"CITAJ, CITAJ..."
То су биле последње речи игуманије Јужноусуријског манастира, док се уз њен самртни одар читао акатист Архангелу Михаилу. И данас се завет игуманије наставља у Кирово-Чепецку.
Повратак кући
Дошавши у сибирски индустријски градић Кирово-Чепецк, у којем је пре револуције била само једна црква, а потом дуг низ година овде уопште није било молитвеног живота, зачудио сам се када сам сазнао да овде има женски манастир у којем живи седам монахиња. На челу ове обитељи је старија сестра Аполинарија, која је дошла из Владивостока. «Она је и гошћа и домаћа истовремено, - објаснио ми је главни протојереј парохије Николај Федко. –Сам Бог нам је послао. Монашка обитељ је била основана још пре њеног доласка, становнице манастира – тек дошле из света, наше чепецке вернице. Нису имале јасну представу о монашком животу. Помоле се у обитељи и свако на своју страну: «Идемо у град да преспавамо, овде нема услова». Нисам знао шта да радим. А онда се појавила мати Аполинарија. Слава Богу! Сада је све по уставу, целодневна молитва...»
Женски манастир Светог Николе налази се на самом крају Кирово-Чепецка. Пре реформе је овде била болница, после је затворена, зграда је стајала тако разбијених прозора, а две године уназад православни верници су је поправили и основали манастир. Сада се зграда не може познати, посебно њена унутрашњост...
Разговор с матушком Аполинаријом сам обавио унутар простране цркве, за коју су издвојили цело једно крило бивше болнице. Приметно је да је црква испуњена молитвом, стога настојим да говорим полугласно. Одмах искрено признајем монахињи да пре нисам ништа чуо о њиховом манастиру.
-Па, мало ко да је и чуо, - осмехнула се тихо старија сестра, - овде смо тек две године, манастир је тек у оснивању. Слава Богу, да су у самом Кирово-Чепецком људи из новина сазнали за нас и долазе овде на богослужења. Од првога дана оснивања манастира читамо Неугасиви Псалтир, и доносе нам помјанике, за кога да се молимо. Већ из целе области нам шаљу помјанике (имена за спомињање у молитвама која су понекад цедуље, а могу бити и целе књижице, прим. прев), из Беле Холунице, из Легасова. Ја сам родом из Беле Холунице, и верници, с којима сам некада ишла у школу у исти разред, организовали су заједнички сусрет.
-Надлежни прота је рекао да сте ви и гошћа и домаћа у исто време. Како то?
-Веома давно сам отишла одавде, - објаснила је мати. -После завршетка халтуринске средње школе, послали су ме послом на Украјину, 29 година сам тамо радила, била главни књиговођа. А онда случајно (иако ништа не бива случајно), Господ ме је отргнуо од свих сродника и познаника, и отпутовала сам у Владивосток, у којем је живела моја млађа сестра. Тамо сам још15 година радила у струци, а онда ме епископ Владоивостока Венјамин узео да обављам послове главног рачуновође у епархији. Ту сам се и замонашила, била послушница (искушеница) у Усуријском женском манастиру Рођења Пресвете Богородице.
-А како то да вас је владика «отпустио»?
-Радила сам у приватном рибарском предузећу, директор је био верник. Наше предузеће је веома много помагало манастире, с набавком рибе, тако да смо се често сретали са владиком. Неколико година сам радила у епархији, а онда су се појавили проблеми са здрављем. Тамо је клима морска. Док сам била млађа, нисам ништа осећала, а када сам отишла у пензију – почео је да ми скаче притисак. И једном сам допутовала у родни крај, на Великоречну литију. Пропутовала сам тих 100 километара, физички се јако уморила, цело тело ме болело, а притисак, као у девојке, 120 са 70. Задивљујуће! У Владивостоку бих после таквог оптерећења била у болници, а овде сам се чак окрепила. Вратила сам се у Приморје и молила владику, да ме пусти да идем у родни крај. Дуго нису могли да нађу замену, а онда је уместо мене дошла једна девојка, верница са вишим образовањем. Владика је путем телефона говорио са митрополитом Хрисанфом – и из руку на руке ме предао. Монаси не могу сами по себи да оду.
-Јесу ли ваше сестре старије?
-Свим монахињама је већ преко 70, тако да сам ја са својих 60 година за њих још и млада. Има још и искушеница, које се могу слободно замонашити – код њих нема емоционалних бура, мирне су, радо читају Псалтир, моле се на бројанице. То што и треба у манастиру.
-Протојереј Николај је рекао да су сестре почетнице, да немају искуства...
-Не, зашто. Све оне су се раније подвизавале у манастирима, радиле. А зашто је важно монашко искуство, нисам ни ја раније била старија сестра. Иако сам, наравно, била искушеница у Јужносуријској обитељи, али бити уз владику пет година – то је школа.
-Ваш садашњи манастир се налази у оквирима града, а Јужносуријски је у тајги?
-Да, у шумско-степским пределима. И шта је за мене задивљујуће: тамо, у потпуно пустом месту, основала је моја земљакиња манастир, тачно пре 100 година, рачунајући време када сам постала монахиња.
Манастирска тајна
-Манастир Рођења Пресвете Богородице се налази у пустој степи, на 150 км од Владивостока и на 50 км од Усуријска, - наставља да прича мати Аполинарија. – Када сам први пут тамо дошла, помислила сам: како је могао да настане у овој забити? Около једино има тигрова, који, уосталом, у гладне зиме чак залутају и у град Усуријск..
Манастир су предали епархији 1994-године, када је одатле отишла војска. Од некадашње обитељи, остала је само зграда конака у којој је био смештен војни штаб, и звоник, од којег су направили базен за снабдевање водом. Од капеле су војници направили клуб, а од велике саборне Цркве, посвећене Рођењу Пресвете Богородице, није остало ни трага – порушили су је 20-их година. Није било никаквих историјских података, ко је и када овде основао манастирску обитељ. А онда је владика послао игуманију Варвару у Тројице - Сергијеву лавру...
Ево како је то било. Епископ Венјамин (који је из Приморског краја) је би предавач у Московској Духовној академији пре 33 године. И он се сетио, да је један од његових студената тада писао дипломски рад о манаштву Сибира и Далеког Истока, и да су ту биле и неке фотографије. Мати Варвара је отпутовала тамо, нашла у архиви ове радове и пронашла фотографију Манастира Рођења Пресвете Богородице. Освећење је било 1901. године, а то је и официјални датум отварања манастира.
-А ви сте постали монахиња 2001. године?- питам мати Аполинарију.
-Да, тако се подударило. И прва игуманија, која је саградила манастир је била наша, сибирска, - мати Павла.
У свету се звала Параскева Николајевна Трегубова. Рођена је 1830 године у селу Трегубово, у Слободарској области. То је, уосталом, близу мојих Белих Холуница. Била је из имућне земљорадничке породице, која је имала своју ковачницу и млин. Параскева је ступила у Слободски манастир Христовог Рођења и 30 година се у њему подвизавала, од којих је 20 година пешачила по Руском царству и скупљала новац за манастир. Мати је трпела и глад и хладноћу, исмевања неверника, спавала је чак и под ведрим небом. Она је једна од првих руских монахиња – скупљача прилога, која је дошла у Сибир. Тамо су је убедили да оснује женски манастир иза Бајкала. И 1884. године у Читу њеним трудом настао је манастир. А после 69 година, заједно са својом верном помоћницом мати Маријом, и са још 15 сестара, игуманија се упутила на Далеки Исток да гради нови манастир.
Како се сазнало из пронађених докуманата, при одласку из Чите, монахиње су имале за пут 300 рубаља, три коња с запрегом и ништа више. 400 врста (424 километра) по рекама Ингоде и Шилке су пловиле сплавовима, затим од Сретенска до Хабаровска – паробродом, даље запрежним колима. Дошавши у Никољск-Усуријски, уселиле су се у једну кућу Христа ради, јер више нису имале новаца. И мати Павла је почела да тражи место, где би могли основати обитељ. Фебруара 1900 године усред степе је био постављен крст, а на пролеће су саградиле бараку. Сестре су носиле воду, у планини скупљале суво грање и дрва, ноћу су стражариле због дивљих звери. Усуријски тигрови су тада много лутали, није било тако као данас. А после, као обично, обитељ је доживела процват, долазили су ту многи поклоници, све до револуције.
-А шта је било с фотографијом која је пронађена у архиви академије?
- На основу ње су геолози Владивостока утврдили где је стајала главна црква обитељи – тамо где су наше сестре направиле складиште за дрва. Почели су да копају и нашли на дубини од једног метра добро очуване темеље. Уједно су одредили и место где се налазила капела, испод које је била сахрањена мати Павла. По речима мештана, војници су откопавали већ једном њену гробницу, али кад су налетели на нетрулежно тело, брзо су све закопали поново. А онда, 2003. године по наредби геолога почело је расчишћавање овог места, и пронађена је, обложена циглама, гробница у којој је био положен ковчег. Вест о овоме се одмах пронела кроз цео манастир: и сви су одложили своје послове и отрчали на место откопавања, почели да се моле. Онда је дошао владика и одслужио парастос.
- Игуманија Павла, ваша земљакиња, упокојила се пре револуције?
- 1. марта 1909. године. Она се упокојила за време читања акатиста Архангелу Михаилу. Последње речи умируће биле су упућене сестри која је читала акатист: «Читај, читај...»
Две пустиње
-Има ли данас у овом степском манастиру много монахиња? – поново сам питао мати.
-Када сам отишла, било је тада 30 монахиња. А сада.. Понекад зовем мати Варвару, када је тешко и душа почне да тугује. Питам је, како је тамо. Каже да су у посту још три монахиње примиле постриг. И иначе тамо их има много – искушеница, радница које долазе из града. Узму одмор на послу и дођу тако на месец дана у манастир. Недавно је мати звала за Славу Цркве Рођења пресвете Богородице, и каже: «Управо смо нахраниле 600 људи, све који су дошли на манастирску трпезу». А на литургији је било око 1000 људи.
-Јесте ли сазнали због чега је игуманија Павла основала баш на том месту манастир?
-Не, то је остала тајна. Богу је било угодно и појавио се манастир. И овде, у Чепецку, никада није било монаштва, а ето сада је овде манастир.
-Каква је по вашем мишљењу разлика између овог и оног манастира?
- Овде сам ја без мати Варваре, то је за мене битно. А тако... Тамо нема удобности као у граду, треба ложити ватрицу. Сестре саме ложе, седе по три сата целе ноћи, ложе пећ и читају Псалтир. А ми овде живимо као у рају. Ово је бивша болница – централно грејање, у славинама све време топла вода. Само се моли.
Домаћинство немамо, јер немамо земље, само мала баштица, али то не захтева много времена. Још садимо цвеће, с тим немамо проблема – златице колорадске не треба скупљати. Таква је овде лепота, срце се радује. Живимо од прихода за Псалтир, четрдесетница и треби на јектеније, а и људи сами доносе. А шта нама и треба, за шест старица? Шоља чаја и комад хлеба. Довољно, слава Богу.
-Мислите ли градити зграду у висину?
-Места има довољно, док из једног ходника прођеш у други, стигнеш и «Верујем» да прочиташ. Бивша болница има три крила: у једном крилу смо ми направиле келије, у другом – цркву и келију за свештеника с исповедаоницом, трпезарију, а треће је крило за сада празно. Можемо да примимо још сестара.
- Вероватно је теже спасавати се у градском манастиру него у «степи»?
- Спасавати се може свуда. Узмите на пример, Покровски женски манастир на Таганки – у центру Москве. Тамо се налазе мошти блажене Матронушке, тамо долази цео свет, огромно мноштво народа, па ипак монашка молитва не престаје...Иако је у осами наравно, боље. Била сам на Валааму и разговарала са игуманом Методијем, који је одговоран за госте на конаку за поклонике. «Оче, питала сам га, како ви уопште успевате да се молите? Овде је код вас увек толико много народа – од маја се отвара сезона пловидбе, па све до средине септембра...» Он је тешко уздахнуо: «Три месеца после одласка гостију ми молимо Бога да нам све опрости у чему смо погрешили са поклоницима, гњевили се или много причали. А следећа три месеца молимо Бога да преживимо следеће туре».
Али грех је ако се жалимо. Место код нас није бучно. Град је заживео тек пре 50 година, раније је то било село Девитјарово. А сада – пустиња. Када су саградили хемијску фабрику, сва омладина је отишла одавде у нове станове, остали су само старији. А и они који су остали, неки су умрли, неки отишли. Сада овде долазе само на лето, као на одмор. Зими – нема ни једног човека на улици. У правом смислу речи пустиња.
О правилној молитви
-Имате ли неке мисионарске планове? Например, да отворите недељну православну школу? – настављам да питам мати.
-У граду има таква школа при цркви, и тамо сам ја предавач за одрасле.
-О чему им причате?
-О историји манастира, житија светих. А најважније – како да се моле. Ученици су сами предложили ову тему. И тако много постављају питања, да понакад остајем дуже да бих успела да на њих одговорим, а понекад одузимам време и предавачу који долази после мене, на следећи час.
-Шта најчешће питају?
-О Псалтиру: о томе, како устајати на молитву, како правилно читати молитве, стајати бос или у папучама – разна таква питања.
-И како да стоје на молитви, боси или у папучама?
- Па наравно, у обући, нисмо муслимани. И не у папучама. Може у папучама, али затвореним.
-Зашто?
-Папуче – то је ипак обућа за плажу, а црква је – дом Божији. Ето представите себи у мислима свештеника у папучама на служби. То је апсурдно. Схватате, каква је на теби одећа, таква је и молитва. У кућном огртачу, у папучама назутих на босу ногу станеш тако - и молитва ће бити расејана, мучиће те сањивост. А када је човек обучен прилично, и у себи је сабран. И наравно, жене би требале и код куће пред иконама да имају покривену главу марамом - пред Господом стојимо.
-Каква још питања постављају?
-Како правилно палити кандило, шта радити са остацима од свећа? Једна жена каже да их је већ много скупила, а боји се да их баци.
-И шта с њима да ради?
- И ја сам по неискуству исто остатке свећа чувала, и много их накупила. Отишла сам своме духовнику, секретару епархије: «Оче, шта да радим с овим?» Он: «Однеси их у цркву, где су свеће. Тамо ће догорети до краја пред иконакма или ће их поново претопити у свеће.»
- И да ли добро усвајају знање чепецки ученици?
- Ето, јуче сам проверила; полазећи, на крају питала сам: «И да ли сте бар нешто схватили? Например, како да читате Псалтир? Они се осмехују. Устала је једна – рекла, шта се после прве «Славе» чита, па после друге, треће, а шта се чита за покојне...Све је тачно рекла. Наравно, није неки грех ако се све не зна. Али ако већ хоћеш да читаш Псалтир, тад је боље све да буде по уставу.
Приметила сам једну веома распрострањену грешка код верника – а то нарушавање редоследа молитви. Многи читају прво канон или акатист Светима, а тек после тога јутарње молитве, Јеванђеље – кад помисле. А ујутро треба прво прочитати јутарње молитве, онда природно, долази на ред Јеванђеље – поразговарај с Богом. Јер Јеванђеље је Духом Светим написано, Сам Господ преко њега теби преноси знање. А како се код нас дешава? Прво ћу од светих да тражим помоћ, а после, добро, поразговараћу и с Тобом, Господе.
Све су то ситнице, али оне утичу на молитвено расположење.
-Али, молитва – то није само устав. Потребна је и духовна борба?
- То ипак зависи од самог човека. Да ли знате, када заиста молитва иде? Кад је невоља, тада свим својим бићем вапиш - «Господе, помози!». И када се радујеш – исто цело срце откриваш Богу, тада нема ни речи. Осећаш да си ти ништа, прах и пепео – а тебе је Господ посетио и дао ти такву радост!
-А шта да радимо, ако немамо осећаја ни радости, ни туге? Шта да радимо у свом топло-хладном стању (млакост у вери, прим. прев.)?
-Тога се не треба бојати. Али и помирити се с тим не би требало, потрудите се да се пре молитве припремите. Свети оци и старци пишу: прије него што почнемо да се молимо, треба прво сести и умирити се, седети тако две, три минуте, - е, баш као пред далек пут. Сети се своје недостојности: ти си нико, али теби је Бог, таквом са свим твојим гресима, дао могућност да се пробудиш и дао ти је време за покајање. Може бити, после сазнања ове реалности да се нека искрица појави у души и загреје је. А ако си ти поспан или ужурбано станеш на молитвено правило – каква то може бити молитва?
И уопште молитва је навика, која са опитом долази. Тако и старци говоре: испочетка нећеш имати праву молитву. Али, ти научи себе постојаном реду, и када ти се неће, ти треба да устанеш с молитвословом – преко тог «нећу». А онда ће то постати потреба, савест те гризе: хајде, не буди такав, теби Господ даје могућност да живиш, а ти допушташ себи такав безобразлук, нећеш да се молиш...
-Не бисмо требали тако, као код педесетника, који падају у транс, «увијати» се на молитви?
-Не, наравно! До хистерије доћи, је ли? То је кривљење, лицемерство пред Богом, Који све види – ко си ти, сву твоју душу. Моли се спокојно, мирно, а што би мучили себе, ударали главом о под...Можда могу преварити вас, суседа, али зар могу Бога?
-Да ли можете навести пример Божије помоћи по молитви?
-Било је то пре три године, када сам још била у Владивостоку. Моја блиска познаница има двоје деце, сина и кћерку. Њен 21-гоидшњи син је увек био толико послушан, да је увек, било да је излазио или ишао на предавања, прилазио мајци по родитељски благослов. Чак и кад није ишло глатко у породици, и било свађа – ипак би пришао, ћутећи би стао и чекао. Мајка га прекрсти - и он иде. Таква добра породица.
А онда, одједном је спаковао ствари и рекао: «Одлазим.» Родитељи су били у шоку. Познаница је много суза пролила, отишла до свештеника: шта да ради? Рекао је, какве молитве треба да чита и како треба да се моли, и да се седам људи истовремено моле Богу – рођака или другова, који добро познају овог младића. И тако се један молио Пресветој Богородици, други је читао акатист светитељу Николају, трећи – Господу...Сви су се молили само за једно, да Господ уразуми овога младића. И сви су обавезно додавали у молитви: «И не како ја хоћу, него да буде воља Твоја». Јер ми не знамо вољу Божију, шта је најбоље за овог младића. А касније смо се уверили, Господ му је дао лекцију...
Молили су се другови и рођаци 40 дана, већ су почели да губе наду. А младић отишао у неки стан, ради као помоћник бравара, родитељима се не јавља. Они су преко туђих људи сазнали, да он девојке изводи у кафану, и да би плаћао све то, ушао у дугове. Кад је дошло време да их исплати, а он пара нема – какву зараду може имати бравар? Онда су дошли и претукли га и измучили. Некако је дошао себи, дошао је кући сав у крви, пао пред родитеље и тражио да му опросте. Позвали су хитну помоћ. Неколико недеља је лежао у болници, а онда се вратио у родни дом. Сада је с њим све у реду, слава Богу.
-Младић је одрастао, ипак ће једном отићи, када ће се оженити?
-У томе и јест ствар, што се он није оженио, просто је хтео слободан живот. Али седам људи су њега измолили. Ако се моли са сузама, с вером у Бога, заједно – Господ никада неће оставити. Све се то дешавало на моје очи. И много таквих прича је било док сам радила у епархији...
-Сада можете више да се молите, него кад сте били у епархији?
-Наравно! Тамо сам, наравно испуњавала монашко правило, морала сам у 4 ујутро да устајем. Али са овим сада се не може упоредити. Обичне службе – са свештеником – код нас су само суботом, недељом и празницима. А све остало време у цркви служимо ја и сестре. Све, је како треба, само без свештеникових возгласа. Уместо њих на великој Јектенији појемо 11 пута «Господе помилуј» и идемо даље. То јест целодневни круг богослужења се код нас у потпуности обавља, и све свете по календару славимо. Устајемо у 4 ујутро, после 15 минута већ стојимо на правилу...и знате, какво је задовољсто од тога, пријатан умор. Срце се радује од сазнања, да смо све свете ми прославили...
И често се сећам речи игуманије Павле:»Читај, читај...»Прошло је сто година, а управо нама се она обратила тим речима.
М. Сизов
С руског превела: Наташа Убовић
преузето са:www.vera.mrezha.ru/527/5.htm
| | |
Postao 11/25 u 01:23 AM
|
Komentari:
Post poslije: KROZ OSTROG GODIŠNJE PROĐE VIŠE OD POLA MILIONA LJUDI
Post prije: UZ MANASTIRSKE ZIDINE