Predanje kaze da su se i na bolnickom krevetu, na kojem je bolovao sveti Nektarije, jedan od najvecih savremenih svetitelja u pravoslavlju, nakon njegove smrti dogadjala mnoga cuda. Oni koji su posle njega tu lezali izlecili su se, uz bozju pomoc, od neizlecivih bolesti.

U životu savremenog �?oveka postoji pojam - odsustvo, koje predstavlja vreme odmora zagarantovano od strane drzave, kada se ne treba “ponovo buditi” radi posla, i kada mozes da radis sve sto zamislis. Neko odsustvo provodi u svojim vikendicama, a neko putuje “na jug” zbog zdravlja.

Manastirski med

Sveto-Makarijevski manastir je stanovnicima Siktivkara poznat po medu koji se prodaje u prodavnicama. Ko je jednom probao manastirski med, taj vec ne kupuje nijedan drugi. “Lekoviti cvetni med, isceljuje bolesti�? – govore stalni kupci. Manastir je formiran nedavno, na samom jugu Republike Komi, u selu Arhipovka. Ja sam pozeleo da odem u Arhipovku jos kada se 1998 godine tamo pojavio Sveto-Makarijevski skit.

“Valaam zadivljuje i pleni. Nepristupne ogromne stene, sa vekovima starim sumama i tajanstveno dubokim, tamnim zalivskim vodama. Jezero-more uzdise ka strmim stenama. Pastelne boje severa, i dan koji neprekidno traje umiruju osecanja, smiruju se pred bogomislijem, upucujuci na razmisljanje o Visnjem Svetu. Javlja se i raste teznja za borbu radi trijumfa Vecne Svetlosti, preobrazaja u Njegovom sijanju…�?

Poslanik bratskog naroda
U sumi u blizini Ekaterinburga, medju velicanstvenim jelama i brezama, u besprekornoj tisini, za nesto vise od tri godine, iznikao je manastir posvecen Svetim Carksim Mucenicima. Danas su kupole vec sedam drvenih hramova – prema broju ovde ubijenih clanova Carske Porodice – usmerene ka Nebu (osmi manastirski hram je podzemni). Tog dana se kroz mrazni vazduh razlegao radosni zvuk zvona, narusivsi svecanu manastirsku tisinu.

I evo ponovo sam, vec sesto dvanesti put prosao Vjastkom zemljom u Velikoreckoj litiji. Nju jos nazivaju i Vjatska Pasha. Pocetak puta je tradicionalno izmedju 3 i 8 juna ispred Crkve Svetog Serafima u Vjatki. Sada vec dugo godina ucestvujem u litiji i bez nje ne mogu da zamislim svoj zivot.

Nastavlja se litija sa automobilima po gradovima i regionima altajskog kraja sa najvecom altajskom svetinjom – Korobejnikovskom ikonom Kazanjske Majke Bozije. Dana 8. jula su stotine Barnauljaca – vernika, na celu sa
duhovnicima docekali pored Pokrovske Saborne crkve ikonu poznatu po svojim �?udima. 

Cini se da smo se vratili u daleke protekle blagoslovene svetogorske dane. Ja sam detaljno opisao sve sto sam tamo video. Ali… kad se setim te Bozije milosti, koje me je Gospod udostojio, obuzme me stid. Kao i od svih tih svetinja, koje su mi
milostivo dozvolile da im pridjem. A ja, nezahvalan, cak ni jednom recju nisam o tome progovorio u novinama. Sve drzim tu milost sakrivenu…

Svetogorski monasi se klone svih mogucih vidjenja, cuda. Poznati monah – otac Sergej – mi je ovako objasnio tu neobicnu “fobiju�?: “Mi ulazemo sve napore da bismo spoznali i uvideli svoju grehovnost. Dobar monah je onaj koji sebe vidi onakvim kakav zaista jeste: pun svih mogucih grehova i necistota… I kako se pri takvom nastrojenju mogu gledati cuda? Zar covek koji iskreno sebe smatra NAJGORIM OD SVIH moze da moli Boga za znake ili da bude spreman da primi nesto cudno? Zar gresnici (kako oni sebe zaista smatraju) mogu da vide istinita cuda? Ne. To je samo prelest…

Kada zivis u strogom manastiru, i to jos na Svetoj Gori, naivno mislis da ces ovde uspeti da nekoga «intervjuises». Ja nisam ni pokusavao. Prepustio sam Bogu da uredi s kim cu se upoznati, o cemu cu razgovarati… Radnik u ruskom Sveto-Pantelejmonovom manastiru, djakon Sergej, mi je prisao i bez okolisenja – iako se jedva poznajemo – poceo da mi prica o svom neobicnom putu ka veri. «Znaci, volja Bozija», - shvatio sam.

Kada automobilom putujes Svetom Gorom, odjednom s cudjenjem primecujes da putujes ... ruskom zemljom! Ako nekoga i sretnet usput, to su obavezno Rusi. Grci obicno sede u manastirima. Rusi vole da putuju. To je vec nesto nacionalno, stihijski. S tim se nista ne moze uraditi.

O Svetoj Gori se moze procitati mnogo knjiga. Ali kada stupis na tu Svetu Zemlju, odjednom shvatis da je tamo sve drugacije. Isto – i nije isto. Ranije sam slusao samo opis nebeskog vidjenja na nasem svakodnevnom, zemaljskom jeziku. I konacno sam to video – SVOJIM OCIMA. I “prevodioci�? vise nisu bili potrebni…

Bez obzira gde bi Mukasa posao, svuda ga je okruzivala masa ljudi. Mnogi su zeleli da cuju coveka, koji je poznajuci sustinu stvari dokazivao nepravilnost engleske i francuske vere. On nije bio mag ili mnogobozacki propovednik. On je u nekim knjigama mudrosti procitao da se prava Crkva ne nalazi u Londonu i Rimu, i to da pravi hriscani nisu stradali nista manje od Evropljana nego njegov narod.

Sta predstavlja Afrika za savremenog stanovnika Rusije? Oblast vecnog leta, rajsko mesto gde rastu banane i kokosi, otadzbinu africkog slona, nosoroga i simpanze. Cuvsi njeno ime, intelektualac ce pomisliti na “Rudnike cara Solomona” i “Snegove Kilimandzara”; castan muskarac ce se setiti godina svoje mladosti, kada ime legendarnog Lumumbe nije silazilo sa naslovnih novinskih stranica; nacional-patriota ce se podsmevati po pitanju studenata crnaca – narkodilera; a neko ce osmehnuvsi se izrecitovati stihove Limpona i Fernanda Poa koji su mu se urezali u secanje.

Dva susreta

1. Prvi susret

O starcu Jeronimu sam prvi put saznao od protojereja Jovana Derzavina, koji me je upoznao s njim pri veoma neobicnim okolnostima.

“Vaskrs 1994 godine sam po blagoslovu njegove Svetosti Patrijarha Moskovskog i cele Rusije Alekseja II docekao u Jerusalimu, pored Groba Gospodnjeg, - prica svestenik. – Na dan Svete Pashe sam sa svojom matuskom otisao na Golgotu.