MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Kada dolaziš u Dompjer, malo seoce u kantonu Vaud, znajući da se ovde nalazi ruski manastir, razmišljaš o svemu tome. I prilazeći maloj, za Švajcarsku potpuno tipičnoj trospratnoj kući na kraju sela, zaustavljaš se pored te bele kućice sa zelenim prozorskim kapcima i vrtićem pred kućom, i spontano se okrećeš naokolo pitajući se gde je manastir? I kako se iznenadiš kada saznaš da je ceo manastir smešten upravo u toj kućici.
Ovde žive tri čoveka: nastojatelj manastira arhimandrit Martin, otac Siluan i mati Otilija – sestra oca Martina. Ovde još živi sivi zec Aljoša, mačak Nik i mačka Frimus. To je celo domaćinstvo. Na prvom spratu se nalazi kuhinja i trpezarija. Na drugom – monaške kelije (takodje obične sobe). A crkva sa jednim od najboljih ikonostasa na svetu – na trećem, ispod samog krova. Sve je minijaturno. Neobično, istina? I niko ne govori ruski u pravoslavnom manastiru koji se nalazi pod omoforom Moskovske Patrijaršije …Zagonetka za zagonetkom.

Manastir je posvećen Svetoj Trojici, kao i glavni manastir Rusije, koji je osnovao prepodobni Sergej Radonješki, Trojice-Sergejeva Lavra. Prepodobni Sergej je takodje počeo da gradi manastir na pustom i nikom poznatom mestu, a monaha je tamo u prvo vreme bilo malo: sam prepodobni i njegov učenik.

Sveto-Trojicki manastir opovrgava mnoge stereotipe a istovremeno je pravi ruski manastir iako ovde nema nijednog Rusa: otac nastojatelj i njegova sestra su – Švajcarci, a otac Siluan je Nemac. I čak štaviše, od njih troje samo je otac Siluan bio u Rusiji. Sve troje su veoma mladi ljudi, malo stariji od 30 godina. 

Odmah želim da napomenem kako se čitalac ne bi smućivao, da su mešoviti pravoslavni manastiri retka, ali ipak postojeća praksa, pri čemu veoma stara. Takvi manastiri, gde su monahinje i monasi živeli zajedno u jenoj zajednici, su postojali u Irskoj i Galiji, a potom je ta praksa bila zaboravljena, ali je u novo vreme ponovo obnovljena. Danas na teritoriji Zapadne Evrope postoje još dva takva manastira. To je manastir sv.Jovana Krstitelja u Meldoni (Engleska, Konstantinopoljska patrijaršija), koji je osnovao arhimandrit Sofronije Saharov, učenik prepodobnog Siluana Atonskog i Sveto-Siluanski manastir u Mansi (Francuska, Korsunska eparhija Moskovske patrijaršije, kojoj pripada i Dompjerski manastir). Još je Apostol,Pavle napisao predivne reči: “Nema ni Judeja, ni pagana; ni roba, ni slobodnog; nema ni muško ni žensko: jer ste svi jedno u Isusu Hristu” (Gal. 3, 28).

Najvažnije u svakom manastiru je ljubav i molitva za ceo svet. Monasi odlaze iz mirskog života ne zato što u njemu ne vide ništa dobro, već i zato što beže od teškoća. Monah je – priziv. Monah nema ništa svoje, ni stvari, ni porodice: njegova porodica je pre svega zajednica, ali i svaki čovek na svetu je monahu bližnji. Svaki hrišćanin je prema rečima Apostola Pavla – stranac i pridošlica na zemlji, ali nažalost samo monasi osećaju to u punoj meri.

Za mirjane je manastir – vatrica, kojoj svaki čovek može da pridje da se ogreje, to je izvor, gde se može nakupiti snaga, to je mesto duševnog mira, gde te saslušaju i uteše. Za monahe je to mesto surove, nevidljive duhovne borbe. Oni ovde ne dolaze radi samousavršavanja, već samo iz bezgranične ljubavi, koja se rodila kao odgovor na spoznatu beskrajnu ljubav Boga prema čoveku. Sve ostalo – zidovi, živopisi, zvona, molitve, pesme – se radja iz srca koja ljube i ostaje kao vekovno nasledstvo, kao amanet ljubavi, kao poslanica ljubavi. Došavši u manastir kao poklonik, shvataš: Nebo je sasvim blizu, mnogo bliže nego što mislimo.
I još jedna važna stvar. Kako kaže stara ruska poslovica, “ne stoji selo bez pravednika”. Svaki manastir ima svoju istoriju, iz koje je jasno da nisu ljudi odlučili da ga izgrade, već Bog: ljudi su samo čuli priziv i odgovorili na njega. Svaki manastir je nastao jednom iz nečije ljubavi i smelosti.
O svemu tome smo imali sreću da porazgovaramo sa žiteljima manastira.

Prvo i najvažnije pitanje koje naravno interesuje svakoga: kako su ti mladi, veseli Evropejci postali pravoslavni monasi? Svako od njima svoju zadivljujuću priču. Sve troje sjedinjuje duhovno srodstvo sa osnivačem manastira – arhiepiskopom Ciriškim Serafimom (Rodionovim), bivšim nastojateljem Vaskrsenjske parohije u Cirihu tokom 47 godina, koji se upokojio u 92 godini.

Dve godine pre smrti, 1995 godine, sa svojih 90 godina, Vladika Serafim je osnovao manastir. On je ovde i sahranjen, na dompjerskom seoskom groblju. Groblje je ogradjeno niskim kamenim zidom, koji se vidi sa prozora crkve, i do njega se dolazi za pet minuta laganim korakom po prostranom polju. I ta polja kao i brda u daljini po nečemu podsećaju na Rusiju. Nad Dompjerom je nebo uvek zadivljujuće lepo, a prostranstva se mogu neprekidno posmatrati. “Naš televizor” – šali se mati Otilija.

Otac Martin i mati Otilija su brat i sestra, deca sveštenika protojereja Petra de Kafliša (koji se upokojio 2001 godine i sahranjen je pored vladike Serafima).

Otac Martin priča. – Mi (svega četvoro braće i sestara) smo rasli u duboko verujućoj staro-katoličkoj porodici. Otac je bio sveštenik 30 godina. On je bio plameni tražitelj Istine, i vaspitavao nas je u duhu ljubavi prema Bogu. Ta ljubav se prenosila i na njegove parohijane.

Mi smo osećali Božije prisustvo u našem svakodnevnom životu i verovali smo od malih nogu. Ja nemam iskustvo iznenadnog obraćenja kao Apostol Pavle na putu u Damask. Mama nam je uvek govorila da je Bog svuda, da On sve vidi, i da treba živeti u Njegovom prisustvu, koje treba raspoznavati. Ja sam kao dečak prisluživao u oltaru, veoma sam voleo službe, koje su mi bile potpuno bliske, i doživljavao sam ih kao razgovor sa Gospodom. Sa 15 godina mi je postalo jasno da me Gospod priziva da Mu služim. Ne da obavezno postanem sveštenik ili djakon, već prosto da budem na svom mestu u najdubljem smislu te reči. Upravo se u tome sastoji punoća sreće i harmonije sa Bogom i svetom.

U pravoslavnu crkvu sam prvi put ušao sa 7 godina. Bila je to ruska crkva u Vevi. Atmosfera istine, ljubavi i trepeta se zauvek urezala u mom srcu. Kasnije kada sam se upoznao sa katolicima vizantijskog obreda, bolje sam upoznao pravoslavnu službu. Služba mi je zvučala savršeno, ali mi nekako nije izgledala živa, kao da je u muzeju. Kasnije sam shvatio da je liturgijski život direktno povezan sa duhovnim životom, i da jedan bez drugog ne postoji. A Liturgija je – srce svega.
Sve više i više sam se osećao kao stranac u toj crkvi u kojoj sam se rodio. Nisam tamo nalazio ono što sam tražio svim srcem. I Pravoslavlje je za mene postalo Neočekivana radost. Počelo je to od srećnog susreta sa Vladikom Serafimom. On je primio u svoje srce celu našu porodicu, i pričao nam o Crkvi sa takvom toplinom, ljubavlju, radošću i mirom, da mi je postalo jasno da sam našao to što sam tražio. On nam je živo pričao o duhovnom životu, o Pravoslvlju, o Istini, o svetosti. Bukvalno se nebo otvorilo. S Vladikom je sve izgledalo tako jednostavno, prirodno.

Nemoguće je rečima opisati to što nam je on svima pružio. Susretali smo se svake nedelje, i korak po korak smo shvatali da dobijamo novo iskustvo, koje menja naš život. Postepeno, sa beskrajnom pažnjom, on mi je rekao da treba da se posvetim monaškom životu. Tom životu, koji se napaja iz jevandjelskih reči: “Nema veće od te ljubavi, nego položiti život svoj za prijatelje svoje” (Jn. 15, 13). U ovom životu ne treba samo nositi svoj sopstveni krst, već u nekom dubljem mističnom smislu treba nositi i Krst Hristov. Postao sam sveštenik 1992 godine.

Vladika se upokojio 14 decembra 1997 godine. Bile su to najsrećnije godine kada je Vladika bio naš duhovni otac. On nas je vodio za sobom tako da nismo osećali nikakav pritisak, veoma pažljivo, sa beskrajnim trpljenjem, nežnošću i ljubavlju. Zadivljujući osećaj obuzima dušu čim stupiš na prag Dompjerskog manastira. Bukvalno kao da su te ovde čekali ceo život, a ti si ceo život težio da tu dodješ. Na zidu u trpezariji visi portret Vladike Serafima koji se osmehuje. Njegovo lice se svetli kao lice dečaka. Da, da – baš dečaka. Jer nije uzalud rečeno: “budite kao deca”. Dečije radosno poverenje se može zadobiti u bilo kom uzrastu.

Pored Vladikinog portreta se nalazi još i portret Velike Kneginje Jelisavete Teodorovne (prepodobnomučenice Jelisavete), koju krasi delateljni put hrišćanstva ne samo spasavati svoju dušu već se moliti za ceo svet, ali i ići u taj svet, da bi ga preobražavali Božijom silom, i da bi stajao Njegovim rukama, Njegovim prisustvom. Sveta Jelisaveta je pošla putem koji podrazumeva sozercanje i delanje, osnovavši Marto-Marinski manastir u Moskvi.

Žitelji Dompjerskog manastira takodje idu tim uzanim teškim putem. Rodni dom oca Martina i mati Otilije, u kome se nalazi domaća crkva posvećena mučeniku Mavrikiju sa prijateljima, je nekoliko godina popravljana i pregradjivana rukama monaha i njihovih pomoćnika, redovnih parohijana. Tamo se nalazi hospis “Milosrdni Samarjanin”. Tu jevandjelsku priču je Hristos ispričao kao odgovor na pitanje sagovornika: “A ko je moj bližnji?”.  Pored bespomoćnog čoveka, Judeja, izranjavljenog od strane razbojnika na putu od Jerusalima u Jerihon, je prošao sveštenik, koji je žurio na službu, levit, koji se bojao da se oskverni od dodira okrvavljenog tela. I samo se Samarajanin, inoplemenik, ne ulazeći u detalje, zaustavio, povezao mu rane, odvezao ga u usputnu gostionicu, platio domaćinu za njegov boravak i ostavio novac kao zalihu. “Koji od njih je njemu bližnji? – Onaj, koji mu je učinio milost. – Idi, i postupaj i ti tako”.
Treba li ići daleko da bi se našli bližnji? Dom “Milosrdni Samarjanin” kojim rukovodi mlada krhka mati Otilija, je izgradjen radi brige o beznadežnim bolesnicima, kako bi se ljudima olakšao težak put umiranja sa svim mogućim za to: ljubavlju, pažnjom i taktom. I za dompjerske monahe ne postoji razlika da li je čovek verujući ili ne, pravoslavan, katolik ili protestant: život, ljubav i smrt je za sve ista.

Ora et labora, «radi i moli se» je stara monaška deviza. Službe u maloj dompjerskoj crkvi su nešto posebno. Ovde se služi na francuskom. Zadivljujuće je kako se taj jezik pokazao ograničenim za ruske pravoslavne napeve. Poju svo troje, a u službama im neprekidno pomaže ipodjakon Serž, koji je mnogo godina služio sa Vladikom Serafimom. Kada poju monasi, čini se kao da njima upravlja nevidljiva ruka, tako skladno zvuči njihov ansambl. Njih troje bukvalno dišu jednim plućima. Mati Otilija je sopran, otac Martin – tenor, a otac Siluan – bas. Službe nisu brze niti tako duge kao što je to slučaj u Rusiji. Nema nikakve raskošnosti, sve je veoma skromno. 

Umesto zvučnog zvona imaju male zvončiće. I bukvalno stiče se utisak da te nebo posmatra likovima Hrista, Presvete Bogorodice i svetitelja sa predivnog ikostasa koji su izradili savremeni umetnici, Elena Šahmatova i Sergej Bessarbski (Nica). Rad na njemu je trajao četiri godine. Stil ikona je potpuno jedinstven, sjedinjujući u sebi monumentalnost i detaljnost, toplinu i strogost. Arhiepiskop Korsunsk Inokentije je osvetio ikonostas 4 novembra 2001 godine. Bilo je mnogo gostiju, i svi smo se medjusobno uzbudjeno pozdravljali. Vernici posebno vole ikonu Majke Božije, koja je uradjena originalnom ikonografijom koju je razradila Elena Šahmatova. Ne tako davno manastir je izdao razglednice sa ikonama na njima. One se mogu dobiti za uspomenu. U crkvi se nalaze i ikone koje su rad Vladike Serafima. Njihov stil je bukvalno dečiji, naivni, a boje su dugine.

Priču o vladiki Serafimu i svom monaškom putu nastavlja otac Siluan. Ne želimo da prekidamo niti da skraćujemo njegovu priču, jer sve tako živo zamišljamo pred očima i čas želimo da se nasmejemo, čas da zaplačemo. – Došao sam u manastir 1997 godine, a prvi put sam bio ovde 1996 godine, radi susreta sa Vladikom Serafimom. – Priča otac Siluan. – Evo kako se to desilo. U Pravoslavlje me je priveo prepodobni Siluan Atonski. Tražio sam svoj put, i u jednom katoličkom manastiru sam pročitao knjigu o njemu. To je bio šok, bukvalno mi je koprena spala sa očiju, kao kod apostola Pavla. Shvatio sam: od sada sam pravoslavan.

Kada sam se vratio u Minhen, počeo sam da tražim pravoslavnu crkvu. Bilo mi je 20 godina. Znao sam da sam pravoslavan, ali ništa nisam znao o Pravoslavlju. Potražio sam u telefonskom imeniku i pronašao rusku pravoslavnu crkvu. Tako sam i otišao tamo. Veoma sam želeo da pronadjem nekoga ko je poznavao prepodobnog Siluana, jer se on upokojio 1938 godine, i smatrao sam da taj neko ima već preko 80 godina. I jednom sam se u Minhenu upoznao sa jednom vernicom iz ciriške parohije. Kada smo putovali vozom u Cirih, rekao sam joj: “Kako bi bilo dobro upoznati se sa nekim ko je poznavao starca Siluana!” – “To je barem jednostavno: duhovni otac mog muža je Vladika Serafim, koji je bio duhovni sin prepodobnog Siluana, i njemu je sad 92 godine.” Samo što se nisam onesvestio: bio sam ubedjen da ću morati da putujem u Rusiju ili negde drugde, a ja se evo nalazim u švajcarskom vozu i kažu mi da takav čovek živi u Švajcarskoj! Želeo sam odmah da se upoznam sa njim. Ali to čekanje je potrajalo dva meseca. i tada sam došao ovde i upoznao se sa Vladikom Serafimom. To je bilo tako zabavno!
- Odakle ste došli? – upitao je Vladika.
- Iz Minhena.
- Iz Minhena?
Iz Minhena? Ali to je tako daleko. Kojim povodom?
- Da bih se upoznao sa Vama.
- Da bi se upoznali sa mnom?! Ovde ste došli?
- Čuo sam da ste bili duhovni sin starca Siluana. – Jedva sam se uzdržao da ne zaplačem. – Vi ste ga poznavali?
- A Vi – takodje? – to je bilo nemoguće, razume se jer sam ja bio previše mlad.
- On me je priveo u Pravoslavlje.
To je bilo najvažnije što sam rekao. Vladika je tada živnuo i upitao me da li sam gladan kao i neke druge najobičnije stvari. I odjednom me je pogledao nekako prostodušno i duboko i upitao:
- Znate li vi za ljubav Hristovu?
Ja sam bio izbezumljen. Već pet godina sam bio u Pravoslavlju, i do sada me još niko nije pitao o ljubavi Hristovoj, znam samo pravila posta, sreda-petak, kada se može jesti meso, a kada biljna hrana sa uljem ili bez, večernje pravilo, jutarnje pravilo …Ali niko me nije pitao znam li za ljubav Hristovu. To je bilo najjednostavnije pitanje na svetu. Pokolebao sam se i rekao:
- Da, osetio sam je dva puta u životu.
- To je veoma dobro, ali mi treba uvek, uvek da imamo ljubav Hristovu, a ne samo dva puta! Bez toga se ne može živeti. Grešili vi ili ne – svejedno je, ali treba tražiti ljubav Hristovu. Vi ste previše strogi. Previše mnogo postite, previše mnogo se molite. – To je bilo neverovatno: episkop kaže da postim i molim se previše mnogo! – Sve ste rekli kako jeste. - Kada sam ja postao monah spavao sam na podu, ništa nisam jeo, i čak jednom sam jedva ostao živ (za vreme rata Vladika je preživeo tešku tuberkolozu). Sve sam radio – ali Boga tamo nije bilo. I kada sam sve to ostavio, Gospod mi je prišao, jer to ne zavisi od naših napora. On dolazi onda kada želi, i to zato što nas voli, a ne iz nekog drugog razloga!
Tako nešto još nikad nisam čuo.

Bio sam kao na nebu. Nisam ni osetio put do Minhena: ujutru sam bio ovde, a uveče sam se vraćao. To je hiljadu kilometara tamo i nazad. Osećao sam da je ovde – blagodat. Duh Sveti, radost, i sve je bilo tako jednostavno. Naravno, Vladika nije bio protiv postova, ali je govorio da je veoma opasno samo slediti pravila, a pritom zaboravljati na ljubav Hristovu. Ljubav uključuje u sebe sve – setimo se priče o mitaru i fariseju. Mene su učili da budem farisej i mitar istovremeno: da sve ispunjavam kao farisej, i da budem smiren, kao mitar. Ali Vladika je govorio: “To je sve previše komplikovano. Tražite samo Gospoda”. Kroz dve nedelje sam ponovo došao ovde. To je ličilo na benzinsku stanicu – napuniš se u Dompjeru, potom živiš, a potom ponovo na – punjenje baterija. Uzimao bih slobodan dan: ujutru bih doleteo ovde, ostajao po tri ili četiri sata i ponovo se vraćao nazad, a sledećeg dana sam ponovo išao na posao. I svaki put sam se osećao kao da sam na nebu.
Kada sam ovde bio drugi put, upitao sam Vladiku:
- Vladiko, kako da se molim, koje molitveno pravilo da koristim?
On mi je rekao:
- Šta je to molitva?
Vladika je bio skoro nagluv, i pomislio sam da me nije čuo.
- Ne, Vladiko, pitam Vas kako da se molim?
- Šta je to molitva?
“Ne čuje”, - pomislio sam. I ponovo sam ga upitao, ali ovoga puta veoma glasno.
- Kako, kako da se molim?
- Da, da, shvatio sam! Šta je to molitva?
- Šta je to molitva? Hm …To znači – moliti se …
- Da, da, ali šta je to molitva?
- Molitveno pravilo …Ne, ne znam, recite.
I on je rekao tako jednostavno:
- Molitva – znači uvek biti sa Bogom, uvek!
Tako jednostavno.
Želeo sam da dobijem molitveno pravilo, a dobio sam – “uvek biti sa Bogom!”. I najuzbudljivije je bilo to što sve te reči – “ljubav Hristova”, “uvek biti sa Bogom” za njega nisu predstavljale odbojnu teoriju. Kada je Vladika govorio, prosto se osećalo da je on uvek sa Bogom, i uvek – u ljubavi. To je bilo živo svedočanstvo.

