnik blagočestivog naraštaja.

Odlazio sam noću iz kuče, trošio roditeljski novac, da bi kupovao umetničke albume jer sam to hteo da bude moja profesija. Ali moj otac je imao druge planove. Hteo je da budem činovnik ili biznismen a zatim su mi potražili mesto prvo u jezuitskom koledzu, gde je bio kurs komercijale, a zatim ( kada nisam uspeo na koledzu) u Pariskom institutu političkuh nauka. Pamtim da je došlo vreme da odem iz mog sunčanog Gaskona u magloviti Pariz, iako ja nisam nikako hteo da budem službenik, o kakvom je otac maštao.Ipak sam postao diplomata i počeo da radim u Ministarstvu inostranih poslova Francuske.

Tačno tada sam se i oženio Kristinom, majkom moje četvoro dece. Pri tome sam nastavio da idem u katoličku crkvu, ali moj odnos prema veri me doveo do prekida sa Rimskom Crkvom. Svi moji pokušaji da razumem zašto tako proizilazi, nailazili su na nerazumevanje, nazivali su me protestantom. Niko nije mogao da razume dubinu mojih previranja. Uopšte, to se završilo mojim krajnje bolnim i za mene i za sve moje bliske pekidom sa katoličanstvom. Mnogi rodjaci i tako nisu razumeli kako je to bio težak čin za mene. Ja sam faktički postao izrod iz svoje familije, i iz porodice svoje žene. Pri tome se u mojoj duši stvaralo nešto neverovatno i ja sam ostao “jedan na jedan» sa problemom gubitka vere i počeo da tražim nešto novo.  U ta vremena je u Parizu bio veoma popularan Rene Genon , izvorni katolik koji je postao apologeta istočne filozofije u Evropi. Zahvaljujući njegovom uticaju ja sam se približio islamskoj mistici i pošao sufijama. Njima me je privuklo učenje o molitvi od srca. Ali moje srce je ostajalo prazno koliko da sam išao tamo. Tada sam se uputio u višnuitski hram. Posećivao sam ga stalno u toku godinu dana, čitao Bhavag Gitu, družio se sa guruom, koji je postepeno posvećivao mene u način kako je izgradjeno to društvo. Ali ja sam otišao otuda jer nisam našao odgovore na moja duhovna pitanja.. Učio sam kinesku filozofiju dao, čitao razne knjige … Kao što vidite, moj put je bio veoma složen. Ja sam probao mnoga učenja, ali im se nisam duhovno priklonio.
Jednom se razboleo moj bliski prijatelj. Kada sam došao u posetu, pitao me da li postoji život posle smrti i pitao: «Mišel, ja se bojim da umrem. Ja ne idem u crkvu, ali to, Ti si verujuć, porazgovaraj sa mnom o Bogu.».

Ja sam došao kod njega u 10 ujutru a otišao posle ručka..  I sve to vreme smo razgpvaralči o veri, ali na kraju ja sam morao da priznam da ne mogu da mu pomognem: «Oprosti, rekao sam ,ali ja nisam našao svoju crkvu. Ja sam je tražio tri godine ali nisam našao…» On je ležao na krevetu u ogromnoj dugačkoj i tamn oj sobi.. Bio sam poražen razgovorom, da čak nisam primetio da je u to isto vreme bio još jedan čovek.

Lion. Uličice starog grada. Ta mesta do danas čuvaju uspomenu na velike hrišćanske svetitelje: mučenike, propovednike, naučnike

I evo, pored autobuske stanice neko me uhvatio za rame: «Takva Crkva postoji, — neočekivano i odmah je rekao nepoznati čovek, — oprostite, ispalo je da sam neželeći čuo vaš razgovor, jer sam bio u dnu sobe. Ja sam verujući, i sve što ste rekli me je pogodilo. Kad mogu da vas odvedem u Crkvu koju vi tražite »…Razmenili smo adrese i razišli se na razne strane. A kroz dva meseca na naša vrata su zakucali. Pamtim, moja dvogodišnja kćerka Mari Liz, koja samo što je progovorila, odjednoim je rekla: «Tatin drug je došao». I zaista taj čovek je za mene uradio ono što je samo pravi drug i mogao da uradi.

To je bio isti moj sagovornik sa autobuske stanice, Spiridom Brettos, Grk. On mi je rekao: «U Francuskoj Pravoslavnoj Crkvi na bulevaru Blanki u trinaestom okrugu Pariza ima jedan ruski sveštenik. Ja mislim da treba da se sretnete sa njim ».

Došao sam na pravoslavnu Liturgiju i ostao u Crkvi zauvek. Od prvog puta bez ikakvih sumnji. Ovde sam našao to što sam dugo trazio. Pravi život.
Služba od koje se osećaš kao da si u raju. Pričešće Hristovo… Ja do sada ponekada plačem od sreće što sam u toj Crkvi. Zaista sam teško našao svoj put ovde…

Ponovili ste reči koje vole da citiraju iz udžbenika istorije. Izaslanici kneza Vladimira, koji je bio na službi u Konstantinopolju takodje su govorili da ne mogu razlučiti da li su na zemlji ili već na nebu.

