MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Pobuđeni lepim i toplim pismom, koje smo dobili posle posete kragujevačke grupe poklonika manastiru Lepavini na dan sv. arhangela Gavrila, otvaramo internetsku knjigu utisaka na našem sajtu..

Ocu Gavrilu Lepavinskom nakon 47 godina služenja u manastiru, Gospod dopusti veliko stradanje. Na Vidovdan 2006. godine otac je služio Svetu Liturgiju i kad je trebalo da sa svetim putirom u rukama izađe iz olatara da pričešćuje verni narod, njegov glas odjednom zastade..

Ako biste nekad imali priliku da se susretnete sa ličnošću oca Gavrila, igumana Manastira Lepavine, a da to nekim slučajem bude putem virtuelne stvarnosti, može vam se desiti da izmjenite pored cjelokupnog svog životnog ritma, takođe i vaše poimanje modernih informacionih tehnologija..

U časopisu „Put, Istina i Život”, u rubrici „Manastirska hronika”, objavljivali smo svedočanstva o čudesnim isceljenjima i duhovnoj utesi koju su poklonici osetili posle molitve pred čudotvornim ikonom
Presvete Bogorodice Lepavinske..

Odgovori Arhimandrita Gavrila (Vučkovića) na pitanja vernika postavljena preko “Skype” programa..

Običan vernik Srpske pravoslavne Crkve dobija sve više potrebu da digne svoj glas zbog smutnji koje su se pojavile u zadnje vreme povodom sukoba i polemika među našim sveštenstvom i vernim narodom. Možda nije potrebno ni sve odmah doslovno imenovati, ali svako ko čita novine dočuo je ponešto, a možda i ako posećuje bogosluženja…

U poslednjih nekoliko godina bili smo svedoci totalne destrukcije našeg naroda na svim nivoima: na nacionalnom, na državno-političkom i na crkvenom nivou, koji dolazi kao kulminacija i posledica opšteg nacionalno-moralnog pada u kome se trenutno nalazi naš narod.

o.Gavrilo: “Upravo sam razgovarao sa jednim petnaestogodišnjakom. Tako je mlad, a tako opterećen. Mnogo me raduje što želi da očisti svoju mladu dušu”.

Pomaže Bog, oče, blagoslovite! Upravo sam čitala rubriku “Odgovori duhovnika"

Pomaže Bog oče Gavrilo! Blagoslovite!

Danas u našoj rubrici na pitanja čitalaca odgovara sveštenik Kazanjske crkve otac Mihail Zajcev

Ni u kom slučaju se ne obraćajte isceliteljima, ekstrasensima – oni ni sami pojma nemaju ČIME se bave! Ne idite kod gatara. Ne bojte se ničega – ni njihovih “proročanstava”, ni demonskih zastrašivanja, ni toga što vam ne daju mira. Gospod je već s vama! On vas nije ni napuštao. Idite u Crkvu! U vašu rodjenu, iskonsku Pravoslavnu Crkvu! Bog vas neće ostaviti ni u nevolji ni u radosti. On je vaš Otac i ne treba vam ništa sem Njega i vere u Njega da bi se spasli, da bi prebrodili vašu nevolju, bol, iskušenje.

Ovo su priče – o smrti. Ispričala ih je medicinska sestra koja radi na odeljenju reanimacije u Prvoj gradskoj bolnici Elena Vasiljevna Krilova. Imena koja se pominju u ovim pričama su istinita. Vi takodje možete da se pomolite za ove ljude.

Neophodnost traženja oproštaja za hrišćane kao da se i ne razmatra. “Zato dakle ako prineseš dar svoj k oltaru I ondje se opomeneš da brat tvoj ima nešto na te, ostavi onde dar tvoj … I idi prije te se pomiri s bratom svojijem” (Mt. 5, 23-24) – kaže se u Jevandjelju. Ali kada u crkvi viče jedna starica na drugu I potom se klanja: “Oprosti mi grešnoj” – ili pravoslavni braća-sestre čak pri ozbiljnoj krivici jedni pred drugima olako govore: “Oprosti, draga”, - ne pretvara li se tada pokajanje u formalnost? Kako molbu za oproštaj ne pretvoriti u blagočestivu naviku? I da li je uvek umesna molba za oproštaj?