BOGOSLUŽENJE EPISKOPA RUSKE PRAVOSLAVNE CRKVE U ATOMSKOJ PODMORNICI
Episkop Petropavlovski i Kamčatski Ignjatije (Pologrudov) – sveštenoslužitelj Ruske pravoslavne crkve, koji je oko mesec dana 1998. godine učestvovao u podvodnoj plovidbi na atomskoj podmornici «Tomsk». Druga plovidba vladike Ignjatija bila je 2003. godine na atomskoj podmornici «Sveti Georgije Pobedonosac». Episkop Ignjatije je držao službu i na pograničnom stražarskom brodu ‘’Vorovski’’ za vreme održavanja vojnih manevara na obalama Aljaske. Napominjemo da je na ratnoj podmornici jula 2001. god. na atomskoj raketnoj krstarici ‘’Smoljensk’’ takođe činodejstvovao pravoslavni sveštenoslužitelj. To bio je namesnik Trifonov-Pečengskog manastira Aristar iz Murmanske i Mončegorske eparhije.
Poznanstvo sa posadom
Vladiko, zašto ste ipak rešili da krenete na podvodne manevre na atomskom nosaču raketa?
- U podvodnoj vežbi na podmornici ‘’Tomsk’’ učestvovala je moja pastva, mornari koji su služili na Kamčatki. Gospod ih je dao baš meni da ih duhovno nahranim i pripremim za Carstvo Nebesko. Istina je da ja nisam odmah prihvatao da pođem na te vojne vežbe. Mećutim, to su mi predložili lično mornari, članovi posade, kada sam držao redovnu besedu u vojnoj morskoj bazi u mestu Ribačij. Pričali smo tada o patriotizmu, o životu i službi sveštenoslužitelja u vojsci carske armije, kad jedan mornar upita: ‘’Vladiko, a da li biste Vi pošli na podvodne manevre?’’ Ja sam odgovorio: ‘’Ako bi to bio blagoslov Božiji, ja bih pošao’’. ‘’Pa, eto’’ – reče mornar - ‘’te manevre mi pripremamo i polazimo iz Zapadne Lice (Kolsko poluostrvo) u Petropavlovsk kamčatski. Da li i vi možete da pođete sa nama?’’
Uoči moje prve plovidbe sastao sam se sa Patrijarhom i tada smo se dogovorili o mnogim pitanjima koja se odnose na moju službu na submarini - kako u takvim okolnostima da služim liturgiju, kako da ispovedam, kako da se održava post, kako da se mornari pripreme za Pričest. Patrijarh je posadi darovao ikonu Nikolaja Čudotvorca.
Kako su Vas mornari prihvatili u luci nosača raketa?
- Prva reakcija bilo je - čuđenje. Zašto s njima u vojne manevre ide sveštenoslužitelj? Nisu to oni meni pričali. Razgovoarali su između sebe, ali , kako sada saznajem, taj razgovor nije uvek bio učtiv. Pre mog dolaska u Zapadnu Licu mi smo takođe u dva navrata dosta dugo razgovarali sa starešinom pohoda, kontraadmiralom Ilijom Nikolajevičem Kozlovim. Ja sam se raspitivao o mornarima, o njihovom životu uopšte, o životu mornara na podmornici, o specifičnostima podvodne plovidbe, o njemu lično… Zatim sam pričao o sebi i o našoj pravoslavnoj Crkvi. Divno je kako su se među nama učvrstili ne samo formalni poslovni odnosi, već mnogo više - ljudski. Posle druge besede on je rekao: ‘’Vladiko, Vi ćete poći sa nama’’.
Čim sam došao i priključio se posadi, mornare postrojiše i starešina plovidbe poče da me hvali na sva usta. Bilo mi je vrlo neprijatno dok nisam shvatio da on pokušava da prikaže da ja nisam tek neki stranac za mornare. On je na primer tada rekao da sam i ja služio vojsku…
Da li je to imalo veliki značaj?
- Da, veoma. Pričao je da sam bio oficir, da smo se susreli sa komandnom flotom (glavnokomandujuća VMF sa admiralom Vladimirom Kurojedovim), i da sam baš od njega dobio rešenje za tu vojnu vežbu. Jednom rečju, Ilija Nikolajevič se postarao da između nas napravi čvrstu vezu.
Da li je među mornarima bilo verujućih ljudi?
- Ne. Svi su bili neverujući, ali su me vrlo brzo prihvatili baš kao duhovno lice.
Kako to objašnjavate?
- Pre svega, zbog opasnosti njihove službe. Onaj ko hoda po oštrici noža uvek oseća prisustvo Boga sa sobom. Kod ruskog čoveka, po pravilu, poimanje sveštenoslužitelja je veoma tesno povezano sa saznanjem o tome ko služi Bogu i ko ukazuje na put ka NJemu.
Da li ste Vi to videli po njihovim očima ili na neki drugi način? Objasnite, molim Vas, psihološke osobine Vašeg odnosa, odnosno uzajamnog sporazumevanja sa posadom… Kako ste ostvarili kontakt i uspeli da dođe do uzajamnog prihvatanja i poverenja...?
- To je postalo jasno tek u toku plovidbe i bilo je mnogo primera koji mogu da posvedoče. Na primer, prvi dan, tihookeanska flota posle nekog istraživanja kod Severne flote prihvata podmornicu i komandant flote dolazi kod mene u brodsku kabinu.
Da li ste vi imali svoju sobu?
- Da. Pomoćnik komandanta nosača raketa ustupio mi je svoju sobu, a on se smestio u prostoriju za brodsku posadu na donjoj palubi gde je osim njega bilo još četiri mornara. Uzgred, posle ove vojne vežbe, on se venčao i krstio svoju decu. Ispovedao se, pričešćivao se, a i dan danas je parohijan u našem garnizonskom hramu apostola Andreja Prvozvanog u mestu Ribačij.
Kada je komandant flote jednom navratio kod mene u sobu, rekao mi je: ‘’Vladiko, želeo bih da se vrata vaše sobe nikad ne zatvaraju, da bi svaki mornar mogao da dođe kod vas kako bi otvorio svoju dušu.’’ Kada smo isplovili na pučinu, mene pozvaše na komandni most. To takođe nije beznačajan znak pažnje na jeziku mornara podvodne plovidbe. Svaki čovek na submarini ima svoje mesto gde tačno treba da dođe u slučaju uzbune. Moje mesto je bilo na glavnom komandnom pultu, pored kapetana i ja sam tu dolazio kad god je bila uzbuna.
Mornari u podmornicama imaju interesantan običaj da mornar koji prvi put uranja u vodu prima i ‘’morsko krštenje’’ – čovek je dužan da popije punu kriglu morske vode i da poljubi malj koji se u velikom luku klati, a namazan je «solidolom».
Kada se podmornica spustila na dubinu od 100 metara, mene pozvaše na glavni komandni punkt i preko radio mreže objaviše da će se sada vršiti obred osvećenja za mornare koji plove u podmornicama. Ja sam se bio spremio da popijem ceo bokal, ali ispostavi se da vode ima samo malo na dnu krigle. Kada sam ispio svu tu vodu, zamenik za vaspitna pitanja Anatolij Turbejev pruži mi ogromnu jabuku i drhtavim glasom reče: ‘’Vladiko, uzmite, pojedite, ta voda je jako gorka.’’ Malj nisu ni okačili.
SLUŽBA
Kako je proteklo Vaše služenje?
- U suštini, moj rad je počeo kada smo zaplovili pod vodu. Na meni je bila ista odeća kao i kod svih – kratka jakna i pamučne pantalone sa oznakom ‘’RB’’...
Zar Vi niste bili u rizi?
- Veoma je teško kretati se u rizi u podmornici. Svi delovi su povezani šrafovima i riza bi se lako pocepala. Jedna od mojih obaveza bilo je svakodnevno održavanje časova duhovnog sadržaja, umesto političkih. Uveo ih je komandant plovidbe. Ja sam kategorički nastojao da na te časove dolaze samo oni koji žele kako ne bi bilo ni najmanje prinude. Tako, kada sam prvi put došao na čas u brodsku kabinu, prostorija je bila prepuna. Svi su došli u vojnoj uniformi koju obično oblače u svečanim prilikama. Tada sam i ja obukao svešteničku odeždu.
Nakon dva dana nekoliko oficira je zamolilo da i njima održim ista takva predavanja, jer i nije bilo moguće da dođu svi u isto vreme. Od tada sam održavao po dva predavanja dnevno, ujutru i uveče. Dolazili su svi, i oficiri i redovni sastav.
Kakva pitanja su vam postavljali mornari?
- Pre svega pitanja o Crkvi. O uređenju Crkve, i o mom ličnom životu. Posebno su se zainteresovali za pitanje krštenja, venčanja kao neophodnog čina, kao i za potrebu služenja Domovini.
Nije valjda da je i to pitanje takođe nekoga interesovalo?!
- Mi smo krenuli na vojnu vežbu za vreme velike inflacije. Da biste bolje shvatili njihovo stanje, evo konkretnog primera. Zamislite oficira koji je došao sa straže i sada mora da ide na pijacu da prodaje piroge, koje je ispekla tetka, zato što nema od čega da živi. Ili mora da se bavi krivolovom da bi njegova žena na pijaci prodala ikru od ribe za hranu. Posada platu nije dobila devet meseci i ne znaju kako su se žena i deca prehranili za to vreme. Da bi na kraju, kada su dobili konačno sav taj novac, platu za svih devet meseci, shvatili da umesto para, kući ne donose gotovo ništa zbog neverovatnog pada vrednosti rublje.
A kako ste im Vi objasnili da su pare jedno, a služenje Domovini drugo?
- Tako sam i objasnio: država je jedno, a Domovina drugo. Mešati činovnike u vlasti i Otadžbinu, ne treba. Mi služimo ne državi, već Otadžbini. Pravi sin poznaje se ne onda kada je kod majke sve dobro, već kada je ona bolesna ili nije u stanju da sama sebe opslužuje. Ja sam govorio da je Rusija sada osramoćena, bedna, pijana i zaboravljena. Ali ona je ipak Rusija. Ona je naša majka. Ja se veoma nadam da sam u zajedničkim besedama psihološki uspeo da pomognem da mornari prebrode to stanje…
Za vreme plovidbe ispod leda morali smo da prekinemo kolektivna predavanja pošto je zabranjeno da se u takvim uslovima na jednom mestu sakuplja veća grupa ljudi. Tada sam počeo svakodnevno da obilazim mornare na straži, osmatračnici, sve položaje i da razgovaram sa posadom. Stalno me je pratio Anatolij Turbejev. Nništa bez njega ja i ne bih mogao da uradim. Proveo me je kroz celu podmornicu i video sam da je tom prilikom svakoga pitao: - ‘’Da li si kršten? Hoćeš li da se krstiš?’’ Želju da se krste izjavilo je 8 mornara. Počeo sam da ih spremam, pričao sam o Tajni Krštenja, o životu u Crkvi, o duhovnom životu itd. Krštenje sam obavio na praznik Rođenja Bogorodice 21. septembra. Kada je submarina morala da uđe u Čukotsko more, iznad nas više nije bilo leda.
Vladiko, da li su se dogodili kakvi nesporazumi pri komunikaciji sa posadom?
- Kada smo zaplovili, meni prvog dana priđe jedan član posade, zvali smo ga Mihailo, i reče: - »Vladiko, jako je dobro što ste pošli sa nama, mnogi su vas rado čekali a mnogi su se obradovali vašem dolasku. Verujte to nije kompliment’’. Ali za dva tri dana, ponašanje Mihaila se odjednom jako izmeni. Kada ja nisam bio tu Mihailo se ponašao normalno kao i svi. Kada bi video da ja prilazim, namerno je počinjao da razgovara glasno i da izgovara neke grubosti. Pri tome se nije obraćao meni, ali bilo je očigledno da se sve to odnosilo na mene. Istina, lukavstva i lopovluka nije bilo, ali bilo je nekakvog provocirajućeg ponašanja i to baš u mom prisustvu. Međutim, kada sam pre liturgije preko lokalne radio veze objavio da ćemo imati ispovest, prvi ko mi je došao na ispovesti bio je Mihailo.
Kako je objasnio svoje neadekvatno ponašanje?
- Ne, nije objašnjavao, jer ja ga nisam ni pitao. Mislim da me je na taj način proveravao da bi utvrdio da li može da ima poverenja u mene.
Ceo taj dan ja nisam izlazio iz svoje sobe. Mnogi su dolazili i govorili o svom životu, svojoj porodici, psihičkim, duševnim i duhovnim teškoćama… Dolazili su od jutra do večeri. Tom prilikom se krstilo osam mornara, pričestilo petnaest, a ispovedalo mnogo više. Gotovo za sve njih je to bila prva ispovest u životu.
Ali zašto? Pa oni nisu slepi, vide - crkve su tu, mogu ući, ispovedati se. Šta ih je podstaklo baš ovde na ratnom brodu?
- Jedno je kada osećaš težinu opasnosti svoje službe. Tada imaš čak i podsvesnu potrebu za ispovesšću, a drugo je kada se za sličnu pomoć možeš da obratiš pravom sveštenoslužitelju. Međutim, postoji tu i neka psihološka barijera, pa se dešava da čovek čak i ako hoće i odluči da se ispovedi, on to neće moći. Ta barijera postoji kako u običnom životu, tako i u podmornici za vreme vršenja borbenog zadatka. Oni se meni nisu ispovedali na samom početku, već pri kraju pohoda. Za to vreme mornari su već stekli poverenje u mene i bez ustezanja su mogli da analiziraju i iznose svoje utiske. I nakon mesec dana, na kraju vojnih manavara, ja sam za njih već bio čovek kome se može verovati.
Kroz vaš duhovni pogled kroz čovečije sudbine, prošla je cela ‘’epopeja’’, ako se može tako izraziti… Da li je to bilo teško da se izdrži? Pa svaki čovek još i sažaljenje čeka? Da li je to tačno?
- Vi to osećate kao sapatnju. Ono što nije moguće čoveku, moguće je Bogu. Nemoguće je za običnog čoveka da na sebi nosi stradanje celog sveta. Zato se sveštenoslužitelju tom blagodaću, koju mu daje Gospod u tajni rukopoloženja, daje snaga i mogućnost da podnese i iznese te teškoće. Tako i kada se čovek ne ispoveda, već prosto otkriva svoju dušu, veći deo stradanja uzima na sebe Gospod. Mnogo manje ostaje svešteniku. Inače, ako ne postaviš tako stvari, nikada nećeš moći shvatiti čoveka do kraja i dati mu potreban savet.
Vladiko, oprostite… Na primeru tih ispovesti što ste bili u prilici da čujete, da li je pad našeg naroda veoma veliki? Ja imam u vidu ono o čemu je Dostojevski pisao u svojim romanima… da li smo mi dotakli to dno? Ili ovo nije korektno pitanje? (Pre nego što će odgovoriti na ovo pitanje, vladika se nakratko zamisli)
- Ne. Da mornari nisu došli kod mene na ispovest, tada bih ja rekao ‘’da’’. Ako se čovek kaje za svoje postupke, uvek postoji nada za spasenje.
Da li su bile kakve šaljive epizode vezane za vašu misiju?
- Starešina plovidbe je dva puta pročitao Bibliju, a zatim je sve oficire počeo da ispituje. To je izgledalo ovako. Dolazi kod njega oficir, a on kaže: ‘’Frolove, znaš li ti ko je to bio Mojsije?’’ Oni su posle toga čak dolazili kod mene da se žale, jer ih je namučio. I ne samo to, on je napisao pesmu o našoj plovidbi i koristio se u njoj crkvenim izrazima a osim toga počeo je da piše poemu o Isusu Hristu i čak da slika ikonu Majke Božije… Komandir jednog borbenog dela sećao se na kraju plovidbe gde kaže: - ‘’Dolazim ja na glavni komandni punkt i vidim - episkop čita instrukcije o borbi za sposobnost preživljavanja u ratnim uslovima na brodu, a komandant divizije - Bibliju’’.
LITURGIJA U SRED ČUKOTSKOG MORA
Da li se na neki način razlikuje liturgija, odnosno krštenje u podmornici?
- Naravno. Mi smo se pogruzili na izvesnu dubinu da ne bismo ni za šta zapinjali. Za krštenje smo koristili bazen napunjen vodom iz Ledenog okeana. Temperatura te vode je 1,5 - 2 stepena. Oko bazena su stajali članovi posade. Tajnu krštenja su snimali videokamerom. Mene je i zadivila i ganula činjenica da su svi mornara, koji su se spremali za Svetu Tajnu Krštenja, tri dana jeli samo hleb i vodu, iako sam ih, pričajući o predstojećoj Tajni Pričešća, prethodno upozorio da se obično posti nedelju dana, ali da u specifičnim uslovima može i tri dana..., međutim, pošto je na podmornici poseban režim ishrane (meso, mleko, mladi sir i mlečni proizvodi), ja sam blagoslovio da mornari uopšte ne poste. Jer, nemaju oni nikoga ko bi specijalno za osam ljudi spremao posebnu hranu.
Da li je to zabranjeno pravilima koja važe u podmornici?
- U suštini, od strane komande nije bilo takvih zabrana. Onda je služena liturgija. Zamislite sobu veličine 30-35 m2. Liturgiju smo služili u prostorijama predviđenim za odmor. Pošto, naravno, tu nema ikonostasa, na zid sam postavio dve ikone, ikonu Hrista Spasitelja i svetog Nikolaja Čudotvorca. pored zida sam stavio stočić, prekrio ga čistim platnom i stavio na njega sveštene sasude i vino. Kako prosfore nisam imao, jer ih je nemoguće čuvati ceo mesec dana, spremio sam ih uz pomoć brodskog kuvara. Celu noć ih je pekao i tek pred zoru su bile gotove. Ja sam služio jerejskim činom. Za pevanje i čitanje pomogla su mi dva člana posade. Jedan poručnik je naučio crkvenoslovenski jezik, a drugi poslove crkvenjaka. Eto, tako smo služili. Ni sveće ni kandilo nismo palili, jer je to u podmornici strogo zabranjeno.
Da li ste zbog toga osećali nelagodnost u smislu da liturgiju nije moguće odslužiti u svoj svojoj punoći?
- Ne. Zato što sam savršeno bio svestan cilja zbog koga sve to radimo, znači, da pričestimo mornare koji se nalaze pod vodom.
Da li su na liturgiju došli samo oni koji su se pričešćivali?
- Na liturgiju je došla gotovo cela posada. Svi koji su želeli. Služio sam u kompletnoj odeždi. To je bilo u sred Čukotskog mora.
Da li se služba u podmornici prenosila radio vezom?
- Ne. Mornari su stajali tako tiho. Niko se nije pomerio za vreme tih sat i po. Sigurno je da mornari nisu uvek shvatali delove liturgije, ali, u dubini duše, oni su je osećali. A ja sam, iako okrenut leđima, gotovo fizički osećao njihovu molitvu. Nakon toga mornari i ja smo postali pravi prijatelji, gotovo kao najrođeniji. To sam osetio kada smo u drugom pohodu plovili iz Vladivostoka na Kamčatku. I sada su naši odnosi veoma topli, prijateljski…
PRAVILA MORSKE SLUŽBE
Možete li navesti neke principe koje sveštenik mora da izvršava u sličim okolnostima?
Vrata sveštenikove sobe moraju biti stalno otvorena. On se mora «naoružati» ogromnim strpljenjem, jer svaka ljubav mnogo i dugo trpi. On mora biti spreman i da ne bude shvaćen, i da se prema njemu odnose hladno, odbojno pa čak i grubo. Zato je neophodno da se shvati da je pre svega dužnost posade da proveri ljudske i duhovne kvalitete svakog sveštenika. Sveštenik, koji do kraja istrpi biće spašen, odnosno, izvršiće svoju misiju, misiju sveštenoslužitelja. Nije moguće otvoriti dušu čovekovu ako na uvredu odgovaraš uvredom? Ali, ako sve to možeš da izdržiš dobrodušno, onda će ti mornar uvek ispričati sve svoje duševne brige. Svima bih savetovao da u ma kakvim okolnostima, ipak ostaneš sveštenik, znači da nikada ne podlegneš svom egu, svojoj gordosti, već da neprekidno svedočiš i nosiš Reč Božiju. Svako u dubini duše u svešteniku želi da vidi samo sveštenika, a ne ‘’svog druga’’.
Na primer, ako neko hoće pred svima da ispriča neki fazon, sveštenik mora, ne uvredivši čoveka, da kaže da je u njegovom prisustvu to neumesno. Isto tako, ako za vreme besede bude postavljeno pitanje koje pre svega ima provokativan karakter, ne treba se uvrediti niti obratiti pažnju na ton pitanja. Treba odgovoriti jasno i odsečno.
Vladiko, kako je bio organizovan vaš dan? Da li ste imali vremena za spavanje?
- To je zavisilo od situacije. Prvih dana sam imao otprilike sedam sati neprekidnog sna, a onda, kada su ljudi počeli da dolaze na ispovest, ili prosto samo dušu da otvore, mogao sam da spavam samo kada sam za to imao mogućnosti.
Da li je tu u podmorniciu dan ličio na noć na kopnu?
- Najčešće ne.
Vladiko, da li ste se Vi tamo fizički osećali dobro, komforno?
- Prekrasno. Divno sam se osećao. Pa moja soba je potpuno ličila na manastirsku keliju. Ja sam manastirski monah. U sobi je bio samo umivaonik, stočić, krevet - i to je sve. Mornari imaju i bazen, i saunu, kupatilo, veliki prostor za odmor, sportsku salu sa trenažerom. To je podvodna krstarica, kao petospratna kuća dužine 150 metara.
Da li je sveštenicima za takvu službu potrebna neka specijalna priprema?
- Obavezno. Pre nego što sam dobio rešenje da sam spreman za podvodnu plovidbu, mesec dana sam proučavao specijalni program koji je uključivao rad podmornice, atomskog reaktora, taktičko-tehničke karakteristike broda, način borbe za preživljavanje i još mnogo toga. Bilo je potrebno ovladati i ronilačkim veštinama. To je čak osam zadataka u okviru kojih su ronjenje pod vodom, isplivavanje iz potonule podmornice, izlaz iz podmornice kroz torpedne uređaje itd. Pregled kod lekarske komisije je takođe bio veoma ozbiljan..
Koliko je mornarima podvodne plovidbe važno prisustvo sveštenika u podmornici?
Mislim da je veoma važno. Poslednjeg dana naše plovidbe sam to veoma jako osetio. I kada bi se plovidba produžila ne samo mesec dana, već dva, tri i više, zaštita Božija je bila očigledna. Na primer, mi smo vrlo srećno i hitro savladali dve opasne prepreke, vodeni usek i ledene sante, najopasnije delove puta kada je rastojanje između podmornice i leda bilo jako malo. Svaki put kada sam za vreme uzbune izlazio na glavni komandni punkt, nastojao sam da na mernim instrumentima pogledam stanje leda na površini. Mesta na kojima nije bilo leda su se pojavljivala veoma retko. A u slučaju opasnosti, podmornica zbog prisustva tolikog leda, nije imala mnogo šanse da ispliva na površinu’’.
Jasno je da se misionarski radsveštenstva u Kamčatskoj eparhiji vrši jako revnosno, pa je novinar ‘’NS’’ zamolio vladiku Ignjatija da o tom radu ispriča neke pojedinosti.
- Mi smo ustanovili ovakav način rada: ako čovek dođe da se krsti, obavezne su tri nedelje pripreme. Prve nedelje mu se priča o Svetoj Tajni Ispovesti: kakva je to tajna, kako je ustanovljena itd. Druga beseda je upoznavanje sa osnovama duhovnog života kada mu se daje da nauči nekoliko molitava na ruskom jeziku. U trećoj besedi se upozaje sa Simvolom vere, tj. sa osnovama naše vere. Četvrta beseda je ispovedna, kada on analizira sav svoj prethodni život. Za sve to vreme on mora da vrši i poveliko molitveno pravilo, koje mu se daje u zadatak. A zatim ga, u ličnoj besedi sveštenik pita kako je izvršavao sve ove zadatke i pravila? A kada se čovek krsti, i dalje mu se daje mogućnost da proširi svoje znanje o pravoslavnom životu, o čemu se održavaju specijalna predavanja.
Ako mladi dolaze da se venčaju, sveštenik održi sa njima nekoliko beseda o ljubavi i zaljubljenosti, o značenju tajne braka, o tome kako da ne izgube plodove te tajne, kako da ih razviju i učvrste, zatim o složenosti porodičnog života, o teškoćama i opasnostima porodičnog života i kako ih prebroditi… Mi imamo 20 sveštenika i 42 parohije. Ima parohija gde zbog velike daljine sveštenik može da doputuje tek dva-tri puta godišnje. Gospod nam je dao mogućnost da ostvarimo sistem rada u parohiji koji omogućava da služiš Bogu i u takvim uslovima. Mi smo razradili mirjanske činove služenja molebna, na primer za putnike ili bolesnike, zatim opela… Formirali smo centar za vanrednu obuku. Svaka parohija mora da odredi čoveka koji hoće da proširi svoje znanje u oblasti pravoslavlja. U suštini to je oblik vanredne obuke: zadaju se zadaci i spisak literature, on izvršava zadatke i dobija rešenje. Ako ima grešaka u izvršavanju zadataka, ukazuje se na njih i daje im se novi zadatak. U ovom trnutku ne mogu ništa da kažem o rezultatima. Rad na ovome je tek počeo. Smatram da neće biti loše.
preuzeto sa http://www.nsad.ru/index.php?issue=15§ion=15&article=186
| | |
Postao 05/31 u 11:19 AM
|
Komentari:
Post poslije: Misionari idu u pohod
Post prije: RAZGOVOR SA IGUMANOM DANILOM (LJUBOTINOM)