MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

1) Posle Strasnog Suda neki ljudi ce biti predani na vecne muke. Kako Gospod moze to da trpi? Zar nas On nije stvorio iz ljubavi i umro za nas?

Odgovor: Gospod je, ne trpeci stradanje ljudskog roda sisao na zemlju sa nebesa, umro strasnom, sramnom smrcu na Krstu i cak sisao do ada da bi spasao one, koji su sebe svojim zivotom osudli na vecnu muku. Gospod sastradava sa onima koji stradaju. Na Njegovom vaskrslom Telu su ostali tragovi od rana. Ali, stradajuci i cineci sve radi naseg spasenja, Gospod ne zeli da nas spasava nasilno, lisavajuci nas slobode. To je mnogima nejasno. Mi smo spremni da coveka lisimo slobode i na silu ga ucinimo dobrim. Gospod ne zeli da nas spasava ukoliko mi sami to ne zelimo. Vecna muka ostaje za one ljude koji ne zele spasenje. Same reci: “vecna muka�? se na razlicit nacin tumace od strane bogoslova. Misljenje da ce posle Strasnog Suda neki ljudi uzivati i mirno gledati kako se drugi ljudi vecno muce je – grubo uproscenje tajne Bozanske pravednosti. Kako ce u vecnosti biti resen problem uporedjivanja ljudske slobode, s jedne strane, koji moze da izabere vecnu muku, i svemoguce Bozanske Ljubavi, s druge, koja je nespojiva sa vecnim stradanjem – mislim da niko ne moze da objasni. Pricekajmo odgovor na to pitanje sa cvrstom verom u Svemogucnost i Milosrdje Bozije.

Monahinja
Treba da znate da ukoliko monah prekrsi svoj zavet postaje ravan samoubici i lisava se cak i hriscanskog pogreba.

Draga L.!
Dobio sam tvoje pismo i molim se za tebe. Leci se dete, skupljaj snagu, a kada izadjes iz bolnice sve ces resiti sa svojim duhovnikom. Treba mnogo pretrpeti da bi se naucilo ziveti po Volji Bozijoj. Tvoje unutrasnje nastrojenje je dobro – sve za Boga i radi Boga. Polecices se, odmorices se i napisaces mati igumaniji pismo, kako bi te blagoslovila. Nemoj se nicim smucivati, jer ne ginu ni svi u svetu, niti se u manastiru svi spasavaju. Treba se moliti i spascemo se.

Nemoj prekidati veze sa svojim duhovnikom. Mnogo toga si prezivela i prosla, a za monaha je to vaznije od svega. Nas manastirski starac je za sebe govorio: “Ja nisam naucnik, vec malen�?. Od takvih malih Gospod pravi narod Boziji.  Gospod s tobom!

PITANJE: Vas list odnedavno citam, i veoma sam obradovana cinjenicom da postoji mogucnost postavljanja pitanja o svim zivotnim problemima. Za sebe ne mogu reci da sam pravi i savrseni vernik. Mlada sam osoba, zivim u malom gradu, u crkvu odlazim povremeno , i to obicno izvan sluzbi. Volim da se molim u tisini hrama, pred svojom svecom. Medjutim, imam jedan problem i potrebu, a rec je o tome da osecam pritisak proslih dogadjaja, uz veliku dozu grize savesti za ucinjeno do sada. To me veoma opterecuje, ali nemam snage da sve to priznam pred nekim, pa cak ni da se ispovedim pred svestenikom. Narocito ne pred parohom koji dolazi u kucu za svecenje slavske vodice. Posto osecam da sve ovo ne mogu dugo nositi. Molim vas da mi date savet sta da uradim, kako bih uspela da se nekako oslobodim pritiska koji mi dolazi iznutra, i da normalno zivim, bez suvisnih opterecenja. Postoji li neko mesto gde bih mogla da se isplacem i tako sve svoje muke eliminisem? Molim Vas da razumete ovu moju stvarnu potrebu i uputite me na pravi put.

PITANJE: U veoma teškoj sam dilemi, i molim Vas da mi pomognete. Radi se o tome da dugo bolujem od teške i neizle�?ive bolesti. Posle svih pokušaja sa lekovima i lekarima odlu�?io sam da prekinem sve terapije i predam se volji Božijoj. O tome sam pri�?ao sa nekim duhovnicima i njihova mišljenja su razli�?ita. Ja se ne dvoumim, odlu�?io sam. Jer šta još da �?ekam? Voleo bih da mi date savet ili podršku. Ja sam nemoćan u svemu ovome, ostaje mi da �?ekam kraj. Ne pada mi na um da dignem ruku na sebe, jednostavno ne mogu više. Moliću se Bogu i �?ekati neko rešenje, jer ništa mi drugo ne preostaje.

PITANJE: Slu�?ajno sam dosao do Vaseg lista, inace ne mogu za sebe da kazem da sam dobar vernik, jer sam krsten kao dete, ali nemam nekog posebnog kontakta sa Crkvom. Otac slavi slavu, ja sam dva tri puta do sada bio u crkvi a imam trideset godina. Kazem, slucajno sam naisao na Vase novine i kada sam procitao rubriku “Pitanja i odgovori”, osetio sam potrebu da se i ja oglasim pitanjem, ono je prakticne prirode. Naime, na moja vrata su do sada kucali predstavnici mnogih sekti, bilo licno bilo putem slanja literature postom. Sve sam odbio, smatrajuci da imam svoju veru. Kad sam procitao Vase novine upitao sam se zbog cega se tako neto ne nudi gradjanstvu malo vise? Zbog cega na moja vrata niko od predstavnika Crkve nije zakucao? Zasto Crkva nije malo vise agresivna? Mozda je sve ovo za Vas i nepotrebno pitanje, ali bar uvazite kao predlog. Bio bih Vam zahvalan kad bi dobio pismeni odgovor na adresu koju Vam saljem, ako nije sve ovo zavredilo da udje u Vasu cenjenu rubriku.

PITANJE: Dobar sam vernik i �?estit Srbin, redovno �?itam «Pravoslavlje». Drago mi je da ste pružili šansu nama vernima da iznosimo svoje stavove i postavljamo pitanja vezana sa nekim našim problemima i nedoumicama. Moje pitanje, koje ću Vam postaviti zapo�?eo bih konstatacijom da je naša Crkva suviše pasivna , ne reaguje na uvrede. Mnogo ćuti, tako da se sti�?e utisak o nezainteresovanosti, pa �?ak i nemoći. Povla�?i se iz javnog života, što koriste mnoge nevladine organizacije, koje su veoma malobrojne po �?lanstvu, ali glasne i tako veoma uticajne. Crkvi se uskraćuje pravo da bilo šta kaže, mora da ćuti i trpi. Tako smo mi vernici ugroženi u svakodnevnom životu, bez zaštite, prepušteni napadima «modernista», i proglašeni za nazadnjake i mra�?njake. Svaka skaradnost je danas prihvatljivija od prave vere, dok Crkva ćuti, pa kad ponekad i nešto saopšti to se do�?eka na nož. Pitam Vas, ako najnoviji statisti�?ki podaci govore da je ogromna većina stanovništva verujuća i crkvena, �?emu povla�?enje iz svakodnevnog života?!? Želim glasniji i jasniji stav Crkve po svim životnim pitanjima, i pitam Vas može li to stvarno da se dogodi? Ovako, nadgovoriće nas kojekakve ideološke i interesne grupice. Oprostite mi na opširnosti, ali se nadam da ste razumeli suštinu pitanja.

PITANJE: Vernik sam postao nedavno. Vaš list �?itam odnedavno i hteo bih da pohvalim nov izgled i koncepcioju. Naro�?ito mi se dopada to što mi vernici, kroz pitanja i odgovore, možemo da dođemo do određenih znanja i zaklju�?aka. Moj problem se sastoji u tome što živim u varošici, gde se bezmalo svi poznajemo. Kako su moji stariji poznati kao komunisti, a što sam i ja bio, kao i mnogi drugi, do 90-tih godina 20. veka. O�?ekivao sam da ću ulaskom u veru naići na podršku i razumevanje. Međutim, sa tugom konstatujem da me još uvek neki prozivaju zbog moje prošlosti. Ja idem gotovo svake nedelje na službu, po blagoslovu sveštenika pri�?ešćujem se više puta u godini, ali vidim da postoje neki kojima je sve to sumnjivo. Hteo bih reći da mene sve to ne pogađa, više se brinem za njih i njihovo spasenje, i pitam se da li je moguće izgladiti taj «sukob» između starih i novih vernika? Šta da u�?inimo da bi naas uvažavali i prihvatili kao svoju braću, a ne kao strance i došljake? Mislim da ovaj problem potresa mnoge, i zbog toga molim odgovor, kako bi se to stanje makar malo promenilo na bolje.

Pitanje: Poticem iz crkvene porodice, sto je bilo veliko iskusenje za mene i moje roditelje u poslednjih pedeset godina. Ipak, stekao sam visoko obrazovanje i odgovarajucu sluzbu. Mislio sam, u jesen 2000. godine, da je dosao kraj svim mukama nas vernika, ali sam se, izgleda, prevario. Posebno sam bio radostan kada je uvedena veronauka u nase skole, i sto je moje dete bas tada poslo u prvi razred srednje skole. Ocekivao sam veci odziv dece, ali izgleda da kod nekih i dalje postoji strah od komiteta, koji, ipak, postoji samo pod mnogim drugim imenima. Ali, sta je tu je. Medjutim, iznenadjen sam prigovorima onih koji se predstavljaju kao borci za ljudska prava, pa traze ispitivanje zakonske osnove uvodjenja veronauke. Sa druge strane imamo reformu skolskog sistema, pa me interesuje sta i kako treba ciniti u ovom vremenu i u ovakvim situacijama. Inace, veoma sam obradovan postojanjem ovakve rubrike i smatram da je ovo moje pitanje sada pitanje svih odgovornih roditelja, jer ako znamo da je prema poslednjim statistikama, hvala Bogu, u nasoj zemlji 95 odsto verujucih ljudi, to znaci da jasno moramo dati do znanja tzv. ateistima da su oni manjina koju cemo mi stititi, a ne da nam se oni nude kao “zastitnici�? uskracivanjem nasih prava. Ako sam ja sikaniran od strane “partijskih nastavnika�? smatram da sada i nasi nastavnici i nasa deca zasluzuju mnogo vise i paznje i poverenja i staranja. Interesuje me vas stav o svemu ovome. Hvala i svako dobro.

Pitanje: Veoma sam obradovan da je vladika Nikolaj Velimirovic proglasen za svetitelja. To sam prizeljkivao kroz sve ove godine hriscanskog budjenja srpskog naroda. Medjutim, zbunjen sam pred cinjenicom postojanja prigovora nekih zbog toga, kao i postojanjem odredjenih “optuzbi�? na racun svetog vladike Nikolaja. Molim Vas da me uputite kako da odgovorim na sve te prigovore, koje mi upucuju neki moji poznanici, optuzujuci novog svetitelja za sve i svasta. Ne bih sada navodio pojedinacne optuzbe, samo me interesuje kako treba da na sve to reagujemo mi hriscani, jer mislim da smo duzni da svima pokusamo objasniti svoje stavove i misljenja. Zapravo, sve bih sveo na jedno pitanje: kako da svetog vladiku obranimo od svih neutemeljenih optuzbi?

Pitanje: Zahvaljujem vam na mogucnosti da postavim pitanje u vezi sa onim sto mene licno muci. Mislim da ovo nije samo moj problem nego se tice mnogih pravoslavnih hriscana. Rec je o tome da nema dana a da me ne saleti neki propagator “nove vere�?, zapravo sekte koji zbunjuje pretnjama o unistenju svega i kraju sveta. Jos me niko nije pokolebao, ali osecam potrebu da o svemu tome vise znam. Interesuje me kako treba postupati u ovim situacijama. Kako ostati priseban i onda kad vredjaju nasu veru? Otkud odjednom toliko propagatora raznih vera? Nadam se da cu biti ispravno shvacen kao neko ko ispituje i traga, a ne provocira i zbunjuje.

Pitanje: Moje pitanje je li�?ne prirode. Ja sam vernik od rodjenja i znam mnoge crkvene molitve. Medjutim, u poslednje vreme mi se dogadja da moje molitve nisu uspesne. Sve je stalo, nista mi ne ide od ruke. Neko mi kaze da nosim grehe predaka, a opet neko da mi je nesto uradjeno. Sta da cinim i kako da se molim?

Pitanje: Vernik sam od kako znam za sebe. Ne idem cesto u crkvu, pricescujem se jedanput godisnje. Vencan sam u crkvi, decu sam krstio, slavim slavu i primam svestenika za slavsku vodicu. Clan sam crkvenog odbora. Interesuje me da li je ispravno sto postoji tarifa za verske usluge.  S. V. iz Beograda

Piše: arimandrit Nektarije Janković

Izmedju dva svetska rata, zapadni deo Raske oblasti bio je veoma zapostavljen od Kraljevine Jugoslavije. Put od Prijepolja do manastir Mileseve bio je u veoma losem stanju. Prilikom jedne posete blazenopocivseg Patrijarha Varnave do manastira nije se moglo doci automobilom, pa je do Mileseve Patrijarh sa pratiocem dosao na konjima. Manastir sa ekonomijom bio je u zalosnom stanju, konaci oronuli, u crkvi i na freskama pojavila se vlaga, vocnjaci zapusteni i propali, livade u korovu, stocni fond osiromasen, suma neplanski secena, a duhovno-kulturnog zivota skoro da i nije bilo.

Nju su u Samari znali kao Taisiju Ivanovnu. Ona je tek nedugo pre svoje smrti rekla nekim bliskim ljudima da je ona - shimonahinja Sofija. Neko mi je pricao o njoj, i ja sam posla kod nje posle Vaskrsnje sluzbe u Kirilo-Metodijevskom hramu, koji se tada jos nalazio u svojoj prvoj nevelikoj zgradi. Sedela je napolju pored hrama, i otprilike desetoro ljudi je cekalo da s njom razgovara. Kada je dosao red na mene ja sam odmah cula od nje: “Zasto ih ti skupljas?” A ja cak nisam ni znala da su moji rodjaci skupili mnogo okultnih knjiga, koje se cak ne smeju ni drzati u kuci, kao ni bacati - jer mogu nekome da dospeju do ruku - vec samo spaliti. Na tome sam potom radila. Jos mi je rekla o mom ocu, koji je tada poceo da se razboljeva i tesko je hodao, da veoma zeli da ide u selo ali da ne moze.

Samarska zemlja je bogata slavnim imenima. Tako po Bozijoj Volji nije ostao sakriven ni zivot podviznice XX veka igumanije Nine (u svetu Vere Karlovne Bojanus), koja se 11 godina podvizavala u Polockom Spaso-Efrosinijevskom manastiru. Sestrinstvo tog ponovo otkrivenog manastira je uzelo na sebe odgovornost sa upozna sve sa zivotom igumanije Nine i njene divne porodice. Potraga za biografskim podacima dovela je sestre do Polockog manastira u selu Kinel-Cerkasi Samarske oblasti. Dana 16. septembra iste godine u selu Kinel-Cerkasije odrzana je, prva u istoriji regiona, naucno-prakticna konferencija «Porodica Bojanus u Kinel-Cerkaskom regionu i u istoriji Rusije». Na njoj je ucestvovao direktor administracije Kinel-Cerkaskog regiona V.V.Aljmerg; nastojateljnica Polockog Spaso-Efrosinijevskog manastira igumanija Antisa i poslusnica Ana Mironova; nastojatelj Kinel-Cerkaske crkve Vaznesenja Gospodnjeg protojerej Aleksandar Telegin; clan saveta etnografskog muzejau selu Kinel-Cerkasi V.I. Kolivanova i drugi.