MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Visokopreosvećeni Georgije, arhiepiskop Nižegorodski i Arzamaski:

Sredinom 80-ih godina, budući student Moskovskih duhovnih škola, a potom poslušnik i žitelj Trojice-Sergejeve Lavre, sećam se da se narod skoro nije ni pričešćivao na Vaskrs. Jedan od uzroka je povezan sa tim teškim položajem u kome se Crkva nalazila u godinama sovjetske vlasti. Ali ta vlast je pala, i situacija se mnogo izmenila: u Trojice-Sergejevoj Lavri, već mnogo godina i na Vaskrs i u toku Svetle Sedmice ima veoma mnogo pričesnika. To je pravilna tradicija. To što danas još postoje crkve u kojima ne pričešćuju na Vaskrs, su samo ostaci prošlosti. Molićemo se da milostivi Gospod popravi tu situaciju. A pričešćivanje na Svetlo Hristovo Vaskrsenje, i na Svetli Ponedeljak, je moguće i neophodno.

Drugo pitanje u toku Svetle Sedmice je povezano sa postom, sa ispovešću. Duhovnici Trojice-Sergejeve Lavre uvek daju ovakav blagoslov: post se razrešava, ali uveče pred Pričešće se treba uzdržati od mrsne hrane i može se pričestiti. Ukoliko osećate da vam se savest smućuje, treba da odete kod sveštenika i da se ispovedite. Ali ne treba graditi «automatski» odnos. Dešava se da se čovek i ispovedio, ali se toliko nagrešio da ne sme da se pričesti, jer će mu Pričešće biti na sud i osudu. Ovde mnogo toga zavisi od samog čoveka i njegove duhovne zrelosti. Upravo zbog toga duhovnici često govore da se ne pričešćuje bez ispovesti. Ali to samo svedoči o tome, da čovek zbog svojih strasti ne može dugo da zadrži svetost u sebi. I mi predlažemo da ispovest bude dovoljno česta. U svojoj Vaskršnjoj besedi sveti Jovan Zlatoust kaže: pridjite koji ste postili i koji niste, koji ste se trudili i koji niste, i radujte se, podelite s nama radost o Vaskrslom Gospodu. Braćo i sestre – Hristos Vaskrse! Vaistinu Hristos Vaskrse! Ne smućujte se i živite u slavu Božiju.

Visokopreosvećeni Tihon, arhiepiskop Novosibirski i Berdski:

U Vaznesenjskoj Sabornoj crkvi, mirjane ne pričešćuju na Vaskrs, već samo decu. To je stara ruska tradicija da se mirjani uzdržavaju od Pričešća u Vaskršnju noć. Ocrkovljeni ljudi, koji teže da žive duhovnim životom, znaju da je bilo moguće pričešćivati se ceo Veliki Post, a na Vaskrs pravoslavni mrse. Oni koji žele da se pričeste na Vaskrs su po pravilu ljudi koji nemaju smirenja. Oni žele da budu na višem duhovnom nivou nego što to stvarno jesu. Pričešćivanje na Vaskrs već ulazi u modu čak i medju potpuno neocrkovljenim ljudima, koji u toku Velikog Posta nisu ni postili. Kažu, posebna je blagodat pričestiti se na taj dan. Da bi čovek bio duhovan, treba da ponesen krst hrišćanskog života tokom celog života, da živi po zapovestima, i poštuje crkveni Ustav. Ima mnogo uslova za spasenje duše, a neki misle: pričestio sam se na Vaskrs i posvetio za celu godinu. Treba znati da se može pričestiti ne samo na isceljenje duše i tela, već i na sud i osudu.

Ukoliko sveštenik u svojoj parohiji razrešava mirjanima da se pričešćuju na Vaskrs, on ni u čemu ne greši, jer se zbog toga i služi Liturgija. A mirjani, koji su odlučili da se pričeste na taj sveti dan, treba da uzmu blagoslov od svog duhovnika.

Visokopreosvećeni Vikentije, arhiepiskop Ekaterinburški i Verhoturski, na pitanje «Crkvenog vesnika» o slučajevima odbijanja od Pričešća na Vaskrs je odgovorio: «Nažalost imamo i tu nevolju. Neki sveštenici na Vaskrs ne žele da «odugovlače» službu i zato ograničavaju narod sa Pričešćem – neko deci, a neko po svom nahodjenju. A u stvari svi mogu i treba da se pričeste. I slava Bogu, u mnogim crkvama se na Vaskrs i druge velike praznike polako uspostavlja taj pravilan poredak».

Medjutim, Vladika podvlači, da ni praznici, ni Svetla Sedmica ne umanjuju značenje dostojne pripreme za Pričešće. I kao i u drugim slučajevima treba postiti tri dana: «Treba prineti dan ljubavi i uvažavanja Svetinje kroz uzdržanje, post, molitvu, i pripremanje za Pričešće pokajanjem i očišćenjem svoje duše od grehova. Treba znati da se prilazi najvećoj Tajni Tela i Krvi Hristove, koja je iznad te hrane koja se razrešuje u dane Svetle Sedmice. Ali pred Svetlo Pričešće u Svetlu Sedmicu se čitaju druge molitve: vaskršnji kanon, vaskršnji časovi i molitve pre Pričešća. Eto kakva treba da bude priprema za Pričešće u dane Svetle Sedmice».

Trpeza je puna, svi se nasladite

Da li se može pričešćivati na Vaskrs? Reklo bi se da je pitanje čudno i neprikladno za razmatranje u zvaničnom crkvenom časopisu. Ako se ne treba pričešćivati, onda zbog čega se služi Liturgija? Zbog čega se treba udaljiti od najveće Tajne na najveći Praznik? Medjutim, pokazuje se da po ovom pitanju postoje nepokolebljive zablude. Mnogi vernici smatraju da se treba udaljiti od Pričešća upravo što zbog toga što je Vaskrs najveći Praznik. Tobože, prići Čaši na taj dan je – znak gordosti. Najčudnije je to, što tako ne misle samo crkveni neofiti ili sujeverne starice. Takvog mišljenja se pridržavaju i mnoga naša bratija-sveštenici, pa samim tim i nastojatelji crkava. I kao posledica toga na Vaskrs čitave parohije bivaju lišene Pričešća.

Jedna blagočestiva žena me je saznavši za temu ovog članka upitala: “Recite mi molim kada će članak biti štampan. Želim da ga pokažem svešteniku u našoj crkvi. Kod nas se na Vaskrs niko ne pričešćuje, a imamo jednu crkvu u celom gradu. Zbog toga se ja trudim da Vaskrs dočekam u drugom gradu, u manastiru”. Druga prijateljica mi je pričala o tome šta se nedavno desilo njenoj rodjaki. Njena rodjaka je veoma stara žena, a pritom boluje od raka, i zbog toga retko odlazi u crkvu. Sveštenik dolazi kod nje kući da je pričesti i ispovedi. Ali poslednjeg Vaskrsa je ipak odlučila da nekako ode do crkve, da se pomoli na Bogosluženju i pričesti. Prethodno se ispovedila, postila je, hrabro je odstojala celu službu, naravno ne bez pomoći rodjaka. Prišla je k Čaši i čula sledeće reči: “Mi na Vaskrs pričešćujemo samo decu” …

Ne znam na čemu je zasnovano ubedjenje pojedinih sveštenika i vernika da je pričešćivanje odraslih na Vaskrs – gordost. Mišljenje Crkve je dobro poznato po tom pitanju.

U 66-om pravilu VI Vaseljenskog Sabora je rečeno: “Od svetog dana Vaskrsenja Hrista Boga našega do nedelje nove, čitave sedmice verni treba u svetim crkvama neprekidno da čitaju psalme i poju duhovne pesme, radujući se i praznujući u Hristu, slušajući čitanje Božanskih dela i nasladjujući se Svetim Tajnama. Jer ćemo na taj način zajedno sa Hristom vaskrsnuti i uzneti se na Nebo”.