To teško može da proceni onaj koji se rodio i rastao u pravoslavnoj tradiciji. Pravoslavna crkva — je mesto gde se posebno jako oseća realnost, u kojoj je Bog postao čovek. U pravoslavlju ljudi imaju živ odnos sa Crkvom.Oni žive u njoj. Srećeš one u čijim očima svetli vera Hristova ,želiš da podješ za njima, porazgovaraš, zapitaš, kažeš o sebi.  I na Liturgiji je taj osećaj saglasja s Bogom osobito jak.

— Vi ste tako i ostali u prekidu sa vašim rodjacima katolicima?

— Sada je sve u nekoj meri izgladjeno. Naučili smo da zaobilazimo bolne teme, uspostavili svoj našin razgovora. Bukvalno nedavno sam posetio praznik u čast hiljadugodišnjice roda dа Kasteljbažak, na kome su bili predstavnici naše ogromne porodice sa svih krajeva Francuske.Žailim što mnogi moji bliski nisu više na ovom svetu Ali sam ipak radostan što je sve krenulo na bolje …

Nesvestica na Pashu

Vi niste samo došli u hram, več ste postali proavoslavni sveštenik..Da li se to pokazalo kao teško?

Hram u čast svetog Jovana Ruskog u Lionu na Vaskrs

— Veoma. Ja sam to razumeo praktično odmah. Da bi studirao teologiju, ,morao sam da ostavim svoju karijeru u Midu i počeo da radim kao noćni stražar- Tako sam ja skoro odmah se pokazao izborom tipičnim za verujućeg muškarca— duhovno služenje ili potrebe porodice.

Nije trebalo samo da ja učim. Imao sam ženu sa četvoro dece za koje sam bio odgovoran. A u kakvom se to momentu pokazalo, da mi nemamo para čak ni za lekove za dete. Trebalo je razmišljati o tome kako i gde je moguće zaraditi dopunska sredstva …

Kada vidim sveštenike koji samo služe kao mnoge baćuške u bašoj zemlji, — ja im zavidim. Zato što sam ja mogao sebe celog da dam Crkvi kada su deca odrasla, otišavši u penziju sa 60 godina. A do tada sam bio i predsednik fabrike za proizvodnju kristala ispod Pariza, i sekretar Prefekta. Pet dana nedeljno sam radio kao činovnik, a nedeljom odlazio u oltar da bih služio Liturgiju.
Eto to je bilo zaista teško — нalaziti se u dva savršeno različite situacije. Jednom sam se tako umorio, da sam došavši na Pashu u hram, preobukao i upao u obamrlost. Ali bilo je i dubljih problema.

Na primer?

—Na primer, dovoljno dugo čak i kada sam postao sveštenik, ja i dalje nisam imao pravoslavni izgled.  Tako da sam prvih godina mog služenja ja čak bio prinudjen da zamolim jednu našu parohijanku da ode na ispovest drugom svešteniku. Stvar je u tome što je ona govorila meni o nekim svojim teškoćama, od mene tražila savet a ja nisam video gde je problem i šta je toliko obespokojava.
Ima stvari koje su zaista važne za ljudski život, njegov duhovni rast, ali je dosta teško razumeti ih pravilno. Tog trenutka ja još nisam znao da ih razdvojim, nisam imao dovoljno iskustva.
Pravoslavlje daje novi pogled, uči kako da se vide stvarni a ne naizgled problemi. Ali zato je potrebno naučiti ih razlikovati, gledati ceo svet kroz njegovu prizmu.

Kako se prema pravoslavnoj Crkvi odnose vaša deca?

— Moji stariji su ostali mirjani. Sin Žan Gijom ima agenciju za arhitekturu u Parizu a starija kćerka Mari Liz je postala restaurator. Zato su mladja deca vezala život sa neposrednim služenjem Crkvi.
Kventin je postao sveštenik u hramu Jovana Ruskog U Lionu a kćerka Katarina — monahinja u jednom od grčkih manastira. Posle škole je dobila filološko obrazovanje i radila u Nacionalnoj biblioteci u Parizu, bila specijalista za drevne grčke rukopise. Jednom su je poslali u Grčku u Solun. Tamo je Katarina provela nekoliko dana u manastiru. To joj se učinilo dovoljno da bi napravila svoj životni izbor.
Kroz neko vreme je dobila postrig u tom manastiru.

Sin je postao sveštenik a kćerka monahinja. Za obožene roditelje nema veće radosti! Ali ipak ja i moja matušla smo teško to prihvatili.Grčka obitelj u kojoj živi Katrin poznata je po strogom ustavu. Prva tri dana posta monahinje tamo ništa ne jedu,imaju mnogo poslušanja, manastir je oskudan i asketski, tamo nema nikakvih udobnosti: npr. za vodu se treba spuštati na konopcu sa planine. Prve godine mi nismo imali nikakvih vesti od naše kćeri— čak nismo smeli ni da joj pišemo. Sada se ja vidjam sa njom, razgovaramo telefonom. Nadavno sam išao u Grčku, posetio Serafimu (posle postriga je dobila to ime).

Ona je veoma vesela, mladolika, sija. Tamo sve monahinje prosto sijaju od radosti. Moja kćerka živi tamo više od 20 godina i uopšte ne stari.

Rusko pravoslavlje očima Francuza

Oče Mihail u Rusiji smatraju da je Zapad društvo pobedivšeg svetskog znanja. Da li je tako? Vi bi mogli svoju zemlju nazvati katoličkom?

Crkva svetog Jovana Ruskog u Lionu. Mnpgi pravoslavni hramovi u Francuskoj se nalaze u stanovima ili na prvim spratovima stambenih zgrada.

— Ne. Francuska je ateistička zemlja. Crkva ovde nema nikakav uticaj. Posebno zato ovde tako jačaju netradicionalne za francuze religije. Taj put koji sam ja prošao, sada je prilično tipičan. I on svedoči o tome da je naše društvo u krizi.

Znate, seoski poslovi, kojima sam se zanimao u detinjstvu, mnogo su me naučili. U Bibliji je rečeno da je Gospod prokleo Adama rekavši da će čovek u znoju lica svog zaradjivati svoj hleb ali to prokletsvo je postalo blagoslov za one koji se pravilno odnose prema radu. Kroz svoj put čovek se približava Bogu, zato ako su sve njegove misli o tome kako bi više zaradio on će postati nesrećan. Tim mislima se hrane gordost i egoizam a što je više egoizma time je čovek nesrećniji. Zbog njega su mnogi potonuli u samoću. Ljudi su jednaki u masi , jednaki u životu. Oni ne veruju Katoličkoj Crkvi,ali u isto vreme im je krajnje potreban oslonac. A zato počinju da traže za šta da se uhvate, kao nekada ja, prolaze razne puteve- Mnogi pri tome dugo imaju slobodan let iz religije u religiju pa i ne nalaze pravi put. Zato mi se čini da je najvažniji zadatak Rusa koji žive u Francuskoj da propovedaju Pravoslavlje. Vaša sabraća treba da podele sa drugima svoju spasonosnu veru.  Pre četrdeset godina kada sam ja došao u Crkvu bila su druga vremena. Moji bliski čak nisu ni znali šta znači reč «Ortodoksno», «Pravoslavlje», otac je mislio da su to neke muzičke grupe. Ali sada bilo koji francuz koga zanima religija , prekrasno je obavešten o postojanju Pravoslavne Crkve. I Mnogi žele da saznaju više o njoj. A u tome što malo ljudi ide u pravoslavne hramove, oprostite imaju krivicu i sami Rusi. Oni postavljaju Pravoslavlje kao nešto svoje lično nacionalno, ne puštaju sebi strance. Pamtim kako je moja kćerka jednom došla u pravoslavni manastir i neko je, čuvši kako govori pitao: «Zašto ste ovde? Zar niste Francuskinja!» Naš ruski drug koji je bio s njom, je tako izgrdio tog …

Pravoslavlje — to je vaseljenska vera, ona postoji za svakog čoveka na zemlji. O ne govoriti ljudima o njihovom pravu da budu pravoslavni zbog nacionalne pripadnosti je grešno. Hristos je jedan za sve. On nas objedinjava.

U tom planu u Crkvi ne postoje nacionalnosti

A šta lično Vas vezuje sa Rusijom i kako je vi sada vidite?

Znate, sam naš rod je tesno povezan sa istorijom vaše zemlje. Dovoljno je reći da jedan od mojih predaka je postao jedini stranac koji je dobio od ruskog cara krst Svetog Andreja.
Gospodin de Kasteljbažak je bio poslom Francuske u Rusiji nedugo do Krimskog rata 1853–56 godine. On je radio sve da ne bi dozvolio taj sukob, pisao pisma praviteljstvu, pokušavao da dokaže krivicu vojne zavere protiv Rusije. Jednom su ga pozvali kod imperatora Nikolaja I. Gospodar mu je rekao: «Rat će biti, ne možemo ga zaustaviti. Ali Vas lično bih hteo da nagradim»…
Rusija, meni se čini zaista je fantastična zemlja! Najbolji primer toga je da Gospod kažnjava baš one koje voli.  Kao u priči, taj nije otac koji ne bije svog sina. Ali Bog ne kara zbog toga , da bi se osvetio ili zaplašio, već vaspitava, uči nečemu nas ljude.

I zato sve tegobe i tragedije sa kojima se sretala i sreće Rusija, služe samo kao potvrda toga da vi živite u zemlji koju je Bog odabrao. Pogledajte 20 vek u Rusiji. Krvavi ratovi i revolucije, bezbožnička vlast i gonjenje crkve doneli su svetu mnoštvo novih svetaca. I tačno njihovim molitvama Rusija je sada postala slobodna.

14. aprila, 2008. g.
Izvor: http://www.Foma.ru

Тekst i foto: Tatjana Mass
S ruskog prevela: mr. Ž. Mančič

Komentari: