MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Traganje za duhovnim vidom

Nista se nije dogodilo onako kako sam zamisljala, nadala se i pripremala. Planirali smo Aleksej i ja da se vencamo u nasoj velikoj crkvi, da pozovemo prijatelje i kumove. Rodjaka, nazalost, ni on ni ja nismo imali. Ali sve je bilo drugacije i mnogo lepse nego sto se moze zamisliti. “Kad Bog hoce, On udesi tako”, govorio je kasnije kum Blagoje kad sam mu o svemu pricala.

Da ne bi bilo po onoj narodnoj: “©to se odgadja, to se ne dogadja”, Aleksej i ja smo resili da se vencamo i ako je rat. Uostalom, sta je svetkovanje (slavlje), ako ne primanje Bogom nam darovane radosti.

On je bio rasporedjen na polozaj u jedno daleko planinsko selo u cijoj blizini se nalazio mali srednjevekovni manastir. Najpre smo otisli u Mesnu kancelariju, gde je obavljen cin registracije, odnosno, sklapanja gradjanskog braka. Potom smo se uputili ka manastiru. Tamo nas je cekao stari iguman, kum i stari svat, Aleksejevi drugovi iz jedinice. Otac Makarije, iguman manastira, nas je blagoslovio, a onda kroz osmeh dodao: “E, sad kad ste se registrovali (Boze me prosti, kako to ruzno zvuci, k’o kad se traktor registruje), da vas vencamo, kako valja i trebuje”.

Kako smo bili vereni u crkvi, jos pre izvesnog vremena, svestenik je kuma, starog svata i nas uveo u brod crkve, a mi smo isli polako i svecano, noseci svece . Svestenik nam je ranije objasnio da: “Taj ulazak u crkvu je posebno vazan u liturgijskom smislu, jer pokazuje preobrazaj braka od prirodne veze u brak Hristov. Ovim brak dobija sasvim novo znacenje. Sam Hristos postaje srediste novog odnosa, zato sto kroz Njega brak dobija svoje vecno znacenje, postaje put konacnog hriscaninovog ispunjenja u Carstvu Bozjem.” Mi smo polako hodali prema Oltaru, gde nas je svestenik ovencao vencima (krunama, otuda i naziv: vencanje: od ovencavanje), i poveo tri puta oko nalonja na kojem je stajao krst i Jevandjelje, pevajuci tri pesme, koje otkrivaju trostruku simboliku (o)vencanja. Trokratni ophod (obilazak) oko nalonja, na kome stoji krst, simbolise vecnu vezu, jer krug ima vecno trajanje, a tri puta se obilazi u slavu Oca i Sina i Svetoga Duha.

Venci (krune) otkrivaju carsku sustinu braka. Tako covek i zena postaju carevi jednog sveta, ma koliko malen on bio. Imace decu, a miloscu Bozjom, dom ce postati srediste hriscanskog zivota, ljubavi, mira i radosti. Zbog toga Crkva porodicu i naziva malom Crkvom i kaze da se uplovljava u bracnu luku, u tiho pristaniste, zaklonjeno od oluja. Sama porodica odrzava Nebesko Ocinstvo Samoga Boga, zato sto je i sam nas svet bio stvoren kao porodica Bozja. Svetotajinski odnos braka obnavlja ovu celovitost ljubavi.

Drugo znacenje venca je: venac mucenistva, zato sto zivot nije lak i potrebno je prebroditi mnoga iskusenja, osloniti se jedan na drugog, biti bedem prema svemu sto preti porodici. Brak je, kao i zivot, putovanje, ciji je cilj Carstvo Bozje. A to putovanje nije lako. Na njemu ima mnogo prepreka, odrona, provalija, plahovitih reka ili previsokih planina, nekada naizgled nepremostivih. Takvo putovanje zahteva napor, ulaganje svih snaga, borbu za opstanak. “Uzrastanje, stradanje, trud i ljubav - u najdubljem smislu te reci, dakle, ljubav nerazdvojivu od krsta. Ako se brak svede samo na telesnu vezu, samo na seks, pre ili kasnije doci ce do zasicenja, monotonije, kako pise po glupavim casopisima, gde se kao provereni recepti nude razne besmislice ili sto je jos pogubnije, savetuje preljuba, radi “osvezenja”. Sve sto u mladim danima cini sadrzaj braka, privlacnost, fizicka lepota, strast, neumitno prolazi i prestaje. Ono sto ostane je istinska ljubav”, kaze o. Aleksandar Smeman.

Trece znacenje venaca (kruna) je to da su oni venci Carstva Bozjeg. Kad je svestenik skinuo vence sa nasih glava, molio se Bogu da te vence primi u svome Carstvu. “A tamo, u Carstvu ce se sve ostvariti u svojoj punoci.”

U toku obreda svestenik nam je vezao desne ruke belom maramom, kao znak vecite zivotne vezanosti, sloge i vernosti, uzajamnog pomaganja i vernosti. Vino koje nam je dato da pijemo iz iste case podsecanje je na svadbu u Kani Galilejskoj, kada je Hristos sa svojom Majkom, Presvetom Bogorodicom i ucenicima, bio na svadbi i pretvorio vodu u vino.

Nije bilo vela i cveca, bucnih svatova i muzike, a ipak, bilo je neizrecivo lepo, bas zbog te jednostavnosti u kojoj se ogleda sama sustina.

Iznad manastira modro nebo i blistavo sunce, a okolo tankovite breze kao deveruse i vitki borovi kao svatovi. Sve prekriveno zemaljskim sarom. Cista priroda, u punoj lepoti Bozjeg stvaranja, nas je pozdravila. I zvona su zvonila, bruj njihov je oglasavao radost, pevajuci himnu zivotu.

Cvrsto sam verovala u Bozju milost, a reci blagoslova kojima su nas ispratili iguman i monasi brujale su u usima, svesti i dusi kao najlepsa muzika.

CRKVA JE SABORNA SAVEST NARODA

Posle bombardovanja, na svaki neobican zvuk trzam se sa strepnjom. Ovog puta nije bilo razloga za strah. Tesko brektanje kamiona znacilo je Aleksejev povratak. Sa njim je dosao njegov ratni drug, major Bosko. Sreli su se na putu, a kako je major sluzbeno isao u nas grad, Aleksej ga je pozvao da prenoci kod nas.

Ocekivala sam radosne osmehe i opustanje posle svega sto su prosli, ali njih dvojica su cutali, odsutni i tihi.

Bilo mi je jasno da je na Alekseja sve sto je video i preziveo moralo da ostavi strasan utisak, ali major je drzanjem i svim postupcima, o kojima mi je pricao Aleksej, bio pravi vojnik. “Da ne verujes, to je covek najboljeg kova starih oficira. Plemenit, hrabar, pravican, kao da je ucio kod vojvode Misica.”

Dugo smo sedeli te noci razgovarajuci o svemu. Major, skrt na recima, dodavao je po nesto, ali kad smo poceli pricu o Staroj Srbiji (tako se do kraja Drugog svetskog rata zvalo Kosovo i Metohija), major Bosko je ustao, i kao da ne govori nama, nego da sam sebi objasnjava rekao: “Znate li odakle potice sve ono sto je najbolje u nasoj Otadzbini, ono sto cenimo i pokazujemo svetu kao nasu licnu kartu, istorijsko svedocanstvo, tapiju i testament.” I ne cekajuci odgovor, nastavio je: “Od vere Pravoslavne koju smo nasledili od nasih starih, oni od svojih, pa sve tamo do Nemanjica, kada je citava Raska postala hriscanska zemlja i time se uvrstila u red kulturnih zemalja. Crkva nam je dala pismo da njime mozemo da se iskazemo, da se ucimo mudrosti i da ucimo mudrost. Jevandjelje i Zakonopravilo na svom jeziku da citamo. Sagradjeni su gradovi, sela i hramovi, kojima se danas dicimo. Nemanjicka drzava je dostigla najveci domet, koji ni do danas nije prevazidjen. Crkva i drzava zajedno, u saglasju, brinuci o narodu to su postigle. Ali nije nam bilo dato da tako nastavimo. Carstvo se srusilo i propalo, dvorovi poharani, gradovi razgradjeni, sela raseljena, i crkve rusene i paljene i mucene, isto kao i ljudi, ali one su pretrajale i stoje do danas. Branila ih je vera, monasi i narod. Lazu da nas je pesma odrzala, vera nas je odrzala. Da nje nije bilo, drugacije bismo pesme pevali, drugacijim jezikom govorili i drugacije se zvali, sto znaci: nas narod ne bi postojao.

Sveta vera pravoslavna je prekalila nasu ljubav prema otadzbini, ona je plamsala u srcu Obilica i svih potonjih, od Karadjordja, do nasih dana. Ne moze se braniti otadzbina ako je covek ne voli. A sad nam svetinje samuju, mi smo otisli, a neki tudji dolaze. U medjuvremenu, videcemo sta ce da bude. Stid me je pred precima i pred potomcima. Pravoslavna Crkva je saborna savest naroda, govorio je mitropolit Jovan Petrogradski. Kad bi sada ustali nasi preci, i to ne oni davni, vec nasi dedovi i pradedovi, ne bi nas prepoznali, ne bi videli njihovu krv u nasim venama, previse smo se udaljili od njih. “Jedino nas jos mogu prepoznati u svetim hramovima Bozjim, oni nas se nece odreci pred njihovom zavetnom svetinjom… Zar necemo od srca pozeleti da vera Pravoslavna, taj nasledni, zivi savez sa precima sacuvamo i prenesemo nasim potomcima, kao najdragocenije nasledje i zavetno blago” (Dimitrije, arhiepiskop Hersonski).

Nas je zadatak bio da sve ocuvamo neoskrvnjeno i predamo u nasledje.

A pogledaj koliko su samo bombe stete napravile. No, to jos nije nista prema onom cega se bojim,” zavrsio je pricanje major, umorno seo i zario glavu u ruke. Kad je podigao pogled, u delicu sekunde spazih kako se sa trepavica otkida najgorca, najcemernija i najtvrdja suza, vojnicka.

Na sobu se spustila ledena tisina.

VIDOVDAN

“U zle dane, kad me zloba mojih neprijatelja opkoli” (Ps. 40,5)

“Vidovdan. Da li smo na taj dan progledali ili nam je vid isceznuo iz zenica? Da li smo zbog tog mraka tako dobro sacuvali predanje? Trajalo je predanje u nama, svetlo i neoskrnavljeno, cuvajuci samobitnost, veru, duh naroda. Kad smo ga izneli na svetlo, poceli su svi da ga prisvajaju, dok nije postalo opsta prica, koja nikome nista ne znaci. Cim drzava, kraljevina ili republika, svejedno ko, zloupotrebi narodni mit, potcinjavajuci ga svojim ciljevima, mit iscezava. Vraca se u zemlju iz koje je ponikao i ceka neko drugo vreme, koje ce da nas opomene, opameti i vrati svojoj sustini, sebi samima i Hristu u nama.” Kao lament su zvucale ove reci kuma Blagoja. Pitala sam se da li je ovo vreme upravo ono u kojem se dogadja tragedija mitskih razmera, a nema junaka koji bi uzneo zrtveni venac. »iji smo mi potomci? Na cijoj zemlji smo rasli, gde smo stasali i u sta smo se izmetnuli?

Pitanja zagusena grcem, a bez odgovora. Treperava slika TV ekrana je nas svet. Ono sto tamo vidimo, kolone nevoljnika, prognanika i pogorelaca, dogadjaju se valjda negde drugde, nekom drugom. Gledam lica ljudi na ulicama, ni na jednom ne vidim Kosovo i Metohiju. Sta jos treba da nam se dogodi da progledamo?

Kako sada moja drugarica Ankica da ispuni zelju svog starog strica koji je ostao u Krajini, na Dalmatinskom Kosovu. Nedavno joj je pisao: “Ja sam star, bolestan i ne mogu nikud. Srecan sam sto ste vi tamo na sigurnom. Nasli ste novi dom upravo tamo odakle su nasi stari prije mnogo vjekova otisli. Pored vjere, imena, pjesama, obicaja, ponijeli su i ime, tako da je novi zavicaj dobio ime po starom, Kosovo Dalmatinsko. Tako da znate, niste na tudjoj, nego na svojoj zemlji. Citav zivot sam zelio da obidjem postojbinu, poklonim se svetinjama, ali mi se nije dalo. Vi mladji ste mnogo propustili, a tome smo mi krivi, nismo vas vjeri naucili, a ‘covjek bez Hrista samo je pola covjek, mali covjek, necovjek’ (Ava Justin Popovic), zato pamtite: U krstu se radjate, sa krstom zivite, i pod krstom ostajete zauvijek. Ko zna da li cemo se ikada vise vidjeti, pa vas molim da mi ispunite zadnju zelju. Posaljite mi, po nekom ko dolazi ovamo, nekoliko busenova kosovskih bozura, neka rastu pred kucom dok sam ziv, a poslije na grobu. Kazu da su nekada bili bijeli, pa od krvi junaka postali crveni. I ovdje je ista zemlja, boju nece promijeniti. Ostajte mi zdravo i neka vam od Boga sve prosto i blagosloveno bilo. Vas stric Mijat.”

Nema ko vise, cestita starino, da ti poslednju zelju ispuni. Oni koji su jednom, pre samo cetiri godine, morali da napuste svoja ognjista, sada su opet po drumovima, zajedno sa bracom, svima onima koji ni pod Arsenijem Carnojevicem ne odose, nego ostadose i pretrajase. Sve do sada.

Nikada, ni za vreme najjacih bombardovanja mi nije bilo toliko strasno kao kad sam videla automobile, stare, izraubovane, pune izmucenih ljudi, pritisnutih sa ono malo sirotinje sto su poneli, kako prelaze most.

Kum, moja drugarica Ankica i ja smo sedeli nemi, ophrvani bolom, a Aleksej je poceo da prebira po zicama gitare. Zgranuto smo ga pogledali. “Zar je sada vreme za pesmu?” u cudu sam se pitala u sebi, sve dok nije poceo da peva. Reci pesme su bile neobicne, a onda sam prepoznala psalam Davidov: “Zlotvoru je zloba u srcu; nema straha Bozjeg pred ocima njegovim. Ali obmanjuje sebe, umesto da prizna bezakonje svoje i da ga omrzne. Reci usta njegovih su nepravda i prevara, nece da se urazumi i da cini dobro. Bezakonje smislja na postelji svojoj, ostaje na putu rdjavom i od zla ne zazire” (36, 1-4).

Ucitelj je odgovorio isto recima psalma: “Budite hrabri, i neka bude jako srce vase, svi koji se u Gospoda uzdate” (31, 24). Car David je ispevao psalme pre tri hiljade godina, a govore nam i danas kao i onda, samo i jedino, sustu istinu, jer bi se i za nase dane i ovaj Vidovdan moglo reci: “U zle dane, kad me zloba mojih neprijatelja opkoli” (Ps. 49, 5).

GRESI VASI ODBIJAJU DOBRO OD VAS

Gledajuci jedan stari domaci film, uzasnula sam se kako je prikazan lik svestenika u tom filmu. Onda sam pocela da se prisecam svih filmova koje sam (a i svi mi) gledala u proteklih nekoliko decenija. Nigde, ni u jednom starijem filmu, TV drami ili seriji, nema pozitivnog lika svestenika. Obicno su prikazivani kao gramzivi, bludni, razvratni, prljavi, masni i kakvi sve ne, a to je moralo da ostavi i te kako snazan utisak na decje duse.

Istorija se pise na razne nacine, i po tome smo mi slicni Amerikancima. Oni su svoju istoriju izmislili i putem filma ubedili ljude da nisu surovo istrebili starosedeoce i vlasnike zemlje, Indijance, nego da su fini i ugladjeni kauboji, uz pomoc konjice, koja uvek stize u pravi cas, morali da se bore za pravedne ciljeve, otmu zemlju od tih divljaka i da tako drzava postane najveca sila na svetu.

I mi smo filmovima prekrajali istoriju, stvarajuci crno-belu sliku. Jedni su bili susto dobro, a drugi susto zlo. Medju ove druge su, naravno, ubrojani i svestenici. Onda nije cudo sto se isfabrikovao obicaj da kada se sretne pop na ulici kaze: “Pi, baksuz.” Ako nam je sama pojava svestenika predstavlja sujeverni predznak neceg neprijatnog, moze se zamisliti koliko je bilo tesko otici u crkvu.

Secam se, na moru su mi drugarice govorile, kad bi na ulici srele casnu sestru: “Ako sretnes jednu casnu sestru, doziveces lepo iznenadjenje, a ako sretnes dve, onda tog dana ocekuj srecu.” I svi smo zeleli da vidimo i sretnemo casne sestre. Sa dubokom tugom i bolom sada razmisljam o tim vremenima. ©ta su nam uradili?

Sto kaze moj drugar Jefta: “Man’te se ljudi prazne price, te nismo mi bili clanovi Partije, te ovo te ono. Kad moleri udju u kucu, domacica sve pokrije, zastiti, pa kad odu, opet je sve pokapano i uflekano. A iznad nasih nezasticenih glava se pedeset godina krecilo u crveno, moralo je svasta po nama da popada, hteli mi to ili ne. Mnogo vremena i pokajanja treba da se operemo.”

Da, mnogo pokajanja treba. I opet se vracam nasim filmovima. Pricali su mi stariji da je posle filma “Bice skoro propast sveta” glavni “stos” bio da se vice: “Pokajte se, pokajte se!” Deca koja su se, pod uticajem filma, na taj nacin izrugivala i pravila neukusne sale pojma nisu imala da se ustvari rugaju recima Svetog Jovana Pretece, jednog od najvecih proroka i svetitelja. Oni koji su pravili film su znali.

Da su deca znala pricu o Svetom Jovanu, sigurna sam, nikada ne bi govorila to sto su govorila, i otrov ne bi mogao tako lako da se uliva u njihove duse.

Praznik Rodjenja Sv. Jovana Pretece i Krstitelja Gospodnjeg se slavi 24. juna po starom, odnosno, 7. jula, po novom kalendaru. Tacno sest meseci pre nego sto se Arhandjeo Gavrilo javio Bogorodici, donoseci joj Blagu vest, javio se starom svesteniku Zahariju i rekao da je Gospod uslisio molitve njegove i njegove supruge Jelisavete i da ce biti obdareni muskim cedom. Zaharije nije mogao da poveruje, jer su on i zena bili vrlo stari, a Arhandjeo mu je rekao da ce zanemeti sve dok ne kaze njegovo ime: Jovan. Tako je i bilo. Zaharije je od tog casa zanemeo i ostao je nem sve do osmog dana po rodjenju deteta. Tada su se, po obicaju, sakupili svi srodnici Zaharijini i Jelisavetini, radi obrezanja deteta i nadevanja imena. Kad su oca pitali za ime deteta, on nije mogao da odgovori, vec je na jednoj dascici napisao Jovan. Tog trenutka je progovorio. I svi su shvatili da se zaista ispunilo znamenje Bozje. O ovome se mnogo pricalo medju narodom, pa je za to saznao i car Irod, koji se plasio dolaska na svet deteta koje ce, prema predanju i knjigama proroka, vladati svetom. Zato je bezdusno naredio da se pobiju sva deca po Vitlejemu od jedne do tri godine starosti. Svoje dzelate je poslao i u Zaharijin dom da ubiju Jovana. Jelisaveta je sakrila dete, pa ga krvnici nisu nasli. Irod, besan zbog ovoga, posla ubice u Hram, gde je Zaharija slusio, tamo ga nadjose i ubise ispred samog Hrama. Krv se njegova skamenila na plocama, kao vecno svedocanstvo Irodovih zlodela. Jelisaveta se sa detetom sakrila u neku pecinu, no, uskoro je i ona preminula. Mali Jovan je ostao sam, ali o njemu su se starali Bog i andjeli, te je tako odrastao i postao onaj koji najavljuje dolazak Spasitelja i njegov Krstitelj.

Mnogo, premnogo greha covek ucini svesno, ali je isto toliko onih kojih nije svestan, zato i molimo da nam Gospod oprosti grehe ucinjene u znanju i neznanju, jer kao sto kaze prorok Jeremija: “Gresi vasi odbijaju dobro od vas” (5, 25).

CUVARI SVETINJE

Tuzno je vreme kad su nam i uspomene iz detinjstva postale beskucnici. Lutamo, trazimo se, rastajemo, a na jedino mesto gde smo mogli da se saberemo vise ne mozemo da odemo. To mesto je manastir Visoki Decani.

Vijuga put podno brda, sve do velike okuke, koju smo zvali “Rt dobre nade” i onda se ukaze manastir. Kamena ladja, pod punim jedrima, zastala na izlazu iz klisure decanske Bistrice, kao da se pita da li da se vine ka nebu, ili da jos malo da postoji tu, u lepoti, gde se Bog osmehnuo, stvarajuci svet. Uvek se sa istim trepetom prilazi svetinji, a nikada se ne moze doziveti dva puta na isti nacin.

Jutra su tamo azurno modra, dani mirisu na med, kesten i borove, a sunce uvek okleva da zadje za bregove. I kad se oblaci spuste do samog temena hrama, nije mracno, jer on, svetinja nasa, svetli i greje prozebla srca.

Tu zive cuvari svetinje, onako kako Bog zapoveda i u tipicima stoji zapisano. Dani im prolaze u molitvi, i mnogim poslovima.

Na izlozbi “Manastir Decani - Cuvari svetinje” sve je to, i jos mnogo vise, zabelezio g. Dragan S. Tanasijevic, za one koji umeju da vide, i sacuvao na divnim crno-belim fotografijama. Nema tu boje da zavara. Samo svetlo i senka, kojima su ispisani vera i ljubav. To nisu fotografije, nego maleni prozori u vreme i dane monaskog zivljenja i manastirskog trajanja.

Sa dubokim postovanjem, iskrenom verom i beskrajnom ljubavlju, fotografisao je godinama prizore iz svakodnevnog zivota decanskog bratstva. Tu su i portreti monaha. Mladi, lepi, ozbiljnih lica, a obasjanih radoscu. Mozda je tu tajna, to je ono sto mi ne znamo i nikada necemo dostici.

I to je ono sto nam sada ostaje. Cudesne fotografije, koje svedoce veru i snagu cuvara svetinje.

Kad je pre tri godine poceo da fotografise male, obicne prizore iz svakodnevnog zivota monaha, umetnik nije mogao ni da sanja da ce njegov naziv “Cuvari svetinje” postati mnogo vise i ispuniti se u potpunom i strahovitom znacenju. Svetinja samuje, naroda nema. Sve raseljeno, popaljeno. Samo su oni, cuvari, ostali i mosti svetoga kralja Stefana Decanskoga.

Ako zaboravimo sta su nam svetinje, ako ih svaki dan u molitvama ne pominjemo, ako decu ne ucimo gde im je koren i kolevka, izgubicemo ih, pa ma koliko ih cuvari branili. Narod traje dok mu zive spomenici i pamcenje.

Na otvaranju izlozbe je bilo mnogo sveta. Na licima nisam videla bol, samo radoznalost. Na otvaranju izlozbe ministar za kulturu je odrzao slovo. Govorio je o potrebi da se nastave napori da se i ovaj spomenik uvrsti u svetsku kulturnu bastinu, i jos mnogo mudrih i lepo slozenih recenica, a onda je dodao, da mi u Decane za sada ne mozemo da odemo, i izrazio nadu da ce u dogledno vreme to biti moguce. No, tehnika je napredovala, pa se sve to nalazi i na diskovima, pa mozemo uz pomoc kompjutera da razgledamo i divimo se visokom umetnickom dometu fresaka, ikona i arhitekture. Ne citiram reci gospodina ministra, navodim ih po secanju, ali to je sustina. Da, tacno je, uz pomoc kompjutera moze mnogo toga da se vidi. Da se uspostavi virtuelna stvarnost (u kojoj mi, uzgred budi receno, odavno zivimo), ali sta da radimo sa cuvarima svetinje, sta da radimo sa svetinjom, ovom i svima drugima. Nisu one podizane da bismo se mi divili njima kao kulturno-istorijskim spomenicima, vec u slavu Bozju. Hoce li, gospodine ministre, u toj virtuelnoj stvarnosti da se sluzi Sveta Liturgija? Ko ce da prinese Svete Darove i kako cemo se pricescivati? Ne biva to uz pomoc tehnike, ma kako mocna bila i verno mogla da prikaze umetnicke i arhitektonske vrednosti spomenika.

Znam da mnogima zaista nije vazno kako ce i gde da se sabere verujuci narod na Svetoj Liturgiji, a sta da radimo sa onima kojima je to zivotno vazno? Da li su oni gradjani drugog reda?

Ako su nam preci ostavili u nasledje i zemlju i kucu, imamo li pravo da to sve pretvorimo u virtuelnu stvarnost?

Na jednoj od fotografija je krst, a na njemu u kamenu uklesan viticasti krug, kao pletenica majke ili sestre. I taj krst i krug nam jasno govore i porucuju. Oslusnite pazljivo, vi koji gledate. Progovara kamen. Pod krstom je coveku i pocetak i zivot i kraj.

Taj krst moramo da branimo, jer smo bez njega izgubljeni u virtuelnoj stvarnosti zivota koji to ustvari nije.

NEDELJA

Mrgodni oblaci su iscepali kosuljice, pa se kisa slivala bez prestanka. Napolju tek po koji prolaznik. Nije mi se izlazilo iz kuce, ali je Aleksej bio neumoljiv: “Jeste nedelja dan odmora, ali cetvrta Bozja zapovest glasi: Secaj se dana odmora da ga svetkujes; sest dana radi i svrsi sve svoje poslove, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvojemu. Nije dobro kada pocnu da se propustaju Liturgije, duh omlitavi, nisi ni svesna koliko zlo sebi nanosis udaljavajuci se od sluzbe Bozje. Nije svetlost to sto vidis kroz prozor, svetlost je ono sto iznutra osvetljava.” Na ovo nisam imala sta da dodam, pa sam se brzo spremila za odlazak u crkvu.

U crkvu se ne ulazi bilo kako obucen, to je svetinja i prema njoj treba pokazati postovanje. Pantalone, haljine kao za plazu ili suknje koje su izgubile dve trecine svoje duzine su odeca u kojoj se niko ko i malo drzi do sebe ne moze pojaviti u crkvi.

Pogledaj svestenike, na ulici nose crne mantije, a za vreme sluzbe su obuceni u posebne odezde. Svaki deo odezde ima simvolicno znacenje. Pitala sam kakva je razlika izmedju simbola i simvola, a Aleksej mi je objasnio: “Simvol je realnost u vidljivom svetu koja preslikava drugu, visu realnost. Ta visa realnost ponekad moze biti vidljiva, ali uvek ima visi smisao od pojavnog, direktnog znacenja.”

Simbol je, po Leksikonu stranih reci i izraza M. Vujaklije: “Znak po kome se moze nesto raspoznati, saznati ili zakljuciti, oznaka, znamenje, predstavlja nesto sto se inace ne moze slikovito predstaviti (apstraktno, duhovno), ugovoreni znak, usmeni znak, lozinka, ispovest). Simvol vere.” Od ovakvih tumacenja dolazi do zabune. Nikako se ne moze nesto sto je u sferi duha i odslikava duhovnu vezu i sadejstvo, predstaviti simbolom. Poslednja odrednica u Leksikonu je Simvol vere, a to je celokupno ispovedanje nase hriscanske vere, medjutim pojmu simvola nije posvecen ni jedan redak, nego je samo dodat simbolima. To je tipican primer pogresnog tumacenja teoloskih pojmova u nasim recnicima.

No da se vratimo odezdama; dakle, samo svestenici mogu nositi te odezde. Bog je jos u Starom Zavetu ustanovio Sv. Tajnu svestenstva (Izl. 28, 1-41). U Novom Zavetu je sam Gospod Isus Hristos ustanovio svestenstvo, tako sto je apostolima poverio ispunjenje pastirskih duznosti. Apostoli su predavali vlast svojim naslednicima episkopima i svestenicima, i to cinom rukopolozenja, sto podrazumeva posebne molitve i polaganje ruku. Tako se izvrsava posvecenje u tri stepena svestenstva: episkopski, prezviterski (svestenicki) i djakonski stepen. djakon pomaze svesteniku, sluzi sa njim Svetu Liturgiju, ali ne moze da vrsi Svete Tajne. akoni mogu, ali ne moraju da nose bradu, dok parohijski svestenici, monasi i episkopi obavezno nose bradu.

Stigli smo do crkve, pa nisam cula pricu o svestenickim odezdama. To ce mi Aleksej ispricati kasnije.

Oblaci su i dalje bili pocepani, ali meni kisa vise nije smetala. Danas je nedelja, dan Bozji, dan radosni, dan Vaskrsenja. U ruskom jeziku se ovaj dan i zove voskresenje, a ne samo nedelja (ne radi).

Nikada nisam razmisljala o nedelji na ovaj nacin. Pa, samo ime sve govori, ali mi pretrcavamo preko reci, previdjajuci njihov puni smisao.

Monaška Srbija

Jedan od ciljeva naseg putovanja u Srbiju bila je zelja da se upoznamo sa zivotom srpskih manastira. Svakako, to je tokom jedne nedelje bilo nemoguce uciniti u potpunosti, tako da nasi utisci neizbezno imaju fragmentarni i subjektivni karakter, ali smo izvesne zakonitosti ipak uspeli da primetimo.

Pre svega, u Srbiji prakticki nema gradskih manastira - sve manastirske obitelji, u pravilu, nalaze se manje ili vise udaljene od gusto naseljenih mesta. Cak je i u Beogradu zenski manastir Vavedenje - Uvodjenje Presvete Bogorodice u hram - smesten na tihom mestu, sa seoskim pejsazom, gotovo u predgradju. U njemu zivi svega deset monahinja (uzgred receno, po srpskim merilima to i nije malo). Zbog toga su se Srbi dosta iznenadili saznavsi da je nas Sretenjski manastir u samom centru grada, i da osim njega u Moskvi ima jos pet muskih i cetiri zenska manastira, ne racunajuci mnoge manastirske metohe.

Nista manje nisu bili iznenadjeni kad su culi da bratstvo naseg manastira broji oko cetrdeset monaha, posto se u Srbiji obitelj od dvadeset monaha vec smatra velikom; maksimalan broj, kako smo saznali, iznosi 30 osoba - u muskom manastiru, a 40-50 - u zenskom.

Monastvo se u Srbiji, kao i u Rusiji, jos uvek formira - ono je u osnovi mlado, kako po dobi, tako i po duhovnom opitu. No, srpski monasi se imaju na koga ugledati u podviznickom delanju - na Njegovu Svetost Patrijarha Pavla, istinskog podviznika, koji ima veliki autoritet u zemlji. Takodje, postoje i obitelji gde je unutrasnji i spoljasnji zivot veoma uzorno uredjen. Imali smo srece da u jednom od takvih manastira provedemo nekoliko dana.

S monasima iz manastira Kovilja smo se upoznali jos proslog leta u Moskvi, gde su oni doputovali da odrze seriju koncerata po pozivu bratstva Danilovskog
manastira. U toku svoje posete pevali su na Sv. Liturgiji sluzenoj u Sretenjskom manastiru na nacionalni srpski praznik Vidovdan. Posle su dolazili jos nekoliko puta, a mi smo sa zadovoljstvom posecivali njihove nastupe. Sada se nase poznanstvo produzilo u njihovoj obitelji - Koviljskom manastiru.

Kovilj je pravi srpski Atos - Sveta Gora. Treba napomenuti da se uopste za srpske manastire obrascem i svojevrsnim zakonodavcem smatra svetogorski srpski manastir Hilandar, koji su osnovali Sveti Sava i njegov otac, prepodobni Simeon Mirotocivi na samom kraju XII veka. Sv. Sava Srpski je napisao i tipik za Hilandar, koji sve do danas sluzi kao osnova manastirskog ustava prakticki za sve srpske manastirske obitelji. (...)

U Kovilju se dah Svete Gore oseca osobito jasno. Tome doprinosi cinjenica da
koviljsko bratstvo cesto putuje na Svetu Goru i odrzava tesne kontakte sa Svetogorcima. Na Slavu manastira Hilandara - Vavedenje, 1999. godine, njihovo pojanje je bilo snimljeno i u izdanju Hilandara objavljeno na kompakt-disku. Mnogi monasi iz manastira Kovilja dobro govore grcki (nekoliko ih zna jos i engleski i francuski; ruski razumeju, ali ne govore). Ljubav ka Svetoj Gori se u svemu pokazuje - manastirski paraklis je posvecen Svetim Ocima na Svetoj Gori prosijavsim.

Kovilj je na glasu zbog pojanja. Monasi ne pevaju na grckom, vec na crkvenoslovenskom i srpskom (zato Kovilj i mozemo nazvati Srpski Atos), ali u
vizantijskoj tradiciji (to je tradicionalno pojanje srednjevekovne Srbije). Duboko shvatanje tradicije dozvoljava im da sa grckim horom antifone pevaju naizmenicno, kada za stihom na slovenskom dolazi stih na grckom, sto nas je ushicavalo jos u Moskvi.

Sa svetogorskom tradicijom povezano je i bogosluzbeno pravilo te neke liturgicke posebnosti (npr. zajednicko citanje Isusove molitve naglas), a takodje i manastirski obicaji. Tako, gosti obavezno bivaju pocasceni soljicom kafe i casicom rakije. Izmedju ostalog, taj obicaj se susrece u celoj Srbiji. Gostoprimstvo Kovilja se posebno istice, vec i time sto manastir nema kapiju - i pored toga sto je okruzen visokim, jakim zidovima i cvrstim zdanjima.

Takodje saglasno drevnim monaskim pravilima, u manastiru ne mogu nocevati zene (izuzeci se desavaju retko). Sva poslusanja ispunjavaju ili koviljski monasi ili radnici - muskarci, pa i poslusanje u kuhinji, koje po rasporedu vrse svi zitelji manastira menjajuci se svake druge nedelje, ne izostavljajuci ni svestenosluzitelje.

Sa svetogorskom tradicijom povezan je i dovoljno dug, po nasim merilima, rok iskusenickog ispita: do monasenja iskusenik u manastiru provodi ne manje od pet godina, pri cemu nosi tamnu odecu, ali bez podrasnika. Sudeci po nasim razgovorima, u Kovilju veoma cene takvu opreznost, premda taj obicaj za srpske manastire, kao ni za ruske, nije karekteristican.

Jos stroze se ovde odnose prema rukopolozenju u svestenicki cin. Na dvadeset clanova bratstva - niti jedan jerodjakon, a samo jedan jeromonah, otac Isihije, koji je dosao u manastir pre vise od deset godina. Zavrsio je Psihologijski
fakultet Univerziteta u Beogradu (saznavsi za to, razumeli smo zasto se u njegovom kabinetu nalazi toliko knjiga o psihologiji, sabrana dela Lava Tolstoja, dela Dostojevskog, itd.). Medjutim, on nema pravo da ispoveda bratiju: to pravo pripada iskljucivo duhovniku i, u isto vreme, nastojatelju manastira - episkopu Porfiriju. Otac Isihije sluzi Liturgiju svakodnevno, osim ako je bolestan, ili na putu, ili na poslusanju u kuhinji. Ponekad u Kovilj salju novorukopolozene svestenike na bogosluzbenu praksu.

Svi zitelji manastira, osim zauzetih neodloznim poslusanjima, obavezni su da prisustvuju svim sluzbama, mada za njima niko narocito ne sledi - to je cin savesti svakog ponaosob. Sva bratija se pricescuje zajedno cetiri puta u toku nedelje: utorkom, cetvrtkom, subotom i nedeljom - prethodno posteci u ponedeljak, sredu i petak (u te dane poste bez ulja). Ispovedaju se, isto tako svi zajedno, episkopu Porfiriju subotom navece, a po zelji i bilo kojeg drugog dana. Zbog toga je bogosluzbeni krug takodje dovoljno naporan.

Znak za svakodnevno ustajanje, opet po svetogorskom pravilu, oglasava se u cetiri casa ujutro, a posle toga, u pola pet pocinje cin polunocnice, zatim slede jutarnja sluzba i Liturgija - sve skupa to traje priblizno tri casa. U pola devet je dorucak, posle dorucka su poslusanja. U pet casova popodne je vecernja, posle koje je vecera i malo povecerje sa citanjem naglas Isusove molitve, andjelima, arhandjelima i Presvetoj Bogorodici. Navece je slobodno vreme, koje svako moze iskoristiti po svome nahodjenju.

Pri tako strogom ritmu manastir ima dosta aktivnu proizvodnju; ovde se
proizvode svece, kao i med, za koji je Kovilj nedavno dobio bronzanu medalju na sajmu u Srbiji. Proizvodi se i rakija, koja je dobila srebrnu medalju za kvalitet (u samom manastiru monasi ne piju alkohol). Ovde se uzgajaju krave, konji, kokoske, itd. Manastir ima veliki ugled u Srbiji, mada njegova istorijska uloga, po svemu sudeci, nikada nije bila tako znacajna.

Nama se iznad svega dopala atmosfera bratske ljubavi i neusiljenosti koja vlada u Kovilju i koja nas podseca na nas Sretenjski manastir u Moskvi. Zadivljujuce gostoprimstvo, blagonaklonost i otvorenost - sve je to prirodnim putem harmonizirano sa strogoscu manastirske sluzbe i dnevnim rasporedom. Rusi su retki gosti u obitelji, pa je zato zanimanje za nas bilo posebno. Svi su Srbi, kako smo se uverili za vreme naseg putovanja, sacuvali neizrecivu ljubav prema Rusiji i ruskom narodu. Mi smo sa svoje strane otkrivali nasu bracu, koja su celi svoj zivot posvetila Bogu, a pri tome ne samo Srbe; npr. u Kovilju vec dvanaest godina zivi monah Sava sa Novog Zelanda, koji je uprkos ozbiljnoj bolesti zeleo da porazgovara sa nama.

Sama priroda oko Kovilja, koji se nalazi na sredini beskrajnih polja, podseca na ruski pejzaz. Govore da leti, za vreme vecernjih setnji, veoma smetaju rojevi komaraca koji dolecu sa obliznjih mocvara. Mi smo, srecom, boravili u ovoj svetoj obitelji krajem februara, kada je lisce na drvecu tek procvalo…

Uspelo nam je da na putovanju posetimo i nekoliko fruskogorskih manastira, koji su danas, nazalost, polupusti. U Novo-hopovskoj obitelji poklonili smo se
velikoj svetinji - mostima velikomucenika Teodora Tirona. Kako se ta svetinja obrela u tihom srpskom manastiru nismo mogli da saznamo, ali je radost nase posete bila uvelicana pretpraznistvom ovoga divnog velikoposnog svetitelja.

Sledeca stanica naseg putovanja bio je manastir Milesevo, upravo radi kojeg sam ja i krenuo na to putovanje. U njemu se nalaze mosti svetog kralja Vladislava. Sv. Vladislav je unuk sv. Simeona Mirotocivog, a sin Stefana Prvovencanog, iz roda sv. Save,
oca i osnivaca srpske drzavne i nacionalne crkve. Kralju Vladislavu je poslo za rukom da iz Bugarske u Srbiju prenese mosti sv. Save (koji je licno ovencao carskim vencem svoga sinovca). Sv. kralj je sam posao mostima u susret s radoscu, kao prorok David ka Kovcegu Zaveta. Mosti velikog srpskog svetitelja polozene su u manastiru Milesevu, zaduzbini sv. kralja Vladislava, gde se on uskoro i sam upokojio. Tako su lezale mosti dvojice svetitelja iz iste loze vise od 300
godina, sve dok Turci s varvarskim podsmehom nisu spalili mosti Svetog Save sa nadom da ce ugasiti nacionalni duh Srba. Sada se na mestu tog zlocinskog pozarista u Beogradu podize velicanstveni hram Sv. Save, slican hramu Hrista Spasitelja u Moskvi.

Milesevo nas je stokratno nagradilo posle napornog, dugog nocnog puta u prepunom autobusu. Sada smo upoznali sasvim drugu, brdsku Srbiju - istinski Balkan. Manastir se nalazi na neopisivo lepom mestu - u podnozju planine pored uzburkane reke. A u dvoristu su gordo setali paunovi pokazujuci svoju lepotu
zadivljenim Rusima.

Poklonici, u pravilu, dolaze u Milesevu iz dva razloga: ili da bi videli Belog Andjela - zadivljujucu fresku koja je postala simbolom Srbije; ili da bi se poklonili mostima osnivaca manastira sv. kralja Vladislava. Mnogi u Rusiji nose ime toga svetog kralja, koji se proslavio narocito svojom ljubavlju prema bednima,
bolnima i onima koji su se odrekli ovoga sveta. Medjutim, u Srbiji se ustanovila druga tradicija: tamo svaka porodica ima svog nebeskog pokrovitelja, ciji se praznik naziva Krsnom Slavom (prenosi se s kolena na koleno po muskoj liniji) i uvek se svecano proslavlja. Imendan po nasem shvatanju Srbi uglavnom ne slave, mada im je sam naziv poznat - imendan. Uopste uzevsi, srpska imena nisu uvek povezana sa svetiteljima - ali ponekad jesu sa crkvenim praznicima (Bosko, Vajo) ponekad s dobrim zeljama (Zdravko, Radovan, Zivan), a ponekad s porodicnom tradicijom. Zato nije uvek lako objasniti zasto ruske porodice daju deci ime srpskog svetog kralja Vladislava…

U Milesevi su nas predivno docekali: nahranili, oraspolozili, darivali… To je zenski manastir, u kojem danas zivi sedam monahinja i jedan svestenik. Skoro svi su dosli iz drugih manastira: tako je igumanija Magdalina dosla iz manastira u Slavoniji (manastir Sv. Ane kod Daruvara, nap. ur.). Sada se spasava u Milesevi…

Dalje su nas cekali dugi putevi kroz planine, po neobicno lepim mestima, gde se nalazi ne mali broj kako zapustelih, tako i aktivnih manastira, koje smo uspeli da vidimo samo kroz prozor autobusa. Manastir Studenica je dobio naziv po reci
koja protice uz manastir. On je nesumnjivo mogao postati prvi po znacaju manastir u zemlji, neka vrsta srpske lavre - toliko je drevna i velika istorija vezana za njega. Studenicu je u XII veku osnovao sv. Simeon - Nemanja, ujedinitelj srpskih zemalja, osnivac srpske drzavnosti. Manastir je isprva bio zamisljen kao jedan od vodecih u zemlji vec i kao zaduzbina (mesto upokojenja, gde ce se moliti za njegovu dusu) glave roda Nemanjica.

Sada se u manastiru nalaze mosti prep. Simeona Mirotocivog, njegove supruge Ane (u monastvu Anastasije) te njihovog sina Stefana Prvovencanog (u monastvu Simona). Sacuvale su se skoro sve drevne manastirske gradjevine, a
takodje i cudesne freske, koje su, istina, prilicno postradale u toku mnogih vekova. No u manastiru se i sada aktivno gradi: sagradjen je, na primer, predivan konak za poklonike, gde su osigurani odlicni uslovi za boravak.

U Studenici je tridesetak monaha, pri cemu je deset iskusenika doslo bukvalno u poslednjem mesecu pre naseg dolaska - to utvrdjuje nadu da se Gospod posebno brine o obitelji. Ovde je takodje u upotrebi tipik slican hilandarskom, uz neke posebnosti. Bogomoljci iz okolnih naselja dolaze na sluzbe, osobito nedeljne i praznicne, i kad bi u Studenici usavrsili crkveno pevanje, poklonici bi verovatno dolazili neprestano.

No, silniji utisak od manastira ostavila je isposnica Svetog Save - mesto
njegovog podviga u dane Velikog posta, osam kilometara od manastira, visoko u planinama, gde je Svetitelj napisao manastirski tipik. Sada tamo zivi monah Antonije iz Studenice, koji u praznicne dane prelazi tezak put od isposnice do manastira i nazad. Pravo u steni isklesana je nevelika kelija, a pored nje je izvor i mali hram velikomucenika Georgija Pobedonosca. S planina se pruza predivan pogled - priroda je potresna - ali moze se zamisliti kako ovde nocu postaje strasno, posebno u usamljenistvu.

U Studenici zive ne samo mladi iskusenici, nego i iskusni monasi - npr. arhimandrit Sava, koji se podvizava u manastiru 40 godina. Nastojatelj o. Timotej ima svega 25 godina, ali kako govori premudri Solomon, starost je ljudska mudrost i neoskvrnjeni zivot. To nam je dokazao i jedan od iskusenika, primetivsi da smo mi, savremeni monasi, kao ljudi koji ne zele da uz velike napore i brige uzgajaju drvo mandarine, da bi pili njegov sok, vec zele da jednostavno kupe sok od mandarine u prodavnici. Tacno receno! Sto se tice nastojatelja, jeromonah Timotej je studirao u Trojice-Sergijevoj lavri, a bio je, kako se ispostavilo, i u Sretenjskom manastiru. Na rastanku nam je poklonio mnostvo prelepih suvenira, i tako nas jos jednom, bez reci, ubedio u nesalomljivost srpsko-ruskog prijateljstva.

Posle Studenice smo posetili Zicu - zenski manastir, prvu srpsku Arhiepiskopiju. Ovde i sada zivi tamosnji arhijerej, vladika Stefan. Dostojno je divljenja da se u
Zici u jednoj od crkava sacuvala freska imperatora mucenika Nikolaja II, freskopisana odmah posle I svetskog rata, zajedno sa likom ravnoapostolnog kneza Vladimira i prepodobnog Serafima Sarovskog. Srbi su uvek postovali cara mucenika Nikolaja i cak su se resili na takvo izobrazenje desetine godina pre zvanicne kanonizacije. Za vreme komunizma fresku su prekrili papirom, o cemu i sada svedoce tragovi koji su na njoj ostali. Sveti lik otkrili su sasvim nedavno prilikom restauracije.

Nase upoznavanje sa srpskim manastirima zavrsilo se na metohu manastira Hilandara. Osnivanje manastira Slanci, kako ga obicno nazivaju, takodje se vezuje sa blagocestivom dinastijom
Nemanjica. Ovde sada zive tri jeromonaha i sest iskusenika, od kojih cetvorica studiraju na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Nekoliko godina iskusenistva u metohu - to je neophodni uslov za one koji zele da stupe u bratstvo manastira Hilandara. (...)

Najjaci utisak na putovanju ostavili su, naravno, ljudi. Srbi su vrlo druzeljubivi, otvoreni, dobronamerni, a posljednih godina i vrlo blagocestivi. Bez obzira na najteze muke koje su ih snasle, oni su sacuvali svetlo, radosno stanje duha: upravo zato u Srbiji od ruskih svetitelja verovatno najvise vole prep. Serafima Sarovskog. Porazilo nas je i uvazavanje koje Srbi imaju prema svestenstvu. Mi smo svuda putovali u mantijama i nijednom, ni u evropskom Beogradu, niti u provincijskom Prijepolju, ni u prepunom autobusu, niti u zadimljenom vozu - nigde nismo sreli ni jedan popreki pogled, a kamoli culi uvredu. Naprotiv, cesto su na ulici ljudi hteli da od nas uzmu blagoslov, misleci da smo svestenici.

Nazalost, za tako kratko vreme naseg putovanja nismo mogli da posetimo manastire Kosova, Crne Gore i drugih oblasti Srbije, gde, bez sumnje, zive pravi ispovednici, a kojima je veoma tesko u povremeno otvoreno neprijateljskom okruzenju. No, i to sto smo videli pokazalo se sasvim dovoljno da mozemo s uverenoscu reci: u crkve dolazi sve veci broj mladih ljudi, uskladjuje se puni parohijski zivot i obnavlja monaska tradicija. Neka da Bog da se osnaze i rusko-srpske veze, uzajamno obogacujuci nase nacionalne crkve neocenjivim duhovnim iskustvom, sakupljenim medju pravoslavnom bracom.

Inok Vladislav (Tomacinskij)

preuzeto sa web-stranice: http://www.pravoslavie.ru

RAZGOVOR SA VISOKOPREOSVEĆENIM MITROPOLITOM ZAGREBACKO - LJUBLJANSKIM I CELE ITALIJE

NAŠ CILJ JE ŽIVOT VEČNI

- Blagoslovite, Visokopreosveceni. Evo, poceli bismo nas razgovor za casopis “Put, Istina i Zivot” jednom cestitkom i pitanjem. Ove godine se navrsava 25 godina od kako ste mitropolit. Pitanje je: kako su prosle te godine, kako ste ih izdrzali? Nije malo cetvrt veka…

DETALJNIJE...

Uspenije Presvete Bogomajke

Kako su protekle poslednje godine života Presvete Bogorodice

Posle Vaznesenja Gospodnjeg o Majci Bozjoj se starao apostol Jovan Bogoslov, a u njegovom odsustvu Presveta je zivela u kuci njegovih roditelja, u blizini gore Eleonske. Za sve Apostole i verujuce, Ona je bila prva uteha i pouka. Besedeci s njima, Majka Bozja je govorila o cudesnim dogadjajima Blagovesti, besemenog zaceca Hrista Spasitelja i rodjenja Hristovog, Njegovog detinjstva, mladosti i uopste zemaljskog zivota.

Kao i Apostoli, Ona je Svojim prisustvom, recju i molitvama gradila i utvrdjivala Hristovu Crkvu. Posle silaska Svetog Duha na dan Pedesetnice, Sveti Apostoli su nekih desetak godina boravili u Jerusalimu, sluzeci spasenju Judejaca, sa zeljom da Presvetu Bogorodicu sto cesce vidjaju i od Nje cuju bozanske reci. Mnogi novoprosveceni verom hriscanskom dolazili su, cak, u Jerusalim da bi culi i videli Presvetu Bogorodicu.

Sacuvana je poslanica sv. Ignjatija Bogonosca iz Antiohije upucena apostolu Jovanu Bogoslovu, koja glasi: “Mnoge zene kod nas zele da posete Presvetu Bogorodicu, i dotaknu prsa koja su hranila Gospoda Isusa, kao i da od Nje cuju mnoge tajne. Kod nas se pronela Njena slava o Djevi i Majci Bozjoj, ispunjenoj blagodacu i svim vrlinama. Kaze se da je Ona u toku progona i nedaca uvek radosna, da u nevolji i bedi ne podleze ogorcenju, ne gnevi se na neprijatelje, nego im cini dobro, u blagostanju je krotka, prema siromasnima milostiva i uvek spremna da im pomogne koliko god moze, snazna je u veri… a Nastavnica i Uciteljica nasem je jos mladom blagocascu (poboznosti) i svim vernima je na svako dobro delo; vise od svih voli smirene, jer je i Sama ispunjena smirenjem… Neiscrpno je Njeno trpljenje kada joj se podsmevaju ucitelji judejski i fariseji. O Njoj su nam kazivali ljudi, dostojni svakog poverenja, da se na osnovu Njene svetosti vidi sjedinjenost angelske i ljudske prirode. Sve ovo pobudilo je kod nas bezmernu zelju da vidimo to nebesko cudo i tako prekrasnu svetlost.”

U drugoj poslanici, sv. Ignjatije Bogonosac pise apostolu Jovanu Bogoslovu: “Ako samo budem bio u mogucnosti, doci cu k tebi da se vidim sa svima svetim vernicima koji su sabrani oko tebe, a iznad svega zeleo bih da vidim Majku Isusovu, o kojoj govore da kog svih izaziva divljenje, ljubav i postovanje i svi bi hteli da je vide. Kako i ne bih zeleo da vidim Presvetu Bogorodicu, da sa NJom razgovaram, sa Onom koja je rodila istinitoga Boga!”

Za vreme progona koje je podigao Irod protiv mlade Crkve Hristove (Dap. 12, 1-3), Presveta Djeva Marija se, zajedno sa apostolom Jovanom Bogoslovom, sklonila na 43 godine u Efes, gde je ovom apostolu bilo odredjeno da propoveda Jevandjelje.

Presveta Bogorodica je posecivala Hriscane i u drugim gradovima. Na primer, Ona je bila u Antiohiji kod sv. Ignjatija Bogonosca, kome je pisala: “Doci cu sa Jovanom i tebe cu sa tvojima videti.”

Presveta Bogorodica je, takodje, bila i na Kipru kod sv. Lazara »etvorodnevnog, koji je bio tamosnji episkop, zatim na Svetoj Gori Atonskoj, o kojoj je, kako svedoci sv. Stefan Svetogorac, Majka Bozja rekla: “Ovo mesto ce meni biti dodeljeno, dato Mi od Sina i Boga Moga. Bicu pred Bogom zastupnica ovoga mesta.”

O spoljasnjem izgledu Presvete Bogorodice

Po predanju, zasnovanom na recima svestenomucenika Dionisija Aeropagita i sv. Ignjatija Bogonosca, sv. Amvrosije Milanski u spisu “O devstvenicama” pise o Majci Bozjoj: “Nije Ona bila samo Djeva telom, nego i duhom, smirena srcem, obazriva u reci, blagorazumna, nemnogoreciva, bogomudra, ne brza na reci, stalno je citala Sveto Pismo, bila je neumorna u trudovima, celomudrena u razgovorima, govoreci sa ljudima kao pred Bogom. NJeno pravilo je bilo: nikoga ne uvrediti, zeleti svima dobro, postovati starije, ne zavideti drugima, izbegavati hvalisanje, biti zdravomislen, voleti vrline.

Kada je Ona uvredila roditelje i kada je bila u zavadi sa srodnicima? Kada se pogordila pred skromnim covekom, podsmehnula slabome, uklonila od siromasnog?

U Njenim ocima nije bilo niceg surovog, nesmotrenog u reci, niceg neprilicnog u delima: skromni pokreti tela, tih nastup, glas ujednacen, telesne oci bile su kod Nje izraz duse, otelovljenje cistote. Sve dane Svoje Ona je posvetila postu. Snu se predavala samo koliko je nuzno, ali i tada, kako je Njeno telo bilo smireno , duh je bio bodar, ponavljajuci u snu ono sto je procitano, ili razmisljajuci o sprovodjenju u delo postavljenih ciljeva ili, pak, planirajuci nove. Iz kuce je izlazila samo u crkvu i to u prisustvu srodnika. Uostalom, mada je i izlazila iz svoga doma u drustvu drugih, najbolja straza za Sebe bila je Ona Sama. Drugi su cuvali smo telo NJeno, a o Svom karakteru brunula je Ona Sama...”

Na osnovu predanja, koje je zabelezio crkveni istoricar Nikifor Kalist, Bogorodica je “bila srednjeg rasta ili, kako drugi smatraju, nesto visa od srednjeg, boja Njenog lica bila je kao boja zrna psenicnog. Njena kosa je bila svetlosmedja i malo zlatasta, bistre oci boje zrele masline, obrve povijene i tamne, nos malo izduzen, usta boje lica i ispunjena slatkim recima, lice nije okruglo niti ostro, nego nekako izduzeno, sake i prsti dugacki… U govoru sa drugima cuvala je uravnotezenost, nije se smejala niti zbunjivala, a posebno se nikada nije gnevila… uvek jednostavna, bez i najmanjeg pritvorstva, bez mekustva. Ona u isto vreme bejase olicenje najuzvisenije smirenosti. Haljine Njene behu jednostavne, bez ikakvih ukrasa, kao sto to pokazuje Njen svesteni pokrov na glavi koji se do danas sacuvao. Ukratko receno, u svemu Njenom bese prisutna ogromna blagodat.”

U dnevniku sv. pravednog Jovana Kronstatskog stoji zapisano da mu se javljala Bogorodica: “Na dan 15. avgusta, odnosno Uspenja Bogomatere 1898. godine imao sam cast da u snu prvi put vidim lice Carice Nebeske i slusam Njen najumilniji, blazeni glas koji bodri: Vi, najmilija ceda Oca Nebeskog! Tada osecajuci svoju nedostojnost, gledao sam precisti Lik Njen sa trepetom i mislju: nece li me s gnevom odgurnuti Carica Nebeska! O, Lik Njen presveti i preblagi! O, oci ciste, dobre, smirene, spokojne, velicanstvene, nebesne, bozanstvene! Necu vas zaboraviti, divne oci! Jos minut se produzilo to javljanje, zatim je Presveta necujno iscezla. Najpre je videh kao da je na ikoni, a zatim Ona sidje s nje i podize se i ode.”

Zasto smrt Bozje Majke nazivamo Uspenjem?

Rec “uspenje” znaci - pogruzenje u san, usnuce, mirna koncina, upokojenje slicno snu. Koncinu Bozje Majke Crkva naziva Uspenjem zato sto ona “kao da je na kratko usnula i kao da se od sna okrepila”.

Divan je bio zivot Preciste Djeve, divno Njeno Uspenje, kako u pesmi peva Sveta Crkva: “Bog vaseljenom ukazuje na Tebe, Carice cudesa koja prevazilaze zakone prirode. I u Rodjenju sacuvao je Tvoje devstvo i u grobu sacuvao od truleznosti telo Tvoje” (kanon 1, pesma 6, tropar 1). U liku Presvete Djeve pobedjeni su zakoni prirode: smrt, koja vraca u zemlju telo sazdano od zemlje. Smrt nije kosnula Njeno telo; rodivsi Boga, sacuvala je Svoje devstvo, i u Uspenju je ostala ziva. Po rodjenju Hristovom, Ona prebiva kao Djeva, a posle smrti prebiva kao ziva. Ona je usnula da bi se probudila za zivot vecnog blazenstva. Prestavila se Zivotu, Izvoru zivota, da bi duse raba Bozjih izbavljala Svojim molitvama.

Praznik Uspenja Presvete Bogorodice naziva se velikim zato sto je na taj dan “Spasitelj svih u svoj slavi Svojoj sreo i zanavek nastanio Majku Svoju kraj Sebe.”

Kako se dogodilo Uspenje Bozje Majke?

Okolnosti pod kojim se dogodilo Uspenje Bozje Majke poznate su u Pravoslavnoj Crkvi jos od apostolskih vremena. U prvom veku o Uspenju je pisao svestenomucenik Dionisije Aeropagit, a u drugom veku kazivanje o telesnom preseljenju Presvete Bogorodice na Nebo nalazi se u spisima episkopa Melitona Sardskog. O predanju o Bogorodicinom Uspenju u cetvrtom veku govori sveti Epifanije Kiparski, dok je u petom veku sveti patrijarh Juvenalije Jerusalimski govorio svetoj blagovernoj grckoj carici Pulheriji sledece: “Mada u Svetom Pismu nema povesti o koncini Presvete Bogorodice, ipak o tome imamo saznanja na osnovu najdrevnijeg i najverodostojnijeg predanja.” Naime, ovo predanje je detaljno sabrano i izlozeno u crkvenoj istoriji Nikifora Kalista u 14. veku.

Do vremena Svog blazenog Uspenja Presveta Djeva Marija je ponovo boravila u Jerusalimu. Njena slava kao Majke Bozje vec je bila rasprostranjena, te je navukla na Sebe i mnoge protivnike, koji su zeleli da nasrnu na Njen zivot. Medjutim, Bog ju je cuvao od neprijatelja. Dane i noci provodila je u molitvi.

Cesto je dolazila do Groba Gospodnjeg, kadila ovo mesto tamjanom i padala nicice u molitvi. Ne jednom su neprijatelji Spasiteljevi pokusali da je sprece da posecuje sveto mesto i trazili od prvosvestenika da postave strazu radi cuvanja Groba Gospodnjeg. Medjutim, postajuci na cudesan nacin, Duhom Svetim, nevidljiva za strazare, Sveta Djeva je nastavljala da se moli pred Grobom.

U jednoj od takvih poseta Golgoti, pred Nju je stao Arhangel Gavrilo i najavio Joj NJeno skoro preseljenje iz ovog u vecni blazeni zivot nebeski. Kao zalog ovoga, Arhangel Joj je urucio palmovi granu iz Raja, koja je svetlela netvarnom svetloscu Carstva Bozjeg. Posle ove nebeske vesti, Bogorodica se, sa trima devojkama koje su Joj prisluzivale (Sepforom, Evgenijom i Zoilom) vratila u dom sv. Jovana Bogoslova, gde je zivela.

Presveta Djeva se stade pripremati za Svoj odlazak. Ona najpre o tome obavesti svog usinjenika apostola Jovana i pokaza mu svetlosnu granu, ostavljajuci mu u zavet da tu granu pri sprovodu nosi pred odrom Njenim. Sveti ap. Jovan odmah pozva apostola Jakova, prvog episkopa jerusalimskog i sve srodnike i bliznje i sve Hriscane ne samo u Jerusalimu, nego i po okolnim gradovima i selima. Svima njima Presveta Bogorodica poce da besedi o tome kako Joj se javio Arhandjeo i najavio da ce se uskoro preseliti u zivot vecni. Dok je Presveta Bogorodica govorila, svi sabrani su plakali, a Ona ih je savetovala da ne placu, nego da se raduju Njenom odlasku, posto ih Ona nece ostaviti sirote, vec ce se pred Prestolom boga Zivoga jos usrdnije moliti za njih i za citav svet. Jos im je zavestala da Njeno telo bude pogrebeno u Getsimanskom vrtu, jer tamo bese grobnica svetih pravednih roditelja Njenih Joakima i Ane i svetog pravednog Josifa, zarucnika Njenog.

Dok je Ona izdavala predsmrtne naloge, iznenada nastade huk veliki sa neba i mnostvo oblaka okruzi dom svetog Jovana Bogoslova; jer po Bozjem naredjenju Sveti Andjeli uzese Svete Apostole rasejane po raznim krajevima vaseljene radi propovedi Jevandjelja i neocekivano ih donesose na oblacima u Jerusalim i spustise pred vrata kuce u kojoj je ziveka Mati Bozja. Ugledavsi jedan drugoga, Apostoli su se radovali i sa nedoumicom pitali: “Koji je razlog zbog koga nas Gospod sve ovde sabra?” Sveti Jovan Bogoslov ih doceka sa radosnim suzama, kazujuci im da ce se Presveta Bogorodica uskoro preseliti ka Gospodu.

Usavsi k Majci Bozjoj i videvsi je preispunjenu nebeskom radoscu, kako blagolepno sedi na Svome odru, Apostoli je pozdravise i ispricase o Svom cudesnom sabranju. Presveta bogorodica proslavi boga sto je uslisio Njenu molitvu i ispunio zelje Njenog srca. Potom im Presveta Bogorodica isprica o Svom skorom prelasku u zivot vecni, a Sveti Apostoli se kupahu u suzama. Presveta Bogorodica ih je tesila govoreci: “Ne placite, prijatelji i ucenici Hristovi, i moju radost ne pomucujte svojom tugom, nego se radujte sa Mnom, jer odlazim Sinu i Bogu svome.” Dok je Bogomati ovako tesila Apostole, pojavi se i apostol Pavle sa svojim ucenicima: Dionisijem Areopagitom, divnim Jerotejem, bozanstenim Timotejem i drugima iz reda sedamdesetorice Apostola. Sve njih je sabrao Sveti Duh da bi se udostojili poslednjeg blagoslova Presvete Djeve Marije i da bi sa svakim blagoljepijem pripremili pogrebenje Majke Gospodnje.

Svakog od njih Ona je po imenu pozivala k Sebi, blagoslovila i odala pohvalu njegovoj veri i trudu u propovedi Hristovog Jevandjelja, svakom je pozelela vecno blazenstvo i zajedno sa svima njima se pomolila za mir i blagodtanje celog sveta.

U petnaesti dan meseca avgusta nastade treci cas, kada je trebalo da se zbude Uspenje Majke Bozje. U odaji u kojoj je Bogomati lezala gorelo je mnogo sveca. Sveti Apostoli su, uz pojanje i slavoslovlje, stajali kraj blagolepno ukrasenog odra na kojem je lezala Precista Djeva Bogorodica. Presveta Bogorodica se neprestano molila, ocekujuci Svoje upokojenje i dolazak Svog prezeljenog Sina i Gospoda.

Odjednom odaju obasja neizreciva Svetlost Bozanske Slave i oni koji su ovo videli bili su zahvaceni poboznim trepetom. U lucama neizmerne Svetlosti, ka Presvetoj sa Nebesa sidje Sam Car Slave Hristos pracen mnostvom Arhandjela, Andjela i drugih Nebeskih Sila, zajedno sa pravednim dusama Praotaca i Proroka koji su od davnina prorokovali rodjenje Presvete Djeve. Videvsi Svoga Sina, Majka Bozja se uspravi sa odra i pokloni Hristu, govoreci: “Velica dusa moja Gospoda, i obradova se duh moj Bogu, Spasu mojemu, jer pogleda na smirenje sluskinje Svoje!” Gospod tada Svoju Majku pozva da predje u Vecni Zivot, a Presveta Djeva - ponovivsi kao nekada u Blagovestima: “Neka mi bude po reci Tvojoj” (Lk. 1, 38) - opet leze na odar i bez ikakvog telesnog stradanja, kao da zaspa slatkim snom, jer je bila bez greha, predade dusu u ruke Svoga Sina i Boga.

Tada otpoce radosno arhangelsko i angelsko pojanje. Prateci cistu dusu Bogoneveste ka Nebesima, sa bogobojazljivim strahom kao Carici Nebeskoj, Angeli su uzvikivali: “Raduj se, Blagodatna, Gospod je s Tobom, blagoslovena si Ti medju zenama!” Nebeske dveri se tajanstveno otvorise i Heruvimi i Srafimi sa radoscu proslavise susret sa dusom Presvete Bogorodice. Blagodatno lice Bogorodicino sijalo je slavom Bozanstvenog devstva, a od tela NJenog vijao je najkrasniji miomir.

Bogobojaznivo i sa strahom Sveti Apostoli se poklonise Gospodu, Koji sa slavom vaznese na Nebo dusu Svoje Majke, i sa placem okruzise odar Presvete bogorodice. Oni pristupise i celivase Njeno presveto telo, odajuci mu svecano postovanje, i time se osvecivahu i ispunjavahu blagodacu i duhovnom radoscu. Svemoguca sila Bozja koja iz Njenog svetog tela isticase, isceljivase bolesne koji sa verom i ljubavlju dodirivase Njen svesteni orar.

Oplakujuci svoj rastanak na zemlji sa Majkom Bozjom, Apostoli savrsise pogrebenje NJenog precistog tela. Sveti apostoli Petar, Pavle, Jakov, sa drugima iz reda dvanaestorice Apostola, ponesose na svojim plecima odar na kojem je lezalo telo Svagdadjeve Marije. Sveti Jovan Bogoslov isao je ispred svih sa rajskom svetlozracecom granom, a ostali Apostoli i mnostvo vernih pratili su odar sa svecama i kadionicama, pevajuci svestene pesme. Ova svecana povorka kretala se od Siona, kroz celi Jerusalim, sve do Getsimanije.

Pogrebna povorka sa precistim telom Bogomatere kretala se od Siona kroz Jerusalim ka Getsimaniji. Odjednom se iznad nje javi zlatokrug od oblaka, slican vencu, blistajuci silnom svetloscu. I iz njega se razlegase predivno andjelsko pojanje koje ispunjavase vazduh, za sve bivajuci cujno. Taj blestavi oblak sa Nebeskim pojcima kretase se vazduhom ponad pogrebne povorke do samom mesta pogrebenja.

Zitelji Jerusalima koji nisu verovali u Hrista, porazeni neuobicajenim i velicanstvenim prizorom i ozlobljeni pocastima ukazanim Majci Bozjoj, izvestise o svemu prvosvestenike i knjizevnike. Ostrasceni zaviscom i mrznjom prema svemu sto podseca na Hrista, ovi poslase sluge da rasteraju povorku i spale telo Majke Bozje. Pobesneli narod i vojnici sa jaroscu se ustremise na Hriscane, ali venac od oblaka spusti se na zemlju i nacini pregradu kao zid. Gonioci su mogli cuti korake i pojanje, ali ne mogahu videti nikoga iz povorke. Mnoge od njih Sveti Angeli oslepese, tako da su se vratili u grad pipajuci i bauljajuci.

Jedan judejski svestenik iz zavisti i neprijateljstva prema Majci Isusa Nazarecanina htede da prevrne odar na kome je bilo telo Presvete Djeve, ali mu nevidljivi Andjeo Bozji odsece obe ruke koje se dotakose odra. Videvsi uzas koji mu se dogodi, on pade na zemlju i poce da vapije Svetim Apostolima: “Smilujte se na mene, sluge Hristove!” Gorko se pokaja i sa verom ispovedi Majku Bozju i Hrista Spasitelja i tada dobi isceljenje, i obe ruke mu se vratise na mesto na kojem su bile, i on se prikljuci onima koji idjahu za telom Bogomajke, postavsi od tada revnosni pristalica Hristov.

Kada je povorka stigla u Getsimaniju, tamo je sa placem i ridanjem pocelo poslednje celivanje precistog tela Bogomaterinog. Tek uvece Sveti Apostoli su mogli da ga poloze u grob i velikim kamenom zatvore ulaz u pecinu. Sveti Apostoli provedose kraj groba Presvete Bogorodice u Getsimanskom vrtu tri dana, moleci se i pevajuci psalme.

Po promislu Bozjem apostolu Tomi nije bilo sudjeno da prisustvuje pogrebu Majke Bozje. Dosavsi treci dan u Getsimaniju, on se gorkim suzama okrenu ka grobu i glasno izrazi zalost sto se ne udostoji poslednjeg blagoslova Majke Bozje i oprostaja sa Njom. Sazalivsi se na njega, Apostoli odlucise da otv ore grob, i omoguce mu utehu poslednjeg poklonjenja svestenim ostacima Svagdadjeve. Ali, otkrivsi grob, oni u njemu nadjose samo Njene pogrebne ovoje iz kojih se sirio nebeski miomir, i na taj nacin se osvedocise prizorom divnog vaznesenja na Nebo tela Presvete Djeve.

Uvece istog dana, kada se Apostoli sabrase u domu da veceraju, dok su prinoseci blagodarenje uznosili k nebu komad hleba ostavljen u cast Gospoda, javi im se Majka Bozja, okruzena mnostvom Andjela, i rece: “Radujte se! Ja sam s vama u sve dane doveka”. Ovo je tako obradovalo Apostole i sve koji su bili sa njima, te oni uskliknuse: “Presveta Bogorodice, pomozi nam!” Tako je uspostavljen pocetak cina uznosenja panagije, tj. uznosenja hleba u cast Majke Bozje, koji se i do danas ocuvao u manastirima.

Od tada Sveti Apostoli se sami uverise i svu Crkvu uverise u to da Precista Mater Bozja bi u treci dan posle pogrebenja vaskrsnuta od Sina i Boga Svoga i u telu vaznesena na Nebo. Sveti Apostoli ponovo udjose u grob i uzese plastanicu ostavljenu za utehu tuznima i kao nelazno svedocanstvo Bogomaterinog ustanuca iz groba.

Praznik Uspenja Presvete Bogorodice se do danas s posebnom svecanoscu praznuje u Getsimaniji, na mestu Njenog pogrebenja. Zapravo, nigde srce ne biva tako potreseno tugom zbog rastanka sa Bozjom Majkom i nigde se ne ispunjava takvom radoscu i verom u Njeno beskrajno i neprestano materinsko posredovanje za svet kao tamo, na mestu Njenog pogrebenja.

Svetigora, br. 106-108, Uspenje 2001, str. 3-10

ReÄ? urednika

REČ UREDNIKA

Pomaze Bog, dragi citaoci! Bilo je predvidjeno da ovaj dvobroj izadje iz stampe pred Veliku Gospojinu, ali ga zbog raznih razloga - objektivnih vise nego subjektivnih - tek sada drzite u ruci. Zato, pre svega, molim sve pretplatnike i citaoce za razumevanje zbog kasnjenja.

Dvobroj, dakle, izlazi u povodu Uspenija Presvete Bogorodice, praznika kojim Crkva Hristova u sve vekove pamti kraj zemaljskog zivota Djeve Marije, Majke Gospoda Isusa Hrista. Uspenije je crkvenoslovenska rec i znaci: usnuce, san, pokoj. Vec kroz to znacenje mozemo da naslutimo kako Hriscanstvo gleda na odlazak iz ovoga sveta. Za coveka ciji zivot protice neobasjan svetloscu vere, i sama smrt ostaje u tami, zagonetna i zastrasujuca. Potpuno obuzeti svakodnevnim poslovima, ljudi danas o njoj uglavnom ne razmisljaju i ne govore, cak nastoje da sve sto podseca na nju istisnu iz svesti; kao da misao na prestavljenje, svoje ili svojih bliznjih, svesno zele da predaju zaboravu. Posledica toga su osecanja straha, teskobe i ocaja u trenutku kada se smrt priblizi, buduci da njome - “sve nestaje”. Za verujuceg coveka, naprotiv, smrt ne znaci kraj, nego pocetak. Smrcu pocinje novi, vecni zivot. “Zaista, zaista vam kazem, ko slusa moju rec i veruje Onome koji me je poslao ima vecni zivot, i ne dolazi na sud, nego je presao iz smrti u zivot”. Verom primajuci reci Spasitelja, Koji je za nas umro i vaskrsao, hriscani znaju sta coveka ocekuje posle smrti. Telo se vraca u zemlju da, kako neko seme, ceka ustajanje iz grobova u dan opsteg vaskrsenja, a dusa se uznosi pred Presto Gospodnji, da od svoga Tvorca dobije mesto koje je zasluzila. Radi toga se istinski hriscani zivotom pripremaju za smrt, gledajuci u nju sa nadom. Naravno, i dalje za upokojenim tuguju njegovi bliznji, ali to nije tuga neutesna. I dalje na sahranama teku suze, ali to nisu suze ocajanja. U hriscanskim suzama, zbog vere, nade i ljubavi, uvek ima i tihe radosti.

Za radost u zalosti kod hriscanskog usnuca u Gospodu najlepsi je primer usnuce One u cijoj se devicanskoj utrobi ovaplotio Sin Bozji. Kada su na cudesan nacin sa svih krajeva vaseljene bili sabrani oko samrtnicke postelje Presvete Bogorodice, apostoli su - kazuje nam crkveno predanje - gorko zaplakali; teseci ih, Majka Bozja im je rekla: “Radost moga odlaska ne pretvarajte svojim suzama u plac.” I kad su u povorci apostoli nosili kroz Jerusalim do mesta pogrebenja Bogorodicino sveto telo, praceno “sladosnim oblakom iz kojeg je brujala andjelska pesma”, ispred svih je isao sv. Jovan Bogoslov noseci u ruci rajsku grancicu mira i radosti, koju je tri dana pre toga sv. arhangel Gavrilo doneo Djevi Mariji. A kad su tri dana posle toga apostoli bili na molitvi, javila im se Precista Bogomajka, u Svojoj nebeskoj slavi, i rekla: “Radujte se, ja sam s vama u sve dane.” Tako Crkva do dana danasnjeg, s radoscu koju joj je darovala Presveta Bogorodica, peva o prazniku Njenog uspenja: “Rodivsi sacuvala si devstvo, upokojivsi se nisi ostavila svet.”

Radost ovogodisnjeg praznovanja Velike Gospojine u manastiru Lepavini uvecao je jedan dogadjaj koji ce uci u manastirski letopis: Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolit zagrebacko-ljubljanski G. Jovan rukopolozio je sabrata sv. obitelji lepavinske monaha Vasilija (Srbljana) u cin jerodjakona. O. Vasilije nastavlja niz lepavinskih postrizenika koji su manastir dosli iz blize okoline, kao potomci Srba starosedelaca doseljenih ovde posle osnivanja manastira u 16. veku; neka ovde, u znak secanja i blagodarenja, budu navedena i njihova imena upisana u Knjigu postrizenika manastira Lepavine: jeromonah Melhisedek (Godec) iz Vel. Sesveta (upokojio se 1903.), Teofan (Strajnic) iz Sokolovca (upokojio se 1918. u svojoj 28. godini), Lukijan (Petric) iz Bolfana (rodjen 1844.), Anatolije (Jankovic) iz Krizevaca (postrizen 1885.), Gavrilo (Bota) iz Novih Pavljana kod Bjelovara (postrizen 1878.), Gedeon (Barbaric) iz Duge Rijeke (postrizen 1890. godine)...

O novijoj, pak, istoriji lepavinskog manastira, vezanoj za njegovu poslednju obnovu, u ovom broju govori Visokopreosveceni Mitropolit G. Jovan. Razgovor, koji je sa G. Mitropolitom vodila saradnica naseg lista Radmila Misev, obuhvata jos i teme monastva, cudesnih isceljenja, molitve…

Ako su devstvo i materinstvo, neizrecivo sjedinjeni u blagom liku Majke Bozje, vrhovne hriscanske vrednosti, onda su njihova krajnja suprotnost strasni gresi pobacaja i cedomorstva. Pred danasnjim razmerama takve negacije zivota zastaje um normalnog coveka; s razlogom se u publicistici za tu tragediju koristi izraz bela kuga. Tekst “Kazna nad nerodjenim” arhimandrita Rafaila (Karelina), duhovnika i pravoslavnog pisca iz Gruzije, bez imalo ublazavanja govori o tom, kako on kaze, ratu roditelja protiv sopstvene dece. Nekome ce se mozda poneka autorova rec uciniti preostrom, ali je to, cini se, jedan od retkih preostalih nacina u pokusaju da se probude duboko uspavane savesti.

S blagoslovom iz manastira Lepavine

vas

Br. 3-4/2002.

DETALJNIJE...

Zamke zlih duhova 4. DEO

Ovaj se rod izgoni samo molitvom i postom. (Mt. 17:21)

Bolesni imaju najvise problema sa molitvenim pravilom. Oni cesto ne mogu da se prinude na molitvu, neprekidno se izgovarajuci poslom, porodicnim obavezama, decom…A ukoliko pocnu sa molitvenim pravilom, obicno se toliko opterete, da veoma brzu posustanu i ohladne prema molitvi. Pritom, oni se secaju kako su bili “molitvenici�, kako su ustajali nocu, pravili poklone…

• Kako je bilo dobro i sve smo izgubili… - s odusevljenjem pricaju oni.

Tako se neprijatelj samo igra s nama, i zato je vazno, da duhovnik svakom bolesniku da pravilo prema njegovoj snazi, a zatim uputi da ga ispunjava onako kako treba. Drugim ljudima ne treba pricati o svojim molitvenim podvizima i uspesima. O tome treba pricati samo sa duhovnikom ili starcem. Pravi molitvenik se moze poznati po plodovima molitve, a ne po razgovoru o njoj. Posle toga, kad ojacamo u molitvenom pravilu, uz Blagoslov duhovnika, mozemo se moliti i nocu neko vreme . Ali to sve mora da bude uz Blagoslov duhovnika.

Trudite da se da vise citate o molitvi, pravite beleske za sebe onoga sto vam je blisko srcu. Skupljajte duhovni biser u svoju riznicu: on ce u potrebno vreme doneti svoj plod.

Samocinie je strasno, a narocito je ono pogubno u molitvi. Treba neprekidno citati molitve u hramu, dok se svestenici spremaju za Liturgiju. Moze se citati pravilo pred Pricest, kanoni. Posle Sluzbe obavezno treba citati zahvalne molitve posle Pricesca. Tako se bolesni, od kojih mnogi cine svoje prve korake ka Crkvi, privikavaju na zvuke molitve, pamte reci i uce da ih pravilno akcentiraju. Nedopustivo je pogresno citati molitve, nepravilno akcentirati reci. Zbog toga je u prvo vreme potrebno na to obratiti narocitu paznju. Dalje – citanje na slavjanskom jeziku, objasnjenje znacenja reci koriscenjem recnika. Pozeljno je u kuci imati magnetofon i zapise duhovnih pesama, pouka, Sluzbi.

Oni koji su koliko-toliko prisli Gospodu, obicno usnu molitvu smatraju drugostepenom i odmah zele da zadobiju Isusovu molitvu, zaboravljajuci pritom, da “svako voce ima svoje vreme�. Vernici koji su nedavno poceli da dolaze u Crkvu pocinju da upraznjavaju nesto sto je svojstveno monasima ili iskusnim ljudima u duhovnom zivotu. Treba se uzdrzavati, i truditi se da se sve osvaja postepeno, ali temeljno.

Molitva treba da postane nasa nasusna potreba, neprekidno delanje. Cim osetimo da nas Gospod cuje, i da nasa molitva ne ostaje uzalud – ona za nas postaje radost i uteha.

Za bolesne su veoma vazne zahvalne i pokajne molitve. Naravno, zahvalnost Bogu Koji nam je dao vreme za pokajanje i ispravljanje treba da bude osnovno stanje duse. Procitajte pokajne uzdahe Prepodobnog Pajsija Velickovskog ili stihove Georgija, zatvornika Zadonskog.

O Boze! Da li trazim vecna ili prolazna blaga,

Sve ce biti kako Ti hoces, a ne kako ja hocu,

Premudri u svetu zele samo jedno,

A bezumni sve: sta ce naci? Nista!

Ne treba da zaboravimo da je molitva – nase oruzje. Ali je ono samo tad opasno za besove kad umemo da ga koristimo. Zato obratimo posebnu paznju na usredsredjenost, nerasejanost nase molitve. Ne zurite! Neka nas uzdah Bogu bude kratak ali s paznjom.

I na kraju, nocu da napomenem da su za uspeh u molitvi potrebni odredjeni uslovi, od kojih su najvazniji: poslusanje, smirenje i trpljenje. A takodje i bezbriznost.

Opstepoznata je i vaznost posta, ali se mora primetiti sa cudjenjem, da se nikada kao danas tako slabo nije postovao post. Pravila posta su pretvorena u neki etalon, nedostizan vrh, koji treba imati pred ocima, ali na koji nije neophodno penjati se. Ali, bez upraznjavanja posta se ne mozemo spasti.

Danas na pitanje: “Da li drzite post?” – cesto dobijas standardni odgovor:

• Ne, ja sam bolesna.

• A od cega?

• Bole me noge i ne mogu uopste da hodam.

• Pa zbog cega vam post onda smeta?

• Ne znam…

Post nije samo uzdrzavanje od hrane, niti ogranicavanje kolicine hrane koju uzimamo. Post je ritam zivota nase duse, njeno disanje. Kada narusavamo post, nasa dusa ogrubljuje i nije sposobna da se moli, niti da savlada bilo kakvu tugu. Osecanja onda postaju ovozemaljska, a ne duhovna. Placemo i ridamo, ali ne zbog toga zbog cega bi trebalo. Ne placemo zbog svojih grehova, vec iz samosazaljenja.

Zaboravljamo da je Rusija krstena pre hiljadu godina, da su nasi preci sveto postovali postove, i da se njihovo narusavanje smatralo najozbiljnijim grehom. Covek koji nije drzao post se smatrao kao jeretik, otpadnik, neprijatelj Crkve. Pa tako u stvari i jeste! Godisnji ritam postova i posnih dana u nedelji nam je predat genetski, i njegovo narusavanje vodi narusavanju funkcionisanja celog organizma. A da ne govorimo o dusi. Nikakva dijeta nece pomoci, gladovanje niti polivanja nas nece spasti, ako se ne vratimo na svoje iskonsko, ako ne budemo strogo postovali Svete Postove Pravoslavne Crkve.

Teskoce drzanja posta su izmisljotina. One bi bile zelja da postoji odlucnost… jedna bolesnica mi je sa odusevljenjem ispricala da joj je stitna zlezda postala normalna posle nekoliko meseci strogog posta. Ali sta je tu zacudjujuce? Jer mi mnoge bolesti i dobijamo upravo “kao nagradu� za nepostovanje posta…

Necu govoriti o tome cime se savremeni covek hrani. O tome pisu lekari, a ja sam hteo da skrenem paznju bolesnima na to sta ne smeju da upotrebljavaju. Narocito ukoliko su duhovno bolesni i u njima “zivi� bes.

1. Ne treba uopste jesti meso jer ono snazi necsitog duha.

2. Isto se odnosi na slatkise, cokoladu I kafu.

3. Zabranjuje se upotreba vina jaceg od 16 gradi, a pozeljno je da se uopste ne pije. Za one ljude koji stradaju od zelje za vinom, pitanje njegove upotrebe potpuno otpada. Odgovor je jednoznacan – ne sme se piti!

4. Torte, sladoled, zvake, pepsi, koka-kola i slicni gazirani napici su takodje pod zabranom.

5. Moraju se izbegavati i ljuti sosevi inostrane proizvodnje

6. Savetujem da se manje upotrebljava beli hleb, krompir, kolaci, narocito oni ljudi kojima oticu grudi, ili koji imaju cistu ili polipe. Odrasli ne treba da piju mleko, a narocito kravljeg. Bolje je uzimati kiselo mleko, kefir i sir.

I naravno, ne zaboravljati najvaznije – duhovni post. Moramo i to da napomenemo, zato sto bolesnici kako-tako vode racuna o ishrani, oni najcesce gube iz vida pravila duhovnog posta.

Sta predstavlja duhovni post, i u cemu se on sastoji?

Prvo – to je uzdrzavanje jezika. Covek, koji je dostigao savrsenstvo, po misljenju Prepodobnog Siluana Atonskog, govori samo ono sto mu zapoveda Bog. Ali za nas je vazno da izbegavamo osudjivanja, praznoslovlje, rasprave o ovosvetskim desavanjima. Za vreme posta se ne sme odlaziti u goste, slaviti rodjendani s nevernicima, koji ne postuju post. Isto se odnosi i na sahrane i pomene.

Drugo je – uzdrzavanje pogleda. Za vreme posta treba manje setati ulicama, pijacama, prometnim mestima, i uzdrzavati se od promatranja nekoga ili necega.

Trece. Um treba da se zanima bogomislijem, narocito razmisljanjima o prolaznosti zemaljskog zivota i adskim mukama, o Hristovim stradanjima za nas.

Ne mogu a da nesto ne kazem o vodoosvecenim molebanima, koje smo usvojili od jednog, u duhovnom zivotu iskusnog svestenika. Za vreme tih molebana voda se priprema specijalno za bolesnike, posednute duhovima zlobe, za osvecenje “nespokojnih� stanova, kropljenja uvracanih kuca I polja. Ona poseduje narocita isceliteljska svojstva. Zasto? Pokusacu da objasnim.

Kao prvo, voda se ne uzima sa cesme, vec sa isceliteljskih izvora, za cije se isceliteljsko dejstvo zna. Primeceno je da jedni zli duhovi ne vole jedan izvor, a drugi – drugi. Svaki izvor ima neke svoje specificnosti. Vernici to dobro znaju. Taj izvor je za – oci, ovaj drugi – pomaze kod koznih bolesti. U Nikandrovoj pustinji se nalazi pet izvora I svi su razliciti. Dva izvora, posvecena Svetim Apostolima Petru I Pavlu, se nalaze tri metra jedan od drugog, a njihova voda se razlikuje po boji I ukusu. I zbog toga, mesanjem vode sa raznih izvora mi pojacavamo njeno dejstvo. Kod nas izvora, Slava Bogu, ima dosta. Mnogi od njih su zadivljujuci.

Spomenucu slucaj iz sopstvenog iskustva. Desilo se to davno, ubrzo posle poznanstva sa duhovnim ocem. Odlazeci cesto na molebane koje je on sluzio, imao sam prilike da se susrecem sa mnogim bolesnicima. Jedna takva poznanica mi je bila veoma simpaticna zbog svoje ljubavi prema molitvi I ozbiljnim odnosom prema duhovnom zivotu. Ja sam je uvek obavestavao kad sam boravio u Pecori, tako da smo zajedno odlazili na izvore, tako da sam primetio da “njen� bes veoma snazno reaguje na vodu, posebno sa izvora Majka Vase. I tako jednom videvsi veoma jaku reakciju, - bes je poceo da frkce, preteci – bukvalno sam zanemeo. Usta moje poznanice su se odjednom neverovatno otvorila, I iz njih je siknula pena kao potok, pri cemu nesto slicno nisam mogao sebi ni da predstavim! Pena je izlazila kao iz fontane, I divlja rika je bila pracena kricima na cuvaskom jeziku, kako sam kasnije shvatio. To je trajalo nekoliko minuta. Tako je izasao jedan od besova, koji je po dopustenju Bozijem “zasadila� cuvaska gatara, kada joj se nesrecna zena obratila za pomoc zbog bolesti. Ali vratimo se molebanima.

Drugo, pripremljena voda ostaje u hramu nekoliko dana, I mi se molimo nad njom. To je prvo osvecenje vode. (“Sta je to? U Trebniku toga nema!� – slusam ponekad svestenosluzitelje. Odgovram pitanjem:�A zar veliki broj bolesnika nije dovoljan za pojacanje nasih molitvi?) Mi se molimo nad vodom, obracajuci se Svetim Bozijim Ugodnicima, moleci ih za pomoc za “sve koji piju vodu I krope se njome�. Te reci mi stavljamo nam mestu, gde je u molitvi imjarek. Na primer:�O Sveti Svestenomucenice Kiprijane I mucenice Justina! Primite smirenu molitvu nasu. Jos za vreme zemaljskog zivota vaseg mucenicki ste stradali za Hrista, ali duhom od nas odstupili nisteuceci nas da uvek hodimo po zapovestima Gospodnjim I Krst svoj trpeljiv0o nositi jer ste stekli smelost prema Hristu Bogu I Precistoj Materi Njegovoj. Budite I sada molitvenici I zastupnici nas nedostojnih� – I dalje u molitvi nabrajamo imena I dodajemo koji piju ovu vodu I krope se njome. Budite nam zastupnici krepki, da bismo vasim zastupnistvom bili sacuvani od besova, vracara I zlih ljudi, slaveci Svetu Trojicu:Oca I Sina I Svetoga Duha, sada I uvek I u vekove vekova. Amin�.

Na taj nacin se obracamo Bozijim Ugodnicima, koji imaju posebnu Blagodat od Boga da isceljuju ove ili one bolesti. Dodajemo I zaklinjuce molitve “za kuce I stoku� iz Trebnika mitropolita Petra Mogile.

I na kraju, posle te uvodne pripreme, sluzimo taj vodoosveceni moleban po Trebniku. Vodu osvecujemo Mostima. Cak je tamjan koji upotrebljavamo na molebanu, obavezno dobrog kvaliteta: atonski, iz Jerusalima, jer se Bozije delo ne moze vrsiti nepazljivo.

Voda sa tih molebana se neko vreme cuva kod nas u hramu. Mesamo I vodu sa raznih molebana (koji se sluze cesto), I upotrebljavamo je za zaklinjuce molebane.njeno dejstvo je neuobicajeno! Bolesnici izdaleka dolaze da uzmu nasu vodu.

Nase iskustvo postepeno preuzimaju I drugi svestenici, pa cak I iz veoma udaljenih eparhija. To nas raduje. Ljudi se isceljuju, dobijaju olaksanje u bolestima I zahvalni su ocima, koji su se potrudili zbog njih.

IZ BELESKI

Sila Krsta

Pre nego sto sam seo na krevet, ja sam ga kao i obicno prekrstio. Necisti duh, koji se nalazio u posednutoj koja je sedela u toj sobi je neocekivano rekao:

• Bezi ti! Ne zelis da sednes na besa!

• A sta bi bilo?

• Video bi sta – odgovorio je on.- u glavu bi pocele da ulaze lose misli, zelje…

O strasnoj otvorenosti

Desilo se da je kod jedne vernice, koja samo sto se vratila iz hrama, dosla u goste poznanica, posednuta zlim duhom. Domacica je otvorila vrata: “A! Udji-udji… A ja samo sto sam dosla sa Sluzbe; pricestila sam se i sad citam zahvalne molitve”. Kroz neko vreme bes je spomenuo taj slucaj: “Eto! Nista ne drze za zubima – sve izbrbljaju!”

O dusi, kadi i parnom kupatilu

Nasladjivanje i mir tela bez potrebe je greh. U potvrdu toga cu da ispricam sledeci slucaj. Dolazi jednom posednuti i govori:

• Mi smo izmislili tusiranje.

• Kako vi? To je za skidanje prljavstine sa tela.

• Da, ali ljudi to rade ne radi potrebe vec radi nasladjivanja. Tako se i u kadi kupaju, i u parnom kupatilu – sve radi naslade.

A kada su jednog bolesnog pozvali pre nekog vrekmena da sedne na mek krevet, bes je uzviknuo: “Kako je raskosno!”

O zabranjenim knjigama

Posetivsi jednu bolesnicu, zaustavio sam je pri prepisivanju jednog od zabranjenih crkveno-religioznih romana, kao “Izgubljen i povracen rajâ€?. Kada sam joj objasnio da je gresno citati tako nesto, bes je njenim ustima uzviknuo: “To sam je ja smucivao!”

Blizio se praznik.

• Skoro ce praznik Petra i Pavla! – radovao se bes.

• Sto se ti radujes Bozijim praznicima? – upitao sam ga.

• A ja na praznik idem u sumu za pecurke i jagode! Zatim idem na pijacu da prodajem. I ko kupi i pocne da jede a ne prekrsti – ja ulazim u njega ukoliko Bog dopusti!

“Hocu jabuku…�

Kod nas je cesto dolazila jedna posednuta, iz koje je bes povikao: “Sta vi mene samo kupusom hranite? Hocu kobasice! Meso hocu!” Koliko je bilo nase cudjenje, kada je ne za dugo do praznika Preobrazenja, u vreme kada Crkva jos ne blagoslovi da se u ishrani upotrebljavaju jabuke iz nove berbe, bes povikao: “Necu kobasice! Hocu jabuke!”

Svaka je ispovest drugacija

Jednom je bes ustima jedne bolesnice ispricao, kako je neki svestenik ispovedao narod: “Samo su mu nekoliko reci rekli i on vec stavlja epitrahilj. Gotovo! Ne dozvoljava da se navede nijedan greh! A desava se da istovremeno dvoje-troje se ispovedaju pod epitrahiljem”.

Strah za nepriajtelje

U jednoj sobi je na zidu bilo okaceno mnogo fotografija staraca i blagocestivih podviznika. Kada je u sobu usla duhovno bolesna, ugledavsi ih, izgubila je svest.

O domacim zivotinjama

Jedna vernica mi je u prisustvu jedne posednute zene pricala kako joj je uginula stara macka:

• I sta? Jesi li plakala? – progovorio je bes.

• Ne! radovala sam se i odmarala – odazivajuci se rekla je zena.

• Uzalud –vikao je bes. – Trebalo bi plakati zbog macke.

Slucaj s mackom

Ne zelim nista da komentarisem samo pisem cinjenice. Jos dok sam bio mirjanin posetio sam sa svojim drugom, djakonom V., majku Mariju Starorusku. Ne secam se da li je to bio prvi ili drugi put. Razgovarali smo s majkom u njenoj maloj, samo kandilima osvecenoj keliji. Sedamdesetogodisnja majka je od detinjstva bila slepa. Razgovor se vodio na divanu, u polumraku. Otac V. je starici postavljao pitanja koja su se ticala njega samog, a ja sam razmisljao, “vareci� to sto je majka govorila. I odjednom se desilo sledece: u sobi se pojavila macka. Tacnije, neko nevidljiv ju je privukao. Zivotinja se izbezumila od straha. Neko ju je odgurao na cilim, gde se majka obicno molila, i iscedio kao tubu! Zivotinja je odmah pobegla, a na cilimu je ostala gomilica…)

Da su to duhovi zlobe, bilo je jasno cak i nama koji imamo malo iskustva u duhovnom zivotu.

Presedan

Jedna eparhijalna uprava je u pozoristu organizovala smotru pravoslavnih filmova. Besi su bili veoma zadovoljni:

• Prija nam, - radovali su se oni, - sto ste posetili nase staniste, i svu nasu prljavstinu pokupili svojim rasama.

Besima se svidja kada crkvena uprava organizuje bankete. Jednom svesteniku koji je vodio veoma strog zivot, besi su govorili kroz bolesnicu:

• Podji i samo malo posedi. Ti ne pijes i ne jedes, samo malo ostani – mi cemo se i tome radovati!

Iako se ucesnici tih skupova i krste i mole, neprijatelj se ipak raduje: svojim prisustvom na takvim mestima svestenosluzitelji kao da uzakonjuju njihovo postojanje.

O ikonama

Razgledajuci ikone Svetitelja, koje su naslikali slikari, rekao sam: “Slava Bogu! Sada ce se vernici moliti tim Svetiteljima”. Tog momenta je bes odreagovao: “Kada slikari ne bi svoje ikone prodavali skupo, vec kad bi naplacivali samo trud, tada bi se svi Sveti molili za njih”.

Drugi put sam jednom posednutom pokazivao fotografiju ikona, na sta je bes rekao: “Mi gledamo s koje ikone je napravljena fotografija – narocito ne volimo fotografije cudotvornih i starih namalanih ikona. Vazno je i ko je napravio snimak i da li je dobijen Blagoslov za to…â€?

Raduj se, jer olaksavas nase teskoce na putu spasenja. Raduj se, brza pomocnice onih koji ti pribegavaju. Raduj se, svih tuznih blaga utesiteljko.

Akatist Svetoj Blazenoj Kseniji Peterburskoj

Od davnina su se pravoslavni u Rusiji obracali za pomoc i zastupnistvo Bozijim Ugodnicima, nasim zastupnicima pred Gospodom. Voleli su da idu i na poklonicka putovanja u Sveta mesta. Cesto su u molitvama davali i zavete, govoreci: “Ako Gospod pomogne, poseticu…” I odlazili bi peske u Sarov, Kijev, u Svetu Zemlju… Danas se retko ide peske, vise se putuje. I ta putovanja su cesto zabavno-turistickog karaktera, bez molitvenog podviga, ali i ona naravno donose korist.

Vernici nekad pitaju: a zasto da putujemo? Svetitelji cuju nase molitve!

To je tacno, medjutim kada se molimo na mestima podviga i upokojenja Bozijih Ugodnika, kada prilazimo grobu sa njihovim Mostima, njihova blizina postaje realnija, i bolje se oseca. Pored toga na tim mestima se cesto nalaze i isceliteljski izvori ili druge Svetinje.

Takvih mesta u Rusiji ima mnogo – to su na severo-zapadu Pecora, Pjuhtica, Valaam, Jovanovski manastir na Karpovke, u Petrogradu, gde se nalazi i kapela Svete Blazene Ksenije. Ima i malo poznatih, zapustenih kutaka.

Na primer, potpuno su razruseni manastir “Nikandrova pustinja�, Kripeckij manastir ili Maljski. Ljudi se isceljuju na izvorima u ovim zadivljujucim mestima.

Pricali su o pokojnom ocu Vasiliju iz Starog Izborska. Bolest ga je prikovala za postelju i nije mogao da sluzi. Posle odlaska u Nikandrovu pustinju i kupanja na tamosnjim izvorima, on se u potpunosti izlecio.

Mogu nesto da ispricam i iz svog iskustva. Za vreme drugog obretenija Mostiju Prepodobnog Serafima Sarovskog imao sam srecu da putujem sa grupom hodocasnika u Petrograd. U to vreme sam imao jako pogorsanje tromboze dubokih vena. S naporom sam se kretao zbog oteklina, sa zavojima na nogama. Posle putovanja, koje je sa medicinske tacke gledista bila bezumlje, ja sam skinuo zavoje i cele godine nije bilo nikakvih znaka bolesti. Tog puta smo posetili i manastir na Karpovki, i kapelu Blazene Ksenije, i Lavru, gde su se nalazile Mosti Prepodobnog. Svuda su se sluzili molebani. Ko mi je od Bozijih Ugodnika pomogao? Svi.

Neprijatelj, prirodno, ometa hodocasca. Ona ne prolaze bez iskusenja. Evo samo jednog primera. Bolesnica je resila da poseti Pjuhotnicu, i okupa na izvoru Majke Bozije, i na sred puta ju je zaboleo stomak, i ona se, uplasivsi se, vratila nazad. Bes je rekao: “Ih, umislila je pa sam joj ja to poslao!” - vidimo da joj je to iskusenje bilo pusteno zbog toga sto je posla bez Blagoslova i molitve svestenika.

Ko se ne seca zadivljujucih slucajeva Bozije pomoci u nasim divnim manastirima? Ali Trojice-Sergejeva Lavra s Mostima utesitelja i molitvenika cele Rusije Prepodobnog Sergeja se nalazi na posebnom mestu. Ona je jedno od najomiljenijih poklonickih mesta u nasem narodu.

Zelim da ispricam jos jedan slucaj iz svog zivota, u nadi da ce doneti koristi drugima. Kao sto sam vec rekao, ja sam u veru usao kasno, kada mi je bilo 30 godina . U to vreme sam imao jaku naviku za cigare. Pusio sam davno i mnogo. Posle obracenja Bogu ta strast je nestala: nisam pusio, a nisam ni zeleo, sto mi je veoma pomoglo, - pocni i sam baci duvan, potrudi se u borbi sa strascu i u njoj ces steci iskustvo. Predajuci se neprijateljskom savetu, ja sam skoro na silu zabranio sebi da zapalim cigaretu… Rezultat je bio neocekivan: bez cigaretnog papira vise nisam mogao ni da se krecem, ni da radim. Iako nikada nisam pusio! Kako sam se samo mucio i sta sve nisam preduzimao – ali je sve bilo beskorisno. Uninije je obuzelo moju dusu, savest me je strasno uznemiravala, a ja nisam nalazio izlaz. “Jednom si poceo, i sad ne mozes da ostavis!� – cuo sam od svoje sestre. Od tih reci sam osetio takve adske dubine, da sam strmoglavce otisao u Lavru. Tamo sam pavsi na kolena pored groba Prepodobnog, zavapio celim svojim bicem. I osetio sam: moja molitva je uslisena! Zatim sam stajao na molebanu i suze radosnice i zahvalnosti su kao potoci isticale iz ociju.

Od tada vise ne pusim, ali zaista shvatam da sam slab i nemocan, i da sam po sebi ne mogu nista…

A cudesa pored ikona! Pa njih je nemoguce prebrojati! Znaci sredstava za isceljenje imamo dovoljno, ali da li smo spremni da se koristimo njima?

“…Ikoni “Dostojno jestâ€? su dolazili da se poklone i ljudi koji su stradali od necistih duhova. Prvi put sam se susreo sa takvim ljudima uvece 10. novembra 1987. Godine, kada je otac Sava (atinski jeromonah, koji je citao molitve za posednute) doveo u hram te ljude: muskarce, zene, devojke, decu – da bi se poklonili ikoni. Mene su takodje zamolili da budem pored ikone, i doneli su mi epitrahilj i Krst. Prisao je otac Sava, celivao Lik, zamolili su i policiju za pomoc, a narod su zamolili da priceka da bi se bolesni poklonili. Oni su poceli da prilaze, ali ne prisavsi ni na 7-8 metara, pocinjali bi da vicu i da se grce, potpuno menjajuci svoj lik – lice im je dobijalo strasan izraz i glas im je bio promenjen. Nekoliko tesko bolesnih ni petoro policajaca nisu mogli da dovuku do ikone, jer su dobijali snagu i lako su se otimali, razbijajuci policajce, kao decu. Cela crkva se molila videvsi to. Besi su vapili: “Ni za sto ka Mariji! Pre zelim da odem u ad nego Njoj da se poklonim!” - psovali su Je, pljuvali na ikonu, proklinjuci taj dan kad je Ona zacela Plod u Svojoj Utrobi. A jedan od njih je vikao: “Marija! Tvog Sina sam ja mucio! Ja sam ga zakucao klincima! Ja sam uzbunio sve protiv Njega!” - ulozili smo ogromne napore kako bi oni celivali ikonu. Ali najsurovija od bolesnica se otela i trcala prema mojoj strani ispustajuci divlje krike, spremna, cini se da rastrgne sve sto bi joj se naslo na putu. Malo sam razmislio i ogradih je krsnim znakom – ona je stala kao ukopana, i pocela da me moli da je ponovo osenim krsnim znakom sto sam i ucinio, pritom sve vreme citajuci molitve. Tada je ona pocela da me vredja da je nisam osenio kako treba i uhvatila je moju ruku s Krstom, prigovarajuci: “Zar ne vidis rogove? Udaraj po rogovima! Evo ovako!” – i pocela je iz sve snage da se udara po glavi. A druga je zatim uzela Krst u zube i pocela kao ranjena zver da grize metal. Medju njima je bilo i dece, pri cemu je svako od njih drzalo po nekoliko ljudi. Posle molitvi i suza sve se utisalo i zahvaljivali su Presvetoj.

12. novembra je otac Sava ponovo doveo bolesne. Ali sam mu ja ovoga puta predlozio da ih pre svega odvede do ikone i procita nad njima zaklinjuce molitve, s cim se on slozio. Tada su zamolili jeromonaha oca D. , Svetogorca, da on procita te molitve. On je uzeo Trebnik s molitvama, epitrahilj i Krst, kao i ja, a bolesne, kojih je bilo 15, su zamolili da predju na sredinu crkve. Otac D. nije uspeo ni usta da otvori kako bi rekao: “Blagosloven Bog nas…”, kada je pocelo nesto uzasno nalik riku mnogih divljih zveri, kojem je odjednom prikljucena elektricna struja, ili bolje je reci poceo je rat izmedju Carstva Bozijeg i carstva tame i zla. Posednuti su se valjali, grcevito se previjali, vikali iz sveg glasa. Nad svakim od njih je bilo po nekoliko ljudi koji su ih drzali. Svi ljudi koji su se tada nalazili u hramu su klekli na kolena, videci mucenja sebi slicnih, usrdno se molili, i ne zaleci suza pevali: “Gospode pomiluj!”, “Dostojno jest…” i druge tropare i molitve. Ja sam izabrao decu, a njih je bilo troje: dve devojcice-bliznakinje i decak. Citao sam razne molitve koje su mi padale na pamet, i ogradjivao ih Krstom, a oni su odskakali od Krsta, kao od ognja, i tako se otimali da su ih drzali za ruke i noge. Devojcicama-bliznakinjama je bilo po dvanaest godina, i one su se mucile zbog krivice roditelja, jer kada su imale samo 15 dana, roditelji su ih ne docekavsi molitve crkve po isteku 40 dana posle rodjenja dece, otisli na plazu na more i tamo gde je sve sto se radi gresno (mislim na plazu), bes je bez muke usao u njih, zgrcivsi ih, ali su one posle dugogodisnjih napora i molitvi pocele da hodaju normalno, ali se nisu u potpunosti oslobodili dejstva lukavog.

Nismo jos uspeli da umirimo decu, kad dovode mladu devojku, koja sva drhti, skrguce zubima. Pitao sam njene rodjake za njeno ime, prekrio je epitrahiljem i citajuci molitve krstio nju i decu redom. Kad su se deca umirila, utisala se i devojka. Devojcini rodjaci su bili u nedoumici, jer se to njoj desilo prvi put prilikom poklonjenja ikoni, a ona je udata i njen muz je bio sa njom, ali su uzroci posednutosti nepoznati. Medjutim tada je jedna od posednutih pocela da vice da se ta devojka nikada nije ispovedila pa je zato bes usao u nju. Posle se pokazalo da se ona zaista nikada nije kajala, a bavila se gatanjem sa gledanjem u ogledalo. O.D. zavrsava citanje zaklinjucih molitvi, i umiruju se i oni “najbesnijiâ€? koji su dopali njemu i ocu Savi. Bolesnici ustaju, ciste se od prasine, a zatim – klanjaju se Bogomajci. Uzimamo svakoga za ruku i privodimo ikoni. Neki od njih se bez velikih teskoca poklanjaju i odlaze, a drugi opet pocinju da vicu i bacaju se, psujuci Svetinju, ne zaboravljajuci ni nas, zeleci da nam se osvete. Samo sto su ti ljudi napustili hram, kada se sa ulice kroz bocna vrata zacuo krik – dosla je jos jedna posednuta zena. Opet smo otac D. i ja uzeli svoje oruzje i poceli da citamo molitve na sredini crkve. Ona je pocela da vice, vredja, a oko nas je vec bilo mnogo duhovnika i stotine vernika. Cela crkva je opet zapevala: “Gospodi pomiluj!” i tropare, a ona vice: “Necu izaci ni onda ako me ozezete postom!” kada sam joj prineo Krst, ona je vikala: “Nosi to! Smrdi! Gubim dah!” Kada se pevao tropar Svetitelju, bes je molio da se brze zavrsi tropar, jer nije podnosio tog Starca. Ali se i ta zena posle truda i molitvi cele crkve umirila i poklonila Bogomajciâ€?.

Postoji jos jedno cudno pitanje, koje mi cesto postavljaju:�Da li ima mnogo koristi od vasih molebana za bolesne?� ja ne znam koji jedinicama da izmerim molitveno opstenje sa Gospodom, Majkom Bozijom, Svetima, ali shvatam sta oni ocekuju od mene: konkretan odgovor – da li skuplja “dara nego maslo�? da li treba drzati te molebane?

Ne tako davno sam razgovarao sa zenom koja je pocela da posecuje nase molebane, posle prestanka citanja (iz zdravstvenih razloga) molitvi oca Adrijana iz Pskovo-Pecerskog manastira.

• Da li vam pomaze moleban?

Ona me je pogledala kao da sam bubnuo neku glupost:

• Kako da ne! samo da ste me videli pre nekoliko godina! Nisam mogla da stojim u hramu, padala sam I veliki deo Sluzbe sam provodila na podu. Gospod bi mi pomogao da se u potpunosti iscelim! Dao bi mi trpljenje I smirenje!

Bolesni o tim stvarima cesto zaboravljaju, ne radeci na sebi, potpuno se uzadju u molebane. Zvuci mozad cudno, ali mene sada ne raduju brza isceljenja. Cesto dolaze ljudi I zahvaljuju sto im je kako oni kazu “prosla� ruka ili noga to jest posle kropljenja Svetom vodom, pomazivanja osvecenim uljem, prinosenjem bolnom mestu Mostiju Bozijih Ugodnika nestalo je to, sto ih je mucilo I donosilo im stradanja. U glasu tih ljudi se moze primetiti zadivljenost, cak I ushicenje, ali brzo izbavljenje od bolesti retko menja njihov zivot I ispravlja ih na bolje. Zahvalnost pripada ocu, a Boga se ni ne sete.

Nedavno su kod mene u hram doveli mladu zenu – nju su, kako sada kazu, “unistili� na pijaci, gde ona sad trguje. Nije mogla da stoji u hramu, potpuno je bila iscrpljena, I ona je histericno ridala. Pravovremena “obrada� (prinosenje Svetih Mostiju, pomazivanje osvecenim jelejem I kropljenje Svetom vodom) je u zeni izazvalo veoma snazno povracanje, neki crni ugrusak, velicine nevelike loptice je izasao iz njenih usta. Posle molitve je iskocila jos jedna mala zmija, duga 15cm. Ali posle ovog olaksanja bolesnica je prestala da odlazi u hram, ponovo se u potpunosti okrenuvsi trgovini. To se nece dobro zavrsiti…

Druga je stvar kada bolesni upornim trudom, uz Boziju pomoc, postizu odredjene rezultate. Koliko onda biva radosti! Jednom sam ukoravao jednu bolesnicu, a ona se cudila:�Zar vi oce ozbiljno ne vidite kako smo se mi izmenili? Niko ne moze da nas prepozna!� ta saradnja coveka I Boga nad gresnom dusom je tako interesantna!

…Baba I deda su doveli u hram dete od cetiri godine. Devojcica je potpuno uznemirena, ne spava nocima, slabo jede… Zamarala je starce, koji je vaspitavaju. Mama je u internatu pod strogim rezimom, a otac je sebi nasao drugu zenu. Devojcicu su na moj savet poceli cesto da pricescuju, pomazuju osvecenim jelejem, poje Svetom vodicom I prestali su da ukljucuju televizor. Dvaputa su je dovodili na moleban. Dete se posle toga prosto nije moglo prepoznati: san I apetit su se normalizovali, cudljivost je prestala.

Kod dece su primeceni veoma dobri rezultati posle molebana. Samo mi je zao sto roditelji ne shvataju uvek da je deci u porodici potrebna posebna duhovna situacija, I posebno pravoslavno vaspitanje uz cvrsto uveravanje u ispravnost nase vere, u njenu lepotu I istinitost.

…Jednom nam je dosao muskarac od svojih 45 godina izdaleka, s Urala. Zbunjeno je molio:�Proverite me oce, veoma sam bolestan, a vi kazu mozete da kazete – da li mi je potrebna molitva za posednute ili ne?�

• A sta vi mislite?

• Ne znam. A sta je to u stvari?

Prinosim mu Mosti, I odjednom njegov stomak pocinje strasno da se nadima ? pocinje da drhti, kao da neko udara u njemu. On me zacudjeno gleda I pokazujuci prstom na stomak, pita:

• Sta je to?

• Bes. Ovo je – Svetinja (pokazujem mu kutijice sa Mostima), a ovde je – on.

• Kakav je?

• Sutra cu videti. I sta je “otcitka�, I ko sedi…

Posle subotnjeg molebana, na kojem ga je bukvalno iscrpeo od povracanja, mnogo toga mu se razjasnilo I postalo jasno. Otisao je kao sasvim drugi covek – ne onakav kakav je dosao: to sto je morao da iskusi I prezivi je u korenu izmenilo njegovo shvatanje zivota. A imao je necastivog duha “hipopotam (nilski konj)� koji je u njemu bio odavno.

Ko god je dolazio na molebane dugo vremena posle ne moze da ih zaboravi. Utisak je toliko snazan, da neki svestenici ne savetuju da se posecuje hram, bojeci se za svoja duhovna ceda. Samo mislim da oni . Vreme je danas veoma surovo, I mi smo obavezni da budemo spremni za hrabre duhovne borbe. Od njih se zahteva znanje I veliko iskustvo u duhovnoj borbi, koja u nasa poslednja vremena dobija zloslutan priznak.

Molebani su veoma potrebni. Ja u to uopste ne sumnjam. Ja I bratija naseg hrama smo neprekidno svedoci ljubavi I pomoci koju Gospod salje Svojim ljudima. Pomoc je raznolika I zadivljujuca. “Gospode, kako si Milostiv nama gresnima!� – dalje ne mogu nista da kazem, jer dusu obuzima trepet, I celo lice mi biva obliveno suzama srece.

Najvaznije cudo je – naravno, covekov prilaz Gospodu. Covek, koji cak nije mislio o Bogu dok nije prestupio prag hrama, I koji je imao potpuno nejasnu predstavu o veri, cesto je sa uverenoscu mogao da kaze samo jedno:�Ja sam krsten�. Ali odjednom mu se lice ozaruje: dolazim u hram ne samo zato da upalim svecu… I evo vec – prva ispovest, prve suze ciscenja, prvo Pricesce… “I radost, sto si sad takodje Bozija�, kako se izrazila jedna zena.

Misli s povodom

(Iz belezaka)

Ako osecas slabost, bilo bi dobro da se proveri da li posednut. Naravno, ukoliko lekari ne mogu da otkriju nikakvu bolest. U vecini slucajeva bes ce obavezno pokazati. Nekome ce se zavrteti u glavi, neko ce se onesvestiti.

* * *

Obicno bolest postepeno, s vremenom slabi u coveku. Treba samo izmeniti zivot po veri I Hristovim zapovestima, primajuci sa strahopostovanjem Bogodarovane Svetinje.

* * *

Da li djavo I sada iskusava coveka kao sto iskusavao Evu I Adama?

“Braco! Budite uvek na strazi svojih misli I svog srca; djavo I danas iskusava svakog coveka, koji se trudi da zivi blagocetsivo, bogougodno, narocito kada covek radi blagocestiva dela I na sve nacine se trudi da zadobije od srca veru u Gospoda�. (Sveti Jovan Kronstatski)

* * *

Monah Svetogorske pustinje Martirije je voleo antifone posvecene Hristovim Stradanjima na Veliki Petak I cesto ih je citao u svojoj keliji. On je svojim satajnicima govorio, da duhovi tame drhcu od tih antifona, da su oni za njih – ostri mac I da je on sam vise puta bio proganjan od njih zbog citanja.

* * *

Pad zlih duhova je tako veliki I strasan, njihova zla dela u Carstvu Bozijem su tako pagubna, da oni sami nikada ne mogu da se pokaju, I zato ih nesumnjivo ocekuju vecne muke u adu, zajedno sa nepokajanim gresnicima.Sveto Pismo sasvim odredjeno kaze, da ce im Gospod Bog suditi u veliki dan Svog Drugog I Slavnog Dolaska, posle cega ce se muciti u adu u vekove vekova.

* * *

Mnogi se zavaravaju polazuci nadu samo na molitvu za isterivanje necistih duhova. Ona ima veliki znacaj, ali nema svoju snagu bez ispravljanja nacina zivota. Kako kaze Jevandjelje, jedan zli duh moze da izadje, a seda, da udju (Mt.12, 43-45). To se desava onda kada covek nastavlja da bez straha narusava zapovesti, kad ne ide u Crkvu, ne ispoveda se, ne pricescuje, zaboravljajuci da van Crkve nema spasenja.

* * *

Medju samim svestenicima koji citaju zaklinjuce molitve postoji razlika: onu strast koju je on pobedio tog besa moze i da istera.

* * *

Da li je vlast zlih duhova na ljudima bezgranicna? Ne. zli duhovi mogu da nanose stete ljudima samo onoliko koliko Gospod dopusti. I nad zivotinjama nemaju nikakvu vlast, ukoliko to nije po Volji Bozijoj.

* * *

Besi bi, po njima svojstvenoj zlobi, mogli za nekoliko minuta da pogube ceo ljudski rod, ali im Gospod ne dopusta. Njegovoj Drzavi se, kako je pisao Sveti Pravedni Jovan Kronstatski, povinuje celo tamno satansko carstvo.

* * *

Zacudjujuce je to, da svestenstvo, koje ne shvata mnogo od toga sta se desava okolo, nikada nece pitati, niti saznati, sta treba raditi da bi se izbavilo od ove ili one napasti. Da li tome smeta profesionalna sujeta? Covek ne moze i ne treba sve da obuhvati! Moj pokojni nastojatelj, otac Evgenije, Carstvo mu nebesko, je govorio:

- Ako oce u crkvi vidis coveka sa talantom – nemoj da mu pozavidis, vec zablagodari Gospodu, kako je ukrasio Svoje sluzitelje i podelio im razlicite darove: jednom jedan, drugom – drugi. Bio je u pravu mudri starac – svestenik, koji je prosao logor i deportovanja. Treba uvek da se radujemo, a ne da zavidimo.

* * *

-Kako ste vi zadobili takvu mudrost i rasudjivanje? – pitali su jednog starca.

• Sve sam pitao, birao korisno – i eto tako sam skupio, - odgovorio je starac.

I mi treba tako da radimo. Covek radi korisno saobrazno Ocima Crkve? – Primi. Zbunjen si – pitaj starce, pomoli se, obrati se Gospodu i ako ne nadjes utehu, odbaci. Do dobrog se ne dolazi lako, narocito kada se treba moliti i truditi. Gde treba smanjiti, a gde skratiti – mi se brzo saglasavamo.

* * *

Iskustvo pokazuje, da postoje tri vrste napada na svestenika koji cita zaklinjucu molitvu (ili na onoga koji pomaze pri citanju molebana):

• Dejstvo preko ljudi

• Diretktno besovsko dejstvo (kada bes zastrasuje)

• Raspaljivanjem strasti

Uopsteno, bes neprekidno razradjuje metode svog dejstva na zaklinatelja. Ne uspevsi u jednom, on smislja nesto drugo.

* * *
Broj duhovno bolesnih ce se svake godine povecavati, kao sto su predskazali Sveti Oci. Zato posebnu paznju treba obratiti na te ljude I potruditi se da im se pomogne. Jedinstvena pomoc nesrecnima su – molitve Gospodu, Majci Boziji I Njegovim Svetima, a takodje Tajinstva i Svetinje Pravoslavne Crkve.

Molitva koja se cita na pocetku dana za zastitu od djavola

Tebi, Bogu i Tvorcu mome, u Trojici Svetoj proslavljenom Ocu i Sinu, i Svetom Duhu, klanjam se i predajem dusu i telo moje i molim se: Ti me blagoslovi, Ti me pomiluj, i od svakog ovozemaljskog, djavolskog i telesnog zla izbavi. I daj mi da u miru, bez greha prozivim ovaj dan, u Slavu Tvoju, a na spasenje duse moje. Amin.

Molitva Gospodu za oprostaj, zastupnistvo i pomoc

U ruku Tvog prevelikog milosrdja, o Boze moj, predajem dusu i telo moje, osecanja i reci, savete i misli moje, dela moja i sva kretanja moje duse i tela. Moj pocetak i kraj, veru i zivot moj, tok i kraj zivota mojega, dan i cas izdisanja mog, prestavljenje moje, upokojenje duse i tela moga. Ti, o Svemilostivi Boze, ciju Blagost i Nezlobivost ne mogu da prevazidju ni svi gresi sveta, primi mene, od svih ljudi najgresnijeg, u ruku zastite Tvoje i izbavi od svakog zla, ocisti mnogobrojna bezakonja moja, podaj ispravljenje zlom i okajanom mojemu zivljenju i izbavljaj me od buducih teskih grehova, kako nicim ne bih povredio Tvoje covekoljublje. Njime pokrivaj moju nemoc od besova, strasti i zlih ljudi. Neprijateljima vidljivim i nevidljivim zapreti, rukovodeci me putem spasenja, dovedi me k Tebi, pristanistu mojem i zavrsetku zelja mojih. Daj mi koncinu hriscansku, mirnu, sacuvaj me od duhova zlobe, i na Strasnom Tvom Sudu, budi milostiv rabu Tvojem i prisajedini me sa desne strane zajedno sa Tvojim blagoslovenim ovcama, da zajedno s njima slavim Tebe, Tvorca moga, u vekove. Amin.

Zli dusi 3. DEO

• Cesce se ispovedati, narocito na pojedinacnoj ispovesti (cak bez Pricesca), i cesce se pricescivati Svetim tajnama, uz obaveznu pripremu za to.

• Strogo postovati postove i posne dane (sredu i petak)

• Vezbati se u smirenju preko neosudjivanja drugih, cesce traziti oprostaj i misliti o sebi kao o najgresnijem i poslednjem; smatrati da je Bog dopustio zlom duhu da udje zbog loseg zivota, i ni u kom slucaju ne kriviti nikoga za svoju duhovnu bolest i tim pre se ne obracati “babama� i magovima. Uopste, treba znati da je smirenje mocno sredstvo u borbi sa posednutoscu.

• Cesce prizivati ime Isusa Hrista, to jest izgovarati Isusovu molitvu:�Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnog� i osenjivati se krsnim znakom. To je najdostupniji lek za svakog hriscanina, nase Sveto nasledje ustanovljeno samim Gospodom Isusom Hristom. Krst, cak bez molitve, ima spasonosnu silu, kako je to moguce videti na primeru obracanja svestenomucenika Kiprijana u hriscanstvo. Samo se treba krstiti pravilno, sa strahopostovanjem, i ne zuriti.

• Svakodnevno uzimati na prazan stomak Krstovdansku vodicu s prosforom i u toku dana vodu od malog osvecenja (za zene – sem u dane prirodne necistoce). Uzimati pomalo i mazati bolna mesta osvecenim uljem: iz oltara, od sluzbe na litiji, od mostiju, od Cudotvornih ikona.

• Svakodnevno citati Jevandjelje, a narocito ona mesta gde se opisuje isterivanje zlih duhova i isceljenje posednutih od strane Gospoda, a takodje i Njegova stradanja; cesto ponavljati tekstove iz Svetog pisma i molitve, koje su krajnje neprijatne necistim duhovima, na primer, akatiste Arhistratigu Bozijem Mihailu i svetitelju Tihonu Zadonskom. Korisno je citati i Psaltir, uciti napamet neke tekstove iz Jevandjelja, kako bi se cesto vracali na njih u raznim okolnostima. (Poznat je slucaj da se nepismeni oslobodio necistog duha, samo sto je naucio da cita Psaltir). Treba takodje citati o isceljenjima od ikona i mostiju, iscitavati Zitija svetih, u kojima su opisana isecljenja od posednutosti.

• Stan treba kaditi tamjanom i kropiti Svetom vodom.

• Ici na hodocasca, kako bi se celivale Svetinje (Mosti, Cudotvorne Ikone); okupati se na Svetom izvoru (u Pocajevu, Pjuhtici i drugim mestima).

• Obracati se svestenicima (narocito onima koji vode podviznicki duhovni zivot), koji citaju molitve za posednute.

Ali je najvaznije – izmeniti svoj zivot po Jevandjelju, po Bozijoj Volji.

Ako se pred tobom pojavi prorok ili poznavalac snova, i ucini neko cudo, i zaista se desi to o cemu ti je govorio, i pritom ti kaze: Hajde za drugim bogovima, koje ti ne znas, da im sluzimo – tad ne slusaj reci tog proroka, jer te kroz njega iskusava Gospod Bog nas, da bi saznao da li ljubis Gospoda Boga svoga.

Peta Knjiga Mojsijeva (Ponovljeni zakoni) - 13:1-5

Djavo nas sablaznjava kako bismo se protivili Bozijem zakonu, sto se projavljuje i u zelji za dobijanje isceljenja magijskim, vracarskim delima. Ti, koji “isceljuju� na taj nacin – paganski zreci, magovi, samani – su uvek izazivali prirodan strah. Za njih se u Starozavetnom zakonu kaze: “Ne treba da imas proricaca, gatara, vracara, bajaca, prizivaca duhova, madjionicara i pitaca mrtvih, jer je pred Gospodom mrzak svaki onaj koji to radi� (Utor. 18:10-12). Kazna za takva dela je ista kao za lopove i ubice. I to nije slucajno.

Covek je po zamisli Tvorcevoj, bio tacka koja spaja gornji svet svetlih duhova i materijalni kosmos. Raskinuvsi savez sa Bogom, covek je odlucen od opstenja sa svetom svetlih duhova. “Svetli duhovi su se uklonili od opstenja sa covekom, kao nedostojnim takvog, a pali duhovi, ubacivsi u nas svoj pad su se pomesali s nama, i kako bi nas sto sigurnije drzali u zarobljenistvu, trude se da prikriju i sebe i svoje ciljeve� (Sveti Ignjatije Brjancaninov)

Teznja da se u sebi razviju bilo koje prirodne sposobnosti mimo Hrista, i ne radi sluzenja Crkvi, vec radi “prosirivanja� svog saznanja, izrazavanja svoje sujete – je skupljanje drva i suvih grana za vecni geenski oganj, u koji ce biti baceno “svaka loza, koju Otac (Nebeski) nije nasadio� (Jn. 15:5). “Ko nije sa mnom, protiv mene je; i koji ne sabira sa mnom, rasipa� ( ? t. 12:30). To je pravedno u odnosu na telesne i dusevne covekove sposobnosti.

Ali je narocito opasno pokusavati razvijati u sebi takozvane duhovne sposobnosti, sposobnosti palog ljudskog duha, koji je pomesan sa necistim duhovima i deluje suprotno Duhu Svetom. Sva “duhovna dostignuca� van Pravoslavlja, koja nisu zasnovana na dubokom pokajanju i svesti o svojoj slabosti, bez samoraspeca su – direktno sluzenje satani. To delo je pogubno za onoga ko se njime bavi; ono daje izvanredan pristup dusi onih, koji lakomisleno ili zlomisleno pribegavaju magijskim metodama. To se odnosi i na isceljenje.

Demon i njegov sluga – vracar (ili kako se jos naziva mag, ekstrasens, narodni iscelitelj) ne moze, buduci covekoubica i lisen zivota, pomagati ljudima. “Lopov ne dolazi za drugo nego da ukrade i zakolje i upropasti� (Jn. 10:10). Nasi preci su zadivljujuce tacno nazivali tu tamu zlih duhova recju “nezivot�. Djavo ne zeli i ne moze da umanji kolicinu zla u tom svetu – on, lopov celog sveta, “zivi� samo za laz i unistenje Bozijeg sveta. A najvise od svega za – unistenje ljudske duse. Njegova vlast je – vlast manipulacije i razdvajanja, cime imitira njemu nedostupnu bozansku sposobnost za stvaranje.

(Nama, koji zivimo u zemlji, u kojoj je Boziji zakon odbacen bezmalo ceo vek i izabran zakon zlih duhova, vidimo u potpunosti plodove tog izbora – potpuno nestajanje zivota.)

Demoni u nama seju mnogobrojne strasti, koje nas cine mrskim Bogu, a zatim se hrane zivotnom energijom svojih zrtava. Na to je upozoravao Sveti apostol Petar: “Budite trezveni i bdite, jer suparnik vas, djavo, kao lav ricuci hodi i trazi koga da prozdere� (1 Petr. 5:8).

Jedna vracara, kojoj je taj “dar� dobila kao nasledje od majke, je pricala da su je jednom zamolili da skine bradavice jednom coveku. Ona je to lako uradila. Ali sledeceg dana je kod nje dosla zena “isceljenog� – sada su njene ruke bile sve u bradavicama. Pokazalo se da je posle odlaska “isceliteljke� ta zena pomela pod, i to je bilo dovoljno da bolest – koja nije bila unistena, vec ostala u svetu i umnozena od magijskih zaklinjanja – predje na nju.

Ovaj jednostavan primer razotkriva opstu semu bezzakonitog delovanja zlih duhova: delimicno poboljsanje necega, do koga se dolazi prosto i bezbolno, se placa ili na racun drugog coveka, ili na racun povrede svojih po pravilu vaznijih delova tela, a sto je najvaznije – u svakom slucaju na racun svoje sopstvene duse, po cenu vecnih muka, u poredjenju s kojima su bilo kakva zemaljska stradanja nistavna…

Satanine sluge nam ne mogu pomoci. To, sto svi ti “trudbenici nevidljivog fronta�: profesionalni gatari, astrolozi, hiromanti, numerolozi, teosofi iz drustva Blavatske, kabalisti, antroposofi, spiritisti, astralni putnici i misticari, medijumi, jogini, sledbenici Rerihova, lekari bioenergeticari, ritualni koderi, samani, magovi, predstavnici bele, crne i drugih magija – “jedne gore list�, oni sami potvrdjuju u svojim mnogobrojnim javnim nastupima.

Tako, poznati Jurij Tarasov u clanku naslovljenom “Ja – “mag cetvrtog pokolenja�, je u potpunosti objasnio:

• Meni je uspelo da vidim – pocinje razgovor novinar – da ste vi vracali nad bolesnikom od osteohondroze uz pomoc vaseg biopolja, manuelne terapije i psihoterapije. Sve je to nasiroko poznato. Znamo za neke predstavnike alternativne medicine kao sto su na primer Dzuna, Kaspirovski. A vi ste jedan od njih? U cemu se sastoji vracanje?

• Odgovor je u vasem pitanju. Zasto ja sebe ne nazivam ekstrasensom? Zato sto ekstrasens zna da radi samo desetinu onoga cime vlada jedan mag. Isto je moguce reci za hipnotizere, vracare, psihoterapeute…svaki od tih pravaca je samo vrh ledenog brega.

Receno je potpuno otvoreno: vrh ledenog brega, cija je osnova u preispodnji . Ali mi ne zelimo tamo, mi zelimo da dospemo u raj…

IZ BELEZAKA

Besovske smicalice

Posmatrao sam jednom kako se pre pocetka Bogosluzenja oko jedne posednute zene skupila grupa vernika. Prisao sam im. Pokazalo se da vernici postavljaju pitanja zlom duhu, i on im je sa zadovoljstvom odgovarao, pri cemu dovoljno tiho i brzo. Ja sam prekinuo tu “predstavu�, objasnjavajuci vernicima da se zlom duhu kao prvom klevetniku ne sme verovati, i samo ga iskusni svestenik moze ispitivati i davati tacnu ocenu njegovih reci. U datom slucaju cilj svih odgovora neprijatelja se svodio na to da:1) izazove neprijateljstvo; 2) okleveta nevine; 3) okrivi magove za sve, a ne sebe, zaboravljajuci da nista ne biva bez Bozijeg dopustenja za nase grehe; 4) unese strah da je beskorisno kajati se, jer se i tako i tako nece dobiti oprostaj grehova; 5) navede na roptanje, kako bi ljude lisili vecne nagrade za prterpljene nevolje i bolesti.

Svetlo lice

Jednom svesteniku je zli duh kroz posednutu zenu rekao sa mrznjom:�Ja sam odavno prestao da se druzim s tobom. Ti, ako i pogresis – kajes se, i tvoje lice opet postaje svetlo�.

O automobilima

• Ucini greh, - predlagao je zli duh svesteniku.

• Kakav? – zainteresovao se ovaj.

• Kupi automobil .(Onda su svi svestenici gresni, a Bog je dao coveku um da napravi auto da mu koristi)

Osveceni pojas

Dosao sam u oltar gde je bio jedan svestenik, ciji je oltarnik bio posednut (Ja ne verujem da djavo uopste moze da udje u oltar – Svetinju nad svetinjama – to bog ne dopusta) . U oltaru su se nalazili pojasevi s natpisom:�Ziv uz Boziju pomoc…�Zli duh mi se obratio ustima oltarnika:�Vidis ove pojaseve? Ja ih se sada ne bojim, jer nisu osveceni"�

Drugi put sam, u prisustvu jedne druge duhovno bolesne osobe rekao da pojas treba da se osveti – i da ja mislim da ga stavim na Svetinju, da ga okacim na ikonu, a zatim stavim na Presto, i osvetim po cinu osvecenja svake stvari. “Ja necu nositi taj pojas i ne dozvoljavam da se stavlja�, - izjavio je zli duh.

Molitva za posednute radi novca

Kod mene je dosla jedna posednuta zena sa molbom da je blagoslovim da otputuje na molitvu za isterivanje zlih duhova negde daleko.Cuvsi od nje da svestenik za to uzima novac, ja je nisam blagoslovio. Tada je zli duh povikao kroz nju:�Blagoslovi je, blagoslovi je da otputuje! Neka izgubi vreme, novac i neka ucini jos grehova na putu�.

“Samo se nadaj…�

U jednom manastiru svestenik je naglas rekao:

“Zeleo bih da imam takav televizor, na kome bi se prikazivale samo svete stvari: emisije kako treba ziveti po volji Bozijoj, kako se spasti, kako ugoditi BOGU, kako pobediti svoje grehovne navike�. Necisti duh, koji se nalazio u posednutoj, nije mogao da izdrzi a da ne kaze:�Ih, sta si pozeleo! Samo se nadaj!�

O detaljnoj ispovesti

Duhovno bolesna zena se oko dva sata kajala na ispovesti. Duhovnik je sedeo i strpljivo slusao ispovest. Po zavrsenom ispovedanju grehova, duhovnik je procitao razresnu molitvu. Tada je zli duh ustima posednute kriknuo:�Sta si to uradio!? Ja sam se trudio i pisao njene grehe ceo zivot, a ti si za jedan sat obrisao celu moju hartiju!�

O osvecenju stana

Evo sta je ispricao arhimandrit Amvrosije (Jurasov):�Sluzio sam u parohiji, u Zarkom Jurevskog rejona, Ivanovske oblasti. Kod nas u kuhinji je radila jedna zena – Raisa iz Alatora. Ona je pricala da joj je muz bio pijanica, da je vikao i pravio izgrede. Raisa je pozvala svestenika, i on je osvetio kucu. Uvece se muz vracao s posla, zena ga je videla sa prozora i pomislila: da li ce osetiti da je kuca osvecena? Gleda a njega nema pa nema. I tako je proteklo skoro 15 minuta. Otvorila je vrata, i ugledala ga gde lezi u senu. Nije bio pijan, vec – trezan! “Sta tu radis? Ulazi u kucu!� – A on je odgovorio:�Ne mogu, za mene u toj kuci nema mesta�. – “Ma ulazi!� I on je cetvoronoske dopuzao do kuce. Dopuzavsi do stola, uzeo je radio i stavio ga na pod; ukljucio ga je, govoreci:�Hocu ovako da se utesim�. Raisa se zadivila uvidevsi koliko je velika sila osvecene kuce.

O duhovnim plocama

Ovo mi je ispricala