DVA SAHATA DO ARILJA
Предање о настанку манастира Клисура сеже до времена светог Саве, а да ли је то тачно – никада није ни доказано..
Тамо где се Моравица између брда, из Приличког поља, пробија у ариљску долину, налази се манастир који је по тој клисури добио име. Некада се звао Добрачка црква или манастир Добрача, према имену села у чијој се близини налази. Тада се његова удаљеност од оближњих места одређивала овако: „Од Клисуре до Ариља биће два сахата, а до Ужица биће седам, до Ивањице, пак, имаће три сaхата.” Данас је то много једноставније: налази се на средокраћи пута између Ариља и Ивањице, повезан асфалтним путем од неколико стотина метара. Тај кривудави пут подсећа на зелени тунел, на чијем се крају указује улаз уређене манастирске порте. Као путоказ може послужити и црквица Светог Илије на високој стени, која је, по легенди, бежећи од Турака „прешла” са леве на десну страну Моравице.
Предање о настанку ове светиње сеже до времена светог Саве, а да ли је то тачно, никада није ни доказано, ни оповргнуто. Говори се да је за његово оснивање заслужан неки „добар човек”, који је увек путовао са светим Савом и његовим оцем, па отуда и име Добрача. Потврђено је да је настала на темељима цркве из далеких времена и да ју је у трави и корову затекао Јаћим Курлага, јеромонах из Босне, који је веома брзо завршио њену обнову. Остаци цркве коју је обновио Курлага потичу из 1688. године, а вероватно је запустела и напуштена у великој сеоби под Арсенијем Чарнојевићем.
Веома значајну улогу имао је овај манастир у време Хаџи-Проданове буне, као и у доба Првог и Другог српског устанка. Седамдесетих година деветнаестог века у манастиру је била основна школа, а за време такозваног Јаворског рата у њему је била смештена војна болница.
Данашња црква, према писању савременика (Г. Ж. Луковић), „по градитељским и грађевинским елементима слична је суседној ариљској цркви, цркви у Придворици, и црквама у манастирима Морача и Света тројица на Овчару. Грађена је каменом званим сига. Мирне, равне површине, неомалтерисаних зидова, заиста верно подражава узоре. И поред суштинске једноставности, углавном захваљујући кровним површинама, кубету и апсиди, па донекле и украсном венцу на равној фасади, уз неколико малених веома складних прозорских отвора, грађевина оставља утисак разуђене, али јединствене, мирне, згуснуте масе која је срасла са околним тереном и стрмим каменим брдом око ње”.
У пожару који је захватио цркву за време битке код Голије 1688. године, страдао је првобитни живопис. Нови је 1952. године осликао академски сликар Јарослав Кратина. Поред општехришћанских тема, на њему су приказане и личности из националне прошлости као што су: војвода Рајко, Косовка девојка, Мајка Југовића, Филип Вишњић, Маргита девојка, Мајка Јевросима... Иконостас је урадио Димитрије Посниковић 1867. године, тако што је тридесет једној икони донесеној из Одесе додао својих једанаест.
О лепоти ових предела писали су многи путописци и посетиоци, који су се дивили, како цркви тако и околини, говорећи о лепоти живљења, али и опасностима које прете манастиру и монасима. Један од њих је записао: „...Да је овај крај био сигуран колико је живописан, свакако бих позавидео попу Вељку Танкосићу на његовом правом олимпијском лугу са дивним буквама, орасима, шљивама, врбама и на његовом дому који се угнездио усред жбуња препуног птичје песме.”
Скоро да је и данас све тако; само што овде више „не ради школа”. Ради подсећања остало је име једне заравни, која се тако зове – Школа. Манастир са црквом и дрвеним звоником, обновљеним старим и подигнутим новим конацима, одише миром, спокојством и преданошћу својих монахиња духовним вредностима. Вучјачки поток и даље хучи између цркве и конака, а мали мост и потпорни зидови гарантују да се неће поновити разарања која су била последица непогода неколико пута у прошлости.
Томислав Ж. Поповић
Izvor: Politika, 08.10.2006.
| | |
Postao 10/14 u 07:04 PM
|
Komentari:
Post poslije: Internet nam pruža neograničene mogućnosti za propoved
Post prije: KOLEVKA DUHOVNOSTI SRBIJE: OSAM VEKOVA MANASTIRA ŽIČE