Sveti Oci malo govore o pričešćivanju upravo na Vaskrs (verovatno zbog toga što se u davno vreme nije postavljalo to pitanje), medjutim u njihovim delima se mogu sresti veoma kategorične izjave. Kod prepodobnog Nikodima Svetogorca i svetog Makarija Korintskog nalazimo sledeće: “Oni ljudi, koji i poste pre Vaskrsa, ali se na Vaskrs ne pričešćuju, ne praznuju ovaj Praznik nad praznicima”. Ovo tvrdjenje Sveti zasnivaju na tome što Vaskrs i jeste Hristos, kako kaže Apostol: “Pasha naša je Hristos, žrtvova se za nas” (1 Kor. 5, 7).  Na taj način, praznovati Vaskrs znači prisajedinjavati se Hristu, Njegovom Telu i Krvi.

“Trpeza je puna, svi se nasladite. Tele je uhranjeno, …”. O čemu govori sveti Jovan Zlatoust u oglašavajućoj besedi, koja se čita na Vaskršnjem Bogosluženju, ako ne o Pričešću? Crkva uhranjenim teletom naziva Hrista. Tako se u tumačenju na priču o bludnom sinu, gde se pod bludnim sinom podrazumevamo svi mi, a pod Ocem – Otac naš Nebeski, kaže: “I tele uhranjeno njega radi (to jest nas radi – prim. ured.) žrtvova, Sina Svoga Jedinorodnoga Otac, i Telo Njegovo daje kao Pričešće i Krv” (Sinaksar u Nedelju bludnog sina).

Veliki Grigorije Palama zakonski propisuje u “Desetosloviju” da hrišćani treba da se pričešćuju svake nedelje i na svaki veliki Praznik. Značajno je takodje i to što se govori u “Tomosu sjedinjenja” o epitimijama, koje se daju osobama, koje stupaju u treći brak: “Ako neko napunivši četrdeset godina i pritom se ne stideći svoga uzrasta, niti brinući o hrišćanskom blagočestivom životu, već samo zbog strasne želje ulazi u treći brak, da bude pet godina odlučen od Svetog Pričešća, i taj vremenski period nikako ne može biti skraćen. Ali i posle toga pošto se udostoji Prečistog Pričešća, da mu ne bude dozvoljeno da se pričešćuje u neko drugo vreme, sem na spasonosno Vaskrsenje Hrista Boga našega, radi očišćenja koliko je to moguće, koje se dešava u toku prethodnog uzdržanja tokom Velikog Posta”.

Dakle, čak i osobe koje su dobile epitimiju mogu da se pričeste na Vaskrs, pri čemu baš na Vaskrs, a kod nas verujući čovek, koji je proveo post u uzdržanju i čistoti, lišava se toga o čemu se Crkva moli još i pre početka Posta: “…silazi k nama Jagnje Božije u svetoj i svetloj noći Vaskrsenja” (Nedelja mesopusna. Stihira na večernji). Zar je slučajno što baš na Vaskrs i u Svetlu Sedmicu Crkva poje “Telo Hristovo primite” (pogledati pričasten na Vaskrs) pre toga nego što se iznese Čaša, prizivajući na Pričešće sve prisutne na Bogosluženju?

Medjutim, nije nam želja da upadnemo u drugu krajnost. Nije potrebno utvrdjivati da na Vaskrs treba da se pričeste bukvalno svi, pa samim tim i oni koji su se slučajno našli u crkvi. Mogu se razumeti oni pastiri, koji brinu da će na Praznik k Čaši prilaziti nepripremljeni ljudi, koji nisu postili, nisu bili na ispovesti ili koji čak ni ne pripadaju Pravoslavnoj Crkvi. O tome, da je nedopustivo da se na Vaskrs pričešćuju ljudi koji za to nisu spremni, Zlatoust kaže: “Vidim da postoji velika pometnja po tom pitanju. Jer ako se u drugo vreme ne pričešćujete, iako ste često i čisti, a kada dodje Vaskrs, drznete se i pričešćujete čak iako ste učinili neko zlo delo. O besmislenog običaja! O zle predrasude!”

Podvucimo to da veliki učitelj Crkve uopšte to nije govorio radi toga da bi zabranio pričešćivanje na Vaskrs, već radi toga da bi pozvao ljude da budu dostojni Pričešća: “Ni Bogojavljenje, ni Četrdesetnica ne čine ljude dostojnim Pričešća, već ih time čini iskrenost i čistota duše. S tom čistotom duše možeš da se pričešćuješ svaki put kada prisustvuješ na Liturgiji, a bez nje se nikada ne pričešćuj …Da naše reči ne bi poslužile za još veću osudu vas, molimo vas ne za to da ne prilazite, već da se učinite dostojni i prisustva (na Liturgiji), i Pričešća”. Dakle, pitanje o tome, da li je ovaj ili onaj čovek dostojan da se pričešćuje na Vaskrs, svodi se na to da li je on uopšte dostojan Pričešća. To pitanje rešava duhovnik na ispovesti, i naravno on se uopšte ne rukovodi time da li je pred njim odrastao čovek ili dete, mirjanin ili monah. Onim sveštenicima, koji kažu, da je nemoguće uoči Vaskrsa ispovediti sve one koji to žele, možemo da posavetujemo da ne vrše Tajnu ispovesti dan uoči Vaskrsa, već od prvih dana Strasne Sedmice.  U jednom od najautoritativnijih rukovodstava iz pastirske bogoslovije se kaže: “Ukoliko …sveštenik zbog velikog broja onih koji žele da se ispovede ne može sve da postigne jedan dan uoči Pričešća, kao što je običaj, onda ga ništa ne sprečava da ispoveda dva ili tri dana, ili čak i cele sedmice uoči Praznika». Ukoliko postoji briga, da Pričešću pristupaju nespremni ljudi, može se organizovati, da se u vreme Pričešća pored Čaše nalazi sveštenik, koji bi posmatrao ko prilazi k Čaši, i nepoznate pitao gde i kada su se ispovedali. A one, koji prilaze bez ispovesti, bi učtivo zaustavljao i objašnjavao im zbog čega ne treba da se pričeste.  Može se naći još nekoliko varijanti rešenja problema. Najvažnije je da ljudi verni pravoslavnim tradicijama, ne ostanu bez Pričešća na Praznik nad praznicima.

shiiguman Avraam (Rejdman)

Tajna Pričešća

Cilj Liturgije nije da se hleb i vino pretvori u Telo i Krv Hristovu, već da se posredstvom evharistijskog Hleba i Vina, ljudi učine Telom Hristovim. Tako da cilj Liturgije nije ostvaren ukoliko nema pričasnika. Danas se često medju sveštenicima mogu čuti različite tačke gledišta o tome, koliko se često može ili ne sme pričešćivati, kako se pripremati za Pričešće, koliko često se mogu činiti izuzeci od opšteprihavećnih pravila pripreme, i da li su ta pravila potrebna – jer se mnoga od njih prihvataju kao nešto obavezno, tada kada nijedan Sabor nikada nije donosio odluke o tome, šta jesti ili ne jesti uoči, ili tri dana pre Pričešća, i kakve molitve treba čitati, i da li se može ili ne sme pričešćivati u Svetloj Sedmici ili čak i na sam Vaskrs.

Ustav Crkve u principu ne daje blagoslov za post na Vaskrs i u Svetloj Sedmici. Istovremeno postoji kanonsko pravilo VI Vaseljenskog Sabora, koje kaže da od svetog dana Vaskrsenja Hrista Boga našeg do sledeće «nove» nedelje (kao dana, vaskrsenja na ruskom) verni cele sedmice ne treba da provode vreme u praznim zabavama, već u crkvama treba da slušaju čitanje Svetog Pisma, da poju crkvene pesme, i da se nasladjuju Svetim Tajnama.

Prirodno je da nijedan čovek ne želi da se pričesti «na sud ili na osudu, i da se od toga razboli ili čak da umre» (1 Kor. 11, 29-30). I mnogobrojna pravila, koje sveštenici odredjuju ljudima se odnose upravo na to da se ne dozvoli Pričešće nespremnog čoveka, kako mu ono ne bi bilo na štetu. Ali nigde u Pismu nije rečeno, da je za Boga tako važno, šta je čovek jeo ili nije jeo pre Pričešća. Setimo se da je prvu Liturgiju – Tajnu Večeru – Gospod izvršio u vreme bogato pripremljene večere (Mk. 14, 22).

Pored toga, postoji tačka gledišta prema apostolu Pavlu, kada piše, da čovek, da se ne bi pričestio na osudu, treba da «rasudjuje o Telu Hristovom» (1 Kor. 11, 29), imajući u vidu u stvari, da čovek pred Čašom ne treba da rasudjuje o evharistijskom hlebu, već o bližnjima – o ljudima, koji kroz Pričešće čine jedinstveno Telo Hristovo. Na osudu se može pričestiti ukoliko si ti sit i zadovoljan, a pored tebe se pričešćuje neko gladan, i ti možeš da mu pomogneš a ne pomažeš mu, i možda znajući da će on da dodje, pojedeš ono što on nema. U jednom telu ne može biti jedan deo sit, a drugi – gladan. Tako je i sa Telom Hristovim. Ko postupa protiv toga – greši protiv Tela Hristovog. Ovakvo tumačenje ovog odlomka iz Svetog Pisma, očigledno proističe iz 11-e glave Prve Poslanice apostola Pavla Korinćanima, stihovi 20-22 i 33-34, kao i iz toga kako rasudjuje apostol Pavle u narednoj 12-oj glavi o tome, šta je to «Telo Hristovo» (u njoj su najkarakterističniji stihovi 14-27).

Cilj Liturgije nije da se hleb i vino pretvori u Telo i Krv Hristovu, već da se posredstvom evharistijskog Hleba i Vina, ljudi učine Telom Hristovim. Tako da cilj Liturgije nije ostvaren ukoliko nema pričasnika.

Jedan od argumenata protiv čestog Pričešćivanja je i taj što su u davno vreme hrišćani živeli svetijim životom, pod opasnostima gonjenja, i uopšte govoreći, skoro svi oni su bili sveti za razliku od nas, i zbog toga su se prema svedočenjima mnogih svetih, naprimer svetog Vasilija Velikog, pričešćivali 4-5 puta nedeljno, pa čak i svaki dan. A mi nismo takvi, ne molimo se kao oni, ne postimo, ne živimo kao oni, i zato i ne možemo tako često da se pričešćujemo. To jest prema ovom pristupu Pričešće se prima kao «nagrada za ponesene posničke i molitvene trudove».

Ali, s druge strane, ne brkamo li mi uzrok sa posledicom? Nisu li zbog toga živeli tako sveto hrišćani prvih vekova, pošto su se često pričešćivali? I može li se uopšte steći svetost svojim spoljnim naporima, a ne Hristom i u Hristu? I gleda li Gospod, Živi, Razumni, Koji ljubi, na čovekov želudac, a ne na srce i razum? I nije li najbolja priprema za Pričešće naš život i naše «hodjenje pred Bogom» (Post. 5, 22 – 24; 6, 9), a ne iščitani kanoni i molitve u odredjenom vremenskom periodu? I zar uvreda bližnjega, koja je čak i ispovedjena, ne predstavlja najveći povod da se čovek ne pričesti, nego li nepročitan kanon Andjelu Čuvaru, ili odsustvo trodnevnog posta uoči Praznika?

Želeo bih da citiram sv.prep. Nikodima Svetogorca: «Čudim se i nije mi jasno ako postoje takvi sveštenici, koji udaljuju one koji pristupaju k Tajnama. Jer oni čak ni ne razmišljaju ...o tome, da reči, koje oni sami govore, predstavljaju laž. Jer oni sami na kraju Liturgije glasno oglašavaju i pozivaju sve verne, govoreći: «Sa strahom Božijim, verom i ljubavlju pristupite». To jest pridjite k Tajnama i pričešćujte se; a zatim se opet sami odriču tih svojih reči i udaljuju one koji pristupaju. Ne znam kako bi se taj izgred mogao nazvati».

Karakteristično je da kod Grka poziv na Pričešće zvuči upravo tako: «Sa strahom Božijim, verom i ljubavlju pristupite». Tako i treba pristupati - ljubavlju prema Gospodu i bližnjima, jer Bog je Ljubav (1 Jn. 4, 8), a Telo Hristovo, o Kome čovek ukoliko ne razmišlja može da se pričesti na osudu (1 Kor. 11, 29) – nije samo evharistijski Hleb, već smo to i mi svi ljudi, zajedno okupljeni u Hristu (1 Kor. 12, 27; Rim. 12, 5). Znači, pristupajući k Čaši, treba razmišljati pre svega, ne o tome, šta sam juče jeo, i da li sam iščitao sve i rekao sve na ispovesti, već o tome nisam li uvredio nekoga od mojih bližnjih, nisam li nekoga ostavio bez pomoći kome sam mogao da pomognem itd. (Jn. 13, 34-35; Jak. 2, 14-17; 1 Jn. 3, 14-18; Rim. 13, 8-10; Rim. 12, 9-21).

Sveštenik Aleksandar Djagilev

Tradicije posta i pričešćivanja

Tradicija nepričešćivanja na Vaskrs je istorijski povezana sa tim, što se u Ruskoj Crkvi pre revolucije pričešćivalo dovoljno retko – obično jednom do četiri puta godišnje. Ljudi su se pričešćivali u toku Velikog Posta: ili u prvoj nedelji, ili u Strasnoj, ali ne na Vaskrs.

20-ih i 30-ih godina, kako to uvek biva u vreme gonjenja, obnovljena je tradicija čestog pričešćivanja, pa samim tim i na Vaskrs.

Ali već u posleratnim 50-im, 60-im godinama, ponovo se vraća praksa retkog pričešćivanja. Jedan od uzroka je i taj, što je posle rata bio veliki priliv duhovništva, koje je poticalo iz zapadnih oblasti, koje su 1939 godine prisajedinjene Sovjetskom Savezu. To su oblasti Zapadne Ukrajine i Belorusije, koje nisu osetile progon vere u toj meri kao drugi regioni u Rusiji, i zbog toga su očuvale prerevolucionu praksu. To je doprinelo obnavljanju stare prakse nepričešćivanja na Vaskrs. Drugi uzrok je – čisto tehnički. Pričešće na Vaskrs je praktično bilo nemoguće. Naroda je bilo toliko, da je kao prvo bilo nemoguće sve ispovediti. Drugo, pošto su zbog gužve ljudi bukvalno mogli da vise u vazduhu, okruženi sa svih strana masom u crkvi, nije se fizički moglo prići ka Svetoj Čaši – i pričešćivati je bilo opasno. Takodje je nemoguće bilo proslediti da Čaši ne prilaze ljudi koji se nisu ispovedili. Zbog toga se nije pričešćivalo ne samo na Vaskrs, već i na druge velike praznike – i to ako ne u svim, onda u većini moskovskih crkava. A da ne govorimo o takvim milionskim gradovima kao što je Novosibirsk, gde je postojala samo jedna crkva. Tako se učvrstila protivurečna praksa staroj crkvenoj tradiciji da se ne pričešćuje na Vaskrs. Ali ona je danas, u krajnjoj meri u Moskvi, skoro potpuno prevazidjena. To se u prvom redu desilo zahvaljujući propovedi i ličnom primeru Svjatijejšeg Patrijarha Alekseja, koji uvek poziva na često pričešćivanje Svetim Hristovim Tajnama i koji lično pričešćuje crkveni narod na svakom svom Bogosluženju. To odgovara opštoj pravoslavnoj praksi u drugim pomesnim Crkvama. Naprimer, u Grčkoj pričešćuju na Vaskrs, i to se smatra normalnim. Sveto Predanje Crkve jasno govori o tome, da se treba pričešćivati na Vaksrs i da tome treba da teži svaki verujući čovek. Medjutim, to je moguće samo za one, koji su postili Veliki Post, ispovedali se, pripremali i dobili blagoslov sveštenika za Pričešće.

Sveštenik Oleg Davidenkov – doktor bogoslovlja, docent, ruk. Katedre Istočnih Crkava i istočno-hrišćanske filologije PSTGU

Komentari: