DECA SU RADOST KOJA SE NE MOŽE OPISATI
(kažu Vasilije i Irina Vojvodić, koji imaju sedmoro dece a očekuju i prinovu)
Poznanstvo sa Vasilijem, Irinom i njihovom decom: Hristinom, Jovanom, Stefanom, Danilom, Anastasijom, Markom i Marijom svakoga će učiniti boljim. Radost u njihovom domu, dečija graja i lepota, Irinina mirnoća i Vasilijev topli autoritet zapleniće čak i najtvrđa srca…
"Nismo se dogovarali, nismo znali, nismo ni mogli da zamislimo da ćemo imati ovoliko dece”, kaže Irina, dodajući da su deca dar Božiji. A kako je sve krenulo, priča nam Vasilije i smeškajući se dodaje da je ovo prilika da najzad čuje i Irininu verziju “ljubavne priče”.
Vasilije: - Upoznali smo se u Crkvi Svetog Đorđa na Banovom Brdu. To je bila prva Sveta Liturgija na kojoj je trebalo da peva hor Crkve Svetog Đorđa. Hor je bio u osnivanju, dugo smo vežbali i prepremali se i onda nam je trebalo pojačanje u svim glasovima. I stiglo je jedno pojačanje. Stiglo je u altu, to je bila Irina! Meni je odmah zapala za oko, da budem iskren, mada sam ja to njoj već priznao. Tog dana sam bio i kum, krstio sam Marinu, Gocu i Srđana, trostruki kum, tako da pamtim taj dan i po kumstvu i po poznanstvu sa Irinom. Bio je to Sveti Arsenije Sremac, 10. novembar.
Irina: - Tako je bilo.
Vasilije: - U stvari, ona se malo uplašila, ja sam je napao tamo, rekao sam, izmislio sam kao neki razlog, da je trebalo neko pismo da se pošalje jednom monahu za Hilandar preko nje, da je ona veza pa da mi zato treba njen telefon. A posle sam priznao da je to bila jedna poluistina, lukavstvo!
Irina: - Upoznali smo se tada ali je prošlo dosta vremena, nekoliko meseci dok smo se uopšte videli posle toga. Onda je Vasilije završio fakultet...počeli smo da se družimo, to je trajalo par meseci.
Vasilije: - Proteklo je godinu dana našeg poznanstva i onda smo se venčali.
- Znači, bila je to ljubav na prvi pogled!?
Irina: - Jeste!
Vasilije: - Najzad da je čujem da kaže!, - govori veselo Vasilije.
- A da li ste se dogovarali, da li ste razgovarali ili planirali koliko ćete imati dece?
Irina: - Nismo se dogovarali, nismo znali, nismo ni mogli da zamislimo da ćemo imati ovoliko dece. Najstarija je Hristina, pa slede Jovana, Stefan, Danilo, Anastasija, Marko i Marija. Neki su sami sebi dali imena, jer su se rodili na praznik. Jovana se rodila uveče na Bogojavljenje, Stefan na letnjeg Sv. Stefana, Marija na Veliku Gospojinu, Hristinu i Danila smo mi želeli tako da nazovemo, Marko je dobio ime iz kamilavke bilo je tri predloga i najpoželjniji je bio Marko, a kum je odlučio, izvlačio iz kamilavke ceduljicu, Anastasija je dobila ime po Sv. Anastasiji Romanov, jer je tog meseca rođena i proslavlja se.
- Kada se pojavite u javnosti svi zajedno, verovatno vas ljudi pitaju da li su sve to vaša deca!
Irina: - Obavezno pitaju da li su sve to naša deca, pa čak i ako nismo svi zajedno, dovoljno je da ih bude troje, četvoro, opet pitaju da li su sve naša deca. Mi često prećutimo ostatak, a oni ostanu zadivljeni i sa tim brojem. Ali, uglavnom ljudi znaju, upečatljivo je.
- Pitaju li ljudi zašto? Zašto imate toliko dece?
Irina: - Pitaju, pitaju, često, pa se brinu, pa pitaju da li su sva deca iz jednog braka…
Vasilije: - Da, to je često pitanje, da li su sva deca naša, da li su svi iz jednog braka i da li ima blizanaca..
- Kako je biti tata sedmoro dece, da li je teško?
Vasilije: “Pa i nije, nije. Sad bi mi bilo neobično da ih nije toliko, dešava se da odu kod babe ili da nisu svi tu, pa ostanemo sa troje, četvoro, onda nam je prazna kuća, ne znamo šta da radimo, odjedanput imamo previše slobodnog vremena.
Irina: - Ili ako mi odemo na odmor a on ostane, onda mu je potpuna praznina.
- Ima mladih koji kažu da prvo žele malo da prožive, da nađu posao, da kupe veliki stan… pa da tek onda rađaju decu. Šta biste im Vi rekli?
Vasilije: - Pa ništa im ne bi odgovorio. Svako odlučuje sam o svom životu. Ja samo mogu da kažem kako je bilo kod nas. U trenutku kad smo se odlučili da se venčamo, u stvari neki odlučili, neke najzad ubedili da se udaju, onda je stanje bilo takvo da je ona imala stalan posao, a ja nisam imao. Ali smo imali stan, to je bila sreća, nismo morali da plaćamo kiriju; mali stan, ali dovoljan. Prosto nisam ni razmišljao o hrabrosti.
- Kako ste se svi smestili u ovaj stančić?
Vasilije: - Ovde je bilo 48 kvadrata do dogradnje, pa smo se pre nekoliko godina zadužili i dozidali još 20-ak kvadrata, znači sada je šezdesetak, to su 4 sobe. Tada sam iskoristio odmor za gradnju. Jednog dana je moja supruga rekla da li nam je to trebalo, da se zadužujemo i da smo mogli i bez proširenja. A onda je posle mesec-dva, kad smo se proširili u te dve prostorije, ona rekla da joj u stvari, nije jasno kako smo mogli bez te dve sobe, kako smo mogli sa petoro dece u 48 kvadrata.
Irina: - Neka deca su išla u školu i tu su učila…
Vasilije: - Meni se dešavalo da dođem s posla i ne znam gde da stavim torbu, prosto nemam gde da je spustim!
- Stižete li sa decom da radite, da ih propitujete, da im pomognete oko domaćih zadataka?
Vasilije: - To je mamin posao, ja samo ponekad i ponešto, istoriju…
- Mama, pa kako se sve stiže, da li neko pomaže?
Irina: - Uglavnom sam sama dok muž ne dođe s posla, pomaže nam svekrva i leti kad odemo kod mojih u Crnu Goru, budemo tamo više od mesec dana na moru. A ovako, svakodnevno najviše moram sama da se snalazim.
- Može li sve da se stigne?
Irina: - Može.
- Pa, kako, treba čistiti, kuvati, spremati, učiti sa njima…
Irina: - Može. Hristina i Jovana pomažu. One su najstarije, pa čak je i Anastasija dosta spretna sa pet godina, oni pomažu koliko mogu i kome šta treba. Ako u učenju ima neki problem, učimo zajedno. Njih troje ide u muzičku školu, tako da uvek imaju dosta da uče.
- Možete li svakom detetu da se posvetite?
Irina: - Jasno je da neka velika posvećenost svakom pojedinačno nije ni moguća vremenski, a naravno da pokušavamo da svaku njihovu potrebu zadovoljimo, rešimo, da u svemu što im se dešava budemo zajedno i u toku. Uostalom, ceo dan pa i noć je odvojena za njih. Oni dosta čitaju, ja sa njima radim jezike i muziku, tata istoriju i geografiju, naše drugarice im pomažu matematiku ili fiziku, zavisi šta treba, i to najčešće pokažu Hristini, a onda Hristina mlađima.
- Mnogi danas kažu da nisu spremni da se žrtvuju za drugog, govore samo o svom zadovoljstvu. Kakvo je Vaše viđenje?
Vasilije: - Pa i žrtva je zadovoljstvo. Kada kažete reč žrtva, ljudi možda pomisle da je to strašna reč koja iziskuje velike napore, ali kad nešto iz ljubavi dajete, ta žrtva se ne oseća kao žrtva. Ja znam dosta ljudi koji hoće da se žrtvuju za druge, za bližnje, optimista sam po tom pitanju. Naravno, vidim i druge ljude koji su na to spremni u manjoj meri, mada se svako za nešto žrtvuje. Onaj koji se stara o svom telu, on se žrtvuje da ide u teretanu, da teško i dugotrajno vežba, to je njegova žrtva da bi izgledao onako kako želi, onda neki drže dijete zbog zdravlja ili izgleda, pa i to je recimo žrtva. Čak i iz tih primera mi hrišćani možemo da naučimo nešto, neko ne jede danima da bi za neki rođendan izgledao lepo, to je isto žrtva koja malo ide u nekom pogrešnom pravcu, ali jeste žrtva. Tako da su ljudi spremni da se žrtvuju, e sad da li su spremni da se žrtvuju za drugog, za decu? Mislim da ima ljudi koji jesu. Evo, recimo, već sam spomenuo dogradnju koju smo imali. Meni su pomogli prijatelji, sve su mi prijatelji završili, neki su pomogli u novcu, neki su poslali svoje radnike, neki su mi poklonili materijal ili su sami došli. To je bilo nešto fantastično, završili smo sve za mesec i po dana, a da nije bilo pomoći prijatelja, možda bi mi samo toliko vremena trebalo da nađem majstore, kupim materijal. Dakle, ima puno ljudi koji su, da tako kažem, bez ikakvog razloga spremni to da učine. Ako su oni spremni da se žrtvuju u tim stvarima, ja očekujem od njih, pošto su oni i mlađi, da će se žrtvovati i po pitanju dece.
- Irina, šta nam Vi možete reći o žrtvi, zadovoljstvu, ljubavi…
Irina: - Ja bih još dodala da podrazumeva da je to Božiji dar, broj dece, rađanje, dakle, pored žrtve to je prvenstveno Božiji dar. Jer zna se da nije uvek lako ni izneti na svet dete, to zavisi i od naše spremnosti na žrtvu.
- Bude li Vam nekad teško pa kažete… šta mi je sve ovo trebalo?
Irina: - Možda je i bilo ranije, ali to toliko ranije da se čak i ne sećam. A otac Dejan iz crkve Svetog Trifuna na Topčiderskom groblju, ima jednu šalu koju često kaže, da ja nemam vremena da grešim ili da se jadam, jer nemam vremena, imam toliko važnih obaveza. Mislim da ima istine u tome što kaže.
- Da li biste preporučili i drugim ženama da imaju puno dece?”
Irina: - Pa, bih mada, to nikada ne radim, pretpostavljam da je dovoljno sve to što vide, nemam običaj da kometarišem broj dece ili da nekom zameram što ima jedno, ne daleko od toga. Ni ne razmišljam o tome.
- Jeste li srećni što imate tako brojnu porodicu?
Vasilije: - E, kad bi bili samo malo bolji. Nema ih ovde svi da čuju, ali će im Hristina preneti”, kaže tata smejući se.
- Ma, sjajni su. Igraju se, trčkaraju, dobri su, zar ne, Hristina?
Hristina: - Pa, ne baš”, kaže devojčurak i odmahuje glavom, kao da želi da stavi do znanja da mogu da budu i bolji.
- Ne vidim TV, imate li ga?
Vasilije i Irina: - Nemamo!
Irina: - Od samog početka nemamo TV u kući. Ali nedavno je stigla, da tako kažem, zamena, alternativa, to je kompjuter. Međutim, cenzura je stroga, u smislu da se svaki film prvo odgleda i procenimo da li deca mogu da ga gledaju, da li je to za njih i naravno dosta filmova otpadne, ali dosta se i pogleda.”
- Da li je teško danas vaspitavati decu?
Irina: - Pa ne mislim da je posebno teško, mada verovatno mislite na duh vremena. Što se tiče težine, napora, mogu vam reći da se često postidim, čak u razgovoru sa prijateljicama koje imaju više dece, kad se setimo kako su nekada majke prale na ruke, trčale na njivu...A što se tiče, rekoh duha vremena, trudimo se u porodici da o svemu razgovaramo i nije bilo do sada nikakvih posebnih problema, neke stvari smo u stanju zajedno da kritikujemo da li su dobre ili nisu i sve funkcioniše.
- Ko je autoritet u kući?
Irina: - Otac, otac i samo otac! Dovoljan je samo njegov pogled, dok ja, pošto sam i do sada bila dosta sama sa njima, nemam toliku moć kao otac.
- Ima li ponekad batinica ili sankcija, kazni?
Irina: - Veoma retko, i prepušteno je ocu. I to nikako ne može da se nazove nekakvim velikim batinama, to je za mene bio i ostao fenomen.
- U Svetom Pismu je rečeno da žene slušaju muževe, a muževi da vole žene, da li je tako i u Vašoj porodici?
Vasilije: - Pa sad, kad bi pitali Irinu bojim se da nije....Ja uvek imam zamerki da ne pokazujem dovoljno ljubavi prema supruzi, a sad što se tiče slušanja, pa dobro, na kraju ipak se negde i čujemo.
- Stignete li nekad da se sporečkate, posvađate?
Vasilije: - Stignemo uvek, bez problema, onako usput, bez problema se posvaćamo.”
- A autoritet? Irina je rekla da ste Vi autoritet u kući, kako se autoritet stiče? Imate li savet za očeve. Mnogi očevi danas odlaze i ostavljaju ženu, decu…
Vasilije: - Oni koji odlaze.., verovatno je to strah od odgovornosti koja mora da se nosi; prosto čovek mora da donosi neke odluke. Možda nekada nije ni siguran da je doneo dobru odluku, ali mora da se preseče, Bože pomozi, pa kako bude. A nekad, možda je to bilo i na početku kad smo se i oko nekih stvari svađali, pa ako sam i pogrešio, pogrešio sam… A sad kad govorimo o batinama, ima tu dugotrajna procedura i ako dete prođe svu proceduru a da ne posluša i dođe do batina, e tu treba vremena da se tako nešto desi. Jer, ima prvo nekoliko opomena, pa onda brojanje do deset, pa ako se ništa ne desi, onda idemo u kupatilo, pa tamo razgovaramo, pa pričamo i uglavnom prođe bez batina. Zato, mislim da je bitna doslednost. Ja se trudim da budem dosledan...ako im kažem biće batina ako se ne popraviš, znaju da nije prazna priča. Dobri su, dobri su… Ako neko pogreši od starijih i ako dobije batine, ovi mlađi su onda ko bubice…
- Imate li ponekad vremena za sebe i ako imate za šta ga odvojite?
Irina: - Samo za sebe jedino uveče kad oni legnu da spavaju… Ja sam prevodilac i imam još par ispita i pokušavam da učim. Jer dok je dan sa njima sam, radim, učim i ne razmišljam o slobodnom vremenu. Ja sam najveći deo vremena, vremenski posvećena kući, porodici, neizlaženju iz kuće, ja sam kao neki koordinator svega što se dešava, znam kome šta i kad šta treba.
Vasilije: - Mama sve zna, gde je ko otišao, kada će doći, ja ponekad nisam siguran da znam da li je ovaj u muzičkoj, ko je u školi, ko ima sport, obaveze.
Irina: - O finansijskom delu ne brinemo. Tata zarađuje.
- U čemu je lepota imati toliko dece, jer vi ne govorite da su deca briga, obaveza, muka…
Irina: - Uglavnom, to je najčešće velika radost, to je osećanje koje oni unose u dom i uvek je prisutno. Možda bi za jednu rečenicu mitropolita Amfilohija i drugi mogli da znaju, ako žele mnogo dece, da je veliki Božiji blagoslov na porodici sa mnogo dece, onda i ta radost, znači ne treba brinuti da li će to moći da se do kraja izdrži. Nikad nismo doživeli da se ne može dalje, da je čovek ostavljen. Dakle, to je to, Bog nas voli i čuva.
- Kako se se Vi sreli sa Bogom, da li ste tako vaspitavani u porodici, ili ste kako narod kaže, imali neku muku i nevolju… Kako se to desilo?
Vasilije: - U porodici nisam tako vaspitavan. Krstio sam se kada sam imao 22 godine, dakle 1988. godine. Moj kum, inače dobar prijatelj, školski drug, bio je verujući, ali je opet imao nekog obzira prema meni i nikad ništa nije spominjao da je on verujući čovek, nije mi govorio o Bogu. Desilo se jednom prilikom da sam izjavio u razgovoru, jer su me razne stvari zanimale u mladosti, i Denikan i mnogo toga drugog, pa sam rekao… sigurno Bog postoji. Ali koji Bog, u tom trenutku nisam mogao da definišem. E, kad je on to čuo, počeo je sa mnom da priča o Bogu, da mi donosi knjige hrišćanske. Postavljao sam mu razna pitanja, a kad nije znao da mi odgovori, dao bi mi knjigu i rekao da je pročitam i nađem odgovor na svoja pitanja. Ja pročitam, pa onda opet razgovori, pa smo se tako rvali neko vreme, ali sa Bogom je teško rvati se, i na kraju, ja jesam bio uporan i imao sam razne primedbe. Znači, razum je tu radio i radio, imao neke svoje zaključke, ali na kraju nekako sam dobio želju da se krstim. Moram da budem iskren, nisam u tom trenutku bio potpuno crkven. Onda je umrla moja baka sa kojom sam živeo, koja me je odgajala još od malih nogu. To mi je bilo nešto nezamislivo. Nisam mogao u svojoj glavi da se pomirim da je ona živela tu i sad odjedanput umrla i kao nije to ništa, ona je nestala. U porodici su rekli da ja idem da kupim sveće i kandilo, jer ja idem u crkvu. A ustvari ja sam u crkvu išao tek mesec dana, i to neobavezno, na Svetu Liturgiju. Poslušao sam ih, otišao u crkvu i bio prvi put na celoj Svetoj Liturgiji, jer do tada nikada nisam mogao da izdržim do kraja, izlazio pre kraja ili dolazio pred kraj. Sećam se da je beseda tada bila kao da sam je ja naručio, tadašnji jeromonah Atanasije, danas vladika Atanasije Jevtić govorio je da kad umru naši bližnji postoji, naravno, velika tuga i normalno je da budemo tužni, ali nikako ne smemo da očajavamo. Posle toga se sve promenilo. Počeo sam redovno da idem u crkvu i to je postala jedna stvar koja se podrazumeva, ne mogu da zamislim sada drugačiji život, nedelja kad dođe ne postavljam pitanje ili razmišljam, ajde sad, da li da spavam duže… Ma, kako da spavam duže, imam osećaj kao da me čeka najbolji prijatelj koga najviše volim na svetu a ja kažem… a neću sad da ga vidim.
Irina: - U tome smo slični, ni mi u porodici nismo išli u crkvu na liturgije, i onda negde na fakultetu počela sam da odlazim na hor u crkvu Svetog Marka, gde sam upoznala profesora Predraga Miodraga, pa sam onda boravila tog leta mesec dana u manastiru u Hrvatskoj i posle toga sam se upisala na Bogoslovski fakultet i tamo upoznala drugačije ljude i videla duhovnike i, eto, tako sam počela da idem na liturgiju i živim crkveno.
- Da li nedeljom idete svi zajedno u crkvu, vole li deca da idu?
Vasilije: - Vole, svi idemo. Ja ne mogu za svaki praznik zbog posla, ali nedelja nam je prosto nešto što je zacrtano, ali ne kao neka obaveza, da me neko ne razume pogrešno. Odlazak u crkvu ne smatram kao obavezu, već kao potrebu. Mislim da bez te nedelje ne bi mogao da izdržim sledeću radnu nedelju. A deca, idu svi, dečaci ponekad čteciraju, čak i Marko kao najmlađi, u crkvi Sv. Trifuna na Topčiderskom groblju, nije imao ni dve godine kad je pomagao u oltaru, uz braću, mlađi uz starije.
- Da li se ponekad deca bune da neće da idu?
Irina: - Pa, možda se desi, da nazovem to ispadom, ponekad pitaju da li sutra idemo na liturgija, a kad kažem jeste, odgovore: šteta. Kad ih pitam zašto je šteta, nađu neki razlog, recimo zato što se pešači, zato što traje predugo, ali to je sporadično i rekla bih, više je ispad ponekad.
- Kada su postovi, kako se organizujete?
Irina: - Zavisno od uzrasta, ali se ovi mlađi najčešće priključe jer neće da se isključe, pa hoće i oni da poste, tako da uglavnom zajedno postimo.
- Da li bi država morala više da pomogne mnogočlane porodice, govori se o padu nataliteta i sl.
Vasilije: - Pa ne znam, to je kao kad bi rekao: ako možete meni da date pare! Tako mi nekako zvuči. Verovatno da bi, ali bojim se, nisam siguran da bi to dovelo i do povećanja broja dece. To je odluka svakog čoveka ponaosob koliko će dece imati, prosto ne možeš nekom da preporučiš, da mu kažeš: ajde sad ti da imaš četvoro, a ti petoro dece. To je, što reče Irina, Božiji blagoslov. Neko ne može ni da ima toliko dece, neko ne može da istrpi, možda nema živce, mada čovek nikad ne zna koji je njegov maksimum; može to da se pomeri uvek, ali to je pojedinačna odluka. Mogu da razumem i one koji kažu da su odlučili da žive bez dece, mogu da razumem, ali više ih žalim, jer to je nešto što ne može da se opiše, ne može da se opiše ta radost sa njima. Tako da ne znam šta bismo uradili da smo čekali državu i nešto očekivali od nje, verovatno se nikad ne bismo odlučili na ovoliko dece. A opet, hvala Bogu, sve je to išlo bez, da ponovim još jednom, bez ikakve oskudice, da neko ne pomisli da smo gladni, to nikad nismo bili, hvala Bogu, nikad nismo bili gladni. Obučeni? Dosta stvari dobijemo, ima nekih stvari, evo moj utisak je da ljudi, ako smem da kažem, previše novca troše na decu, na oblačenje. Mi dobijamo dosta toga i, naravno, zahvalan sam svima koji su nam poklanjali, ali neke stvari su dolazile do nas toliko skupocene, a dete to može da nosi jednu sezonu, nije mi logično da čovek potroši toliko para. Sad dobro, možda je tom čoveku toliki suvišak, ali ne znam, naša deca, ne verujem da su loše obučeni.
Preteruje se danas i u igračkama, dečje sobe su često pretrpane igračkama.
Vasilije: - Imamo i mi puno igračaka, ali igračke prođu, gomilu smo pobacali, koliko se tu samo para utroši.
Irina: - Za igru najčešće nisu potrebne skupocene igračke, vidim po njima kako se igraju. Najčešće se igraju zajedno, to su zajedničke igre, imamo vođu i one koji ga prate.
- Ko je glavni?
Irina: - Dešava se da je vođa Jovana, koja ima puno, puno mašte, ona je budući pozorišni stvaralac.
Vasilije: - Ona je inače najpovučenija, u školi, svuda, ali ovde je vođa.
Irina: - Da, ona organizuje igru i tako uvek svako može da ima par, ne dešava se da je nekom dosadno, to se ne dešava.
Vasilije: - Možda su igračke zamena za braću i sestre, jer njih je ovde puno, zabavljaju jedni druge.
Irina: - Zaista nisu presudne igračke, nego ko se igra, koliko je dece u igri.
- Igrate li se Vi sa njima?
Irina: - Retko, nekad se otac uključi u društvenu igru, recimo gleda film i tumači, a ja uvek radim te prateće poslove, ali se priključim i ja ponekad.
Vasilije: - Moram da kažem da su nam komšije veoma toleratne, jer mi sigurno neviđenu buku pravimo, oni nekad i loptu šutiraju po kući, ima svega i svačega. Ali, ajde, možda mene smatraju da sam strog, i jesam strog, ali mora i da se popušta. Strog u nekim stvarima koje su bitne, ali deca moraju da se istutnje.
Dok smo mi pričali, Hristina je sedeći na kauču pomno pratila naš razgovor, Jovana se priključila i zavukla između stola i prozora, otvorila svesku i pravila “zapisnik”, Anastasija je povremeno dolazila da vidi šta se zbiva, ostali su se igrali, bili su tu negde, na podu, u kuhinji, ispod stola, u svojim sobama, a mala Marija je čavrljala na samo njoj razumljivom jeziku, ponekad tako uporno dok mama ne udovolji njenoj želji i uzme je u krilo.
- Da li te ovi mlađi slušaju, Hristina?
Hristina: - Kako ko, onako, dečaci uglavnom ne, samo ovaj manji, a devojčice slušaju. Kad nešto ne znaju u školi, ja pomognem, ali mama je glavna.
- Igraš li se sa njima i šta?
Hristina: - Ja se pomalo igram sa Jovanom, u stvari se ne igram, dosadilo mi je to, oni su svi mali za mene, uglavnom pričam.
- Ima li u školi još dece koji su tako bogati braćom i sestrama kao ti?
Hristina: - Nema, u školi nemam takve drugove i drugarice, poznajem jednu devojčicu koja ima četvoro braće i sestara.
- Šta kažu kad čuju?
Hristina: - Ne veruju. Čudno im je.
- Da li je i tebi čudno?
Hristina: - Ponekad.
- Dešava li se da ti “klinci” smetaju?
Hristina: - Ne, ponekad kad učim ovi mlađi se vrte, pa namerno kad im kažem ne, oni da, ali, mogu da učim. Može da se uči.
- Vodiš li ih u šetnju?
Hristina: - Da, ove mlađe vodim. I slušaju me ovi mlađi. A stariji onako.
Jovana nije htela da pokaže šta je pisala, a na pitanje da li pomaže u kući rekla je: “Pomažem ponekad, idem u prodavnicu a Marko i Marija sa mnom.”
Anastasija: - Ona postavlja sto!
Anastasija se popela na krevet i važno rekla da ona najviše voli da se igra sa Danilom.
- A šta se igraš sa Danilom?
Anastasija: - Svašta.
Danilo: - Igramo se sa dinosaurusima.
- A mala Marija da li vam smeta?
Danilo: - Mi se igramo zajedno sa njom…
Anastasija: - Ponekad i smeta!
- A šta im je to svašta?
Hristina: - Jurke po kući, Anastasija voli da crta, Danilo jedino kad mora za školu. Dobri su đaci.
- A ti?
Hristina: Dobar do sada. OK.
Danilo: - Ja volim veronauku, volim da crtam crkve i volim da idem u crkvu. Ponekad i pomažem, čteciram.
Stefan: Ja najviše volim fudbal, a kad srušim nešto oni me ponekad grde. Ne volim baš da idem u školu, volim na fizičko.
Ostavljam Vojvodiće i izlazim na beogradske ulice prepuna srca, radosna jer su i oni takvi. Posle nekoliko dana saznala sam da očekuju prinovu. Reči ponestaju, ostaje Ljubav!
Ljilja Sinđelić Nikolić
“Pravoslavni put”
Vasilije Vojvodić
Ulica Lješka 48
11000 Beograd
tel. (00381) 011/3556-193
| | |
Postao 02/03 u 07:06 PM
|
Komentari:
Post poslije: JEDINI PRAVOSLAVNI HRAM NA BALKANU U KRUGU NOVOSADSKOG ZATVORA
Post prije: MANASTIR TRŠKA CRKVA