Ako se tradicija zakopa, ona se gubi
Intrevju mitropolita Pergamskog Jovana (Ziziulasa) za casopis “Vstreca”
- Vladiko, prvo pitanje koje bi želeli da Vam postavimo je u vezi sa osnovnom temom Kongresa: kakvo je značenje veze izmedju bogoslovskih škola i kakvu ulogu igraju bogoslovske diskusije, konferencije i kongresi u ujedinjenju Pravoslavnih Crkava?
- Kao prvo, mi u bogoslovskim diskusijama spoznajemo, produbljujemo i učvršćujemo naše jedinstvo; bez razmena bogoslovskih ideja jedinstvo Crkve postaje površno. Drugo, mišljenja koja se odnose na probleme, koji nastaju u crkvenoj sredini, mogu da budu različita, ali ako se ta mišljenja apsolutizuju onda počinje medjusobno okrivljavanje za jeresi, i to je samo zbog toga što problem nije razmotren bogoslovski, zato što nisu bile objašnjeni stavovi različitih strana, i nisu pronadjene dodirne tačke. Danas nam je veoma potreban bogoslovski dijalog, inače će jedinstvo Pravoslavne Crkve biti ugroženo.
- U drevnoj Crkvi pravo na propoved je pripadalo samo episkopu, koji predstavlja oličenje jedinstvene zajednice. Medjutim u naše vreme mnogi bogoslovi nisu klirici. Kakvi danas treba da budu medjusobni odnosi izmedju episkopata i bogoslovskih škola?
- To je veoma važno pitanje. Nažalost, došlo je do podele bogoslovija i episkopata. Arhijereji su u prvom redu postali administratori, a bogoslovlje su ostavili školama i profesorima. To je veoma tužno, zbog toga što je episkop – centar jedinstva Crkve, i ukoliko on ne projavljuje brigu o bogoslovskom služenju, onda nastaje opasnost podele ili čak i konflikta izmedju bogoslova i predstavnika Crkve. Sva najznačajnija pitanja vere se rešavaju na Saborima, na kojima učestvuju samo arhijereji, i ako episkopi nisu bogoslovi, onda nije isključena mogućnost prihvatanja netačnih odluka. Nama su potrebni episkopi,bogoslovi i bogoslovi-klirici, zato što je bogoslovlje deo života Crkve, a ne samo akademske studije.
- U Rusiji jača svetsko teološko obrazovanje, i šta po Vašem mišljenju, ono može da unese u život Crkve?
- Mislim da razvoj svetskog pravoslavnog bogoslovlja može da bude veoma opasno. Bogoslovlje treba da postoji unutar Crkve. Episkopima je u nekim slučajevima potrebna kritika od strane bogoslovlja, ali i to treba da se odvija unutar Crkve, i te funkcije se ne smeju prepuštati svetu. Bogoslovska istraživanja, koja se sprovode van Crkve, bez znanja i učešća arhijereja-bogoslova, mogu da podju putem koji će dovesti do konflikta izmedju teologa i episkopa.
- Šta se može reći o savremenom stanju bogoslovlja u pravoslavnom svetu? U staro vreme su postojale bogoslovske škole: Aleksandrijska, Antiohijska, Sirijska. Da li se danas može govoriti o školama koje odredjuju osnovne pravce bogoslovske misli?
- Na žalost, danas se ne mogu videti ni značajni bogoslovi, ni jake škole. Postoje konzervatori, koji smatraju bogoslovlje kao ponavljanje reči iz prošlosti, ponavljanje izreka Otaca. Drugi su toliko liberalni, da se bave samo socijalnim pitanjima, i to ni na koji način ne dovode u vezu sa svetootačkom tradicijijom. Ali danas nam je potrebno bogoslovlje koje nastavlja tradiciju svetih Otaca, obraćajući pažnju na savremena pitanja. Nama je potrebno bogoslovlje koje odgovara na pitanje: “Šta bi danas rekli Oci?” Oci su u svojoj epohi govorili o problemima, koji su bili aktuelni za mnogobošce, Grke i filozofe. Ali avaj, savremeni bogoslovi tako ne postupaju. Da bi se neko bavio bogoslovljem, živim savremenim bogoslovljem, treba dobro da poznaje Oce, i to ne toliko ono što su oni pisali, već treba osećati njihov duh i prenositi ga na savremeni svet. To je jedini način.
Ako danas i postoje jaki bogoslovi, onda njih ima jako malo i nisu priznati u pravoslavnoj sredini, i njih mnogo bolje prihvataju inoslavni, koji iskreno žele da čuju odgovore na svoja životna pitanja. Takvo bogoslovlje kao neka novina se ne svidja onim pravoslavnim, koji pogrešno prihvataju Oce samo kao prošlost. Istinsko savremeno bogoslovlje još treba da se razvija, jer kod nas je tek početak. Ono treba da se razvija od vas, mladi bogoslovi!
Mi treba da se ukorenimo u tradiciji, u svetootačkom predanju, i posebno u razumevanju Liturgije. Šta danas može da nam otkrije Evharistija o našim problemima, o načinu našeg savremenog života? Veoma mnogo toga treba da bude rečeno o Liturgiji: nju ne treba samo služiti, već i objašnjavati. Zbog čega je neophodno Pričešće? Radi mog sopstvenog postojanja – ovde i sada. Čovek u savremenom zapadnom svetu stoji pred velikim brojem egzistencijalnih pitanja, i mi kao pravoslavni bogoslovi treba nekako da odgovorimo na njih, crpeći odgovore iz bogatstva Liturgije, od Otaca.
- Teško da je moguće osluškivati savremeni svet, ne izučavajući taj jezik, kojim on misli i razgovara. Pored Svetog Pisma i svetih Otaca, koje svetske nauke je neophodno da izučavamo?
- Kao prvo, treba izučavati filozofiju, a posle nje i sve ostale nauke: biologiju, fiziku – one veoma mnogo govore o svetu. I još treba da budemo upoznati sa savremenom umetnošću – čovek upravo kroz nju iskazuje svoje brige, svoje probleme.
- Medjutim, savremena umetnost se čini dovoljno čudnom, ponekad dalekom od čovečnosti …
- Mislim da treba da razumemo zbog čega je savremena umetnost takva. Čovek se danas nalazi u velikom broju kulturnih konflikata. Naprimer, kultura je prezasićena individualizmom, i svako pokušava da pronadje svoju sreću u osećajima. Odakle toliko veliki broj narkomana? Odakle toliko veliki broj razvoda? Odakle toliko podela u medjusobnim odnosima? Sve su to problemi ljudskog života, koje umetnost pokušava da oslika. I bogoslovlje treba da da svoj odgovor, da predloži drugačiji put. Pravoslavno bogoslovlje individualizmu može da suprotstavi ideju zajednice, prisajedinjenja, ličnosti. Imam radove o ličnosti i Evharistiji, i čini mi se da su ti pojmovi medjusobno povezani. Oni ne samo da su medjusobno povezani, već imaju neposredan odnos prema tome, kako današnji čovek shvata svoj život. Mi posedujemo riznicu pravoslavnog nasledja, ali smo je zatvorili, napravili smo od nje muzej, idemo naokolo i uzvikujemo: “Pravoslavlje, Pravoslavlje!”. Njega treba izvući iz tog muzeja i uneti u svet. Verujem da Pravoslavlje i pravoslavno bogoslovlje predstavlja budući humanizam. Ukoliko humanizam nastavi da se ogradjuje od pravoslavnog pogleda na svet, raspašće se. Zapadno hrišćanstvo se iscrplo. Ono je stvorilo kulturu, način života, način mišljenja. I mi danas vidimo neosnovanost svega toga. Ali prema reakciji na moje knjige, vidim da je zapadni čovek spreman da primi pravoslavno bogoslovlje.
- Komunistički režim, posle koga je veliki broj ruskih bogoslova otišao u emigraciju, se može uporediti sa prodorom Rimljana, koji su zauzeli Jerusalim i proterali hrišćane u Antiohiju i druge okolne zemlje – zahvaljujući tome se hrišćanstvo raširilo po celom svetu.
- Da, takav je bio Božiji Promisao, nepojmljiv ljudskom umu. Gospod dozvoljava da se dešavaju neke nevolje, kako bi se desilo i nešto dobro. Rusko bogoslovlje je bilo u emigraciji 20-ih godina, i neizvesno je da li bi donelo takve plodove da je ostalo u Rusiji. Svi mi – i pravoslavni, i inoslavni se nalazimo pod uticajem ruskih bogoslova u emigraciji. S velikom tugom i sažaljenjem govorim, da budućnost pravoslavnog bogoslovlja pre vidim van pravoslavnih zemalja, nego na njihovoj teritoriji. Tako se i Hristovo učenje lakše širilo van Palestine. Hristos je govorio da “nikakav prorok nije mio na svojoj postojbini” (Lk. 4, 24). Današnje pravoslavne zemlje se nalaze u stanju arheološke ravnodušnosti. One se samo prema tradiciji odnose sa uvažavanjem, trude se da je sačuvaju, i boje se da je podvrgnu nekom spoljnjem uticaju. Ali ako se tradicija zatvori, ona se gubi. A nepravoslavne zemlje su otvorene za nove pravce, pošto su umorne od sopstvene tradicije. Duh trpeljivosti i otvorenosti im mnogo pomaže i oni su spremni da slušaju.
- Vi govorite prvenstveno o SAD?
- Ne, to se istovremeno odnosi i na Evropu. Moja knjiga “Život kao opštenje” je popularna u celom engleskom govornom području u svetu, a razlog popularnosti je jednostavan: knjiga govori o tome šta znači biti ličnost, nalaziti se u opštenju, nalaziti se u Crkvi, koja predstvalja realnost prisajedinjenja, a ne prosto ustanovu. To je upravo to što zapadni čovek žudi da čuje. Katolici su umorni od svoje institucionalnosti, i oni su već bili skoro spremni da odbace institut Crkve slično protestantima, ne nalazeći u njemu smisla. A danas vide, da je moguća institucionalnost koja ne guši i ne ugnjetava čoveka, već predstavlja način medjusobnih odnosa, putem uspostavljanja slobodne ličnosti.
Eto, to je samo jedan od primera koliko pravoslavno bogoslovlje može da bude značajno za one koji nas okružuju.
preuzeto sa http://vstrecha.uchkom.ru/current/pdf/34-36.pdf
prevod sa ruskog dr Radmila Maksimovic
| | |
Postao 12/08 u 12:34 PM
|
Komentari:
Post poslije: VAVEDENJE - SLAVA MANASTIRA LEPAVINE
Post prije: Isceljenje uz Božiju pomoć