Jednom mi je Vladika postavio direktno pitanje: šta nameravam da radim u životu, da li da postanem monah ili da se ženim? Ja ni sam nisam znao. Mogao sam da se zamislim i na jednom i na drugom putu, ali ipak je teško naći verujuću ženu. Vladika je rekao: “Vi treba ponovo da dodjete. Molićemo se Bogu da vidimo šta je Njegova volja. Molite se Bogu svakodnevno, i nemojte da tražite ono što vi želite već ono što On želi. Ja ću se takodje moliti. A potom ćemo sve razmotriti kada ponovo dodjete”. Otišao sam i vratio se kroz par dana kasno uveče, i Vladika je rekao: “Idite da spavate. Ja sam sada veoma umoran. Uveče ćemo se pomoliti, a ujutru ćemo odlučiti šta da radite i kako da živite”. Pošao sam u svoju sobu i rekao: “Gospode, pošalji mi gde Ti je ugodno, samo ne ovde!”. I kada sam ujutru došao, Vladika je rekao:
- Svu noć sam se molio za vas, i imam odgovor!
- A to je?
- Vaš put je da – ostanete ovde.
- Vladiko, da, ne …Možda Sveta Gora?
- Na Svetu Goru? Vi?
- Možda u Rusiju?
- U Rusiju? Da tamo poginete, nećete preživeti u ruskom manastiru! Previše ste slabi za to! Vaše mesto je – ovde. Ali naravno, vi ste slobodni, radite šta želite.
Počela je teška unutrašnja borba. Tako je prošlo dva dana. On me je sve vreme pitao, a ja sam odgovarao: “Ne znam …”- “Kako je kod vas sve komplikovano!”
I jednom me je tako pozvao i rekao:
- Vi ste rekli da danas idete u šetnju sa ocem Martinom?
- Da.
- Dobro. Kad se vratite iz šetnje odgovorićete mi da li ostajete ovde ili ne. Meni je svejedno, ali Bog hoće da ostanete ovde. Vi ste već odrasli, a za mene je to sve već previše komplikovano. Dakle – “da” ili “ne”.
Za nekih pet sati treba da se reši čitav moj život! Ali verovatno mi je tada to i bilo potrebno: bez takvog podsticaja nikada ne bih ni učinio takav korak. Pomolio sam se i odlučio da ostanem. Shvatio sam da je moje mesto ovde, iako je to bilo veoma teško. Već sam video velike manastire, u kojima je živeo veliki broj monaha, ali podizati manastir od nule – to je teško. I ostao sam ovde. Teško je bilo to odlučiti.

Čitao sam u Jevandjelju, kako je Isus govorio apostolima: “Ostavi sve i podji za Mnom” – i to je bilo lako čitati: da naravno to je bio Hristos! Osećao sam to isto, ali nisam imao dovoljno snage da “ostavim sve svoje tuge”. Rekao sam da mi je potrebno pola godine i – tačka. Vratio sam se u Minhen, to je bio maj, a 24 septembra 1997 godine na praznik prepodobnog Siluana sam se vratio u manastir. Vladika je još bio živ. Tih pola godine sam se molio: “Gospode molim Te, učini tako da Vladika još bude živ”, zbog toga što je on tada rekao: “Osećam da ću uskoro umreti”. Kada sam došao, Vladika me je pozvao i rekao: “Ja treba još ponešto da vam kažem, objasnim, naučim, - i tada mogu da se upokojim”.
Ovde je bilo kao u raju, i kao u – adu istovremeno. Vladika je još bio ovde, ali je bio strašno slab, već nije ustajao. To je neverovatno: on je bio tako slab telom, ali zadivljujuće snažan duhom. To je veoma čudno: u Minhenu sam video mnogo staraca, i to su bili ili veoma krepki ljudi, ili veoma slabi, koji više nisu imali energije. Vladika takodje nije imao energije: umiralo je telo, kosti, ali je duhom bio tako živ! Tada sam uvideo da su telo i duh potpuno različite stvari.

Bilo mu je 90, ali je duhovno bio 15-ogodišnji mladić. Istovremeno je bio i veoma slab i veoma živahan.  I imao je predivan osećaj za humor, snažan karakter, a istovremeno je pred Bogom bio veoma smiren: osećao se veoma malim, ali je znao da je Bog s njim, i da je On uvek ovde. Slušajući oca Siluana shvataš da čuvši sve to više ne možeš da živiš kako si ranije živeo. Duša se ispunjava radošću. I sa novom snagom shvataš: monasi su srećni ljudi. I odlazeći iz Dompjera podsećaš se tačnog poredjenja oca Siluana sa benzinskom stanicom za dušu: ići dalje – i nositi ljudima, predavati ono što si i sam dobio.

Komentari: