MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

- Pitanje je veoma karakteristično i takodje predstavlja znak našeg vremena. Rekli ste: “u našim poslednjim vremenima”. Nama nije dato da znamo vremena i rokove. Mi ne znamo da li su naša vremena poslednja ili ne. Takvo stanje se u istoriji više puta ponavljalo. Iskreno govoreći, meni se takodje čini da se istorija čovečanstva neće dugo još odvijati, ali ipak ja ne znam da li će kraj biti dok sam još živ, ili će to biti za života moje dece i unuka, ili još kasnije.

Tako da ja ne bih ništa tako odredjeno tvrdio o poslednjim vremenima. Što se tiče toga gde je poželjnije spasavati se – u manastiru ili porodici, u Božijim očima su oba puta podjednako spasonosna, a konkretan izbor zavisi od individualnog duhovnog nastrojenja svakog čoveka. Blagoslov za manastir, kada duhovnik tako radikalno opredeljuje život čoveka koji mu je poverio svoju dušu i svoju sudbinu je – momenat izuzetno tajanstven, individualan izmedju duhovnika i duhovnog čeda. Monaštvo je – put izabranih. Monaha je uvek bilo malo. Istina, u Rusiji je pre revolucije bilo oko milion monaha dok je carevina imala 180 miliona stanovnika. Ali tada je sav narod bio pravoslavan.

Način života, i tradicija su bili orijentisani na crkveni ritam i čoveka je sve obraćalo ka Crkvi. U crkvama je služilo oko sto hiljada sveštenika. Danas ih ima otprilike 18 hiljada … Tada je narod postojao kao jedna celina. A danas smo rasparčani, podeljeni, danas po meni nema ni pomena o narodnoj blagočestivosti, o crkvenom životu, o duhovnim vekovima osvećenim tradicijama – sve je to razrušeno, i veoma često izopačeno. Od koga se danas stvaraju monasi? Od mladih ljudi, često neiskusnih, koji žive u ovako obezboženo vreme, kada zloba vlada svuda naokolo i čak i struji u našim venama – tako se duboko usadila u nas. 

Mi kao da smo se srodili sa tom zlobom – čak je i ne primećujemo …A ako se uporedimo sa živim likom iz prošlog veka – dadiljom Arinom Rodionovom iz Puškinovog dela? Nikako nije bilo moguće zamisliti da je ona mogla da se naljuti na nekoga. A uzmite primere iz ruske klasike: Tatjaninu dadilju iz “Evgenija Onjegina”, pa čak i Saveljiča iz “Kapetanove ćerke”. I uopšteno govoreći čak iako se ličnosti iz ovog predivnog Puškinovog dela čak i gneve onda je to veoma zabavno. Zato što u njima nema nikakve zlobe. A kod nas je unutra u nama. Prožima nas kao vazduh koji dišemo, uselila se u naše telo i krv.

I danas duhovnik uzima na sebe ogromnu odgovornost kada upućuje svoje duhovno čedo u manastir, jer je veoma strašno pogrešiti u tome.

Jednom je kod mene na ispovest došla žena malo čudno obučena: imala je kao neku dugu suknju, pa da li je to bio podrjasnik, a na glavi skufija, nakrenuta kao beretka. Pokazalo se da je to monahinja. Počela je da se ispoveda. Kažem joj: “Kako se ti to kaješ samo za obične grehe koje čine i obični mirjani? Ti si monahinja?”, a onda odgovara: “Ne, ja sam čak shimnica!”..” Kažem joj: “Mati moja, i ti se kaješ za razdražljivost, za uvrede, za zlopamćenje – kao i svaki drugi parohijan?! Kakva si ti to shimnica?..”Jer shimnik je molitvenik za ceo svet, a ova nesretnica luta sada od crkve do crkve (video sam je u nekoliko crkava) …Ko ju je postrigao i zašto? Kako je bilo moguće zamonašiti takvu dušu neučvršćenu u veri?

To je njena lična tragedija i tragedija onoga ko ju je postrigao jer će on dati odgovor na Strašnom Hristovom Sudu što je tako opredelio sudbinu čoveka koji za tako nešto uopšte nije bio spreman. To je u širem smislu i tragedija naše Crkve jer se stanje te obogaljene duše nekako prenosi drugima. To je tajanstven momenat o kome apostol Pavle kaže da smo mi telo Hristovo, i kada strada jedan član onda strada i celo telo. Možemo čak i da ne znamo da li neko strada ili ne, ali se to na neki način saopštava svakome od nas …Tako da je pitanje monaškog puta – veoma tajanstveno. A ja mogu samo da kažem da sve zavisi od nastrojenja duhovnog oca i čeda kome on daje blagoslov za taj put – izuzetan, uzvišen, neobičan. Ali to je put samo za odabrane. I ne ići po njemu iz duboke unutrašnje potrebe već “po poslušanju” samo što se u nekim krugovima oko crkve formiralo mišljenje da se u “svetu ne spasavaš” – je krajnje nerazumno i lakomisleno…

Kako kažu iskusni duhovnici, monaštvo je – put za ljude koji su bogati ljubavlju, koji umeju da vole (a ne da odlaze u manastir zbog svojih nedostataka misleći da će tamo dobiti ono što im nedostaje u životu) i nose svu punoću svoga srca, svu lepotu svoje duše radi toga da bi u manastiru prosijali takvom svetlošću, kakvom je u svetu teže prosijati radi životnih uslova, da bi se oslobodili od svega i da im ništa ne bi smetalo da se u potpunosti predaju Bogu i služe Mu svom snagom i lepotom svoje duše …A porodica je – škola ljubavi koja se projavljuje bukvalno u svemu. Naprimer mala deca su veoma često jogunasta i šta da radi majka koja se još nije oporavila od porodjaja niti se naspavala?

A dete plače noću i ne zna da majka nema snage, ili da je boli stomak ili još nešto - ono plače ne razlikujući dan i noć …Koliko je ovde potrebno trpljenja, kakav treba da bude podvig smirenja i ljubavi, da bi se podneli kaprici malog deteta, koje plače ne zato što je loše ili zlo, već zato što njemu nije dobro – i treba izdržati i ne gneviti se zbog tog plača!
Zadivljujuće je kolika je ranije bila duboka rezerva smirenosti kod ljudi – majku ništa nije moglo da izvede iz takta. A danas se može videti i čuti kako se žene gneve, viču. One ne umeju da vole, ne žele da vole – jer je podvig čak i voleti svoju decu. I to veoma težak podvig. Zato se mladencima u vreme Tajne venčanja stavljaju venci na glavu – kao venci carski, slavni, zadivljujuće lepi, a s druge strane kao mučenički. Zato što Crkva zna da brak uopšte nisu ruže, već težak ali istovremeno radostan put koji zahteva veoma veliku snagu, savladjivanje prepreka i svojih sopstvenih nedostataka.

Komentari: