MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

У Москви је крајем прошле године објављена изванредна монографија “Косово, православно наслеђе и савремена катастрофа”. Идејни творац ове књиге Алексеј Лидов диркетор истраживчког центра за источну хришћанску културу у Москви, који је као члан мисије Унеска био у прилици да 2004. у априлу сагледа сву судбину катастрофе у похараним, попаљеним, порушеним српским светињама на Косову и Метохији. Његови лични утисци превазишли су очекивани допринос чланова мисије о чему сведочи овај издавачки подухват. Гости из Москве ових дана бораве у Београду представљајући српској јавности монографију на руском и енглеском и изражавајући жељу да ускоро буде одштампана и на српском.

Објашњавајући зашто је решио да се подухвати овог обимног посла Алексеј Лидов каже: “Последњих година, на жалост, Косово је постало једно од централних тема светске политике. Чак и људи који би тешко на карти света пронашли бившу Југославију чули су нешто о Косову. Данас не бих да се дотичем тих политичких проблема, изнећу своје лично мишљење да је Косово једно минско поље грешака учињених са свих страна. Све ово ме подсећа на речи француског министра културе из 19 века Талирана који је рекао “ово је више од преступа, ово је грешка”.  Без обзира што постоје различита мишљења шта треба урадити на КиМ и та мишљења су подељена како у свету тако и у Србији, ипак сви нормални људи се слажу око једног - да велики средљевековни споменици и не само средњевековни морају да буду сачувани. Овај у свету прихваћен став јасно је изражен и у документима Унеска. Последњи документ Унеска, који је потписао Генерални директор Коициро Мацура каже се да споменици морају бити обновљени, сачувани онакви какви су били пре рушења. Али то је одређена званична позиција а реалност је много страшнија, реалност је таква да су ти споменици постали политички таоци, уништавали су се и могу бити у било ком тренутку поново уништени. Они су постали таоци не само албанских екстремиста већ и у светској политици, као и у средствима јавног обавештавања. Ми се срећемо са једном потпуно невероватном ситуацијом да је 143 споменика страдало на Косову и Метохији што сам назвао највећом културном катастрофом Европе после другог светског рата. На жалост, ово је остало непознато великој већини светског мњења и ја то називам неком врстом завере ћутања. Иако је сва неопходна информација и од Унеска и од Хјуман рајтс воча о страдању српске културне баштине на КиМ доступна о томе се ћути. Тако долази до ситуације да врхунски културни споменици постају карте у рукама политичара. Све ово сам испричао да бих објаснио зашто смо се ми одлучили да направимо ову књигу. Идеја настанка ове књиге је у циљу да се оваква ситуација промени и да покушамо да разбијемо ту заверу ћутања.

Ми смо се трудили да направимо један објективан документ. Књигу је радила група једномишљеника од којих је свако урадио максимум што је могао. Један познати руски бизнисмен, који је желео да остане анониман, је финансирао књигу и ја му се захваљујем. Уопште говорећи ово је руски пројекат, ово је јединствен пример тога да су све политичке снаге у Русији јединствене и имају јединствену политичку позицију око питања Косова и Метохије, јасно осећају неправду тога што се дешава на КиМ. У том смислу, наша књига је имала велики успех у Русији, управо изражавајући тај емотивни однос према проблему Косова”, каже Алексеј Лидов.

Армен Ибигкањан је један од дизајнера монографије о Косову и Метохији. Говорећи о раду на књизи каже да је имао и личне разлоге због којих се прихватио овог обимног посла. “Ја сам један од два дизајнера књиге, радио сам са колегом и пријатељем Баград Маразјаном. Понуду да учествујем у овом пројкету примили смо са радошћу а при том смо имали и личне разлоге. Ја и мој колега смо родом из Јерменије и проблем Косова нама је веома разумљив, као и свим Јерменима. Ми имамо такође своје Косово, две трећине Јерменије су остале у Турској и након изгона људи уништавани су споменици. Жанр ове књиге је доста необичан, то је обједињавање културе и политике. Управо између та два пола изванредне уметности и варварства политике настала је ова књига. Радећи на књизи стекао сам искуство и духовно и естетско. Морам рећи да је пред дизајнером стајао тежак и одговоран посао. У књизи је требало створити праобраз једног православног света. При том то је требало да буде урађено тако да се на ту културу гледа очима савременог човека. Средњевековну естетику требало је ставити у контекст савремене естетике. Надам се да смо успели да помиримо све ове захтеве. Ова књига је и документ и не бих желео да она остане једини траг, документ тога што постоји данас. Не бих желео ту судбину ни књизи, ни нама”, каже Армен Ибигкањан.

У Београд је допутовао и Кирил Лах представник издавача. “На презентацији у Москви било је велико интересовање, поклонили смо велики део књига представницима руске државе, скупштини, доспела је у руке свих битних чинилаца руског политичког живота. Књига се обраћа свим цивилизованим људима. Било би нам драго ако бисмо могли заједно да направимо друго издање на српском језику. Желим да поменем да ме је у Србији веома обрадовало оно што сам доживео, ради се о једном фрази која се овде, код вас често чује. Хоћу да појасним да у Русији не постоји обичај да се таква фраза помиње на овако озбињним местима, на конференцијама, презентацијама а у Србији се то говори често. Обраћање јавности започињете са Христос Воскресе и то је предивно”, констатује Кирил Лах.

Монографија “Косово, православно наслеђе и савремена катастрофа” подељена је у три целине, прва је наслеђе из пера проф. Принстонског универзитета, специјалисте за средњевековну културу Косова Слободана Ћурчића. Други део под насловом “Катастрофа” сликом, документима и сведочанствима очевидаца сведочи о страдању светиња за време погрома 17. марта 2004. када је разрушено, спаљено и уништено 35 хришћанских храмова, али говори о списку о уништењу 143 цркве и манастира на КиМ од почетка бомбардовања Србије 1999. Трећи део, врло важан за комплетан увид у историју те трагичне територије је потпун каталог хришћанских споменика на Косову начињен специјално за ово издање и садржи више од 2000 споменика на том простору.

Један људски глас је слабашан

Професор Принстонског универзитета Слободан Ћурчић поводом ове књиге је написао; “Искушења кроз која су српски народ и српска држава прошли у последење две деценије немају паралеле у националним историјским оквирима а могло би се рећи и у ширим, историјским. У посебну категорију искушења спада катастрофа коју је претрепела и трпи српска културна баштина на КиМ. У времену у коме живимо, које се поноси остварењима у области чувања и бриге о културној баштини, појам скрнављења једног културног споменика изједначава се са појмом варварства. У последњих осам година, од 1999. на Косову и Метохији одвија се једна од најтежих културних катастрофа савремене историје у којима је страдало на десетине цркава и манастира међу којима неке од светског значаја. Сведоци смо систематског скрнављња и рушења свега што је имало везе са српским национаним присуством на том простору, од породичних кућа, гробаља, цркава и историјских обележја непроцењиве вредности. Сам чин ове трагедије је поражавајући. Више од тога поражавајуће су оконости под којима се то догодило. Институције УН које су 1999.године преузеле на себе одговорност администрације покрајине, а самим тим и заштиту житеља и чувању свега што је затечено, не само да нису обавиле свој задатак, него су допринеле скривању истине о катастрофи која се одвија на КиМ под њиховим окриљем. Катастрофа о којој је реч није била резултат појединачних акција особа које су својим рушилачким активностима изражавале лични бес и задовољство, она је имала сва обележја брижно спреманих и систематски спровођених акција на широком плану. Ради се о плански спроведеном програму рушења и уништавања. Запањујуће мало информација о ономе што се стварно десило на КиМ продрло је у свет и катастрофа о којој је реч остала је суштински непозната. До данашњег дана врло мало је учињено на плану обнове, и поред многих састанака, анализа, новчаних прилога и на томе би остало да се међу члановима мисије Унеско нје нашао и Алексеј Лидов и да његови лични утисци нису превазишли очекивани допринос чланова мисије.

У току протеклих година као стручњак појединац у више наврата изражавао сам своја мишљења о уништвањау српске културне баштине на КиМ и постао сам врло свестан колико је слабашан један људски глас ма колико гласан био у окружењима у којима сам се налазио. Чак и глас свих Срба недовољан је да би се чуо, саслушао и разумео у светским размерама. Ова књига има потенцијал да је прочита далеко већи број лица која су потпуно необавештена о дешавањима на КиМ. У светским просторима у којима влада “лажна” необавештеност у вези са карактером и размерама косовске катастрофе појава ове књиге ће узнемирити спокој који тамо влада. Тежак је период пред Србијом. Треба бити наоружан стрпљивошћу, толеранцијом и поштовањем према другима коју су традиционално неговали Срби, треба наћи начин да се сачува оно што је њихово без да подлегну најнижим изазовима уништавања туђег. Снагу треба пронаћи у сопственој души. Као што је рекао Патријарх. Павле још пре двадесет година у време када је био на Косову и Метохији: “Шта би србски народ био данас у слободи или ропству без својих задужбина."

Komentari: