MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Ovaj jubilej je zatekao vladiku Sergeja u toku istinski sudbonosnih dana, jer je Pravoslavlje umnogome zahvaljujući njegovim naporima procvetalo i učvrstilo se na Samarskoj zemlji. Bez obzira na nedostatak sredstava, otvaraju se nove crkve. U vreme, kada su se SMI-a ponovo kao i u “gluvim godinama” urotila protiv Crkve, u Bogom čuvanoj Samari izdaju se pravoslavne novine i knjige, pustaju se u etar pravoslavni TV programi. Iz raznih mesta dolaze uznemiravajući signali: u crkvama je sve manje i manje ljudi. Ali zato u Samari ima mnogo vernika na prazničnim i nedeljnim službama …To je naravno Božije čudo. Ali inicijator i podstrekač na dobra dela za sve nas je dragi vladika Sergej. Čestitamo Arhiepiskopu Samarskom i Sizranskom Sergeju desetogodišnjicu arhijerejskog služenja i želimo mu da i dalje uz Božiju pomoć, nosi svoj težak krst arhipastirstva u slavu Svete Crkve. U povaskršnjim danima naš dopisnik Ljudmila Belkin je intrevjuisala arhiepiskopa Sergeja.

Nedavno smo proslavili Hristovo Vaskrsenje. Svaki Vaskrs ulazi u srce i svaki Vaskrs je za pamćanje, zašto?

- Prvi put sam svesno doživeo Vaskrs kao petogodišnji dečak kada sam zajedno sa roditeljima i drugim stanovnicima moga sela išao na svenoćno Vaskršnje Bogosluženje u crkvu Uspenja Majke Božije udaljene 12 kilometara od našeg sela. Priroda je tamo šumovita, ima dosta blata. Morali smo da idemo kroz šumu a potom smo odstajali svenoćno Bogosluženje i pričestili se. Na srcu je bila likujuća radost. Zauvek je na mojoj duši ostao trag svečanog vizantijskog Bogosluženja, molitvenost, produhovljenost. I danas se po selima Vaskrs slavi sa takvim duševnim nastrojenjem, kao nijedan drugi praznik. Vraćali smo se kući umorni, ali radosni. Proleće je, sve se budi, cveta. Vaskrsava i čovek, oživljuje duhom …

Navršilo se 10 godina od dana vaše arhijerejske hirotonije (rukopoloženja u episkopa). Kada i kako se to desilo?

- 5 maja 1989 godine, na praznik posvećen ikoni Majke Božije “Živonosni Istočnik” (peti dan Svetle Sedmice), izvršena je moja hirotonija u episkopa Azovskog. Pošto je Vaksrs pokretan praznik, ja taj dan uvek slavim petog dana Svetle Sedmice, a ove godine je to 16 aprila. Hirotonija je služena u Rostovu-na-Donu u Sabornoj Crkvi Rodjenja Presvete Bogorodice. Učestvovalo je 14 arhijereja: nekoliko mitropolita, arhiepiskopa, episkopa. Pozvao ih je tada rukovodeći mitropolit Rostovski i Novočerkaski Vladimir (sada blaženi mitropolit Kijevski i cele Ukrajine). Prisustvo tolikog broja arhijereja je unelo u službu posebno duhovno raspoloženje. Okupljanje mnogobrojnih vernika, velika lepa crkva, proleće, Vaskršnje Bogosluženje, praznik ikone Majke Božije – sve to je bilo veoma svečano. Majka Božija uvek pomaže. Nije slučajno da se ruska zemlja naziva udelom Majke Božije. Tada nisam imao nikakve planove, već je u duši bilo samo stanje unutrašnjeg mira.

Šta od onoga što ste uradili u Samarskoj eparhiji smatrate najvažnijim?

- Pre svega – ponovno otvaranje Samarske Duhovne Seminarije. Prošle godine se navršilo 140 godina njenog postojanja i održana je prva matura u obnovljenoj seminariji. To za mene ima veoma veliki značaj: stavljam akcenat na duhovno obrazovanje. Sada su važnost toga počeli da shvataju i svetski ljudi. Na Božićnim sastancima u Moskvi su razmatrajući kako da se objedini naše društvo postavljali i pitanje obrazovanja. Boljševici su svojevremeno govorili: “Ko vlada obrazovanjem – vlada i državom”. Danas su konačno počeli da shvataju da je neophodno potpuno obrazovanje na duhovnoj osnovi. Ja sam u Samari organizovao otvaranje seminarije, i uspostavljam veze sa univerzitetima. Nedavno smo formirali medjuuniverzitetsku katedru pravoslavne pedagogije zajedno sa pedagoškim fakultetom. Naši sveštenici će predavati crkvene, bogoslovske predmete na pedagoškom fakultetu, a univerzitetski pedagozi će predavati osnove pedagogije i psihologije našim studentima – budućim pastirima. To će biti korisno za obe strane.

Kakvo je bilo vaše detinjstvo?

- Rodjen sam u selu Hanino Spas-Klepikovskog regioma Rjazanjske oblasti u mnogočlanoj zemljoradničkoj porodici, bio sam osmo dete. Blizina prirode i reke je snažno uticala na mene. Nekako sam se utapao u prirodu i veoma sam voleo ribolov. Kada sam odrastao pomagao sam roditeljima. Rano sam počeo da kosim, kad mi je bilo 13 godina. A košenje sena je najteži period kada želiš i da prošetaš i kupaš se u reci sa svojim vršnjacima. Ali morao sam da pomažem. Živeli smo skromno. Stariji su se već razišli. 

Vi ste iz mnogočlane porodice. Zbog čega danas po vašem mišljenju porodice nemaju mnogo dece?

- Danas se mnoge mlade porodice izgovaraju na materijalne teškoće. Ali ni u to vreme nije bilo lako odgajati mnogo dece. Apostol Pavle kaže da smo svi prizvani na slobodu, ali na slobodu od greha, a ne na slobodu raspuštenosti i proizvoljnosti. Mislim da odvojenost od vere radja nemoral, svedozvoljenost. Čovek je postao egoista, želi da više dobije od ovog života, zaboravljajući da se žena spašava radjanjem.

Da li ste u kontaktu sa vašim rodjacima?

- Da. Oni žive u raznim gradovima, najviše ih je u Moskvi. Imam tri sestre i četiri brata, stariji su već u penziji, a neko od njih još radi. Posećujem ih kada sam u Moskvi. Mama Evgenija Ivanovna živi u selu sa bratom. Ima 92 godine i slava Bogu još se drži. Sve okuplja da dodju kod mene. A dešava se da nju vuče nazad. Iako je selo “neperspektivno” jer su u njemu ostali samo stari ljudi. Kada imam slobodnog vremena posećujem je.

Da li je ona verujuća?

- Da naravno.

Da li je još neko iz porodice postao sveštenik?

- Ne, svi su svetski ljudi.

Vaš zaštitnik – prepodobni Sergej Radonješki je bio ujedinitelj ruske zemlje. Da li vam on pomaže i u vašem služenju?

- Dok sam studirao na Moskovskoj duhovnoj seminariji, veoma sam poštovao prepodobnog Sergeja, igumana Radonješkog. I po Božijem Promislu na dan postriga duhovnik mi je dao ime u čast prepodobnog. Za vreme studija u Trojice-Sergejevoj lavri uvek smo odlazili na mošti prepodobnog, celivali ih, molili za blagoslov. Tamo je naravno posebna duhovna oaza: seminarija, akademija i manastir su dopunjavali jedno drugo, i to je bila blagodatna sredina za duhovno uzrastanje. Predavači Moskovske duhovne seminarije i akademije su mi otkrili duhovni svet: svetootačko nasledje, našu istoriju, život pravoslavne crkve. Sve se to urezalo u mojoj duši i odredilo moj pogled na svet. A posebno prepodobni Sergej, snaga njegove molitve. On je bio mudri političar i veliki duhovni podvižnik svoga vremena – shvatao je neophodnost sjedinjenja svih zemalja u jedinstvenu pravoslavnu državu. On mi uvek pomaže.

- Kakvi su vaši odnosi sa političkim i ekonomskim liderima? Poznato je da imate lične veze sa mnogima.

- Onaj koji se protivi vlasti protivi se Bogu – rekao je apostol Pavle. Crkva i duhovništvo treba da proističu iz tog shvatanja: svaka vlast je od Boga. Ne treba ulaziti u neke političke pokrete, ali se prema vlastima treba odnositi sa postovanjem i moliti se za njih. U vreme velikog progona Crkve, apostol Pavle je pisao o neophodnosti molitve za vlast, kako bi njihova srca omekšala. Tom porukom apostola se rukovodimo i mi sveštenici. Kod nas u Samari su odnosi sa vlašću slava Bogu, stabilni, normalni. Postoje naravno problemi unutrašnjeg karaktera, naprimer povraćaj crkvene imovine. Ali postoji razumevanje, dobri odnosi. Često se zbog službe slava Bogu srećem sa Patrijarhom. On je već odredio datume svog dolaska kod nas: posetiće Samarsku eparhiju na Pokrov Majke Božije, od 13 do 16 oktobra.

Vi ste kao arhipastir uvek izloženi pogledima. Da li je teško živeti sa opterećenjem takve odgovornosti?

- Ima teških perioda. To što zauzimaš takav položaj, veliki čin, stavlja pečat na svest, uči uzdržanosti. I teško je i odgovorno.

Da li vam dolazi mnogo ljudi po savet i sa kakvim problemima?

- Dolazi ih mnogo. I zbog materijalne pomoći i sa duhovnim pitanjima. I mnogi dolaze po razrešenje da se odsluži opelo samoubicama. Broj samoubistava raste, posebno medju mladima, narkomanima, alkoholičarima, i starima, bolesnima. To je posledica, a uzrok je sve ono što se u ovom veku desilo u našoj zemlji. Deca će stradati zbog roditeljskh greha do četvrtog kolena, kaže se u Bibliji. Mojsije je 40 godina vodio narod po pustinji. Verovatno se to isto dešava i u Rusiji.

Da li imate krug ljudi s kojima ne razgovarate samo u rok službe?

- Postoje naravno i svetski ljudi, kao i duhovništvo. Imam bliske poznanike i medju lokalnim stanovnicima, posećujem njihove porodice, pričam im o našoj crkvi, ulozi njene istorije. Takvo opštenje možda ima oblik prosvetiteljstva.

Kakve knjige čitate?

- Sada najviše duhovne, svetskih imam veoma malo. Od novina “Sovetsku Rusiju”, “Vesti”. Od duhovne literature – prepodobnog Isaaka Sirina, a od autora koji obradjuju savremene duhovne probleme, naprimer Olega Platonova.

Da li imate duhovnog oca, kome se ispovedate za grehe i molite ga za savet u svojim delima?

- Kao i svaki sveštenik, i svaki pravoslavni verujući čovek i ja imam duhovnika. Ovde kod nas imamo eparhijskog duhovnika – protojereja Jovana Bukotina, i ja se kod njega ispovedam. A moj duhovni otac je već umro.

Ljudmila Belkina
22.04.1999.

http://www.cofe.ru/blagovest/article.asp?heading=26&article=5394

Prevod: Dr. Radmila Maksimovic

Komentari: