MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Blaženi starac Jakov (Calikis) Eubejski je rodjen 5 novembra 1920 godine u Livisi, u Maloj Aziji (današnja Turska) u porodici, u kojoj su sedam generacija bili jeromonasi, episkop i sveti. Na krštenju je dobio ime dede po očevoj liniji Jakova Calikisa. Njegovi blagočestivi roditelji Stavros i Teodora su stradali od napada Turaka, i početkom 1920-ih godina porodica je zajedno sa drugim stanovnicima Livise bila prinudjena da napusti zemlju svojih predaka. Ne dugo pre toga Turci su uhvatili Stavrosa Calikisa i zajedno sa drugim zarobljenim Grcima uputili ga na prinudni rad na izgradnji grada Trapezund, tako da on i nije znao da su svi stanovnici Livise bežali. Po Božijem Promislu, porodica se posle nekog vremena okupila na ostrvu Eubeja, gde su bile upućene izbeglice sa Livise. Starac je kasnije pričao o jednom od utisaka iz tog vremena koji ga je duboko ranio: “Iako sam tada bio još mali, dobro se sećam kada smo došli u luku Pirej (glavna atinska luka) i prvi put čuli kako je neko hulio na svetinju. I ja sam vikao: “”Šta je to? Zašto smo došli ovde? Bolje da se vratimo i da nas Turci ubiju, nego da slušamo tako nešto!”. U Maloj Aziji se nikada nismo susreli sa takvim grehom.
Sećajući se prošlosti, starac se vremena svog odrastanja uvek sećao sa osećajem velike zahvalnosti prema roditeljima, a posebno prema majci, koja je po njegovim rečima “imala monašku dušu”. Ona se veoma trudila da u svemu očuva skromnost i umerenost, tako da je porodica živela “smirenim, asketskim životom”. Deca su vaspitavana u ljubavi i poštovanju prema starijima, i pre nego što bi pošli na pričešće svetim Hristovim Tajnama, za koje su se pripremali strogim postom, celivali su ruke roditelja i drugih starijih osoba u porodici.

Od ranih godina mali Jakov je osećao blizinu Boga, i još ne shvatajući smisao nekih izraza, uvek se udaljavao od grube dece, onih koja su skvernoslovila i bila bezobrazna. U Grčkoj je njegovo prvo pristanište bio magacin. Njhiov “dom” u kome je živeo sa majkom i bakom je bio odvojen prekrivačima. Njegova omiljena “igračka” je bila kadionica, koju je sam napravio od izdubljene cigle. S njom je išao po “kući”, kadeći svoju porodicu, a potom je podizao pokrivalo i kadio susede ponavljajući: “Aluja, Aluja!”. Uveče je sa bakom išao na omiljeno mesto – u malu kapelu, kako bi održavao kandila koja se nisu gasila. Tamo je baka prepričavala unuku žitija svetih, i govorila o rodjacima-jeromonasima. Mali Jakov je sa šest godina poželeo da nauči Božanstvenu Liturgiju napamet, uključujući sve što sveštenik i hor izgovara i poje na nedeljnim službama. Njegov blagočestivi um je bio kao sundjer i lako je pamtio sve što je povezano sa Crkvom, verom, blagočestivošću i Bogosluženjem. Dečak je bio tako miran da su ga njegovi vršnjaci zvali “deda”, “monah” i “otac Jakov”.

Jakov je išao u školu u Faraldi, na Eubeji. Ona se nalazila u maloj kapeli svete Paraskeve. Jakov je voleo tuda da prolazi. Danju je išao da uči, a uveče da pali kandila i da se moli. Jednom uveče (tada mu je bilo osam ili devet godina) sveta Paraskeva mu se javila takva kakva je naslikana na ikoni. Mali Jakov se uplašio i otrčao kući. To se posle nekoliko dana ponovilo, ali je svetiteljka ovog puta umirila dečaka. Potom mu se često javljala u kapelici i razgovarala sa njim…

Kada je naučio da čita, Jakov je veliki deo svog vremena provodio izučavajući crkvene bogoslužbene knjige. Svi stanovnici u selu su ga poštovali kao izabranog za služenje Bogu, iako je imao samo devet godina. Živeo je kao asketa, budio se noću i služio bdenije. A danju je ponavljao pokajni kanon i himne. Imao je predivan glas i veoma lepo je pevao. U vreme Bogosluženja Jakov je video Angele koji služe u oltaru. To je dečaka uznemiravalo, ali je istovremeno osećao i duhovnu sladost koja ga je tešila.

U tom uzrastu su mu poverili ključeve od crkve: u selu nije bilo sveštenika već je on dolazio iz susednog sela jednom u dve nedelje. Meštani su osećali dečakovu bliskost ka Hristu i Njegovim svetima, i kada bi imale neke probleme, obraćali su se njemu za pomoć. Jakova su zvali da pomazuje uljem i čita molitve nad bolesnima, nad ženama koje su imale trudove, posednutima i u drugim nevoljama. Jakov je morao da prekine školovanje jer je bio prinudjen da radi da bi pomogao porodicu.

Jednom noću (desilo se to početkom 40-ih) sveta Paraskeva mu se ponovo javila i upozorila ga da će uskoro početi rat u Grčkoj. Svetiteljka mu se posebno često javljala u to vreme. Život i bez toga večno siromašnih izbeglica u godinama nemačke i italijanske okupacije postao je još žalosniji. Glad je bila uobičajena pojava. Jakov je sa svojih dvadeset i nešto godina neprekidno razmišljajući o sve strožijem životu u to vreme počeo da posti po pravilu kome je potom često pribegavao. Od nedelje uveče do subote nije ništa jeo. U subotu se pričešćivao Svetim Hristovim Tajnama i potom je jeo malo hleba i maslina. Samo jednom nedeljno – nedeljom – njegova trpeza je bila nešto obilnija. Ali često se dešavalo da ništa nije jeo ni tim danima. Jednom su kod njega došla gladna deca, a drugi put bolesni i nemoćni starci i Jakov im je davao ono što je imao. Jako je stradao i postepeno je slabio od gladi. I čak i tada je nastavio da radi.

Tih godina je izdržao nekoliko velikih iskušenja. Zbog siromaštva nije imao čizme, i kada je išao u crkvu da peva neki parohijani su mu dobacivali dovoljno grube primedbe. Ožalošćen time, Jakov je hteo da prekine sa pevanjem. Jednom noću javio mu se mučenik Georgije, pokrovitelj crkve u kojoj je Jakov prisluživao, i rekao: “Dete moje! Ja ne želim da ti odeš. Pevaj u mom domu kao i ranije!”. Potom se njegova majka Teodora razbolela od neizlečive bolesti. Ona je zbog teškog života u svojih četrdeset godina izgledala kao da ima sedamdeset ili osamdeset. Četiri dana pre svoje smrti predskazala je bližnjima kada će se preseliti u drugi svet. Rekla je da ju je Andjeo-Čuvar unapred pripremio. Sve se desilo tako kako je i predskazala. Jakovljev otac je umro kroz nekoliko godina.
Pre nego što će ostvariti svoju želju da posluži Gospodu u monaštvu, Jakov je morao da ispuni gradjansku obavezu prema grčkoj vladi – da odsluži vojsku. Pozvan je 1947 godine i služio je u gradu Pireju, nedaleko od Atine. I ovde, kao i u selu, mnogi ga nisu razumeli i u početku su mu se smejali. Medjutim vremenom većina njegovih prijatelja je počela da ga poštuje i obraćali su mu se za pomoć u nevoljama. I kasnije su ga neki od njih posećivali u manastiru. Starac je o tome ovako rekao: “Vrlinski život uvek služi kao primer i donosi plod, čak i ako se on pojavi posle nekoliko godina…Šta bi dobro bilo kada bih se ja pridružio njihovim zabavama?”. Čuvši za Jakovljevu blagočestivost, komandir odeljenja poručnik-major Polikarp Zois ga je pozvao kod sebe. Uverivši se u verodostojnost glasina i zadivivši se čvrstinom njegove vere, uzeo ga je za adjutanta. Zois i njegova porodica su bili blagočestivi ljudi i veoma su cenili Jakova. Oni su čak hteli da ga posine pošto nisu imali svoje dece, ali je Jakov koji je imao nameru da stupi u manastir, morao da ih odbije.

Posle odslužene vojske, Jakov je da bi sakupio sredstva za život za svoju sestru Anastasiju (ta obaveza je pala na njega posle očeve smrti) prihvatao se bilo kog posla koji su mu nudili.
Kroz nekoliko godina Anastasija se udala i Jakov je konačno mogao da sledi svoj monaški priziv. Bakine priče o rodjacima-monasima koji su živeli u Svetoj Zemlji, su oživele u njegovom sećanju i Jakov je odlučio da ode tamo i da tamo postane monah. “Pre odlaska u Svetu Zemlju odlučio sam da obavezno posetim manastir svetog Davida kako bih izmolio njegov blagoslov, pomoć i zastupništvo – pričao je potom starac o promislu te posete. – Prišavši k manastiru, uvideo sam da se okolina iznenada preobrazila, postala drugačija od one kakvom smo navikli da je vidimo kada smo zajedno sa ostalim stanovnicima sela dolazili ovde na praznik svetog Davida. Preda mnom je stajao veličanstveni manastir, neobično lep … Prepodobni starac sa belosnežnom bradom me je čekao pored manastirske ograde. Bio je to sveti David Eubejski. Pozdravio sam ga i rekao: “Starče, kako je ovo predivno mesto! Kako je sve ovo ovde postalo takvo? NIkada nisam video ništa slično!”. On je odgovorio: “To je republika podvižnika. I svako ima svoju kućicu-keliju”. – “Starče a da li bi i meni mogao da daš jednu? Jako mi se svidjaju”.  – “Čedo, kada bi ti ostao i ti bi imao istu, ali ti si došao da se pokloniš i ideš”. – “Starče, ostaću”. Čim sam obećao da ću da ostanem, video sam da se manastirski zid otvorio, starac je prošao unutra i tog trena je zid postao kao i ranije. S odlaskom prepodobnog nestalo je vidjenje. Na tom mestu gde sam video republiku podvižnika, sve je postalo isto kao i ranije. Divlja šuma … Ugledao sam manastir kakav je zaista bio u stvarnosti – ležao je u ruševinama. Došao sam u manastir kao običan poklonik, ali sam priklonio glavu i obećao svetitelju, da ću mu služiti od sveg srca”.

U manastirskim zgradama su tada živeli pastiri sa svojim porodicama. Živela su i trojica monaha, ali odvojeno. Jakovljev dolazak nije obradovao ni monahe, ni pastire. Oni su se na razne načine trudili da ga oteraju a jednom je i napadnut. Jakov je bio zbunjen, ali je osećao da je to bila Božija volja da ostane tu da živi te je trpeljivo podnosio iskušenja. Prepodobni David mu se javio i uverio Jakova da je na pravom putu. Mladi iguman Nikodim u početku nije mogao da napusti odvojeni način života i da uredi opštežiće. Pored toga bio je prinudjen da često napušta manastir kako bi služio u drugim crkvama kao parohijski sveštenik. Kada je Jakov došao u manastir, uspeo je da udalji pastire iz manastira, i počelo se svakodnevnim služenjem. Iguman nije dugo čekao na Jakovljev postrig pošto je uvideo njegove duhovne darove i prozreo priziv mladog poslušnika. Postrig je bio 30 novembra 1952 godine. Mladi monah je bio odredjen za ekonoma manastira: čuvao je ključeve, manastirske knjige i rukovodio celom imovinom. Kada se pojavila potreba za još jednog sveštenika, neobrazovan ali mudar i srčani iguman Nikodim je poslao Jakova k mitropolitu Grigoriju, episkopu Halke radi rukopoloženja. 18 decembra 1952 godine Jakov je bio rukopoložen za djakona, a kroz nekoliko dana i za prezvitera.

Vrativši se u manastir, otac Jakov je počeo da služi Liturgiju praktično svaki dan, kao i službe koje su joj prethodile. S blagoslovom mitropolita služio je Liturgiju i u malim selima. Kako to ne biva čudno, i dalje je imao iskušenja od ostale bratije. Bez obzira na dužnost ekonoma i sveštenički čin, otac Jakov je imao za život najneudobniju keliju. Njeni zidovi su bili prekriveni prljavštinom, i jednom zimi kada se probudio posle svog uobičajenog kratkotrajnog sna, shvatio je da je njegova cela kičma u snegu. Istina, njegova odeća je od kako je primio monaštvo postala mnogo bolja, nabavio je sebi par čizama, na koje je sam stavio djonove od starih automobilskih šina.

Otac Jakov je ponekad razmišljao o tome da nadje pećinu gde je živeo sveti David, kako bi se tamo osamio i udaljio od iskušenja koja ima u manastiru. Početkom 1953 godine je pošao da traži svetiteljevu pećinu, i bio je veoma srećan kada ju je našao. Ali je znao da ne može da napusti manastir, koji je bez njega mogao da se raspusti, i zato je odlučio da što je moguće češće noćeva u pećini. Govorio je: “Trudio sam se da tajno stupam u duhovnu borbu. Čekao sam da se smrkne, i kada su se očevi u svojim kelijama pripremali za spavanje, otvarao bih zadnja manastirska vrata i odlazio u svetiteljevu pećinu”. Jedne noći kada nije bilo mesečine starac je zalutao tako da je morao da se probija kroz šipražje. Sav iscepan molio je Boga da mu pokaže put u pustinju. Od velikog broja zvezda na nebeskom svodu “Bog mi je dao jednu” i ona mu je svojom svetlošću ukazala put u pećinu. I to se dešavalo mnogo puta, ali samo tada kada je to bilo neophodno. Drugi put je otac Jakov izmolio pomoć od svetog Davida. Budući plašljiv i skroman, otac Jakov se malo bojao mraka, i zato je molio svetog Davida da mu se pridruži u vreme molitve u pećini, ali tako da se on uveri u svetiteljevo prisustvo i da se ne boji. Sveti David je odgovorio na njegovu molitvu i javio mu se u pustinji u liku igumana Nikodima. Oni su zajedno čitali monaško pravilo i Psaltir, i izgovarali Isusovu molitvu.

Jednom noću,kada se molio pećina se iznenada ispunila škorpijama. One su prekrile pod, plafon i zidove. Oca Jakova je obuzeo strah, ali se brzo savladao i shvatio da je to bilo samo djavolsko iskušenje. Skupivši hrabrost, sa verom u Hrista, naredio im je da se ne približavaju. Malim kamenom je nacrtao krug oko sebe i naredio im da ne prelaze crtu. On je nastavio svoju molitvu do zore i nijedna životinja nije bila neposlušna Božijem čoveku. Druge noći otac Jakov je savladan umorom zaspao. Prepodobni David mu se javio i utešio ga,naredivši mu da se odmori. Probudivši se, starac se ispunio ljubavi prema Bogu i Njegovim svetima, diveći se njihovoj ljubavi i brizi. Ponekad se otac Jakov vraćao u manastir na jutarnju službu. Umivao bi lice vodom i udarao u crkveno zvono. Ceo svoj život otac Jakov je ostao veran svom asketskom ustavu, pojačavajući svoj podvig kada su se pojačavala iskušenja. Pored uzdržanja u piću i hrani, pravio je hiljadu zemnih poklona svaki dan. Djavo je videći da ne može da pomuti Jakovljevo duhovno uzrastanje pribegao krajnjim merama. U oktobru 1952 godine kada je otac Jakov ubirao despotikon, napali su ga veliki broj užasnih demona koji su imali lik zveri. Pokušao je da se oseni krsnim znakom, i zavapi Majci Božijoj, ali mu je zli duh svaki put smetao. Bespoštedno su ga tukli. Na kraju je uspeo da oslobodi jednu ruku i prekrsti se, i zli duhovi su nestali kroz prozor. Prošlo je neko vreme pre nego što je Jakov mogao da ustane i ode u svoju keliju. To se desilo još nekoliko puta, i sve više je podrivalo monahovo zdravlje.

On je mnogo stradao fizički. Od mladosti mu kičma nije bila u redu, boleli su ga bubrezi, prostata. Veliki podvig i napadi zlih duhova su još više pogoršali te bolesti. Ali starac se dugo vremena nije obraćao za pomoć lekarima. Na kraju je jednom 1967 godine (kada je imao 47 godina) izgubio svest od napada boli. Odvezli su ga u bolnicu gde su doktori i sveštenici pokušali da ga ubede da se složi za operaciju, ali sve je bilo mnogo komplikovanije i gore. Posle molitve svetom Davidu i Jovanu Ruskom, oca Jakova su smestili u operacionu salu. Pre nego što je zaspao pod dejstvom narkoze, ugledao je dvojicu svetitelja koji su ušli u sobu. To je bila jedna u nizu poseta svetih kojih se on udostojio u bolnici u pauzama izmedju beskonačnih operacija. Njegova najozbiljnija bolest je bila bolest srca, koja mu je pričinjavala mučan bol u grudima i često prouzrokovala srčane napade. Vreme je proticalo, a njegovo stanje se pogoršavalo. Doktori i mladi monasi koji su došli u manastir posle oca Jakova pokušali su da ga ubede da oslabi podvig kako bi telesno ojačao. Odbio je to iako je cenio njihovu ljubav i brigu. Starac je nastavio da se učvršćuje u vrlinama, a ljudi su sve više dolazili kod njega kao na izvor žive vode u pustinji jer je u to vreme već imao blagoslov da služi kao duhovnik i da ispoveda. Služio je ljudima neumorno, do potpune iznemoglosti.

Neprekidno su mu dolazili ljudi, moleći ga za ispovest, savete, isceljenja i isterivanje zlih duhova. Molio se nad bolesnim i osenjivao ga krstoobrazno glavom prepodobnog Davida. Bolesnik bi odlazio i uskoro bi njegova bolest prestajala. Starac se branio od iskušenja gordosti, pripisujući čudesna isceljenja blagodati svetog Davida i njegovih moštiju. Opštenje oca Jakova sa svetim Davidom je bilo veoma tesno. Razgovarao je sa njim kao sa starijim bratom tada kada mu je bilo potrebno zastupništvo za bolesne i nevoljne.

Obnovivši manastir svetog Davida koji je izabrao starca za svog duhovnog naslednika, i donevši isceljenje i mir hiljadama stradalnih duša, otac Jakov se pripremio za prelazak iz ovoga sveta. Molio se svetom Davidu da prati njegovu dušu na tom putu i rekao je jednom svom duhovnom čedu da će “odleteti kao ptica”. 21 novembra 1991 godine odsluživši Liturgiju na praznik Vavedenja u hram Presvete Bogorodice i primivši veliki broj duhovnih čeda na ispovest, mirno je predao svoju dušu u ruke Gospodu. Bez obzira na to što je o tome bilo rečeno telefonom samo nekolicini ljudi, vest o njegovoj smrti se proširila kao požar, i vernici iz cele Grčke su oplakivali smrt duhovnog oca u Hristu. Hiljade hrišćana su prisustvovali sahrani oca Jakova. Svi putevi ka manastiru su bili zakrčeni automobilima. Došla je i policija kako bi nekako održavala red. Na kraju opela masa ljudi je smelo uzvikivala: “Svet si ti svet!”. I posle svoje smrti blaženi starac Jakov nastavlja da zastupa verne i projavljuje nebeski znak svoje smelosti, koju je zadobio pre licem Božijim.

Komentari: