BRATSTVO PO DUHU
“ Hteo bih da idem u manastir, recite mi, gde je najbolje da idem”, pisma takvog sadržaja često stižu u redakciju, pri tome često čovek koji se sprema da ide u manastir, ima sasvim nejasnu predstavu o manastirskom životu.
Danas počinjemo niz razgovora s jednim od najvećih autoriteta, namesnikom manastira na ruskom severu igumanom Trifonom ( Plotnikovim). Pod njegovom upravom nalazi se današnji drevni Antonije- Sijski muški manastir u Arhangelskoj eparhiji.
Nadamo se da će razgovori pomoći mladima, jer će u njima biti reči pre svega o životu u manastiru- duhovnom i ekonomskom. Međutim, razgovor nije mogao a da ne dotakne i druga najaktuelnija duhovna pitanja našeg vremena.
Naš dopisnik razgovara sa igumanom Trifonom Plotnikovim, namesnikom drevnog Antonije- Sijskog muškog manastira Arhangelske eparhije.
- Oče, vi ni izdaleka ne izgledate kao starac bele brade, a ipak ste danas pravi nastojatelj i to ne samo duhovni otac, već i kao pravi roditelj. Uz to imate iskustvo monaškog života u svetu a sada i 5- godišnje iskustvo igumana manastira. Ima li velikih razlika?
- Monah bez manastira je, naravno, kao riba na suvom. Nekoliko godina sam služio u Vaznesenjskoj parohiji, u selu Ib (Republika Komi), a u junu 1992 sam postavljen za namesnika Sijskog manastira. Ispunila mi se,moglo bi se reći,moja želja. Uvek sam stremio da odem u manastir, ali postavljao sam i pitanje: a da li mogu? Mislio sam: mogu li se ja smiriti, ili će me isterati? A ako sam pobegnem? S godinama služenja na parohiji sam se navikao, tamo sam sam sebi bio gazda. Naravno, arhijerej je iznad tebe, ali on je daleko. Imali smo veoma dobru parohiju, svima sam blagodaran, sećam se i molim se za sve njih, ali pored toga- a to je i osobina parohije, ljudi dolaze, pomažu nečim i odu. Svi imaju svoje porodice, domaćinstva. Zbog toga okviri parohije počinju da pritešnjuju monaha.
Glavna osobina života u manastiru je - posebno duhovno jedinstvo ljudi koji zajedno žive. Bratstvo je takvo, možda neobjašnjiva stvar, ali ono što sam ja osetio na sebi već prve godine - bilo je kao da su mi krila na leđima rasla.
- Šta je važnije- način života, ili dugo zajedničko slavljenje Boga, kao duhovno brušenje?
Šta je srž takvog života?
- Osnova manastirskog života je - liturgija. I recimo, kad se ja nalazim negde daleko, ali znam da u manastiru za to vreme ide služba- na duši postane toplije kada se za tebe mole. Takav način života ne može biti a da nije vezan sa služenjem. Posebnost života u manastiru je u tome da se čovek stalno nalazi u njemu- ni mislima, ni porodicom, niti ikakvim interesima ne sme biti na drugoj strani. Čovek je u potpunosti uronjen u manastirski život, treba stalno da se nalazi u manastiru- i manastir treba da mu pomogne da sv drugo odseče.
- Svojevremno su vaši parohijani govorili u šali, između ostalog, prilično tačno: evo ide aeromonah Trifon.
-... Svojevremeno sam ja to i izmislio…
- Ona je malo zastarela- ne jeromonah, već prvo iguman, a i prefiks “ aero” sada nije za vaš džep. Ostaje da vi ipak veći deo vremena provodite iza manastirskih zidina. To znači da se ne može baš” sve preseći”...
- Ništa nije bez promisla. S jedne strane manastir treba podizati, a na drugoj strani i obrazovanje je veoma važno, tako da ne žalim vremena ( o . Trifon je na čelu eparhijskog Sektora religioznog obrazovanja, Arhangelska filijala Sv.- Tihonovskog bogoslovskog instituta- red.). Tim više što je naš manastir još od početka osnivanja , iako neoficijelno, bio odredjen kao misionarski. Ja svoju delatnost tako i vidim. Bratija se seća, da s ciljem organizujemo ekspedicije, kurseve za učitelje i dr.
- To jest od svih vrsta obitelji, recimo surovog manastira- skita, ili manastira- konaka za poklonike koji putuju, izabrali ste eto misionarsko delovanje?
- To, pre svega, Bog nekako odredjuje. Kao što svaki čovek ima svoj karakter, tako je i sa manastirom. Posmatrao sam kako se ta tradicija, deset godina zaboravljena , obnovila sama po sebi. Počnemo nešto da radimo, i mislimo, treba li razvijati tu delatnost, da li to priliči manastiru? Rešim se, u nadi na pomoć Božiju, a onda saznam da je to za nas i tradicionalno. Eto u ovoj godini smo imali dečiji kamp- a eto i ranije je ovde bio dečiji vaspitni dom.
A što se tiče obrazovanja- možemo navesti divnu činjenicu: poslednjih 80 god. postojanja manastira njegovi namesnici su bili rektori Arhangelske duhovne seminarije.
Ako govorimo o mojim dugim odsustvima , bilo je to vreme- u samom početku, kada bih otputovao na dan- dva poslom, leteo bih brzo nazad, osećajući da sam obavezan biti ovde. Posle, kada se bratija osnažila, odsustvovao sam duže, jer sam znao- da je u mom manastiru sve u redu. Vezu smo održavali preko telefona. S druge strane, to je bio i povod da se pokaže samostalnost bratije, ta oni treba da uzrastaju…
- Ustvari, koliko je brojna vaša bratija?
- Statistika je ovakva: 10 ljudi je kod nas u postrigu, pet ima sveštenički čin ( iguman, 2 jeromonaha, 2 jerođakona). Zajedno sa radnicima- 80- 90 ljudi živi ovde stalno. Istina, domaćinstvo je kod nas veliko, podvorja u Holmogorahu , u Arhangelsku, farma na 10 km od manastira: nekada dođeš i čudiš se: gde su ljudi? Ali, interesantno, na trpezu svi tačno dolaze.
- Vidno, trpeza to zaslužuje. Ali radnika ima zaista mnogo. Kako oni dolaze u manastir koji se nalazi daleko od grada i koji nije na glavnom putu?
- Dolaze na razne načine, slučajno i specijalno izdaleka dolaze, neki čak pešice idu. U nekima se nešto u duši pokrenulo , neki odušak sebi traže na jedno vreme, nekoga stomak dovede, ali ovi poslednji se brzo pokažu kakvi su i otpadnu.
- Ima li onih koji otvoreno kažu nisam ni znao da ima ovde manastir, ali sam došao da zaradim za koricu hleba...
- Ljudi ima raznih. Dođe neki čovek- kaže da se u svetu namučio, moli da mu dozvolimo da odahne u miru od strašnog pijanstva, ili od kakvih životnih problema da se udalji na neko vreme - i vidi se da on nije u stanju da išta radi, čak nema snage ni lopatom da očisti sneg,-ali ništa, živi i tako, kažem mu. Naravno, kada čovek tako otvoreno kaže, pomažemo mu. Druga je stvar kada je lukav i obmanjuje . Neka je čovek i došao samo radi toga da se prehrani, ali sa dobrom savešću, ne odbacujući Boga, trudi se- i to je dobro. Ali kada se čovek izvlači samo što se okreneš, s takvima se samo oprostimo: živeo kod nas, predahnuo, popravio se i neka ide dalje.
- A idu li daleko?
- To je različito. Neki odlaze zauvek, drugi se odsele u lovačke kolibe okruga, oni obrazuju nekakve” skitove”, a mi ih tako zovemo- “ skitnici”, hrane se od šume a ponekad i uleću u naša polja, a čim se približi zima trkom beže u manastir- uzmite nas nazad…
- A nedavno oslobođenih iz zatvora ima kod vas?
- Ima ih koji su nedavno izašli, a ima i onih koji su odavno…
-Naravno, oče, vama je to poznato: mnogi od tih, koji izdržavaju kaznu, pišu na slobodi silno raskajana i veoma uverljiva pisma, pišu da su progledali, hoće po izlasku iz zatvora da rade u slavu Božiju, da izmene stare navike… Izlaze na slobodu- i opet po starom. Znam slučaj kada došavši u manastir bivši robijaši su ga opljačkali i sakrili se- i to umesto zahvalnosti...Kod vas, nije bilo slučajeva krađe?
- Para nema, ukrasti nemaju šta, ali desi se da sa gredica počne nešto nestajati. Ali takvi ljudi se brzo pronađu…
Kao i u svakoj strasti ako je čovek okusio nešto pristrasno, naravno, udaljiti se od toga je veoma teško- to treba razumeti. Zato se drugi put naoružaš trpljenjem kada vidiš da čovek pokušava da se izbori sam sa sobom, kako hoće da se menja nabolje. Čovek u svakom slučaju ostaje obraz Božiji, istina, poneki put je taj obraz zamagljen, zaprljan, do krajnosti. Ali hoćemo da mu pružimo pomoć , ako se on bar malo trudi, daje bar malo nade.
- Da li uspevate da sve nadzirete?
- A ko sam ja- stražar, da bih ja sve nadgledao? Gospod nas sve posmatra i Sam On nam ukazuje na pravi put. Kod moje bratije monaha , kao i kod radnika postoje snažni ljudi na koje se može osloniti. Oni nadziru poredak.
-Postoji li donja granica, preko koje čovek ne može da se predje, takva crna duša, koju oprati nikako nije moguće?
- Bude ovako- gledaš čoveka i misliš: gotovo je, nema nade za njega. A onda se pokaže da neki put ispod te grehovne okorelosti počinje da se pomalja čovek. A bude i : eto, čini mi se, samo što se čovek pridigao, i eto počeće da raste duhovno, ali pada opet i opet i ponovo u istom kolu. Ne treba nikada na čoveka udariti misleni pečat: ovaj je gotov- nego se treba moliti Bogu i nadati se. Kod nas u manastiru da bi stalno molitva tekla, svi radnici su upisani za pominjanje, čak i njihova rodbina, i za zdravlje i za pokoj duša. Za one kod nas, koji se sa strašću pijanstva nikako ne mogu izboriti, šaljemo cedulje sa imenima za zdravlje i u druge manastire, molimo ih da se mole za njega, sami se trudimo. Desi se da sa bratijom rešimo ovako: nekome je loše, hajde da se svi za njega pomolimo, po 12 poklona uradimo za njega, može i u keliji, ali svi.
- Dešava se da čovek ne oseća unutrašnju neophodnost za duhovni život, da je molitva za njega- teška kazna...
- Pa neka, ako čovek radi s dobrom savešću, živi u manastiru, glavno je da je njemu dobro ovde iza ovih zidina ( u Rusiji su manastiri često ogradjeni visokim zidinama i liče na prave tvrđave). Čak i ako se on ne moli, ne živi on samo radi stomaka, znači da on ovde ipak nalazi
neko duševno spokojstvo- i to je već dobro.
Više puta sam razgovarao sa radnicima ovako: ako vi samo priznajete Boga, da On postoji, ali ne znate da se molite, i ne možete ići u crkvu- vaš dobrosavesni trud vam se uzima kao molitva. Trudi se ne radi toga što te teraju, što te neko posmatra; i od tebe će se to tada prihvatiti jer ti na taj način proslavljaš Boga.
I primećujem da je tada odnos prema poslu bolji.
- Čovek dođe u manastir, živi, radi, ode… da li se u njemu nešto promenilo za ceo život?
- U mnogome od čoveka zavisi. Manastir - nije jedini put spasenja. I u svetu se može živeti i spasavati se . Ali ja svima povnavljam, da vreme u manastiru provedeno nije uzalud. Životno iskustvo ovde stečeno valjaće i izvan manastirskih vrata . Čovek ovde stiče nešto duboko unutrašnje- nešto što nikada neće izgubiti, osim u slučaju da postavi sebi cilj da to izgubi.
- Može li se i među privremenim posetiocima manastira provoditi katihizacija?
- Sam manastirski način života, u kojem se čovek nađe, pomaže mu da uzrasta. Čovek koji živi u manastiru, i ne želeći, pričešćuje se. Sav manastirski način života, pa i čitanje za trpezom- sve ispravlja čoveka. Nama dolaze u manastir ljudi, koji ništa ne znaju, a onda se krste, pri čemu sami hoće da se krste. Mi im postavimo uslove: šta ti znaš o pravoslavlju da bi se krstio? Hajde da učimo: nauči pažljivo Simvol vere… Onda video-filmovi, čitanje Biblije…
- Za to odvajate posebno vreme?
- Da, od nekih posebno tražimo da uče, a drugi sami sa zadovoljstvom dolaze. Još su veoma važne besede. Ako vidim da su negde tanki, brže da ne bi iščezlo sasvim, trudim se da čoveka podržim, da razgovaram s njim. Jedno vreme smo u manastiru praktikovali staru tradiciju otkrivanja pomisli- pri tome ne samo s bratijom, nego i s radnicima. Neki su sami dolazili, a neke sam pozivao. Kada čovek otkriva šta ga brine, ( naravno za to je potrebno da ima poverenje), to toliko olakšava put duhovnih promena da ne može ostati neprimećeno i od strane samog čoveka- i ljudi sami dolaze. Ispočetka su to prihvatali kao neki vid “potkazivanja”. Dolaze i govore o drugima. Govorim im: “Ti nemoj da potkazuješ druge, nego kaži šta tebe brine, sebe samog “potkaži “- tada će biti od koristi”.
- Može li se čovek naterati da postigne osnove duhovnosti?
- Ponekad-da. Neko je tačno primetio da je to iluzija, kao da omladini treba sloboda,- ona u stvari traga kome da da svoju slobodu. Nekada moramo strogo postupati, kada vidimo da je to ne samo neophodno čoveku, nego jedini izlaz za njega. Dešava se , vidiš, da čovek ne može da vlada sobom, nešto mu unutra nedostaje, i trudiš se da mu pomogneš izvana,- pri tome, naravno, ne treba čoveka lomiti na silu.
- Važite kao strog namesnik. Kako se to uklapa u to da manastirsko opštežiće nazivaju još “ bratstvom”?
- Prvo, treba biti svestan svoje nemoći, da ja nisam uvek u pravu, ponekad se bavim nepotrebnim, tamo gde pokušavam da delujem izvana, moglo bi se postupiti mudrije “ unutrašnje”, pokriti saosaćanjem, ljubavlju.
A ako se u tome vidi strogost, to je normalno. Bez strogosti se ne može. Naš manastirski letopis govori o jednom od namesnika, mom prethodniku: Bio je u manastiru jedan monah koji je starce vređao, samo što ih nije tukao,” a iguman ga nije smirivao"- tako je i napisano. To se za mene ne bi moglo reći, strogosti treba da bude, ali strogost ne radi same strogosti.
- Pomažu li i sami manastirski zidovi?
- Veoma pomažu. Sama manastirska arhitektura je toliko topla, da se čini da i zidovi dišu. Oseća se koliko je ovo mesto ispunjeno molitvama. A i samo mesto nije izabrano slučajno- i nije čovekom izabrano,- nego Bogom. Posebna znamenja su ovde bila već od tada, kada je o. Antonije došao, a ponovila su se i kada je manastir počeo sa radom, a i u sovjetsko vreme- očevidci su mi pričali… Ne tako davno su bili neki slučajevi…
- Kažite ako nije tajna. Kako je poznato, obitelji, stanovnici manastira u prošlosti kao da su videli starca nalik na prepodobnog Antonija...
- Nedavno se desio slučaj sa učiteljem pevanja koji je kod nas jedno vreme živeo. Penjao se on stepenicama u Blagoveštansku crkvu , i vidi kako ispred njega ide pogrbljeni starac u staroj izbledeloj odeždi. Ko bi to mogao da bude,- takvih staraca u manastiru nema. Pomislio je da je starac možda neki gost u manastiru, i da traži nekoga. Pošao je za njim ( a ovaj se već popeo stepenicama i nestao), pomislio je: sigurno je ušao u riznicu ili u keliju. Pogledao je: na obe brave na vratima stajali su katanci- kuda je mogao čovek da nestane? Našeg učitelja je prošla jeza…
Kako vi to oče objašnjavate?
- E, sam Gospod zna šta je to. Obično u takvim slučajevima svima kažem: kad je tako, imaćemo to u vidu, a jasno je da nećemo sebi nešto uobražavati...Jer reći da je to prepodobni Antonije bio, bila bi, verovatno, samouverenost. A i zašto nešto preterano isticati? Ali to da nam je prepodobni Antonije pokrovitelj, u to nema sumnje.
Razgovarao I. Ivanov
Prevod s ruskog : N.U.
preuzeto sa http://www.vera.mrezha.ru/13/12.htm
| | |
Postao 08/11 u 06:31 PM
|
Komentari:
Post poslije: Crkva i psihijatrija
Post prije: Žitije i život