MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Angelsko služenje.

Vladika Amfilohije je posetio Sveto-Ignjatijevski skit našeg manastira, gde je dočekan sa hlebom-solju i pojanejm “Ispola eti despota”. Sestre-pojci su dragom gostu otpevale srpske pesme. Predavši blagoslov sa zemlje svetog Save Srpskog i Vasilija Ostrškog, Stefana Dečanskog i cara Lazara, vladika je pozdravio sestre sa nastupajućim Velikim Postom i poželeo im da u svom služenju podražavaju Nebesku Igumaniju – Presvetu Bogorodicu, svetog Jovana Krstitelja, koji su ceo svoj život posvetili Gospodu: “Njihova ljubav prema Bogu se ispoljavala u poslušanju: ko više voli, taj više i sluša, jer je ljubav uvek žrtva”. Tako i mi u svom angelskom služenju treba da težimo tom smirenju i poslušanju, koje vidimo kod Presvete Bogorodice, Koja je rekla: “Evo Sluškinje Gospodnje…”. Vladika je svoju besedu završio rečima pokajne molitve, koja se toliko često čita u dane Velikog Posta sa željom da Gospod daruje svima nama “duh celomudrenosti, smirenomudrenosti, trpljenja i ljubavi”…

“Moje Kosovo sveto…”

U pravoslavnoj gimnaziji koja je posvećena svetim Carskim Mučenicima, a kojom rukovodi naš manastir, vladika Amfilohije je razgovarao sa učenicima raznih razreda. Govorio je o boli i svetinji svakog Srbina – o Kosovu.
Veoma me raduje da vas vidim i donesem vam blagoslov iz daleke zemlje – Srbije i Crne Gore. Još od vremena svetog Save Srpskog postoje jake veze izmedju Rusa i Srba, a to se nastavilo vekovima sve do našeg vremena. Naprimer, car-mučenik koji je postradao u Eakterinburgu, je u Crnoj Gori izgradio sabornu crkvu posvećenu Svetom Ocu našem Vasiliju Ostrškom, koja postoji i dan-danas. Takodje je prilozima cara Nikolaja II mučenika, izgradjen Carski most, veoma lep i jedinstven u Crnoj Gori. Prošle godine smo u Crnoj Gori na obali mora izgradili lep mali drveni hram posvećen caru Nikolaju, koji pripada ženskom manastiru.

Zahvaljujući svetim Kirilu i Metodiju, svetom Savi, srpski narod je postao pravoslavan i naravno dosta je postradao. Posebno danas stradaju pravoslavni Srbi na Kosovu. Kosovo je deo Srbije. Tamo je bila poznata bitka 1389 godine. Kao što je kod vas bila poznata bitka na Kulikovom polju, tako smo mi imali bitku protiv Turaka, muslimana na Kosovom polju. Tamo su poginuli srpski car Lazar i njegova vojska, i postoji predanje da je celo Kosovo polje bilo u krvi srpskih vojnika. Posle bitke su iz te krvi postradalih za Hrista izrasli cvetovi, koji se nazivaju Kosovski Božuri (Pioni). Oni su crveni i veoma lepi, bukvalno prekriveni krvlju.

Na Kosovu se nalazi rezidencija Patrijarha Srpske Pravoslavne Crkve, u manastiru Pećke Patrijaršije. Tamo naši ljudi mnogo stradaju: Kosovo su bombardovali Amerikanci, i mnoge Srbe su muslimani tamo ubili. Mnoge ubijene sam držao na svojim rukama, našao sam mnogo obezglavljenih ljudi. U tom manastiru Pećke Patrijaršije žive naše sestre, ali je tamo veoma opasno živeti, oko manastira su tenkovi, inače bi ga muslimani već spalili. Tamo živi mati Fevronija, veoma blagoćestiva starica, i njeno sestrinstvo, koje čuvaju taj manastir, gde su još od XIII veka živeli srpski Patrijarsi, arhiepiskopi – oni su stradali, bežali odatle i ponovo se vraćali na Kosovo. I danas su hiljade i stotine hiljada Srba bili prinudjeni da napuste Kosovo, a posebno su stradala deca.

Tamo su mnogi naši manastiri razrušeni u vreme kada su kod vas nesrećni komunisti uništavali manastire, ubijali sveštenike, kao i cara, tako je i sa Kosovom. U naše vreme su nažalost postradali mnogi manastiri … spaljeno je 170 crkava i manastira. Naprimer, na Kosovu se nalazio lep manastir Svete Trojice, u planinama. Tamo je bila mati Ekaterina sa sestrama, I hteli su da ih ubiju ali ih je Gospod spasao. I mnoge druge crkve koje su se tamo nalazile vekovima su nažalost uništene u prisustvu moćnika ovoga sveta, koji ništa nisu uradili da bi zaštitili crkve i narod. Trista hiljada ljudi je pobeglo sa Kosova da bi spaslo svoj život.

Ali mi verujemo da će Gospod spasti Kosovo, zato što je to mesto na kome se Bog proslavljao vekovima, sveto mesto gde su mnogi postradali i položili svoj život za Hrista Gospoda. I danas pravoslavni narod ostaje kao seme tog pravoslavnog pokoljenja koji je tu vekovima živeo. Daj Bože da tu bude i ubuduće za spasenje duše, za proslavljanje Božijeg Imena i Pravoslavne Crkve. 18 marta 2004 godine je ponovo prognano sa Kosova 5000 pravoslavnih ljudi a istovremeno je razrušeno 35 novih crkava. Ali monasi i monahinje u manastirima, kao i sveštenici su svi ostali tamo, niko od njih nije pobegao, iako im je veoma teško: kada vide čoveka u crnoj mantiji, u rasi – njega prvo nišane.

Slava Bogu kod vas je ovde mirno, malo je hladno ali to nije ništa. Ali treba se moliti Bogu da On zaštiti decu koja žive na Kosovu i stradaju. Ona često nemaju struje, hrana im je oskudna, a kada idu u školu mogu da ih ubiju, ona ne mogu slobodno da šetaju i da se igraju sa drugom decom – opasnost im preti na svakom mestu, ali Gospod će ipak dati snage svima nama.

Posle besede vladika Amfilohije je predložio deci da pročitaju stihove iz albuma “Moje detinjstvo”, u kome su sakupljeni stihovi i crteži dece sa Kosova i Metohije. Ali udeo te rano sazrele dece su krv i suze, bol i stradanja, ali se u njihovim hrabrim srcima nije ugasila nepokolebiva vera, nada na spasenje i beskrajna ljubav prema Bogu i rodnom Kosovu.

I ruska deca su čitala stihove, koje su napisali njihovi vršnjaci iz Srbije:
Daću ti zlato,
Daću ti biser,
Ali samo jedno ti neću dati – moje Kosovo sveto.
Daću ti cveće,
Daću ti jutarnju rosu,
A Kosovo ne mogu.
Daću ti zlato,
Daću ti biser,
Ali samo jedno ti neću dati – Moju Metohiju svetu.
Daću ti cveće,
Daću ti jutarnju rosu,
A Metohiju – ne mogu.

Kosovski božuri.
Božuri Kosovski,
Božuri crveni,
Božuri jarki,
Božuri raspeti,
Božuri vaskrsli …

Božuri, izrasli iz zemlje,
Osvećene krvlju na svetom Kosovu,
U rodnoj Metohiji.

Božuri, izrasli iz zemlje,
Zalivene krvlju svetih junaka,
Svetog kneza Lazara,
Svetih mučenika.

Božuri, izrasli iz
Plodne zemlje njihovih srca,
Srca, ispunjenih hrabrošću
I ljubavlju prema svakom kamenu
Nebo-zemnog kraja Kosovskog.

Božuri, najmiliji mučenici Gospodnji.
Božuri, svedoci pravde Božije.
Božuri, čije korenje doseže
Do samih nedara zemlje.

Božuri, mlade stabljike,
Koje su očvrsle i pustile svoje pupoljke
U ognju stradanja.
Zbog toga su ti cvetovi
Tako lepi, tako rajski
Prepuni nade na Vaskrsenje.

Srpska narodna pesma “Onamo, namo” u izvodjenju sestrinskog hora.

Komentari: