Da li su sveštenici isti ljudi kao i mi?
Gde se završava sveštenik i počinje covek?
Svojevremeno je poznanstvo sa jednim od vodećih tenora Baljšoj teatra proizvelo na mene ogroman uticaj. Nije ni čudo jer je German iz «Pikove dame» Čajkovskog, sišavši sa scene, sedeo pored mene i pio čaj. Nije bilo teatralnog «četvrtog zida» i ništa nas nije razdvajalo.
A nedavno sam prvi put u životu razgovarao sa čovekom sasvim drugačijeg zanimanja – protojerejem Igorom Pčelincevim, sveštenikom Nižegorodske eparhije. I to me je uznemirilo jer izmedju mirjanina i sveštenika nema ni «četrvtog zida», ni zavese, a na ispovesti se čovek lično susreće sa njim. Zbog čega se onda razgovor sa njim van crkve doživljava kao nešto posebno?
Granice dozvoljenog
Upoznali smo se u Sarovu, gde sam kao student MGIMO imao sreće da odem zajedno sa prijateljima. Uveče smo sedeli u restoranu, omladina je pevala uz gitaru, a otac Igor (koga smo zamolili da nam pokaže sarovske i divjejevske svetinje) je slušao. Potom je neočekivano zamolio za instrument i otpevao nekoliko pesama od «Bitlsa». Bilo je teško čak i formulisati šta sam odmah poželeo da ga upitam. To već nije bilo ni pitaje, već usklik: sveštenik – i odjednom «Bitlsi» ...Kako? Odakle?
Evo me u Nižnjem Novgorodu, u gostima kod oca Igora, gde konačno mogu da razgovaram s njim i čujem njegove odgovore.
- Oče Igore, kako to da svirate «Bitlse»?
- Odrastao sam u Lenjingradu – u kulturnom kontekstu toga vremena. Tamo je sve bilo zdravo, ali ne i po Božijem. I «seme smrti» je u meni već bilo posejano. Ali to što se razumem u muziku, bioskop, pozorište, pomaže mi sada u opštenju sa ljudima. I onima, kojima su te stvari važne, se svidja što sa sveštenikom mogu da posede i odsviraju nešto na gitari. Za mene je ovde važno nešto drugo a to je da se preko toga može preći na nešto uzvišenije kao što je naprimer razgovor o Bogu.
- A kako odrediti koliko je kod sveštenika dozvoljeno ono što je «mirsko»?
- Neke stvari same po sebi nemaju moralnu formu. One se mogu oceniti samo kvalitativno. Jedna je stvar napiti se dobrog vina i porazgovarati. Ista je stvar i sa kompjuterima, i sa televizorom. Pa čak i sa pesmama.
- Ali stvar je u tome što sveštenik peva uz gitaru «Bitlse» ili «Lahorit maj»?
- Naivni romantizam Lenona i Makartnija, a ponekad i njihova gradjanska pozicija je jedno. A satanisti Elis Kuper ili Merlin Mensnon su sasvim nešto drugo. Važno je šta stoji iza toga.
Ovde je kriterijum Jevandjelje. I uopšteno govoreći, za hrišćanina kriterijum svega treba da bude Reč Božija. Naravno, u Bibliji nije ništa rečeno o rok-muzici. Ali u njoj se govori o sablaznima i iskušenjima, kao i o tome šta ova ili ona stvar može da probudi u duši. I ako se u okruženju neocrkovljenih tinejdzera može otpevati nešto od «Bitlsa», onda naravno to ne bi bilo umesno u društvu odraslih vernika. Svojevremeno je kod nas postojala takozvana «pravoslavna tusovka». Dvanaest-trinaest ljudi bi se okupilo kod poznatog sveštenika – medju njima je bilo i studenata seminarije, kao i starijih ljudi poput mene. Pevali bismo pesme, i gledali i diskutovali o raznim filmovima. I osnovni smisao našeg okupljanja je bio taj da se pronadju hrišćanske crte u savremenoj umetnosti. Sećam se da je bio pravi «rat» po pitanju «Matrice“. Za jedne je to bio čisto budistički film, a za druge nešto iz oblasti pop-arta. A treći su smatrali da je nezavisno od autorske slobode, bioskop hrišćanski.
- Da li za hrišćanina postoji uopšte granica dozvoljenog «kontakta» sa ovim ili onim delima?
- Naš svet ima svoju vrednot zbog toga što u njemu nije sve paralelno niti je sve vertikalno. Postoje stvari na koje uopšte nema verbalnog odgovora, ali posledica nekog dejstva može da postane razumevanje stvari. Na primer može se dugo i uporno postavljati pitanje zbog čega je dva i dva četiri, ali dok sam jednom ne razmisliš nećeš ni razumeti. Što se tiče stvaralaštva – stihova, proze, pesama – tu se javlja važno pitanje interpretacije i interpretatora, jer autor često ne odgovara za to što je napisao, i čitalac u delu može da uvidi nešto više, što je pisac imao u vidu. Zbog toga mi se čini da ne postoji striktna granica. Lenon i Makartni su se udaljili od tog smisla, koji nalazimo u njihovim pesmama, ali se u njima zaista može naći nešto važno. Uopšte genijalna dela su dobra zbog toga što nekako postoje odvojeno od autora. I ljudi ih tumače na različite načine u zavisnosti od svog društvenog položaja, individualnog razvoja, epoha, iako istinska hrišćanska dela teško mogu da se tumače na razne načine zbog njihove neposredne veze sa Jevandjeljem. Tako naprimer, koliko god da razmatramo Dostojevskog u njemu ne možemo videti pisca-okultista. Isto tako i sveštenika ne treba interpretirati drugačije nego kao sveštenika. Drugi čovek u raznim situacijama može različito da se ponaša. Medjutim, ukoliko je on častan hrišćanin, broj njegovih «životnih varijacija» je ipak manji. I po tome je on na neki način sličan svešteniku. Zato što sveštenstvo i obični ljudi nisu različita bića, već različite mogućnosti života u Hristu.
Interesantno je da li se treba stideti što je teško predstaviti jednu mogućnost postojanja ne govoreći o raznim? Nadam se da nije. Kao prvo ne sve, a kao drugo otac Igor je misionar sa stažem, i verovatno će moći da nam objasni ono što je nejasno.
Sveštenik uvek ostaje sveštenik
Bez obzira na to što je otac Igor bio bez rase, na tramvajskoj stanici mu je prišla žena i zamolila za blagoslov. Njega to nije ništa začudilo. To je i razumljivo: vernici često prepoznaju sveštenika, a oni koji nedeljom ujutru čekaju prevoz uglavnom žure na Liturgiju. Ja sam ipak bio zbunjen – običan čovek je nasred ulice dobio blagoslov od po spoljašnjem izgledu takodje običnog čoveka.
- Da li je u principu moguće odrediti gde se završava sveštenik a počinje običan čovek?
- Sveštenik se od svih ostalih ljudi razlikuje po tome što uvek ostaje sveštenik. Kod svakog drugog čoveka koji se bavi nekom mirskom profesijom ta ipostas može da se promeni. On dolazi kući i već nije više ni lekar, ni bankar, ni voditelj. Ali kod sveštenika je sve drugačije.
- Znači sveštenik i kod kuće ostaje sveštenik?
- Ti već i sam znaš da si sveštenik. I tvoja deca znaju, i supruga. I čak i susedi to razumeju, nezavisno od toga da li te vole ili ne i grade odgovarajući odnos. Nije važno gde se nalaziš – da li u kući, u vozu, na dvorištu ... Naprimer, kada putuješ javnim prevozom bez rase, lakše je da se ne ponašaš kao sveštenik, ali u svojoj unutrašnjosti uvek pokušavaš da se uzdržiš od bezobzirnog načina ponašanja, od nekih ekstremnih ispada. A što se tiče rase, ona kao i svaka druga forma, čini čoveka strožijim i odgovornijim. U Rusiji je pre revolucije po tom pitanju bilo jednostavnije: sveštenika i djakona je bilo veoma mnogo, i oni su išli ulicom u odeći koja je odgovarala njihovom činu. To je bilo normalno: oni nisu skretali na sebe posebnu pažnju. Danas je sveštenicima dozvoljeno da idu i u mirskoj odeći, ali u naše vreme postoji velika razlika da li po gradu ideš u rasi ili ne. Poznata je «narodna slabost» da ljudi posmatraju sveštenike posebno pažljivo.
- Čime je takva slabost izazvana?
- Čini mi se da je kod našeg naroda genetski usadjena svojevrsna protivurečnost: «Sveštenik nije onakva osoba kao što smo mi. Mi smo grešnici i tu je sve jasno, ali sveštenik treba da bude drugačiji». Takva pozicija se prihvata apriori. A ako se sveštenik «izdvoji» nekim gestom ili slobodnom rečju, onda svi kažu: «Eto kakav je! A mi smo mislili ...». I to je pravilan pristup svešteniku. Narod želi da on bude svet! Protivurečnost se sastoji u tome što ti ljudi često očekuju svetost samo od sveštenika, ne zahtevajući ništa od samih sebe. U stvari, ono «što je ljudsko» postoji u svakome od nas. I čovek je po svojoj prirodi sklon grehu. Pitanje je samo kakve duševne snage on suprotstavlja toj sklonosti. Da li se bori protiv njih ili im se prepušta. I tada već nije važno da li je to sveštenik ili mirjanin. Iako je na svešteniku uvek veća odgovornost, kako i u odnosu na Boga tako i u odnosu prema ljudima.
- To jest može se reći da «ništa ljudsko svešteniku nije strano»?
- Ako se gleda sa pravoslavne tačke gledišta, u svakom čoveku se odvija borba izmedju zlih i dobrih sila. Tako je naprimer čovek napunio dvadeset pet godina i odlučio je da postane sveštenik. Deo njegovog života je protekao bezbožno, nije dobio duhovno vaspitanje, a potom je sam došao do nečega, a možda se upoznao sa ljudima, koji su na njega imali pozitivan uticaj. S čime on prilazi velikoj Tajni sveštenstva? U njemu ostaje i deluje teret nakupljenog iskustva – kako pozitivnog, tako i negativnog. Loše navike, strasti, naklosnosti su ti korenčići, za koje «neprijatelj» uvek može da se uhavti. Jer čovek čak i kad primi blagodat sveštenstva, ostaje otvoren za «neprijateljske» sile, i Bog dozvoljava djavolu da ga iskušava, kako bi se u tim iskušenjima iskristalisala njegova duša i srce. I zato je borba uvek prisutna. Drugo je pitanje što neko može da podlegne «neprijateljskim silama», i držeći u sebi taj otrov još više da ga razvije, trujući i život onima koji ga okružuju. A neko i ne podleže.
- Danas se ponekad može videti kako sveštenik odlazi iz crkve u kolima strane marke. A penzioneri-vernici skupljaju kopejke kako bi kupili sveću. Da li je to normalna situacija?
- Da li ste vi videli mnogo takvih sveštenika? Postoji odredjena društvena mitologija: ako sveštenik služi u gradskoj parohiji, onda u njegovoj garaži bezuslovno parkiran «Mercedes», a u dzepu nosi poslednji model mobilnog telefona. Ali u Rusiji ima oko dvadeset hiljada sveštenika. Medju njima sigurno ima onih koji su materijalno obezbedjeni, ali je to veoma mali broj. Većina sveštenika živi ako ne siromašno, onda veoma skromno. Pritom imaju po troje-četvoro dece u porodici. Ali ti ljudi ne ropću i nastavljaju svoje služenje uprkos svemu. Samo što se to danas iz nekog razloga najmanje primećuje.
Bezuslovno je da sveštenik čak iako poseduje materijalna dobra, treba da zna koliko sebi može da dozvoli da koristi. Ja rizikujem da kažem sledeću misao: sveštenik od davnina živi od priloga – to je njegov zakonski način izdržavanja. I ako ljudi prilažu neki novac, znači oni u tome vide neki smisao. Ako su prilozi za crkvu, tada je u crkvi – zlatni ikonostas. A ako su prilozi za sveštenika, onda šta ima loše u tome ako mu neko pokloni automobil?
- Zbog čega se uopšte postavlja pitanje gde se završava sveštenik, i počinje čovek?
- Kao što sam već rekao, ljudi žele da sveštenici ne budu takvi kao što su oni. I ta želja je opravdana: ako će sveštenici «biti kao svi» onda oni nikome neće biti potrebni. Ali, pritom, sveštenici žive tim istim životom, kao i svi drugi ljudi. Oni moraju negde da žive, da jedu i piju, da se oblače i hrane svoju decu i neprekidno da opšte sa najrazličitijim savremenim ljudima. Zato sveštenik treba da bude dobar i otvoren za razgovor. Treba umereno da se koristi civilizacijskim dobrima, shvatajući gde ona mogu da naštete njegovoj duši, a gde dušama njegovih bližnjih.
- A da li civilizacijska dobra zaista mogu da budu štetna?
- Kako da ne! Ništa ne treba da porobljava čoveka! To se odnosi kako na svakog hrišćanina, tako i na sveštenika osobito. Može li mobilni telefon da pogubi dušu? Naravno da može ako čoveka povuče da stalno kupuje nove modele ili neprestano priča na njemu trošeći novac cele porodice. A da ne govorim o Internetu koga su se već ranije bojali kao ognja. Jer danas čak i potpuno normalni ljudi provode noć u besmislenim razgovorima preko Interneta.
Najinteresantnije je to što to nisu nikakvi novi gresi. Internet nije doneo nikakve nove grehe. On je samo pružio mogućnost za procvat starih – praznoslovlja, praznomislija, neblagočestivog i nečistog provodjenja vremena. Dakle, civilizacijska dobra su samo sredstva koja ili pomažu ili ne pomažu spasenju duše.
Znači, dva obična čoveka na tramvajskoj stanici su ličili jedan na drugog samo po svojoj spolajšnosti, ali ne i po unutrašnjosti, ali je jedan u potpunosti mogao da blagoslovi drugog. On je na to imao i pravo.
Prag poroka
Šta za čoveka koji je novi u veri znači da dobije odgovor na pitanje koje ga uznemirava? Ili da čuje neki tekst sa jasnom argumentacijom? Ali to tako ne biva – posebno u razgovoru o religiji. A time pre, u razgovoru sa sveštenikom o sveštenstvu. Otac Igor mi pre bi se moglo reći nije odgovarao na moja pitanja, koliko me je navodio na razmišljanje.
- Zar je granica izmedju sveštenika i mirjanina samo u činjenici rukopoloženja – primanju čina?
- Ali ta činjenica ima ogroman značaj. To nije samo običan blagoslov Episkopa. U sveštenstvo se ulazi kroz Tajnu. To jest, dešava se nešto tajanstveno, nešto što ne može biti objašnjeno.
- Znači, mirjanin, koji postavlja pitanje u čemu je razlika izmedju njega i sveštenika, mora da se zadovolji odgovorom da postoji Tajna rukopoloženja, koju ne treba objašnjavati?
- Da, po pitanju ljudi nikakve razlike u stvari ni nema. Razlika je samo u blagodatnim darovima, koje sveštenik dobija od Boga. Ali to nije ljudski dar – on ne zavisi od ličnih osobina onoga koji ga dobija. A svi ljudi su fizički i psihički istovetni.
Uzmite naprimer ispovest – tehnički je sve jednostavno. Sveštenik je svedok pred Gospodom, i dužan je da sasluša čoveka, da pročita razrešnu molitvu i da da blagoslov za Pričešće. Ali ispovest je za samog sveštenika ozbiljno vaspitno sredstvo, jer kada se čovek iskreno kaje, to i samog sveštenika dovodi u stanje pokajanja. I slava Bogu, ako videvši kako se čovek sa suzama kaje, tvoja duša se otvara kao odgovor na to sa zahvalnošću za to što ti taj čovek objašnjava tvoje grehe. Eto čemu sveštenik treba da se uči. A gresi sveštenika su isti kao i gresi mirjana, jer niko ne može da pronadje nove grehe. Ali gresi sveštenika se u mirskom poimanju strožije osudjuju. Za ljude je pijani sveštenik – primer celog sveštenstva, a pijani radnik – iz nekog razloga životni normativ.
- A kako se tada odnositi prema svešteniku koji se napio votke?
- Hajde da razmislimo. Popiti čašicu rakije je jedno, a napiti se do gubitka kontrole nad sobom je nešto sasvim drugo. Problem je u tome što je naš ruski narod sklon širokim uopštavanjima. I ako čovek vidi pijanog sveštenika, izvodi zaključak da su «svi popovi – pijanice». I sveštenstvu u tom slučaju ostaje samo da mršti obrve.
A kako se odnositi prema pijanom svešteniku u dubljem smislu? ...Ne treba opravdavati greh, već treba spasavati čoveka. Istina, takav odnos u društvu je uvek malo prisutan. On posebno nedostaje danas, kada štampa može prosto da «prignječi čoveka novinama». Ali to ne vodi pokajanju i preobraženju duše. A naš zadatak je da potpomažemo Božiju volju u spasenju ljudi. Pored toga i mi sami smo grešni, pa treba i mi da se spašavamo. Savremeni ljudi imaju veoma malo ljubavi. I hrišćani danas kao nikad ranije treba da saosećaju jedni sa drugima, i da upravo ljubavlju pokrivaju medjusobne nedostatke i slabosti. Osudjujući greh, ne treba osudjivati grešnika. U Rusiji je čak postojala sledeća izreka: «Popovi su sagrešili zbog naših greha».
Pritom treba znati da se crkvene Tajne izvršavaju čak i onda kada ih vrši nedostojni sveštenik, ali, naravno, uvek treba tražiti dobre sveštenike i njima verovati.
- Zamislite sledeću situaciju: na sahranama su ljudi nezadovoljni što sveštenik previše formalno «radi» - nekako svakodnevno hoda, «maše kandilom» ... a svešteniku je to već osma sahrana u toku dana i on je prosto umoran. Kako shvatiti takvu situaciju?
- Sveštenik treba da se trudi da savesno služi. Naravno, postoje «teški dani». I ovde već nije reč o osam sahrana. Postoje i sledeći slučajevi: naprimer, ujutru je venčanje, danju su sahrane, a uveče krštenja. I takva «unutrašnja prebacivanja duše» su veoma složena, jer uvek treba da budeš «pravi». To nije isto kao što dobar glumac menja maske ili uloge. A ljudi treba da vole svoje sveštenike. Jer je sveštenik – duša naroda. I nije stvar u tome da li on manje ili više revnosno vrši svoje služenje. Sveštenik ipak više stoji pred Bogom, nego bilo koji drugi čovek. To jest, čak i onaj sveštenik koji se malo moli, moli se više nego običan mirjanin. I češće je i u crkvi. I to ne zbog toga što običan čovek nema jaku veru: on prosto možda nema dovoljno vremena da bude često na službama. U tom smislu su sveštenici, naravno, molitvenici za sve. I zbog toga ih treba podržavati. A najvažnije je da se za njih takodje treba moliti.
U razgovoru sa sveštenikom je najprijatnije – slušati ga. A najteže je u njemu videti primer za podržavanje, a ne objekat previše usredsredjene pažnje.
Pravoslavlje je – zadivljenost
Kada sam prvi put otišao na crkvenu službu, mama me je upitala: «Nadam se da se ne spremaš da postaneš sveštenik?». Zašto «nadam se»? ..Ja se ne spremam da upišem seminariju, ali takav odnos prema sveštenstvu pomalo plaši. To je bezuslovno drugi svet. Ali «drugi» ne znači «tudji».
- Smatra se da sveštenstvo pretpostavlja odricanje od nečega. Da li je to tako?
- Kako da ne! Ja sam naprimer ranije jeo dvaput više ... A ako ćemo ozbiljno: svako služenje je – odricanje. Vojno, milicijsko. Svaki čovek ima obaveze koje treba da ispunjava, bez obzira na sve. Postoji vreme službe, i u to vreme on ne može sebi da dozvoli bilo šta. Pijani stražar je – prestup. Sveštenstvo bezuslovno nameće odredjena ograničenja. Ali ona nisu iznad normativnih u poredjenju sa zahtevima svakodnevnog hrišćanskog života. Sveštenik u stvari živi tako kao i običan pravoslavni čovek. On poštuje iste postove, i iste praznike.
- Ali mirjanin ima više slobode?
- Pitanje je kakve slobode. Spoljašnje – da. Svešteniku ne priliči da ide na zajedničku plažu. A što se tiče unutrašnje slobode, ona zavisi lično od tebe samog. Zbog toga što je stepen takve slobode – stepen naše privrženosti Hristu. Samo u Njemu se sloboda projavljuje u svoj punoći. A sloboda za greh – nije sloboda.
- Idealna je u svom maksimalnom ispunjavanju. Ali Jovan Lestvičnik je govorio sledeće: «Ne smućuj se time što su zapovesti stroge i složene za ispunjavanje. Kao i zato što su neki ljudi ispunili više nego što je zapovedano». Crkveni ustav zadaje svojevrsni vektor: na koji način i kuda ići. Veliki Post je za sve Veliki Post. Naravno, neko može da ga drži strožije, a neko manje strožije. Ali u suštini oba čoveka poste. Jednom rečju, svi ljudi u Crkvi idu više ili manje istim putem.
- Ponekad sveštenik dozvoljava sebi da govori jezikom tog auditorijuma do koga želi da dopre. “Aha, znači hrišćanin je isti kao i ja. Sad mi je sve jasbno u vezi njega”. Ne donosi li takvo misionarenje suprotan efekat?
- Da, postoji takav problem. Jedan sveštenik je propovedao u zatvoru i jednom je rekao da je Veliki Post vreme kada svaki hrišćanin treba u svojoj duši da napravi «veliko spremanje». Glavna opasnost za misionara je u tome što on deluje «usrednjeno», a ljudi oko njega su različiti. Neko javno neće prihvatiti njegovu propoved, neko će je bespogovorno primiti, a neko će se kolebati. Imao sam starca Svetogorca. On je jednom rekao interesantnu stvar: «Pravoslavlje je – zadivljenost». To jest misionarenje se ne sastoji u suvom prepričavanju duhovnih istina. Čovek može da pridje veri i ukoliko je zaista zadivljen.
Razgovor vodio Konstantin Macan
Preuzeto sa http://www.hram-evenkya.ru/fnews2.php?id=1332
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic
| | |
Postao 06/09 u 10:59 AM
|
Komentari:
Post poslije: Kako sam sreo svog duhovnika
Post prije: «Poklonička putovanja omekšavaju ljudska srca ...»