MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

U posetu Manastiru Lepavini došao je u četvrtak, 3. marta 2005. godine, ugledni profesor sa teološkog fakulteta, iz Beograda, akademik Vladeta Jerotić, u društvu sa prof. Miletom Markovićem i gosp. Lazarom Prodanovićem.

U Tajni Hirotonije pastiri dobijaju poseban dar sastradalne ljubavi, koja tudje nevolje i padove dozivljava kao svoje sopstvene. Oni se brinu o dusama, uticuci na njih kako merama strpljivog savetovanja i poucavanja, tako i merama ukora i epitimije.

Ljubav je - osnova hriscanskog zivota, osnova Spasenja. Apostol ljubavi, Jovan Bogoslov, obracajuci se vernima, pise:

“Ljubazni! Da ljubimo jedni drugoga; jer je ljubav od Boga, i svaki koji ima ljubav od Boga je rodjen, i poznaje Boga. A koji nema ljubavi ne pozna Boga; jer je Bog ljubav. Po tom se pokaza ljubav Bozija k nama sto Bog Sina Svojega Jedinorodnoga posla na svijet da zivimo kroza nj..

Ljubav je u hriš�?anskom shvatanju – dar Duha Svetoga, po recima apostola Pavla: “Ljubav Bozija se izli u srca nasa Duhom Svetijem koji je dat nama” (Rim.5, 5). To je taj neophodni dar Duha Svetog, bez koga nije moguca hriscanska vera i zivot uopste. U svojoj “Himni ljubavi” apostol Pavle nepobitno svedoci o prvenstvu ljubavi u odnosu na sve ostale slicne vrline, koje su nam darovane Duhom Svetim, jer one bez ljubavi nemaju nikakvu vrednost i ne privode coveka Spasenju.

U po�?etku svakog razmisljanja o hriscanskom shvatanju ljubavi secamo se reci apostola i jevadjeliste Jovana Bogoslova: “ Bog je Ljubav “ (1 Jn.4, 8). Reklo bi se da je u ovim recima sadrzano svako rasudjivanje o ljubavi: nasa ljubav je dobra i hriscanska ukoliko je nalik na Ljubav, Koja je Bog. Medjutim, vec pri dubljem razmisljanju o toj temi postaje ocigledno da nije sve tako jednostavno..

Pocecemo sa najobicnijom vrstom ljubavi - ljubavi-privrzenosti. Najprostiji primer za takvu vrstu ljubavi je – ljubav prema deci. Odmah se uocava kako su ovde slivene ljubav-potreba i ljubav-dar. Ako majka ne rodi, ona umire; ako ne nahrani svoje dete na vreme, ona sama ce se razboleti. Roditeljska ljubav je – potreba, ali ona ima potrebu da se daje.

Predjimo na drukciji oblik ljubavi – drugarstvo. Ranije (u staro vreme, sredinom veka, u epohi Renesanse) i u novije vreme drugarstvo je cenjeno tek nesto vise od svih ostalih vrsta ljubavi. Stvar je u tome, sto ono za razliku od privrzenosti i zaljubljenosti nikako nije povezano sa palom, plotskom ljudskom prirodom i u epohi kada su se nje gnusali, drugarstvo se cenilo vise od svega.

Vrsta privrzenosti, koja se u umetnickoj literaturi i u sustini obicno naziva “ljubavlju” je – zaljubljenost. Recimo, pre svega, u okviru nase teme nesto o pozudi; ona moze da predje u zaljubljenost, a i ne mora. Razlikovacemo pozudu i zaljubljenost ne zbog shvatanja moralnosti, vec radi preciznosti. Snazne i odgovorne zajednice muskarca i zene u kojima nema nikakve zaljubljenosti, i cak je nikada nije ni bilo su potpuno dozvoljene.

Osim prirodne ljubavi postoji jos jedna blagodatna ljubav. Gospod nas pre svega cini ucesnicima Svoje Ljubavi. To uopste nije to, sto je ljubav-dar. Ljudi, koji vole prirodnom ljubavlju, zele drugome dobro na svoj nacin. Pored toga, prirodna ljubav je usmerena samo na one koji nam se svidjaju, i koji nam se cine dostojni te ljubavi. Bozija Ljubav, koja u nama deluje, nam daje snagu da volimo i ljude koje ne podnosimo.

Bog je ustrojio sve u svetu za dobro ljudi. Neosporno je da stradanje samo po sebi, koje nije osmisljeno oduhotvorenim razumom, ostaje zlo s kojim se treba i moze boriti; ali ono moze biti okrenuto i na nasu korist.

Isus Hristos nije dosao na zemlju da bi ukinuo bolesti i stradanja. Ljudska priroda se nije izmenila posle praroditeljskog grehovnog pada. Sam Isus Hristos je osetio stradanja od hladnoce u Vitlejemskoj pecini, od zedji u pustinji, od teskog drvodeljskog rada u Josifovoj radionici u Nazaretu. On je stradao i imao nevolja i zbog gonjenja od strane bliznjih i ljudi koje je voleo. On je na strasnom kraju svog ovozemaljskog zivota osetio sav uzas sramne kazne i mucenicku smrt na Krstu.

Iako Hristos nije dosao u svet radi toga da bi ukinuo stradanja, on je zapovedio svojim ucenicima da se bore sa zlom, ukazavsi im na jedinstveni nacin – projavom ljubavi pred Bogom i covekom. On je zapovednicki pozvao sve na tu borbu. Bog ce suditi ljudima po stepenu njihovog ucesca u njoj i po stepenu ljubavi, koju oni projavljuju prema svima ponizenima i uvredjenima.

Svaki covek je u nevoljama i bolestima slican detetu, koje nema snage da podnese poslato mu iskusenje, i kome je potrebna uteha. Takvu utehu, koja njegovoj dusi donosi olaksanje i mir, on ocekuje od bliznjih, i od ljudi koji ga vole. I ljudska ljubav moze da pruzi utehu, kada je ona zaista cista i bez ikakvog interesa. Ali se ona brzo zaustavlja u svojim domenima, jer njene mogucnosti nisu beskrajne, jer ona nije Bog, “ kojemu omiljesmo i dade nam utjehu vjecnu i nad dobri u blagodati “ (2 Sol. 2, 16).

NAPOMENA: Blazeni Arhiepiskop Anastasije (Janulatos) je rodjen u gradu Pireju 4. novembra 1929 godine. On je jos kao sasvim mlad covek aktivno ucestvovao u formiranju pokreta “Idite”, ciji je cilj bio budjenje misionraskog duha medju pravoslavnim Grcima. Anastasije je 1964. godine postao svestenik i uputio se u Istocnu Afriku. 1972. godine je postao episkop i posle 8 godina se vratio u Afriku, gde je nastavio misionarski rad. 1982. godine je uz njegovo aktivno ucesce otvorena pravoslavna seminarija u glavnom gradu Kenije.