Episkop Ilarion: "Ne treba se baviti time čime želiš, ...
...VEĆ ONIM ŠTO CRKVA ZAHTEVA OD TEBE”
O životu arhipastira u Rusiji nemamo mnogo predstava, a veoma malo znamo o tome kako živi i radi sveštenstvo van naše Otadzbine. Nedavno mi se ukazala mogućnost da o tome razgovaram sa episkopom Bečkim i Austrijskim Ilarionom (Alfejevim), Predstavnikom Ruske Pravoslavne Crkve pri evropskim medjunarodnim organizacijama, i rukovodiocem Budimpeštanske i Madjarske eparhije. Episkop Ilarion je doktor bogoslovlja, doktor filozofije, autor više od 300 publikacija, kao i monografije o dogmatskom bogoslovlju, patristici i crkvenoj istoriji.
- Koliko ja znam, Vladika, poverena Vam Austrijska eparhija je nastala 1962 godine.
- Odluku o formiranju samostalne eparhije na teritoriji Austrije sa centrom u Beču je 1962 godine doneo Patrijarh Aleksej I i Sveti Sinod, medjutim prisustvo ruskih pravoslavnih ljudi u Austriji je posvedočeno već u XV veku, a od XVIII veka se u Beču nalazio ruski sveštenik. 1899 godine je na teritoriji Ruskog konzulata u Beču podignuta Sveto-Nikolajevska Crkva. Ona je izgradjena carskim novcem, i dan-danas predstavlja najveličanstveniju Crkvu Ruske Pravoslavne Crkve van njene kanonske teritorije. Sveto-Nikolajevska Crkva predstavlja glavni duhovni centar Bečke i Austrijske eparhije.
- Koliko ljudi dolazi u Crkvu nedeljom i za praznike?
- Svake nedelje službi prisustvuje dvesta-trista ljudi, a na velike praznike i do hiljadu. Broj parohijana se neprekidno povećava, tako da smo odnedavno nedeljom počeli da služimo rane Liturgije. Vernici su raznih nacionalnosti - Rusi, Ukrajinci, Belorusi, Moldavci, Gruzini, Austrijanci.
- Na kom jeziku se služi?
- Radnim danima samo na slavjanskom, a nedeljom i praznicima - na slavjanskom i nemačkom. Jednom mesečno Liturgija se služi u potpunosti na nemačkom jeziku. To je zbog toga što neki naši vernici, a posebno deca ne govore ruski. Često ruski roditelji daju dete u austrijsku školu, i vremenom detetov maternji jezik postaje sve manje maternji. Da bi deca ostala u Pravoslavlju, služba mora da se služi na njima dostupnom jeziku.
- Čula sam da je nedavno počelo restauriranje Sveto-Nikolajevske Crkve. Koliko će ono trajati?
- Restauracija je počela u septembru 2003 godine, odmah posle mog dolaska u Austriju, i trajaće po mom mišljenju u krajnjoj meri sve do 2007 godine. Ne radi se prosto o remontu već o potpunoj restauraciji zgrade, koja je stara više od sto godina i veoma oronula. S Božijom pomoći smo već završili prvu fazu posla - restaurirali smo i pozlatili Krstove i kupole, kao i tornjeve ispod kupola. Trenutno započinjemo najtežu etapu - restauraciju fasada i interijera, prvog sprata i podruma, zamenu kablova za struju, vodovod i grejanje.
- Svet-Nikolajevska parohija nije i jedina parohija u Austrijskoj eparhiji?
- Ranije je bila jedina, ali je od 1992 godine sveštenik iz Beča počeo jednom mesečno da odlazi u Grac, drugi po veličini grad u Austriji. Ja sam prošle godine tamo uputio stalnog sveštenika, pošto tamo sada postoji samostalna parohija. Prošle godine smo formirali parohiju u Lincu, gde se takodje nalazi sveštenik koji živi u Salcburgu. Pomalo razvijamo pastirsku delatnost u Klagenfurtu, kao i u nekim drugim gradovima. Pored toga, u Beču na Centralnom groblju se nalazi mala Crkva posvećena svetom Lazaru Četvorodnevnom. Ona je izgradjena 1895 godine ali je poslednjih godina veoma oronula. Počeli smo da je restauriramo i daće Bog da restauraciju završimo do jeseni. Tada će postojati još jedna aktivna Crkva u Beču.
- A koliko ima parohija u Madjarskoj eparhiji?
- Ranije je bilo jedanaest, ali su 1999 godine tri parohije pripale Carigradu. Ostalo je osam. Prošle godine je formirana jedna nova parohija u Debreceni. Tako da danas u eparhiji ima devet aktivnih parohija, od kojih su tri u Budimpešti, jedna u predgradju Budimpešte, a ostale u drugim gradovima. Od devet aktivnih parohija šest su madjarske, a tri ruske.
- Da li u Budimpešti postoji Saborna Crkva?
- Postoji, Sveto-Uspenjska Saborna Crkva. S njom imamo ozbiljnih problema: već tri godine se vodi sudska rasprava o tome kome ona treba da pripadne. Carigradska Patrijaršija ima pretenzije na nju, pozivajući se na to da su Grci učestvovali u njenoj izgradnji u XVIII veku. Medjutim, ti Grci koji su gradili Crkvu su pripadali jurisdikciji srpskog episkopa, pošto je Carigradska Patrijaršija bila zabranjena na teritoriji Austro-Ugarske imperije. A posle raspada imperije vernici su tokom niza godina tražili tu crkvenu jurisdikciju koja bi im pružila mogućnost za vršenje Bogosluženja na madjarskom jeziku (u to vreme se parohija potpuno “madjarizovala” i niko više nije razumeo grčki). Carigrad tvrdi da je od 1922 do 1945 godine parohija pripadala njegovoj jurisdikciji, medjutim nema dokumenata koji bi to potvrdili. 1945 godine parohija se obratila Moskovskoj Patrijaršiji sa molbom za primanje u jurisdikciju, ali je bila prihvaćena tek 1950 godine posle nekoliko godina pregovaranja. Od tada se nalazi u jurisdikciji Ruske Crkve, i Liturgija se služi na madjarskom.
- Na čijoj strani je sud?
- Prve dve sudske rasprave smo dobili, a sada Vrhovni sud razmatra to pitanje.
- I Vrhovni sud će verovatno doneti odluku u našu korist?
- Mi se tome nadamo i za to se molimo. Smatramo da Carigrad nema nikakvih osnova za pretenzije na Crkvu, pošto mu ona nikada nije ni pripadala. Važno je da sud nastavi da zasniva svoje odluke na strogo pravnim činjenicama, a ne na pretpostavkama, koje nisu potrkrepljene odgovarajućim dokumentima.
- Dakle, nadajmo se pozitivnom završetku te stvari. Ali hajde da se vratimo Vladiko vašim uobičajenim radnim danima. Recite nam kako rešavate situaciju za Božić i ostale velike praznike, jer ne možete istovremeno da služite arhijerejsku Liturgiju i u Austriji i u Madjarskoj?
- Tu mi pomaže to, što se u madjarskim parohijama od 1920-e godine služi po novom kalendaru, a u ruskim parohijama, kako u Austriji tako i u Madjarskoj, po starom. Zato služim Božićnu Liturgiju 25 decembra u Sveto-Uspenjskoj Crkvi u Budimpešti, a 7 januara u Sveto-Nikolajevskoj Crkvi u Beču. Tako je i na druge nepokretne praznike. Što se tiče Bogosluženja pashalnog ciklusa, tu treba napraviti izbor tako da se neke službe služe u Austriji, a neke u Madjarskoj. Pored ove dve saborne Crkve, trudim se da nekoliko puta godišnje služim u Sveto-Sergejevoj Crkvi u Budimpešti, Pokrovskoj parohiji u Gracu kao i u parohiji posvećenoj svetim ruskim Novomučenicima i ispovednicima u Lincu. U ostalim parohijama služim jednom godišnje.
- A koja je glavna razlika izmedju arhipastirskog služenja u inostranstvu i u Rusiji?
- Mislim da u Rusiji gde su eparhije velike i sastoje se od nekoliko stotina parohija, arhijereji imaju manje mogućnosti za lično opštenje sa pastirima i vernicima, jer imaju znatno više administrativnih obaveza. Naše eparhije na Zapadu su male, i arhijerej ima više mogućnosti za lični kontakt sa duhovništvom i pastvom. S druge strane, u Rusiji je Pravoslavna Crkva - Crkva većine, i zbog toga se eparhijska delatnost može ostvariti u “simfonijskim” razmerama. Mi na Zapadu smo u manjini, i zato naš život ima više “kamerni” karakter.
- Čak štaviše Vladiko vi ste išli u konzervatoriju (visoka muzička škola). Da li vam ostaje vremena za bavljenje muzikom?
- Nemam vremena i želje da se bavim muzikom, to jest da sviram na instrumentima ili pišem muzičke kompozicije. Ali ponekad slušam snimljenu klasičnu muziku - uglavnom Baha, Bramsa i Betovena. Naprimer, kada sedim za volanom na putu iz Beča za Budimpeštu, ili kada se bavim drugostepenim literarnim radom (redakturom, korekturom) koji ne zahteva neku posebnu pažnju.
- Služenje u Austriji i Madjarskoj spajate sa predstavničkim radom u Brislu. U čemu se on sastoji?
- U Brislu se nalazi naše predstavništvo pri Evropskom Savezu, kojim rukovodim od jula 2002 godine. Naš zadatak u Brislu je da vodimo dijalog o svetskim pitanjima sa Evropskom Komisijom, sa Evropskim Parlamentom i nizom drugih medjunarodnih organizacija. Stvar je u tome da na teritoriji Evropske Unije živi veoma mnogo vernika Moskovske patrijaršije, i zato za našu Crkvu nije sasvim beznačajno na kojim će se svetskim osnovama izgradjivati ujedinjena Evropa, i kakvo će mesto u njoj imati Pravoslavlje. Danas većina liberlnih političara na Zapadu smatra da je sloboda veroispovesti samo sloboda ispovedanja vere u svojoj sobi ili svojoj parohiji. Drukčije govoreći, religija se doživljava kao hobi, slično klasičnoj muzici ili plivanju i ništa više od toga. Smatra se da vaša religiozna pripadnost nikako ne treba da se projavljuje u profesionalnoj sferi, i vaše ponašanje na društvenom polju nikako ne treba da bude religiozno motivisano.
- To jest religija se doživljava isključivo kao privatna stvar.
- Upravo tako. Crkva naravno protestvuje protiv toga, jer je Hristos nije sazdao samo za kelejnu upotrebu. U Crkvi postoji misionarski imperativ: ona smatra da je svet pa samim tim i sekularno društvo njeno misionarsko polje. To ne znači da ona svakome nameće svoj pogled na svet, svoju ideologiju, ali ona treba da ima pravo i slobodu da otvoreno propoveda ono što smatra za istinu, kao i da otvoreno štiti tradicionalne vrednosti. Ja u tome vidim svoj zadatak kao i zadatak i našeg predstavništva u Brislu. Pored predstavničke delatnosti, puno radimo i na informisanju. Dva ili tri puta mesečno objavljujemo elektronski bilten na engleskom, francuskom i nemačkom jeziku: broj njegovih pretplatnika prelazi 5 hiljada ljudi, i on predstavlja najtiražnije pravoslavno izdanje na Zapadu. Takodje objavljujemo bilten na ruskom jeziku, i održavamo internet-stranicu na četiri jezika. Redovno se sastajem sa novinarima, kako bi uz njihovu pomoć informisao Evropsku Uniju i zapadnu javnost o pogledima naše Crkve na savremene probleme.
- O kakvim se problemima radi?
- Pre svega, o moralnim, kao što je porodična etika, eutanazija, kloniranje kao i druga pitanja bioetike. Ako se govori naprimer o porodičnoj etici onda se tu uočavaju veliki raskoraci izmedju tradicionalnog i savremenih sekularnih pristupa. Tradicionalni biblijski pogled na porodicu proizilazi iz predstave o mužu kao glavi porodice, koji brine da je prehrani, a glavni zadatak žene je materinstvo, radjanje dece. Savremeni sekularni svet je u potpunosti uništio takvu predstavu o porodici i proglasio jednakost polova, a idealima stabilnog braka i supružničke vernosti suprotstavio slobodnu ljubav i nemoral. Mi se zalažemo za očuvanje tradicionalnog porodičnog načina života. Razume se, mi svakako pozdravljamo jednakost izmedju muškarca i žene, ukoliko se radi o gradjanskim pravima, o učešću na izborima itd. Ali kada se i muškarac i žena istovremeno brinu o prehrani porodice, kada su oboje podjednako opterećeni svojom karijerom i profesionalnim napedovanjem, kada u suštini rešavaju jedne te iste zadatke, onda žena prosto nema vremena ni snage za radjanje i vaspitavanje dece i dolazi do narušavanja prirodnog, utisnutog u ljudsku prirodu odnosa izmedju muškarca i žene. To je na Zapadu već dovelo do smanjenog broja porodjaja i velike demografske krize.
- A šta da se radi ako u našoj zemlji muž nije u stanju da samostalno prehranjuje porodicu?
- Odsustvo stabilne i zaslužene plate, nizak nivo socijalne zaštite naravno povećava probleme. Ali ljudi na Zapadu imaju i velike plate, i veće su novčane pomoći za decu, a demografska kriza se i dalje nastavlja. Stvar je pre svega u toj duhovno-moralnoj postavki koja proističe iz liberalno-humanističkog pogleda na svet, koji daleko od toga da postavlja porodične vrednosti na prvo mesto.
- Vaši inostrani oponenti Vladiko mogu da kažu: zavedite najpre red kod sebe, u Rusiji, a zatim nas učite.
- Ja sa “inostranim oponentima” ne razgovaram kao predstavnik Rusije, već kao predstavnik Moskovske Patrijaršije. A naša Crkva je internacionalna, i mi imamo eparhije i parohije ne samo u Rusiji, već i u mnogim drugim zemljama, pa samim tim i na teritoriji Evropske Unije. I zato naša Crkva treba da posveti pažnju ne samo dešavanjima u Rusiji, već i u Evropi i u celom svetu.
- Šta možete da kažete o nedavnom prihvatanju evropske konstitucije, koja je već ratifikovana od strane Evropskog Parlamenta?
- U toj konstituciji se, uprkos mnogobrojnim apelima hrišćanskih crkava, ne pominje hrišćansko nasledje Evrope. Ali jedan od članaka konstitucije sadrži napomenu o neophodnosti “otvorenog, transparentnog i regularnog” dijaloga Evropske Unije sa crkvama i religioznim zajednicama, kao i sa filozofskim i vankonfesionalnim društvima. Na taj način, ako su ranije crkve same inicirale dijalog sa Evropskom Unijom, sada se on zahteva konstitucijom. To je veoma važan momenat koji će kako se ja nadam postaviti sistematičniji dijalog izmedju hrišćanskih crkava i rukovodstva Evropske Unije, koja već sada na osnovu konstitucije mora da uzima u obzir gledište crkve.
- Šta možete da kažete o ekumenskom pokretu? Naš pravoslavni narod je veoma oprezan po tom pitanju.
- Postoji neki mit o ekumenizmu kao pokušaju izgradnje crkve koja je iznad svih ostalih crkava, i koja bi postala neko zajedničko znamenje svih hrišćanskih crkava. Niko od odgovornih učesnika ekumenskog pokreta ne deli sličnu ideju. Pravoslavna Crkva učestvuje u pokretu za hrišćansko jedinstvo samo zato što u tome vidi mogućnost svedočenja svog pogleda na svet, svog učenja, svoje tradicije - bogoslovske, liturgijske, asketske, - pred onim ljudima koji joj ne pripadaju. Pravoslavni jerarsi i bogoslovi na medjuhrišćanskim susretima ne potpisuju nikakve kompromisne dokumente koji sadrže “ustupke” inoslavnima. Naprotiv, mi uvek i svuda zastupamo pravoslavnu tačku gledišta, koju smatramo jedinom ispravnom. Ta tačka gledišta je iznešena u “Osnovnim principima odnosa Ruske Pravoslavne Crkve prema inoslavnima”, dokumentu koji je 2000 godine doneo Arhijerejski sabor.
- Odakle onda toliko sumnji u vezi sa ekumenizmom?
- Sumnje mogu delimično biti zasnovane na tome što postoje neke krajnje forme protestantskog ekumenizma: naprimer, kada predstavnici raznih konfesija služe zajedničku Evharistiju i kada se zajedno pričešćuju. To se politički korektnim jezikom zove “evharistijsko gostoprimstvo”. Pravoslavna Crkva odbacuje tu praksu, katolička - zvanično - takodje, iako na nezvaničnom nivou ponekad dolazi do evharistijskog opštenja izmedju katolika i protestanata. Mi, pravoslavni smatramo da zajedničko pričešćivanje predstavlja svedočanstvo pripadanja jednoj Crkvi. A u jednoj Crkvi se nalaze samo oni ljudi, koji su medjusobno u potpunosti saglasni po svim dogmatskim, ekleziološkim i moralnim pitanjima. Zato ponekad moramo otvoreno da govorimo naprimer protestantima da mi njihove crkve ne možemo da priznamo za crkve u punom smislu te reči. Jednom sam razgovarao sa jednim protestantskim episkopom. On me je zamolio da mu objasnim osnovne principe naše ekleziologije. Ja sam mu ih objasnio i on me je tada upitao: “Znači vi nas ne priznajete za crkvu?”, a ja sam mu odgovorio da ne priznajem. On je zaplakao.
- A zašto plakati? Bolje bi bilo da izuči “istorijat pitanja” i da se obrati u Pravoslavlje. To je tako očigledno!
- To je za vas možda očigledno. Ali postoji veliki broj ljudi koji su od detinjstva vaspitavani u protestantskim zajednicama, i koji ne znaju ništa drugo sem tog bogoslovlja koje im je predavano. Oni vole svoje zajednice i drže se te tradicije koju su dobili kao nasledje od mnogih pokolenja svojih predaka, jer je čovekov pogled na svet umnogome uslovljen njegovim vaspitanjem, njegovom porodicom i njegovom crkvenom zajednicom. Naravno ima slučajeva, doduše retkih, prelaska iz protestantizma u Pravoslavlje, kada protestantski pastor postaje pravoslavni sveštenik. Ali taj prelazak je po pravilu ili rezultat velikog duhovnog rada i potpunog samoodricanja, ili unutrašnjeg preloma.
- A zbog čega je on ipak plakao, ako tako voli svoju veru, i ako je ona njemu tako prirodna?
- Prvo, njemu je verovatno bilo bolno da čuje da mi njegovu crkvu ne priznajemo za crkvu. A drugo, ja primećujem da inoslavni hrišćani - to se ne odnosi samo na protestante, već i na katolike, - dolazeći u dodir sa našom crkvenom tradicijom, nekim unutrašnjim osećajem spoznaju da u toj tradiciji postoji nešto duboko autentično, što potiče od Drevne Nerazdeljive Crkve. Ne tako davno je u Sveto-Nikolajevskoj Crkvi u Beču prisustvovao Božićnoj Liturgiji katolički arhiepiskop, koji je odstojavši tročasovno Bogosluženje, skrušeno rekao: “Nekada smo i mi imali takve službe, ali smo sada izgubili tu liturgijsku dubinu i lepotu, koja se očuvala u vašem Bogosluženju”. Posle službe sam ga pozvao za trpezu, za vreme koje sam objasnio da Hristovom Rodjenju po našoj tradiciji prethodi četrdesetodnevni post, kada se ne sme jesti mrsna hrana. “I to smo nekad imali, - ponovo se skrušio arhiepiskop, - ali smo i to izgubili”.
- Vladika, vi iako ste tako mladi već ste veoma opterećeni - susretali ste se sa kraljevima, premijer-ministrima, crkvenim rukovodiocima. Kako uspevate da izadjete na kraj sa svim zadacima koji se pred vas postavljaju?
- Prvo, susreti sa kraljevima i premijer-ministrima nisu tako česti, i verujte mi da to nije nešto najteže što arhijerej mora da radi. Drugo, ne može se uvek i sa svim zadacima izaći na kraj. A treće, arhijerejsko služenje i uopšte pastirstvo je zadatak koji prevazilazi ljudske snage, i ako mi u nečemu uspevamo, onda je to pre svega zahvaljujući Bogu, Koji olakšava breme našeg služenja i Sam izvršava mnogo toga što se od nas očekuje. Da li bi naprimer sveštenik mogao da ponese težinu grehova, koje svakodnevno sluša na ispovesti, da ih Sam Gospod ne preuzima na Sebe?
- Da li morate često da putujete? I gde najčešće boravite - u Beču, Budimpešti ili Brislu?
- Najčešće sam u Beču nego bilo gde drugde. Ali trudim se da odlazim u Budimpeštu jednom mesečno na 5-7 dana, a ponekada i dva puta mesečno. I u Brislu sam takodje redovno. Pored toga, mnogo putujem u druge zemlje radi održavanja predavanja ili učešća, po blagoslovu sveštenstva, na raznim konferencijama, kongresima, i simpozijumima. Naprimer, 2004 godine sam putovao na Maltu, u SAD, Maleziju, Australiju, Italiju, Nemačku, dvaput u Švajcarsku, dvaput u Grčku, četiri puta u Moskvu. Ove godine sam pored Budimpešte i Brisla, već putovao u Nemačku, Švajcarsku i na Kubu, a do kraja juna treba ponovo da posetim Švajcarsku, zatim Ukrajinu, Litvaniju, Belorusiju, Nemačku, Grčku i Luksemburg. Jul-avgust je u Evropi mrtva sezona. A od septembra do decembra mi ponovo predstoje putovanja. Sve skupa oko tridesetak putovanja u inostranstvo godišnje.
- Pri takvom napornom ritmu vama sigurno ne ostaje vremena za pisanje knjiga? A zar jednom niste priznali da je vaša najveća želja da budete učeni monah.
- U mom životu su postojale dve velike ljubavi - prema oltaru i bogoslovlju, to jest prema pravoslavnom bogosluženju i bogoslovskom smislu pravoslavne vere. Za mene je taj smisao uključivao, pored čitanja Svetog Pisma, izučavanje dela Svetih Otaca, od kojih su mi po duhu posebno bliski prepodobni Simeon Novi Bogoslov, prepodobni Isaak Sirin i sveti Grigorije Bogoslov. O svakom od njih sam napisao po knjigu. Pored toga, prevodio sam neka dela Simeona Novog Bogoslova sa grčkog, a Isaaka Sirina sa sirijskog. To je bila ta duhovna hrana kojom sam se hranio tokom mnogo godina. Oduvek mi se činilo, a i sada mi se tako čini, da je za mene najidelanija kombinacija služenje Božijem Prestolu i bavljenje bogoslovljem.
Ali ja sam sa dvadeset godina primio monaštvo, što znači da sam se predao u poslušnost Bogu i Crkvi. Od tada moj život više ne pripada meni. U mojoj svešteničkoj biografiji je bilo mnogo velikih prevrata, ali oni nisu bili uslovljeni mojom sopstvenom voljom, već odlukama sveštenstva to jest Božijim Promislom, Koji je tako ustrojio da sam se u poslednjih deset godina bogoslovljem bavio samo malo, a knjige sam pisao ili noću ili u avionu. Ali sam odavno shvatio da se ne treba baviti onim što želiš, već onim što ti Crkva nalaže. Sada, kada mi je Crkva naložila upravljanje dvema eparhijama i povrh svega odgovornu misiju pri Evropskoj Uniji, bilo bi mi teško da se skoncentrišem na istraživanja patristike.
Uostalom, život svetih Otaca me uverava da nije obavezno imati idealne uslove za stvaralaštvo da bi bio bogoslov. U stvari odgovorno crkveno služenje može da pokrene neke unutrašnje resurse, koji ostaju neiskorišćeni kada sediš za pisaćim stolom u biblioteci. Najlepši primer je Grigorije Bogoslov. To je bio čovek koji je ceo život maštao o samoći i bogoslovskoj delatnosti, i skoro uvek imao slobodno vreme za literarno stvaralaštvo. U njegovom životu je postojao samo jedan kratak period kada je upravljao Crkvom u Carigradu i kada uopšte nije imao slobodnog vremena. U to vreme su se protiv njega vodile intrige, na njega je pokušan atentat, a on je u to vreme kao nikada bio zauzet crkveno-administrativnim obavezama. Medjutim, od pedeset pet propovedi koje predstavljaju njegovo glavno literarno nasledje, polovina je napisana i objavljena upravo u tom kratkom periodu. Posle izgnanstva iz Carigrada on se povukao na svoje imanje, i poživeo još dovoljno dugo, medjutim ništa toliko značajno nije napisao, baveći se uglavnom redakturom i preradom dela, koje je napisao u Carigradu. Primer tog Svetitelja pokazuje da se bogoslovske sposobnosti čoveka nekad najviše projavljuju u trenutku kada su najpotrebnije, to jest kada je čovek najviše “zauzet”. Njegova reč se čula zato što je bila potrebna Crkvi, a kada se pokazala nepotrebnom, jezik bogoslova je zaćutao.
- Želim vam Vladiko da vaš bogoslovski jezik ne zaćuti i da nas i dalje radujete svojim novim knjigama.
Spisak ilustracija:
S kraljicom Belgije Paolom pri njenoj poseti briselskog Predstavništva Ruske Pravoslavne Crkve
Djakonska hirotonija u bečkom Sveto-Nikolajevskoj Crkvi
Posle jerejske hirotonije u bečkoj Sveto-Nikolajevskoj Crkvi
Posle bogosluženja u madjarskoj parohiji
S ministrom inostranih poslova RF (sada sekretarom Saveta bezbednosti) I.S.Ivanovim pri njegovoj poseti briselskog Predstavništva Ruske Pravoslavne Crkve
S kardinalom Kristofom šenbornom pri njegvoj poseti bečkoj Sveto-Nikolajevskoj Crkvi
preuzeto sa http://www.radrad.ru/analytic/articles/?ID=1057
prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović
| | |
Postao 08/10 u 04:09 PM
|
Komentari:
Post poslije: Žitije i život
Post prije: SVETI OCI O SVETOM DUHU