Nevidljivo ubistvo
Ala Lisec
Princip delovanja tzv. kontraceptivne spirale je abortivan. Stvar je u tome sto se pri koristenju spirale zacece ipak desava, u proseku cak nekoliko puta na godinu, kao sto pokazuju raniji testovi na trudnocu (beta HCG). Takodje, spirala ne dozvoljava detetu da se implantuje u maternicu, tako da ono najcesce umire u roku od devet dana. Ako se zacece dogodi dve sedmice pre pretpostavljenog dana pocetka menstruacije - a spirala detetu oduzima zivot najcesce u ovom periodu - zena ipak dobiva krvarenje te misli da nije bila trudna, mada je upravo obrnuto. No oduzeti detetu zivot nekoliko sedmica ranije ili kasnije je u stvari svejedno. Ponekad, u toku borbe za zivot, dete ipak uspeva da se unedri u maternicu i kod majke se prekida menstruacija. Spirala nastoji da izbaci dete iz maternice i nakon njegovog ulaska. Treba naglasiti da se ni u ovom slucaju ne sme raditi abortus! Treba znati da spirala ne izaziva rodjenje defektnog deteta.
OVČAR BANJA
Uz reč o manastiru Blagoveštenju potrebno je nešto kazati i o Ovčar Banji, koja mu jepripadala i koja je u neposrednoj blizini toga manastira.
Ovčar Banja nalazi se u najživopisnijoj klisuri Zapadne Srbije između planina Ovčara i Kablara, čije su strane okomite prema Zapadnoj Moravi, koja između njih protiče. Klisurom prolazi železnička pruga Čačak-Ovčar Banja-Požega, i autoput drugog reda Čačak-Ovčar Banja-Požega.
Pasivni Ateizam
Jerej Boban Milenkovic
- opasnost za Crkvu -
Pojam pasivni ateizam u sebi skriva paradoks svakodnevnog zivljenja vecine, formalno, vernog naroda. Ma koliko bio na prvi pogled nelogican i neprimetan, nepostojeci, pasivni ateizam ustvari predstavlja pojavu toliko primetnu da je mi svestenici kao problem u svom apostolskom radu i ne primecujemo, jer nas ona sa svih strana okruzuje bas kao i vazduh.
ObiÄ?no razmiÅ¡ljenje na neobiÄ?nom mestu..
GROBLJE - mesto gde covek grli nebo nosen vetrovima rasutog vina i jeleja. Strmo je i visoko gore iznad kuca scucureno na ledini iz koje izviru kosti. Da, kod drugih ljudi i naroda na takvim mestima izvire voda i poji zivot u ljudima, a samo kod nas izviru kosti ljudske. Gde god da zagrebes naidjes na njih, i one su zaista pravo pice kojim je opijen ovaj narod. Raspeti vetar na tom mestu kao da sapuce i navodi oca na sina u cudnoj igri gde potomci postaju ocevi svojih predaka; a njih je sve manje, bas kao i potomaka. Nema ko da ih prepozna i zapeva vjecnaja pamjat. Strse u nebo svojom bespomocnoscu pokazujuci da narod potomaka bez predaka nema sta da trazi na svetskoj pozornici spasenja.
POROK PUÅ ENJA - GREHOVNA NAVIKA
Sve mi je dozvoljeno, ali sve ne koristi;
sve mi je dozvoljeno, ali ne dam da ista ovlada mnome (1. Kor. 6, 12)
Velika je tiranija navike, i to toliko da se ona uvrstava u prirodnu potrebu, kaze sveti Jovan Zlatoust. U sadasnje vreme se zloupotreba duvana krajnje rasirila u nasoj pravoslavnoj otadzbini. Puse svi stalezi; puse i po kucama i na ulicama; vise se ne ustrucavaju da puse ni zene, pa cak ni mala deca. To se danas smatra nevinim zadovoljstvom. Ali, da li je to tacno?
IZ ŽITIJA SVETIH: Sv. JOVAN ZLATOUSTI
«Carica hoće da je budem kao mrtav; da ne vidim nepravde koje se Ä?ine; da ne Ä?ujem glasa tlaÄ?enih, plaÄ?ećih i ojaÄ‘enih; da ne izobliÄ?avam one koji greÅ¡e. Ali poÅ¡to sam ja episkom i meni je povereno staranje o duÅ¡ama, ja sam dužan nedremljivim okom motriti na sve, sasluÅ¡avati molbe svih, pouÄ?avati i upućivati sve, i izobliÄ?avati nepokajane. Jer ja znam da je sigurna propast: ne izobliÄ?avati bezakonje i ne opominjati bezakonike. Bojim se da se i na mene ne primene reÄ?i proroka Osije: SakriÅ¡e sveÅ¡tenici put Gospodnji (Os. 6,9) . Jer božanbstveni apostol nareÄ‘uje karati pred svima onoga koji greÅ¡i, da i drugi imaju strah (1 Tm.5,20). I on isti uÄ?i, govoreći: «Propovedaj reÄ?, nastoj u dobro vreme i u nevreme, pokraj, zapreti, umoli» (2 Tm.4,2).
MOJ PUT K BOGU I U CRKVU
Rodjen sam u verujucoj porodici – majka i baka su verovale u Boga. Rastao sam bez oca. Od skolskih dana me je interesovala filozofija i matematika. Vec u starijim razredima sam prestao da budem ateista. Citanje knjiga i razgovori sa prijateljima su neprekidno “podgrevali� u meni zelju da shvatim u sta verujem. Posle citanja knjiga indijske filozofije i joge pozeleo sam da dozivim snazno duhovno iskustvo. Neko vreme sam se, odista neregularno, bavio jogom. Medjutim, moje unutrasnje stanje me nije zadovoljavalo. Osecao sam izolovanost od okoline i bolesnu zatvorenost u sebe. Sve je to, sada znam, bilo bez Blagodati, a moze se reci i gore od toga.
Pogovor
Sve Å¡to je napisano u ovoj knjizi imalo je za cilj, da posetiocima OvÄ?arsko-kablarskih manastira kao i Ä?itaocu pruži jasnije i iscrpnije obaveÅ¡tenje o tim divnim naÅ¡im svetinjama; o njihovim žiteljima kao i o tamoÅ¡njim dogaÄ‘ajima, koji su se kroz istoriju odvijali. Njihova stradanja u periodu turskog ropstva, kao i za vreme raznih ratova, zbog duhovne i nacionalne uloge u naÅ¡em narodu koji su imali, potrebno je da se danas Å¡to viÅ¡e iznesu na svetlost dana danaÅ¡njim generacijama. Otuda je dobro da ponovimo istorijsko geslo: “Manastiri i krivo gudalo, to je srpski narod oÄ?uvalo”. Zato je naÅ¡ narod kroz svoju istoriju stalno obnavljao svoje poruÅ¡ene manastire i ljubomorno ih Ä?uvao i izvlaÄ?io iz zaborava. Jer, ukoliko smo kadri da svoje svetinje saÄ?uvamo, ne samo u svom pamćenju - to je malo - već i u svom postojanju, utoliko ćemo viÅ¡e biti kadri da saÄ?uvamo svoju veru, svoju nacionalnost i svoj identitet.
IzmeÄ‘u Prvog i Drugog svetskog rata OvÄ?arsko-kablarski manastiri bili su u vrlo teÅ¡kom stanju. Neke je, da ne propadnu, valjalo obnavljati. Druge je zapustele, kao Vaznesenje, Jovanje, Svetu Trojicu trebalo oživeti, a neke opet vaskrsavati iz mrtvih, to jest zidati ih na novom mestu, kao Preobraženje, ili na razvalinama starih temelja kao Uspenije, Ilinje, Voda Svetog Save (Savinje).
Vladika Nikolaj se, kao žiÄ?ki arhijerej svesrdno i požrtvovano prihvatio tog posla i uÄ?inio Å¡to je znao i koliko je mogao. A uÄ?inio je za kratko vreme, od 1936. do 1951., veoma mnogo, i to kako u OvÄ?aru tako i u ŽiÄ?i i drugim manastirima. Njegova obnova OvÄ?arsko-kablarskih manastira nije bila samo u obnavljanju i podizanju manastirskih zidova i graÄ‘evina, već u isto vreme naseljavanje u njih monaha i monahinja, koje je On harizmatiÄ?kim svojim darom regrutovao uglavnom iz BogomoljaÄ?kog pokreta. Tako je ova OvÄ?arsko-kablarska pustinja procvetala, ponovo oživila i progovorila jezikom jevanÄ‘elja i monaÅ¡kog podvižniÅ¡tva na spasenje svojih žitelja i celog srpskog naroda.
Radi svega toga trudili smo se, koliko smo bili u mogućnosti, da opiÅ¡emo ne samo te manastire kao graÄ‘evine, već i njihove poznatije žitelje i podvižnike, koji su, kao srpski monasi i monahinje, duhovni oci i matere prosijali svojim duhovnim životom u ovoj Srpskoj Svetoj Gori, ne samo u proÅ¡losti nego i u danaÅ¡nje vreme, i postaju nam primeri i putokazi u Ä?uvanju svoje vere i hrišćanskog življenja. Koliko smo u tome uspeli, to ostaje da Ä?itaoci i mlaÄ‘e generacije ocene, imajući pred sobom to vreme obnove i duhovne delatnosti od vladike Nikolaja do danas.
A u t o r
Arhimandtir Jovan Radosavljević
OVÄŒARSKO-KABLARSKI MANASTIRI
Monaški život i stradanja u XIX i XX veku
Recezenti
Protojerej Trajan Kojić
dr Slobodan Kostić
Lektura i korektura
Ljubiša Rajković
IzdavaÄ?i
Društvo za obnovu srbistike - Centar Priština
Narodna i univerzitetska bilioteka u Prištini
Za izdavaÄ?e
dr Slobodan Kostić
mr Jovan Ristić
Tiraž: 1000 primeraka
Å tampa
DD “Grafika”, Prizren
ISBN 66-7935-053-2
SIR - Katalogizacija u publikaciji
Narodna i univerzitetska bilioteka, Priština
726.7(497.11)(091)
RADOSAVLJEVIĆ, Jovan
OvÄ?arsko - kablarski manastiri: monaÅ¡ki život i stradanja u XIX i XX veku/ arhimandrit Jovan Radosavljević. - PriÅ¡tina: DruÅ¡tvo za obnovu srbistike: Narodna i univerzitetska biblioteka - PriÅ¡tina, 1998 (Prizren: DD “Grafika"). - 492 str.: ilustr.; 20 cm.
Tiraž 1000
ISBN 66-7935-253-2
0013848093
BIBLIOGRAFIJA
BIBLIOGRAFIJA
Dimitrije Bogdanovic, Istorija stare srpske književnosti , Beograd
Vlada V. Petkovic, Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda , Beograd, 1950.
Amfilohije Radovic, Sinaiti i njihov znacaj .
Vuk Karadžic , Danica , 1826.
V. Mošin, Rukopisi narodne biblioteke u Dablinu , Zagreb.
Rajko Veselinovic, Arsenije III Crnojevic u istoriji i književnosti , Beograd, 1949.
Svetozar Dušanic i Radomir Nikolic , Ovcarsko -kablarski manastiri , Ovcar Banja , 1978.
Panta Sreckovic , Srpska Sveta Gora, Pastir, Beograd, 1968.
Dr Gojko Subotic, Istorija umetnosti .
Joakim Vujic, Putešestvije po Srbiji II , Srpska književna zadruga, Beograd, 1902.
Jovan Gavrilovic , Recnik geografsko-statisticki Srbije , Beograd , 1846.
Prota Radomi Kreckovic, Manastir Nikolje pod Kablarom i njegovi znacatniji duhovnici , Sremski Karlovci, 1930.
Jovan Cvijic, Naselje i poreklo stanovništva , knj. 19.
S. Milutinovic, Istorija Srbije .
S iniša Paunovic, Duga , od 8. II 1975.
Milan �. Milicevic, Kneževina Srbija , Beograd, 1876.
Vasilije Markovic, Pravoslavno monaštvo i manastiri u Srednjovekovnoj Srbiji.
Glasnik srpskog ucenog društva, knj XVIII
Arhimandrit Serafim, Jovanjski letopis od 1938. do 1942 .
Episkop Nikolaj Velimirovic , Pisma iz Amerike .
dr Nikolaj Velimirovic, Žicki spomenik , ŽED, br. 1, Kragojevac, 1937.
Vuk Stefanovic Karadžic, Pocetak opisanija srpski namastira , Gradac, Cacak , 1991.
�urde Boškovic, Ivan Zdravkovic, Milutin Garašanin, Jovan Kovacevic, Spomenica kulture u Ovcarsko-kablarskoj klisuri i njenoj bližoj okolini , Gradac, Cacak, 1991.
Prof. Stanoje Stanojevic , Narodna enciklopedija , Zagreb, knj. I
Feliks Kanic, O Ovcarsko-kablarskim manastirima , Bec, 1860.
Dušanka Rankov ic, Ovcarsko-kablarsko cetverojevandelje iz zbirke prof. Alekse Ivica, (Zbornik za likovne umetnosti), Novi Sad, 1976.
Dušan Mitoševic, protojerej , Manastir Koporin, Zadužbina Despota Stevana Visokog iz 15. veka , Smederevo, 1972.
Iguman Rafailo Topalovic, Beleške u rukopisu .
Kazivanje ovcarskih i ljubostinjskih sestara, kao i sestara drugih manastira , posle rata.
Kazivanje g. Milete Trnavca, bivšeg šefa železnicke stanice u Kruševcu.
Mihailo Filipovic (Apolonije), Beleške i kazivanje .
Mihailo Valtrovic, Glasnik Srpskog ucenog društva , knj., XLVI, Beograd, 1878.
Milka Canak Medic , Blagoveštenje pod Kablarom, Ovcarski manastiri , Gradac, Cacak, 1991.
Radomir Stanic, Dva podviga u “vremena trudna i nužna”, Beograd, 1994.
Svetlana Pejic i Blagota Pešic, Blagoveštenjski ikonostasi , Beograd, 1994.
Ikonostas crkve manastira Blagoveštenja , Milorad Medic, Rekonstrukcije ikonostasa, Beograd, 1994.
Republicki zavod za zaštitu spomenika kulture, Narodni muzej, Beograd, Jevta Jevtovic, Ikonostas crkve manastira Blagoveštenje pod Kablarom , Beograd, 1994.
Dragomir Popovic, Prepisivacka delatnost Ovcarsko-kablarskih manastira , Gradac, Cacak, 1991.
Lj. Stojanovic, Stari srpski zapisi i natpisi, Beograd, 1902, knj. I
Protojerej Milivoje Maricic, Crkva Stracimira, brata Nemanj ina, u Cacku, Manastiri Srpske Svete Gore, i ostali manastiri žicke eparhije, manastir Blagoveštenje , Cacak , 1973.
Rukopisna knjiga Svetog Jefrema Sirina, zapis 752.
Iguman Georgije Trepcanac , Letopis manastira Blagoveštenja .
I. Dželebdžic , Arhivska grada za istoriju Narodnog muzeja , I, Narodni muzej, Beograd, 5a, 337.
Dr Milomir Glišic, Manastir Vujan , 1994.
Dr Ljubomir Durkovic Jakšic , Episkop Žicki Sava Decanac i njegov pregled žicke eparhije (1892-1896), Kraljevo, 1989.
Evlija Celebi , Putopis , Sarajevo, 1973
Letopis manastira Vujna.
Milan Ã?. Milicevic, Pomenik znamenitih ljudi , Beograd, 1888.
Vuk Karadžic , Žizan i podvigi M. Obrenovica , SPBRG, 1825.
Milisav Protic, Lavra Jovanje u Ovcarsko-kablarskoj klisuri , “Pravoslavlje”, br. 241, od 1. aprila 1976.
Jovan Cvijic, Naselje i poreklo stanovništva , Beograd ,1925.
Milisav Protic, Sretenje i Trojica , Gradac, Cacak, 1991.
Jovan Veselic , Opis manastira u Srbiji , I , Beograd, 1867.
Mirjana Å akota, Riznice manastira u Srbiji , Turisticka Å¡tampa, Beograd, 1996.
Arhiva manastira Trojice
Radosav (Braca) Pavlovic, Monah mucenik otac Jovan Rapajic , Beograd, 1994.
Nenad Stefanovic, “Duga “, br. 1636, od 2. do 15. marta 1996.
Dr Ã?oko Slijepcevic, Jugoslavija uoci i za vreme Drugog svetskog rata , 1978.
Radovan M. Martino vic i Radoš Ž. Madžarevic, Podaci o manastirima (u okolini Ovcara i Cacka) iz turskih deftera, Turski katastarski popisi nekih podrucja Zapadne Srbije u 15. i 16. veku.
Manastir Trojica
Manastir Sveta Trojica nalazi se u OvÄ?arsko-kablarskoj klisuri u zaravni jedne udoline, visoko pod zapadnim vrhom OvÄ?ara, koji se stenovito i grebenasto spuÅ¡ta u Moravu izmeÄ‘u Koronjskog potoka, Å¡to vodi prema Sretenju, i BanjiÄ?kog potoka koji se od OvÄ?ar Banje penje pored nekadaÅ¡njeg baniÄ?kog zbega ka Svetoj Trojici. Tu se razvila u pitomo obraslu vegetacijom udolinu. Tuda pored manastira prolazi put, odozdo iz Banje, i prelazi preko celog prevoja iznad manastira desno u DuÄ?aloviće. Iz Sretenja ima drugi, peÅ¡aÄ?ki put do Svete Trojice, kojim se penje preko nižeg ovÄ?arskog vrha i spuÅ¡ta se za nepunih pola sata do Svete Trojice. Ima i novi zaobilazni put za kola, sada asfaltiran.
Oko manastira je lepa planinska okolina sa voćnjacima i pašnjacima. Manastir je bio ograđen kamenim zidom, koji je šezdesetih godina devetnaestog veka zbog poplave nestao, što mu je mnogo nedostajalo. Pored samog manastira kraj puta izvire lepa planinska voda. No, danas manastir ima i vodovod.
Å to se tiÄ?e postanka ovog manastira, kao i za ostale ovÄ?arske manastire, tako i za Svetu Trojicu niko ne zna taÄ?no kad je manastir podignut. Crkva ima jedno, lepo osmougaono kube i lepo je zidana u srpsko-vizantijskom stilu raÅ¡ke Å¡kole sa upisanim krstom u osnovi. Vuku Karadžiću se toliko dopala pa je zapisao da je “od sige srezata vrlo lijepo kao od sira”. Primetio je i to, kako mu se Ä?inilo, da “nije molovana”. Smatra se da je bolje i tvrÄ‘e zidana od ostalih ovÄ?arskih manastira, da su je zidali sretenjski kaluÄ‘eri i da im je to bilo metoh ili Ä?itluk. Po arhitekturi i stilu, crkva bi mogla biti iz XIII veka. Ä?urÄ‘e BoÅ¡ković je miÅ¡ljenja da je iz XVII veka. (1) Najraniji pomen i zapis o Svetoj Trojici imamo iz 1594. i 1595. godine, kada mu je neka Vidosava Radulova iz okoline sela Lisica priložila jednu knjigu, Prolog. Iznad ulaznih vrata posetioci su tvrdim predmetom parajući zapisali svoje ime i posetu u XVII veku (1616,1616,1646,1647). Ima joÅ¡ i drugih zapisa iz XVIII i XIX veka. Godine 1723. mitropolit ariljski Isaija predao je rukopisane knjige iz zapustelog Sretenja u manastir Trojicu. U vreme Milana Obrenovića neke trojiÄ?ke njive prenesene su u obližnji manastir BlagoveÅ¡tenje (1814-1819). Pre 1728. godine, kod trojiÄ?kog kaluÄ‘era Nikona 7 godina uÄ?io se knjizi sveÅ¡tenik Simeon. U vreme Vukove posete, i posete J. Vujića (1820-182), Trojica je bila gotovo zapustela. “KaluÄ‘era u ovom manastiru - veli Vuk - sad nema ni jednoga, nego u njemu žive dva popa (otac i sin) sa ženama i Ä‘ecom”. Stanoje Stanojević i Vlada Petković ovaj podatak potvrÄ‘uju, jer vele da je u njihovo vreme “crkva zapustela a njeno imanje pripalo je obližnjem manastiru Sretenju”. (2) U vezi s postankom Svete Trojice vredno je pomenuti i podatak da je 4. septembra 1836. godine knez MiloÅ¡ naredio da se izvrÅ¡i popis svih manastira u Srbiji. Tom prilikom obrazovane su za to komisije, koje će prouÄ?iti postanak svakog manastira. Komisija koja je prouÄ?avala manastir Trojicu utvrdila je da je ovaj manastir zidan u isto vreme kada i manatir BlagoveÅ¡tenje kod OvÄ?ar Banje. Za BlagoveÅ¡tenje se govorilo da je zidano u vreme cara UroÅ¡a Nemanjića, kao i to da je posle 1459. godine poruÅ¡en i zapaljen , pa se pretpostavlja da je sliÄ?na sudbina u postanku i obnovi pratila i ostale ovÄ?arske manastire, pa i Svetu Trojicu. Ipak postoji miÅ¡ljenje da je ona neÅ¡to mlaÄ‘a, kao Å¡to rekosmo, od Sretenja i da su je zidali sretenjski monasi. (3)
Mnogi naÅ¡i nauÄ?ni radnici i istraživaÄ?i iz Muzeja i Zavoda za prouÄ?avanje i obnavljanje naÅ¡ih manastira stavljaju postanak ovÄ?arsko-kablarskih manastira pa i Sretenja, u XVII vek. Iako je u XVI i XVII veku veći broj tih manastira iz osnova obnavljan, moramo znati da su to uslovile velike migracije i u narodu i u monaÅ¡tvu. Tako je svako zlo toga vremena donosilo i po neko dobro, te je doÅ¡lo do obnvljanja ovÄ?arsko-kablarskih manastira i do njihovog uspona u duhovnom životu i radu, kao Å¡to su rukopisne knjige, ikone, živopis, ikonostasi i drugo. Zato, mislimo da, ipak, ne treba tako brzo žuriti sa utvrÄ‘ivanjem vremena nastanka tih manastira. Dobro je da se žurno radi na prouÄ?avanju, obnavljanju i zaÅ¡titi tih naÅ¡ih duhovnih svetinja da se duže održe, jer će one joÅ¡ kako biti korisne za mlaÄ‘e generacije. Oduvek je kod nas važilo pravilo: ukoliko je jedan narod duhovno jak, Å¡to se posebno ogleda preko njegovog monaÅ¡tva i manastira, utoliko je i sam taj narod jak i sposoban za velika dela i pregnuća. O tome nam svedoÄ?i i veliki broj ovÄ?arsko-kablarskih manastira. Jer sada ih ima deset, a po temeljima i ostacima preostalim od poruÅ¡enih manastira moglo bi se tvrditi da ih je bilo i preko 25 većih i manjih.
Crkva trojiÄ?ka bila je do pre nekoliko godina i spolja kao i iznutra omalterisana i belo okreÄ?ena. Njeni polukružni svodovi i lukovi podsećaju na svedoke i lukove nekih naÅ¡ih srednjovekovnih manastira, kao Å¡to je crkva u Arilju, ŽiÄ?a, Crkva svetih Apostola u Peći i joÅ¡ neki drugi, iz Ä?ega se vidi srpskovizantijski stil raÅ¡ke Å¡kole. Svi su krovovi trojiÄ?ke crkve ćeramidom bili pokriveni 1856-1875, osim kubeta, koje je bilo klisom pokriveno neÅ¡to docnije, svakako za vreme putopisa Josifa Veselića, jer u vreme M. Valtrovića i Milutinovića 1875. nije bilo klisa ni na kubetu ni na drugim crkvenim krovovima. (4)
ZVONIK. Manastir Trojica imao je veće popravke i obnavljanja u proÅ¡lom veku, 1850. godine. Sve je to izvedeno troÅ¡kom “Srbskog praviteljstva”. Tada je pred ulazom uz crkvu dozidana velika zvonara, na koju su postavljena dva zvona. Iznad ulaznih, zapadnih vrata nalazio se sledeći zapis: “Siju zvonaru isplati Srbsko Praviteljstvo pri gospodaru i knjazu Aleksandru KaraÄ‘orÄ‘e(viću), pri užiÄ?kom episkopu Nikiforu Maks.(imoviću), i pri nastojatelju trojiÄ?kom jeromonahu Nikodimu Pavloviću 1850. godine”. Josif Veselić, kao putopisac, u svojim zapisima govori o doziÄ‘ivanju zvonare i o zapisu na njoj, kao i o pokrivanju crkve ćeramidom i kamenom. TakoÄ‘e pominje “da oko crkve ima tvrdo ozidan grad” od kamena. (5) U tako osiguranoj manastirskoj porti nalazio se i konak sa deset soba, koje i Vuk pominje.
Prema opisu J. Veselinovića, manastir Trojica nije mogao ostati dugo u tako obnovljenom stanju. Zbog nestabilnog tla, a i same težine zvonika, doÅ¡lo je do pucanja crkve, zbog Ä?ega je zvonik morao biti poruÅ¡en 1870. godine. M. Valtrović ga nije naÅ¡ao ni spomenuo 1875. godine, kada je posetio manastir. (6) MeÄ‘utim, Milisav Protić kazuje da je 1896. godine od velike kiÅ¡e, poplave i silne vode i odronjavanja zemlje pao zid oko manastira, zvonara se nakrivila, crkva prepukla, a ostale zgrade postale su neupotrebljive. Manastir se naÅ¡ao u teÅ¡koj situaciji. U to vreme ima jedan zapis iz crkvenog prologa za mesec jun-avgust, koji glasi: “Manastir Sveta Trojica bio je probraÄ‘en u mirsku crkvu reÅ¡enjem arhijerejske vlasti 1886. godine, i prvi joj je sveÅ¡tenik mirski bio Ljubomir Ivković, UžiÄ?anin. Posle njega doÅ¡ao je sveÅ¡tenik Dragutin Adžemović iz Zablaća, i 1887. godine trojiÄ?ka crkva se zatvara zbog svoje troÅ¡nosti i nije služila do 1894. godine. Tad je opravljena, ali zvonara joj je sruÅ¡ena i služila je do 20.maja 1897. godine. No, uoÄ?i TrojiÄ?ina dana zemlja se pod crkvom potisnula i sva je (crkva) isprepucala i opet zatvorena, a 29. juna iste godine oglaÅ¡ena je za metoh manastiru Sretenju”. Tako je crkva ostala punih 40 godina zatvorena, sve do obnove 1937. godine. (7)
TREM. Ruski nauÄ?nik Petar PokriÅ¡kin, kada je poÄ?etkom XX veka doÅ¡ao u Svetu Trojicu, zatekao je pred ulazom uz samu crkvu, sa zapadne strane, umesto zvonika nov, drveni trem, kojeg danas nema. Nekoliko godina posle njegove posete manastir Trojica je, kao i BlagoveÅ¡tenje, zapusteo, pa je zajedno sa svojim imanjem postao metoh manastira Sretenja. (8) Obnovljen je nekoliko puta, ali ne zna se da je Crkva ikada bila ruÅ¡ena ili preziÄ‘ivana. (9)
Portali crkve u manastiru Svetoj Trojici bolje su napravljeni i oÄ?uvani od ostalih portala ovÄ?arsko-kablarskih manastira i, kao takvi, predmet su za prouÄ?avanje portala iz tog vremena.
OD MERMERNIH PREDMETA u crkvi iz XVII veka koji su vredni pomena jeste rozeta u crkvi na mestu avmona. Ona je ukraÅ¡ena motivima iz biljnog sveta. Zatim, ploÄ?e na prozorima trojiÄ?kog kubeta. U crkvi se Ä?uva i dekorativan mermerni svećnjak sliÄ?an onom u BlagoveÅ¡tenju kablarskom.
ŽIVOPIS. Crkva trojiÄ?ka sad je malterisana iznutra. Vuk Karadžić kaže da “nije molovota”. (10) Iz zapisa o životu ovÄ?arsko-kablarskih manastira vidimo da su živopisani manastiri BlagoveÅ¡tenje, Nikolje, Sretenje i Trojica. Za druge nema podataka. Josif Veselić takoÄ‘e veli da “crkva nije živopisana, ni okreÄ?ena”. Tako se vidi da je stari živopis propao, pa je zbog toga docnije malterisana i okreÄ?ena, zbog Ä?ega se mislilo da uopÅ¡te nije živopisana. MeÄ‘utim, postoje od starog živopisa iz XVII veka joÅ¡ dve kompozicije na kojima je prikazana spolja, iznad ulaznih vrata, hramovna slava Sveta Trojica, a iznad unutraÅ¡njih vrata pri ulazu u naos Presveta Bogorodica sa Hristom. (11)
IKONOSTAS. Kada su oÅ¡tećeni glavni delovi blagoveÅ¡tenjskog ikonostasa iz XVII veka, na predlog znamenitog ruskog muÄ?enika P. PokriÅ¡kina, preneseni u Beograd u Narodni muzej 1908. godine radi rekonstruisanja i konzervacije oÅ¡tećenih delova, na njegovo mesto donesen je u BlagoveÅ¡tenje 1900. godine ikonostas Svete Trojice u OvÄ?aru. Ovaj trojiÄ?ki ikonostas rad je Nikole Markovića iz 1868. godine. Tako su se neki delovi od tog blagoveÅ¡tenjskog ikonostasa iz 1632. godine nalazili i u Narodnom muzeju i u BlagoveÅ¡tenju, a neke ikone u Svetoj Trojici. To su poznate dve prestone ikone - Hristova iz 1634/5. u kompoziciji “deisis sa apostolima” i “Bogorodica odigitrija” iz 1602. godine, sa potpisom zografa Mitrofana i druga ikona BogorodiÄ?na “Å irÅ¡aja nebes” sa Bogomladencem Hristom na grudima, sa anÄ‘elima i prorocima iz 1634/5. godine, koje su se nalazile na improviziranom ikonostasu u manastiru Svetoj Trojici ovÄ?arskoj. Za ove ikone vladika Nikolaj Velimirović rekao je da “vrede viÅ¡e nego sve imanje ovÄ?arskih manastira”.
Na Ä?este opomene i molbe sadaÅ¡njeg blagoveÅ¡tenjskog igumana oca Georgija Dobrosavljevića, muzejski radnici i istraživaÄ?i ubrzali su rad na rekonstrukciji, restauraciji i konzervaciji tog blagoveÅ¡tenjskog ikonostasa. (12) Tako je kablarsko BlagoveÅ¡tenje u doba poslednjeg obnavljanja manastira 1967. godine trebalo odmah da dobije svoj obnovljeni ikonostas iz 1632. godine, rad jeromonaha Mitrofana, jer je trojiÄ?ki ikonostas Nikole Markovića iz 1868. vraćen, restaurisan, iste 1967. godine na svoje mesto u manastir Svetu Trojicu u OvÄ?aru. (13) MeÄ‘utim, blagoveÅ¡tenjska crkva ostaje tada bez ikakvog ikonostasa viÅ¡e od 25 godina i tek negde u leto 1994. godine zavodski i muzejski struÄ?njaci donose blagoveÅ¡tenjski ikonostas, raskoÅ¡an i blistav od pozlate, koji je kopija originalnog ikonostasa iz 1632. godine i improvizovano postavljen u blagoveÅ¡tenjsku crkvu. Preživeli delovi tog originalnog ikonostasa, koji su žižak i vreme pretvorili u braÅ¡no i trulinu, kao neupotrebljivi zadržani su u Beogradu. Sada ovom obnovljenom ikonostasu nedostaju neke ikone i južne dveri (vrata). Neki od umetnika misle da te dveri nisu ni bile, valjda, zbog ikone Presvete Bogorodice (Odigitrije) iz 1632. godine, koju su postavili na mesto tih dveri. Ali svakom verniku i posmatraÄ?u koji vidi taj lepi ikonostas ne treba mnogo ni estetskog ni liturgijskog osećaja pa da zakljuÄ?i da tu nedostaju južni dveri. Zato bi, verujemo, svaki posetilac i vernik a, ne samo monah, bili veoma zahvalni umetnicima, koji su uradili ikonostas ako bi uradili isto tako i južne dveri.
Ko doÄ‘e u Svetu Trojicu, videće da je i trojiÄ?ki ikonostas veoma lepo rekonstruisan i postavljen sa svojim odgovarajućim ikonama na svoje mesto. Tako su najzad, posle toliko godina, i Trojica i BlagoveÅ¡tenje dobili svoje obnovljene ikonostase.
Å to se tiÄ?e ikona, i manastir Trojica, kao i drugi ovÄ?arski manastiri, morao je imati svojih starih i vrednih ikona Hristovih, BogorodiÄ?inih, prazniÄ?nih i svetiteljskih. Ali, kako je ovaj manastir Ä?esto padao u bedu i sirotinju i ostajao bez svog bogatstva, to su i njegove ikone i knjige, kao i drugi vredni predmeti i starine, prenoÅ¡eni u obližnje manastire ili su ih posetioci i putopisci uzimali i raznosili.
STARINE. Od starina u manastiru Trojici danas se nalazi jedan putir iz XIX veka i jedan lep prestoni krst, uzraÄ‘en od filigrana, pozlaćen i bogato ukraÅ¡en dekorativnim kamenjem i merdžanima. IzraÄ‘en je 1846. godine, a 1847. preneo ga je jedan monah iz Hercegovine u OvÄ?ar, za koji mu je bratstvo manastira Svete Trojice dalo znatnu sumu novaca prikupljenog kao prilog od naroda. Vredno je ovde joÅ¡ spomenuti i pozlaćeni drveni polijelej s poÄ?etka XIX veka. (14)
RUKOPISNE KNJIGE. Å to se tiÄ?e rukopisnih knjiga, nije poznato da su se tim radom bavili trojiÄ?ki monasi kao nikoljski, jovanjski, preobraženjski i blagoveÅ¡tenjski, ali se zna da ih je bilo. Tako znamo da su donoÅ¡ene crkvene knjige 1723. godine iz poluzapustelih manastira Jovanja u Svetu Trojicu po blagoslovu ariljskog mitropolita Isaije; verovatno da se tu Ä?uvaju , a i da se njima služe. (15) A kad bi Trojica zapustela, onda su knjige prenoÅ¡ene iz Trojice u Sretenje ili u BlagoveÅ¡tenje, kao i druge stvari, o Ä?emu smo već govorili. (16)
Joakim Vujić, kad je posetio manastir Trojicu, video je u crkvi za pevnicom razliÄ?ite knjige, od kojih su jedne bile Å¡tampane a druge rukopisne. Od rukopisnih pominje dve: minej za mesec jun, na kraju kojeg stoji zapis: “Pisa se ova sveta i božanstvena knjiga zvana minej u potkrilju FruÅ¡ke Gore u hramu Svetog Save, za vreme igumana, jeromonaha Stevana, godine 1579”., i “druga neka starodrevna, rukopisna debela knjiga, ime nema: Žitija svjatih otec”, na kojoj stoji ovakav zapis: “I ova knjiga manastira Trojice kod OvÄ?ara, blizu reke Morave i planine Kablara. Neka se zna kada se roblje porobi u OvÄ?aru: koliko se porobi, toliko se dvojinom natera u Moravu prema manastiru Preobraženju od nasilja turskoga Ćaja paÅ¡e: I u Å¡eru ÄŒaÄ?ku svojom glavom zaplati, i Å¡to se roblja naÄ‘e živo, sve se povrati od turskoga nasilja. Tu korist uÄ?ini MiloÅ¡ Obrenović sa sirotinjom. Meseca maja 4-ti dan 1815”. (17)
Rukopisne knjige koje je Vuk Karadžić video u Svetoj Trojici na šest godina ranije od Joakima Vujića i zapisao ih jesu:
1. Jedno veliko, na hartiji lepo i krupnim slovima napisano u Jovanju Jevanđelje 1571. godine. Pisano je trudom igumana Mateja i bratstva.
2. Minej za mesec jul, pisan takođe u Jovanju pri igumanu Mateju 1563. godine.
3. Minej za mesec mart, pisan takođe u Jovanju pri igumanu Mateju 1566. godine.
4. Minej za mesec jun, napisan u FruÅ¡koj Gori u hramu Svetog Save, pri igumanu Stefanu 1569. (Ova godina izgleda taÄ?nija nego kod J. Vujića).
5. Dve velike knjige s besedama Sv. Jovana Zlatoustog i Sv. Vasilija Velikog, bez potpisa i godina pisanja, a na jednom otcepljenom listu stoji “1592” godina.
6. Još nekoliko poderanih mineja i jedan psaltir bez potpisa. (18)
Tako, dok Vuk Karadžić pominje nekoliko rukopisanih knjiga u Svetoj Trojici, Joakim Vujić pominje samo dve crkvene knjige, a S. Matić pominje dve rukopisne, koje su pripadale Narodnoj biblioteci u Beogradu i koje potiÄ?u iz manastira Trojice u OvÄ?aru, to su :
1. “Slova Zlatoustog i drugih” iz XVI-XVII veka i
2. Minej za novembar iz XVI-XVII veka , Ä?iji je jedan deo pisao “okajani i greÅ¡ni Jovan”. Sve ovo ne bi trebalo da znaÄ?i da u drugim ovÄ?arskim manastirima, koje nismo pomenuli, nije bilo prepisivaÄ?a i prepisivaÄ?ke delatnosti: jer je veliki broj knjiga u ovÄ?arsko-kablarskim manastirima prepisan, ali je u nedostatku zapisa ostao anoniman. Tako je moguće da je i Svetoj Trojici i drugim nepomenutim ovÄ?arskim manastirima bilo prepisivaÄ?a, ali su te knjige sa vremenom ili upropašćene od Turaka i druge upotrebe ili su rasturene po stranim, državnim i privatnim bibliotekama. (19)
Nažalost, bilo je naÅ¡ih, a svakako i stranih, putopisaca koji su, posećujući naÅ¡e manastire, po koju knjigu, gde se moglo, i sami sobom odnosili i prodavali ih u inostranstvu da bi mogli živeti i putovati.Tako je Vuk Karadžić, po reÄ?ima Gerharda Birkfelnera, prodao BeÄ?koj biblioteci, izmeÄ‘u 1856. i 1858. godine, oko 46 rukopisa , od kojih su 28 iz Srbije. Od Vukove ćerke Mine otkupljeno je 18 rukopisa, a od Vuka “verovatno” joÅ¡ 57 rukopisa. Ako se tome doda da je Vuk prodao rukopise i Berlinu i Drezdenu, a pogotovo Rusiji, onda neće biti pogreÅ¡no ako kažemo da je bar jedan deo od tih mnogih rukopisa pripadao ovÄ?arsko-kablarskim manastirima sliÄ?no “blagoveÅ¡tenjskom jevanÄ‘elju”. To nam je, iako bleda slika, potrebno da znamo radi toga koliko je znaÄ?ajan rad ovÄ?arsko-kablarskih manastira i njihovih monaha na prepisivanju knjiga. (20)
______________________________________________________________________
1 - Ä?urÄ‘e BoÅ¡ković, Srednjovekovna umetnost u Srbiji i Makedoniji, Bg., 1948. str. 115
2 - Vuk Stefanović Karadžić, navedeno delo, Gradac, ÄŒaÄ?ak, 1991, str. 17; J. Vujić, navedeno delo, str. 26; V. Petković , Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskoga naroda, Beograd, 1950, str. 330; prof. St. Stanojević, Narodna enciklopedija, Zagreb, 1929, knj. IV, str 164
3 - Milisav Protić, Sretenje i Trojica, Gradac, ÄŒaÄ?ak, 1991, str. 67
4 - Milka ÄŒanak Medić, Manastir Trojica pod OvÄ?arom , Gradac, ÄŒaÄ?ak, 1991, str. 106
5 - Isto, str. 103.
6 - Isto, str. 105.
7 - Milisav Protić, navedeno delo, str. 68
8 - Milka Čanak Medić, navedeno delo, str. 105
9 - Milka Čanak Medić, navedeno delo, str. 105
10 - Vuk Karadžić, pomenuto delo, str. 17
11 - Milka Čanak Medić, navedeno delo, str. 104
12 - Radomir Stanić, Dva podviga u vremena trudna i nužna, Ikonostas, crkve manastira Blagoveštenja pod Kablarom, Beograd, 1994, str. 11, 5, 9, 10.
13 - Svetlana Pejović i Blagota PeÅ¡ić, BlagoveÅ¡tenjski ikonostasi, navedeno delo str. 13; Milorad Medić, Rekonstrukcija ikonostasa, navedeno delo, str. 20-22; Milisav Protić , Sretenje i Trojica, Gradac, ÄŒaÄ?ak, 1911, str. 68
14 - Mirjana Å akota, Riznica manastira u Srbiji, TuristiÄ?ka Å¡tampa, Beograd, 1966, str. 28-29; Hadži Milivoje MariÄ?ić, navedeno delo. str. 55
15 - M. Protić, Sretenje i Trojica, Gradac, ÄŒaÄ?ak, 1911, str. 68
16 - V. Petković, Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskoga naroda, Beograd, 1950, str. 135
17 - J. Vujić, OvÄ?arsko-kablarski manastiri, Gradac, ÄŒaÄ?ak, 1991, str. 23
18 - Vuk Karadžić, navedeno delo, str. 17-18
19 - Dragomir S. Popović, PrepisivaÄ?ka delatnost ovÄ?arsko-kablarskih manasitra, Gradac, ÄŒaÄ?ak , 1991. str. 121
20 - Dragomir S. Popović, navedeno delo, str. 121
ŽIVOT U MANASTIRU
Feliks Kanic, iako kao Nemac ponekad kad hladno opisuje život ovÄ?arskih monaha, kao u starom Preobraženju igumana Isaije i drugih, on se, ipak, o njima u celini pohvalno izražava. Oslanjajući se na Vukovo opisivanje ovÄ?arskih manastira, imamo utisak da i on ponekad stavlja prigovor tim duhovnim revniteljima u monaÅ¡tvu, a ponekad ih, svakako, zbog njihovog podvižniÅ¡tva, ikonografije i rukopisne delatnosti sa divljenjem pohvaljuje. Opisujući loÅ¡e stanje svetogorskih bilioteka i uporeÄ‘ujući ih sa ovÄ?arskim, on veli: “Ja izjavljujem da izmeÄ‘u OvÄ?ara i Kablara, kao i u ostalim srpskim manastirima, stvari stoje sasvim drugaÄ?ije: tamo nema ni loÅ¡ih ni dobro ureÄ‘enih biblioteka, ni uÄ?enih bibliotekara. Kao svi stanovnici istoÄ?nih manastira, i srpski kaluÄ‘eri pripadaju redu Svetog Vasilija…”, ti “isposnici su nas zadivili svojom jednostavnošću, kontemlativnošću i slobodoljubivošću. Ovi verni sledbenici velikog kapadokijskog uÄ?itelja vizantijskog hrišćanstva verovatno će moći, neometani od svetovnih vlasti, da neguju svoje duhovne vrline, da se usavrÅ¡avaju u asketskom samosavlaÄ‘ivanju i da se klone svetovnih stvari, sve dok se podno OvÄ?ara ne izgradi jedan dobar put, koji sam 1860. godine uzalud tražio na Kipertonovoj karti”. On i dalje proriÄ?e da to nije daleko, kao Å¡to se uskoro i zbilo. Po njegovom viÄ‘enju iz druge polovine proÅ¡log veka “klisuru Morave traže obiÄ?no samo oni ljudi koji hoće da raskinu veze sa druÅ¡tvom, koji teže da pobegnu od njega. S jednim ili dvojicom istomiÅ¡ljenika, ili potpuno sami, žive oni u kućicama ukleÅ¡tenim meÄ‘u stenama, s neÅ¡to malo zirantne povrÅ¡ine pod kukuruzom, jabukom ili Å¡ljivom, vinovom lozom ili povrćem, usred Å¡umskog zelenila i grmlja.
Osim udaraca klepala, radnim danom nikakav zvuk ne remeti sveÄ?anu tiÅ¡inu koja vlada svuda unaokolo; svetska buka ne dopire preko visokih planina OvÄ?ara i Kablara, niti remeti monaÅ¡ku tiÅ¡inu pesma “Ä?obanica” ni Ä?ekić i bradva “baÄ?vara”. (21)
Tako su se ovÄ?arsko-kablarski monasi, u toj sveÄ?anoj tiÅ¡ini ovÄ?arsko-kablarske klisure, mogli stolećima lako odzemljivati od zemnih stvari i prinebesiti se nebeskim i anÄ‘eoskim. Predani radu i molitvi i pisanju rukopisnih knjiga i ikona, ovi Ä?udesni žitelji produhovljene OvÄ?arsko-kablarske klisure ponekad su u rukama držali ralo, a najÄ?ešće molitvenik, Sveto Pismo i pero, kojim su pisali i umetniÄ?ki prepisivali knjige. Njihov preÄ‘aÅ¡nji mir, monaÅ¡ku tiÅ¡inu i duhovnost u mnogome je poremetio poÄ?etak dvadesetog veka, kada je proveo kroz ovu divnu i njihovim molitvama produhovljenu klisuru železnicu i drum. Miris tamjana poÄ?eo se tada meÅ¡ati sa dimom iz zahuktalih i zagroktalih lokomotiva. Tada se postepeno poÄ?ela menjati fizionomija ove klisure. Ali zahvaljujući tamoÅ¡njim manastirima i njohovim nebozemnim žiteljima u anÄ‘eoskom Ä?inu, ona joÅ¡ uvek miriÅ¡e tamjanom i molitvom i opravdano je može srpski narod i dalje zvati: Srpska Sveta Gora. I sada svaki put kada proÄ‘ete ovom klisurom i posetite njene manastire, uverićete se da su svi lepÅ¡i i nekako mirisniji; miriÅ¡u nekim tajanstvenim , blagodatnim mirom i molitvama njenih proÅ¡lih i sadaÅ¡njih žitelja.
MANASTIRSKI KONACI. O starim konacima Svete Trojice izgleda da najpodobnije svedoÄ?i Vuk Karadžić. Kanic samo spominje “jednospratni konak u manastiru sa deset ćelija”, a dalje govori o baÅ¡tama, voćnjacima i ekonomijama. (22) J. Vujić, takoÄ‘e, govori o manastirskom imanju, vinogradima, livadama i drugim “gruntovima”. A za konake kaže da su to manastirska zdanja, koja nisu mnogo važna. (23) MeÄ‘utim, Vuk Karadžić, poÅ¡to za crkvu trojiÄ?ku sa divljenjem veli da je “od sige kao od sira srezata”, za konake dodaje: “Ćelija ima s donju stranu (ispred crkve) dosta, oko deset soba, i osim podruma imaju dva kata” (sprata). Sem toga konaka, bila su joÅ¡ dva za koje on veli: “Imaju joÅ¡ dvije velike kuće, ali su obataljene, i gotove pasti”, Å¡to znaÄ?i da su to joÅ¡ tada bile stare zgrade i da se broj Ä?lanova manastirskog bratstva toliko smanjio, svakako od turskog zuluma, da su se u manastiru nalazili samo “dva popa (otac i sin) sa ženama i Ä‘ecom”. ÄŒak i njih nije zatekao u manastiru, jer su, veli, “otiÅ¡li u nuriju da obijaju nekake kukuruze”. (24) Verovatno da su na manastirskom Ä?itluku, koji nije daleko prema selu, brali kukuruz i da je i tada Sveta Trojica bila parohijska crkva, Ä?im nije bilo monaha u manastiru.
O stanju ovog manastira i njegovih starih konaka imamo i druge sigurne podatke. Naime, užiÄ?ki episkop Nikifor Maksimović je 1838. godine javio knezu MiloÅ¡u Obrenoviću da monasi odlaze iz manastira Trojice, jer su im konaci i ćelije sasvim propali, tako da su im ostala joÅ¡ samo dva jeromonaha. (25) Knez MiloÅ¡ je odmah izdao naredbu Sovjetu da je prenesu moravsko-podrinjskom komandantu da se preko sreskih stareÅ¡ina obezbede u narodu materijal i sredstva za popravku ovog manastira. Ali, kako to nije odmah uÄ?injeno, a u meÄ‘uvremenu MiloÅ¡ bude smenjen sa vlasti, to konak ovog manastira, sa severne strane crkve, bude obnovljen tek posle Å¡est godina, za vreme Aleksandra KaraÄ‘orÄ‘evića 1844. godine. Pokriven je ćeramidom i ima umesto hodnika na spratu po dužini otvorenu terasu. Ima i podrum. (26) Taj konak i danas, obnovljen, postoji. Do skora je bio ruiniran i sklon padu, u njemu niko nije stanovao, pa je obnovljen kad i crkva, 1967. godine.
O ovom trojiÄ?kom konaku i Josif Veselinović kaže da je podignut 1844. godine. Osim konaka, on pominje i ogradni zid tvrdo ozidan oko crkve i konaka. Ispred toga zida je kraj puta Ä?esma, a malo dalje je ambar, koÅ¡ za kukuruz i konjuÅ¡nica. Danas je to sve drugaÄ?ije.
BANJA. Manastir Trojica imao je sa Sretenjem i svoju banju. Ona se nalazila dole u OvÄ?ar Banji, odmah ispod velikog gvozdenog mosta s desne strane Morave. Zbog toga je i doÅ¡ao naziv “OvÄ?ar Banja”, je se nalazila na ataru OvÄ?ara. Sa leve strane Morave, na kablarskoj strani, gde je sada Banja, do svrÅ¡etka Drugog svetskog rata manastir BlagoveÅ¡tenje imao je svoju banju. Tada je nova komunistiÄ?ka vlast oduzela BlagoveÅ¡tenju i banju i banjski plac, izuzev jedne ili dve troÅ¡ne zgrade. MeÄ‘utim, tok Morave je pokvario banjske izvore manastira Trojice i Sretenja joÅ¡ krajem XIX veka, pa je ta banja prestala redovno da radi, a onda je i ta strana preÅ¡la u državnu svojinu.
Zbog poplave i stradanja OvÄ?ar Banje i imovine pomenutih manastira, na slovenskoj Bibliji zapisao je Dragutin Adžemović , paroh trojiÄ?ki, sledeće: 1826, 27. i 28 . oktobra, izli se reka Morava i potopi okolna sela i baÅ¡Ä?ine, odnese hranu, narod, storku i graÄ‘evine. Odnese na Banji ćupriju od 120 dukata, i vodenicu s valjaricom od 100 dukata, i sve kvartire iz Banje. Ovim povodnjem propali su Sretenje i BlagoveÅ¡tenje”. (27) Tada je i Sveta Trojica mnogo oÅ¡tećena.
MANASTIRSKO IMANJE. Vuk Karadžić ne govori mnogo o trojiÄ?kom imanju, ali spominje da su sveÅ¡tenici trojiÄ?ke parohije, prilikom njegove posete, bili u “nuriji” na branju kukuruza, jer je u manastirskoj parohiji ÄŒitluk, gde su pomoćne zgrade za manastirsku ekonomiju i stoku. (28) J. Vujić nije zatekao konake da su u dobrom stanju, ali je, veli, zatekao “prekrasne baÅ¡Ä?e oko manastira”, to jest voćnjake s jabukama i drugim dobrim voćem, a takoÄ‘e i vinograde, livade i druga dobra za koje godiÅ¡nje plaća spahiji turÄ?inu kao glavnicu po 22 groÅ¡a, a od svakog roda daje desetak. (29)
NemaÄ?kog putopisca F. Kanica takoÄ‘e oduÅ¡evljavaju trojiÄ?ke “lepe voćke, naroÄ?ito jabuke, koje se nalaze oko manastira, koji je tad u svojoj parohiji imao tri sela. “Iguman i joÅ¡ jedan duhovnik upravljaju manastirskim posedom do 29 hektara oranice i livada, 88 hektara Å¡ume i podosta stoke. Upravljali su imovinom tako dobro da ne samo Å¡to pokrivaju godiÅ¡nje izdatke od 1700 dinara, nego su 1883. godine imali 9000 dinara uÅ¡teÄ‘ene imovine. Danas to nije viÅ¡e manastir, veli Kanic, već samo mirska crkva. (30)
I u vreme Josifa Veselića manastir Trojica imao je dosta imanja, kao i zgrade na ekonomiji. (31)
Iz izveÅ¡taja episkopa žiÄ?kog Save DeÄ?anca na Arhijerejskom Saboru 1892. godine vidimo da su granice imanja manastira Trojice bile sledeće: “Iz u vir Prla, odavde obalom do putića, i ovim ispod vodenice aksentijeve u reku; i rekom pdo pod Pećurinu, i uz reku na Vojkovac, pa potokom uz Ive, i pored Voznika s umke na umku do druma sretenjskog, i ovim do Krsta, pa onda vencem do Morave, i od ove (Morave) opet u vir Prla”. (32)
Sva imanja ovÄ?arsko-kablarskih manastira posle II svetskog rata svedena su agrarnom reformom na minimum od deset hektara ukupne povrÅ¡ine svakom manastiru. Nemajući mogućnosti da se iz svojih sredstava i prihoda sami obnavljaju, manastiri su poÄ?eli naglo da prokiÅ¡njavaju i propadaju. Da nisu formirani negde 1950. godine Zavodi za obnovu manastira kao “kulturno-istorijskih spomenika”, kako su ih najradije u tim Zavodima nazivali, mnogi bi zapusteli.
_______________________________________________________________________
21 - Feliks Kanic, O ovÄ?arsko-kablarskim manastirima, Gradac, ÄŒaÄ?ak, 1991, str, 32,33
22 - Feliks Kanic, navedeno delo, str. 32
23 - J. Vujić, navedeno delo, str. 23
24 - V. Karadžić, navedeno delo, Gradac, ÄŒaÄ?ak, 1991. str. 17
25 - I. Dželebdžić, Arhivska građa za istoriju Narodnog muzeja, I, Narodni muzej, Beograd, 5a, 337
26 - Milka Čanak Medić, navedeno delo, str. 112
27 - Milisav Protić, Sretenje i Trojica, Gradac, ÄŒaÄ?ak, 1991, str. 66-67.
28 - V. Karadžić, navedeno delo, str. 17
29 - J. Vujić, navedeno delo, str. 23
30 - F. Kanic, navedeno delo, str. 32
31 - Milka Čanak Medić, navedeno delo, str. 104
32 - Ljubomir Durković-JakÅ¡ić, Episkop žiÄ?ki Sava DeÄ?anac, njegov pregled žiÄ?ke eparhije 1892-1896, Kraljevo, str. 37, 53-54.
OBNOVA. Nova obnova manastira Trojice i ostalih ovÄ?arskih manastira poÄ?ela je 1936. godine dolaskom vladike Nikolaja Velimirovića iz Ohrida u ŽiÄ?ku eparhiju. Tako je trojiÄ?ka crkva, koja je ispucala stajala zatvorena 40 godina, poÄ?ela da se obnavlja. Otac Atanasije Ä?okić, koji je iz manasstira Klisure doÅ¡ao u Sretenje za stareÅ¡inu manastira, brinući o Sretenju brinuo je i o Svetoj Trojici, koja se tretirala kao metoh sretenjski. Zato vladika Nikolaj, zajedno sa ocem Atanasijem Ä?okićem, pokreće 1936. godine obnovu Trojice. Tako, uz pomoć stareÅ¡ine oca Atanasija, njegovog bratstva i dr Radoja (kasnije, od 1939. monaha Jakova) Arsovića, crkva i konak južno od crkve, Å¡to je do sadaÅ¡nje velike, ulazne kapije u manastirsku portu, obnovljeni su već 1937. godine. Tada je vladika Nikolaj na Duhove, dan hramovne slave, osvetio manastir, a oca Atanasija proizveo u Ä?in igumana. 33 Za ove radove na crkvi izvrÅ¡en je “predraÄ?un po skici za popravku graÄ‘evinskog inženjera Sergija Popova iz ÄŒaÄ?ka”. Tada su na dubini od 60 sm temelji ojaÄ?ani betonskim prstenom, a oslabljeni i ispucali zidovi crkve na priprati i naosu utegnuti su gvozdenim zategama, a izvrÅ¡ene su i sve druge popravke. 34
_______________________________________________________________________________
33 - Milisav Protić, navedeno delo, str. 68
34 - Milka Čanak Medić, navedeno delo, str. 105
Novi iguman trojiÄ?ki nastavio je ureÄ‘ivanje manastira podizanjem novog konaka ispred crkve, gde je sadaÅ¡nji novi konak, a gde se nalazio i stari konak sa 10 soba koji pominje Vuk Karadžić. Taj novi konak imao je, negde na sredini, i kulu, to jest zvonaru. Mogao se videti krajem 1940. i tokom 1941. godine, kako je na kamenom temelju, ciglom, lepo ozidan na spratu i pokriven, ali ne i malterisan. No, taj novi konak nije bio dugog veka. Već poÄ?etkom jeseni 1941. godine poruÅ¡en je. Nemci su ga u srpskim ustaniÄ?kim borbama s Ä?etnicima i partizanima, od Užica do Kraljeva, na sam dan Male Gospojine 21. septembra bombardovali. 35 Tada je bombardovano i Sretenje. U Trojici je tom prilikom oÅ¡tećena na crkvi priprata i oba stara konaka sa južne i severne strane crkve, a novi nedovrÅ¡eni ispred crkve konak prepolovljen je i veliki deo sa zvonarom poruÅ¡en.
U toku rata, za vreme starešine manastira Jeliseja Popovića, stari konak sa južne strane od crkve obnovljen je da bi imalo gde bratstvo da se smesti i izbegli gosti.
Posle rata, 1953. godine, novi starešina iguman , Irinej Vasiljević iz Bresnice, s bratstvom, obnovio je crkvenu pripratu a takođe i preostalu polovinu novog konaka ispred crkve, koja je bila manje porušena. Zatim je i oba stara konaka doveo u red, koliko da se mogu koristiti.
OBNOVA I PROJEKAT ZA OBNOVU TROJIÄŒKE CRKVE. TehniÄ?ke podatke za obnovu crkve ovog manastira od 1936. godine prikupili su Ä?. BoÅ¡ković, I. Zdravković, M. GaraÅ¡anin i j. KovaÄ?ević, a 1964. godine Milka ÄŒanak Medić i drugi istraživaÄ?i nastavili su sa istim poslom istraživanja u okviru Jugoslovenskog instituta i Narodnog muzeja u ÄŒaÄ?ku. Projekat za saniranje trojiÄ?ke ckrve izradio je O. Hrabovski, docent Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. 36 Tako je trojiÄ?ko kube na crkvi dobilo lep vizantijski izgled. Umesto starog krova pod oÅ¡trim uglom od klisa, kube je pokriveno ćeramidom, kao i cela crkva. Obnovljen je i stari konak sa severne strane crkve, koji je samo tako generalno obnovljen 1844. godine. No, kube na crkvi nije izdržalo pod takvim krovom ni 20 godina, a već je poÄ?elo da prokiÅ¡njava, Å¡to pokazuje da ćeramida nije pogodan krov za kube.
SADAŠNJA OBNOVA I OBNOVITELJ. Posle smrti igumana Irineja Vasiljevića 1985.godine, za starešinu manastira Svete Trojice postavljen je jeromonah Varnava Miodragović, Kruševljanin, iz Riđevštice. Ovaj mladi starešina bio je prethodno sabrat manastira Vujna, Studenice i drugih manastira.
U Svetoj Trojici otac Varnava pokazao se izvanredno sposoban i kao stareÅ¡ina i kao obnovitelj. Pod njegovim rukovodstvom izvode se mnogi radovi na obnovi manastira Trojice. Novi nedovrÅ¡eni konak, koji su Nemci bombardovali 1941. godine, otac Jelisej i iguman Irinej obnovili su delimiÄ?no za vreme i posle Drugog svetskog rata . MeÄ‘utim, otac Varnava taj konak proÅ¡iruje prema temeljima projektovanim od 1940. s drugaÄ?ijim unutraÅ¡njim rasporedom, i , u sklopu tog konaka, sa zapadne strane, podiže divnu kapelu posvećenu “uspeniju Svete Ane”. Zapadno od konaka, odnosno od kapele, zida novu od cigle lepo fugovanu zvonaru sa Ä?etiri zvona, visine 19,5 metara. Sve je ovo podigao od 1987. do 1991. godine i sve ove graÄ‘evine osvetili su naÅ¡i episkopi iz Kanade i Amerike Jovan Mladenović i Georgije Ä?okić 21. maja 1995. godine. U isto vreme otac Varnava radi i na Å¡iroj obnovi manastira i manastirske ekonomije. Iz starog konaka, iz 1844. godine, otkopao je deo brda i stvorio lokaciju za ekonomiju, na kojoj je podigao Å¡talu, salaÅ¡, ambar, Å¡upu za stoÄ?nu hranu, Å¡upu i garažu za poljoprivredne maÅ¡ine i alat. I sve je to uradio od 1980. do 1995. godine. Zatim je za to vreme i cela manastirska porta ograÄ‘ena Ä?vrstim kamenim zidom, u visini od dva do dva i po metra pokrivenim ćeramidom.
Porta ima tri kapije i jedan izlaz za ekonomiju. Velika ulazna kapija ima vrata izuzetno dobro uraÄ‘ena od mahagonije afriÄ?ko-irske (to je neka vrsta afriÄ?kog hrasta lužnjaka, bez ijednog Ä?vora). U porti su napravljene lepe staze od svakog konaka prema crkvi i ulaznoj kapiji od kamenih ploÄ?a uzetih iz bukovika kod Banje TrepÄ?e.
Pred ulaznom kapijom napravljena je velika garaža za kola, šupa za drva, radiona i lep, veliki parking asfaltiran, kao što je i ceo put od Parmenca i Pakovraća do manastira.
ČITLUK. Na manastirskom imanju u Čitluku 1938. porušena je jedna kuća i od njenog materijala napravljen konak sa južne strane crkve do ulazne kapije u manastirskoj porti. Od ostalog građevinskog materijala i građevina zapuštene ekonomije u Čitluku otac Varnava obnovio je neke građevine u manastiru i napravio ogradni zid. U nedostatku, dobavio je kamena iz Jelendola. Tako se danas u Čitluku u jednom komadu nalaze samo tri hektara livade i ništa više, a bratstvu je olakšano time što je ekonomija podignuta pored manastira. 37
___________________________________________________________________________
35 - Ovaj datum je prema jovanjskom Letopisu; neki vele da je to bilo 22. septembra
36 - Milka Čanak Medić, navedeno delo, str. 105
37 - Podaci o obnovi Svete Trojice za vreme igumana Varnave Miodragovića uzeti su iz manastirske arhive, a samo neki su saopšteni po kazivanju starešine oca Varnave
STAREÅ INE MANASTIRA TROJICE I BRATSTVO U XIX VEKU
1. IGUMAN FILIMON POPOVIĆ bio je stareÅ¡ina manastira Trojice za vreme Drugog srpskog ustanka protiv Turaka. Na valjevskom Å¡ancu zarobe ga Turci sa vladikom Alaukom. On zavara Turke i pobegne im na vladiÄ?inom konju.
Jeromonah Pajsije postao je stareÅ¡ina Svete Trojice 1826. godine. Pre njega, kada je Vuk Karadžić posetio Trojicu, nije bilo monaha, jer veli: “KaluÄ‘era nema, nego su žive dva popa (otac i sin) sa ženama i Ä‘ecom”.
2. IGUMAN SOFRONIJE. Posle Pajsija za trojiÄ?kog stareÅ¡inu postavljen je iguman Sofronije.
JEROMONAH MELHISEDEK MARINKOVIĆ roÄ‘en je u DuÄ?alovićima , blizu Trojice, 1847. godine. ZamonaÅ¡en je u tom manastiru, u njemu je i umro 1874. godine. Radio je na unapreÄ‘enju manastira i obnovio stari konak.
3. NIKODIM PAVLOVIĆ rodom je takoÄ‘e iz DuÄ?alovića. Postavljen je za stareÅ¡inu Trojice posle Melhisedeka. On je podigao nadgrobnu ploÄ?u “bratoljubcu” Melhisedeku. “ U to vreme, pri gospodaru i knjazu Aleksandru KaraÄ‘orÄ‘eviću , pri užiÄ?kom episkopu Nikiforu Maksimoviću” , a za vreme njegovog stareÅ¡instva 1850. godine Praviteljstvo je podiglo u Trojici zvonaru. U to vreme nalazili su se u Trojici, pored igumana Nikodima i njegova sabraća, monasi Pavle i Melhisedek. Oni su te 1850. godine obnovili u manastiru ogradni zid. (38)
4. IGUMAN MELENTIJE rođen je 1813. godine. Postavljen je za starešinu Svete Trojice, gde je živeo i služio 26 godina. Kupio je manastiru zvono sa 150 svojih dukata. Imao je u bratstvu 1867. godine, jeromonaha Metodija i đakona Daniela. Umro je u Trojici 1871. godine i sahranjen sa južne strane crkve.
Jeromonasi Joanikije i brat mu Metodije bili su u manastiru Trojici do 1871. godine.
SELA TROJIÄŒKE PAROHIJE OD 1874. GODINE JESU:
1. DuÄ?alovići, imalu su u to vreme 82 doma
2. Rtari, imali su 59 domova
3.LuÄ?ani, imali su 76 domova
4.Dljan, imao je 93 doma
Svega: 310 domova
SELA TROJIÄŒKE PAROHIJE u vremenu posle Drugog svetskog rata jesu:
1.DuÄ?alovići, imali su 170 domova
2.Dljan, imao je 210 domova
3.LuÄ?ani, imali su 130 domova
4.Ä?erić, imao je 55 domova
Svega: 535 domova
Dakle, svega pet stotina trideset i pet domova, u kojima su živela 3494 stanovnika. Od tada parohiju opslužuje bratstvo manastira Trojice. (39)
______________________________________________________________________________
38 - Milisav Protić, navedeno delo, str. 69
39 - Milisav Protić, navedeno delo, str. 69
STAREÅ INE MANASTIRA SVETE TROJICE I BRATSTVO OD 1940. DO DANAS
1. IGUMAN ATANASIJE Ä?OKIĆ roÄ‘en je u Bresnici kod ÄŒaÄ?ka 1900. godine. Iz njegove zaostavÅ¡tine u knjigama i Å¡kolskim sveskama vidi se da je kao stareÅ¡ina manastira Klisure 1933. godine, uÄ?io gimnaziju. Otac Atanasije, kao duhovnik, postao je Ä?uven po Ä?estitosti, smirenju i mnogim drugim monaÅ¡kim vrlinama. Zato ga je vladika Nikolaj, po dolasku iz Ohrida u ŽiÄ?ku eparhiju, odmah u OvÄ?aru postavio za stareÅ¡inu manastira BlagoveÅ¡tenja. Za njegovo vreme vladika Nikolaj pokrenuo je obnovu manastira Trojice, Å¡to je jeromonah otac Atanasije monaÅ¡ki savesno i izvrÅ¡io uz pomoć bratstva i priložnika. Kada je 1937. godine zavrÅ¡io obnovu crkve i postojećih starih konaka, kao i zidanje jednog konaka koji se danas nalazi sa južne strane crkve, vladika Nikolaj je izvrÅ¡io osvećenje i crkve i konaka i tom prilikom oca Atanasija proizveo za igumana. Manastir je za njegovo vreme veoma brzo unapreÄ‘en. Kad sam na dva-tri meseca pred njegovu smrt prvi put doÅ¡ao u Svetu Trojicu, iz Preobraženja kozjom stazom preko stena, otac Atanasije nalazio se na doksatu tog konaka koji je tek podigao i zapitao me ko sam i odakle sam. Kad sam mu kazao, odgovorio je: “a ja sam greÅ¡ni iguman Atanasije”. Izgovorio je to tako tiho i smerno da sam se, sa stidom, zadivio. I kad god bi obuzelo ili mene ili koga drugog u manastiru kakvo nesmirenje, dolazile bi mi na pamet reÄ?i tog smernog monaha i duhovnika: “A ja sam greÅ¡ni iguman Atanasije”. To je samo mala slika ovog velikog duhovnika. Umro je krajem 1940. godine i sahranjen u manastiru sa južne strane pored crkve.
JELISEJ POPOVIĆ
JEROMONAH JELISEJ POPOVIĆ roÄ‘en je 16. marta 1908. godine u BorÄ?u, u Gruži. KrÅ¡teno mu je ime Mihailo. Kao dete siromaÅ¡nih roditelja rano odlazi u Kragujevac i tamo uÄ?i abadžijski zanat i veÄ?ernju osnovnu Å¡kolu, koju zavrÅ¡ava sa odliÄ?nim uspehom. Zatim nastavlja obrazovanje i uÄ?i srednju trgovaÄ?ku Å¡kolu, potom, Å¡estogodiÅ¡nju bogosloviju i teoloÅ¡ki fakultet. Na selu je imao sa roditeljima i starijeg brata Pantu.
Dok je u Kragujevcu, kao Å¡egrt, uÄ?io veÄ?ernju osnovnu Å¡kolu i srednju trgovaÄ?ku, upoznao se sa dvojicom Å¡kolskih drugova, koji su ga kao odliÄ?nog uÄ?enika sa finom, smernom i pitomo veselom naravi mnogo voleli i bili nerazdvojni. Sa njim su Ä?esto dolazili i u kragujevaÄ?ku crkvu na službu i uÄ?estvovali u crkvenom horu. Prvi mu je drug bio Miodrag Gajić, sada sudija u penziji u Beogradu, koji i daje, uz fotografiju, ove osnovne podatke o njemu. Drugi mu je drug bio Jovan Ä?orÄ‘ević, koji po zavrÅ¡etku pravnih studija postaje advokat, ali za malo. U poÄ?etku rata 1941. videći svog mlaÄ‘eg brata u stroju sa ostalim kragujevaÄ?kim Ä‘acima, koje Nemci vode u Å umarice na streljanje, pritrÄ?i, zagrli brata, te oba poÄ‘u i zajedno sa ostalima budu streljani. Po svedoÄ?enju sudije Miodraga Gajića, druga Mihailovog, tad je u Kragujevcu streljano 6300 uÄ?enika i ostalih graÄ‘ana.
Mihailo se Å¡kolujući u Kragujevcu i posećujući hram i sveta bogosluženja, upoznao i sa tamoÅ¡njim bogomoljaÄ?kim pokretom, kao i sa ocem Jovanom Rapajićem. Zahvaljujući bogomoljaÄ?kom pokretu i ocu Jovanu, Mihailo je upoznao i zavoleo monaÅ¡ki poziv. Zato, odmah po zavrÅ¡etku, ili joÅ¡ pre zavrÅ¡etka, bogoslovije (neki misle po zavrÅ¡etku monaÅ¡ke Å¡kole, Å¡to mu ne stoji u dokumentima), Mihailo se odluÄ?uje i prima monaÅ¡ki Ä?in i novo monaÅ¡ko ime Jelisej u manastiru Treskavcu, na Malu Gospojinu 8/21 septembra 1930. godine.
Po zavrÅ¡etku bogoslovije odmah nastavlja studije na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. U to vreme viÄ‘aju ga u Beogradu kao monaha u mantiji i njegovi drugovi iz Kragujevca, Miodrag Gajić i Jovan Ä?orÄ‘ević.
Otac Jovan Rapajić pomaže ocu Jeliseju kao siromaÅ¡nom studentu da lakÅ¡e zavrÅ¡is studije i ukljuÄ?uje ga, kao i oca Mihaila Ćusića, u misionarsku delatnost bogomoljaÄ?kog pokreta. Tako otac Jelisej saraÄ‘uje sa ocem Jovanom u “Misionaru” i postaje mu najbliži saradnik. Njegovi Ä?lanci iznose problem askeze i uopÅ¡te problem monaÅ¡kog, podvižniÄ?kog života. Zato su njegovi Ä?lanci bili veoma uoÄ?ljivi i cenjeni.
Oko izlaska Ä?asopisa hrišćanske zajednice “Misionara” u Kragujevcu, od 1936. godine, sve poslove kao glavni urednik obavljao je sveÅ¡tenik Milan Sretenović, a od 5. broja , kada je otac Milan premeÅ¡ten u Kraljevo, taj Ä?asopis kao glavni i odgovorni urednik ureÄ‘uje otac Jovan Rapajić. MeÄ‘utim, od 12. broja “Misionara” pojavljuje se kao odgovorni i pomoćni urednik jeromonah Jelisej Popović, koji je, po svedoÄ?enju njegovih savremenika, kao liÄ?nost i monah bio veoma zanimljiv i po mnogo Ä?emu jedinstven. (40)
_______________________________________________________________________________________________________
40 - Radoslav (Braca) Pavlović, Monah muÄ?enik - otac Jovan Rapajić, Beograd, 1994. str. 15-16
Po zavrÅ¡etku studija otac Jelisej je rukopoložen u septembru 1939. za Ä‘akona i jeromonaha, a zatim postavljen za katihetu u Ä?aÄ?anskoj Gimnaziji kao sabrat manastira BlagoveÅ¡tenja.
ÄŒesto je pre Drugog svetskog rata dolazio vladici Nikolaju u ŽiÄ?u, gde je služio svetu Liturgiju i propovedao. Zapamćen je po smirenju kao monah. ViÅ¡eg je rasta, mrÅ¡avijeg izgleda, dugog lica i isposniÄ?ki bledog, smeÄ‘ih i bistrih s naoÄ?arima oÄ?iju, visokog Ä?ela i retke male brade i isto takve do ramena smeÄ‘e kose, sa jedva tridesetak govina. Veoma okretan i živahan, lako je i prijatno govorio i ne tako glasno. U Å¡koli je,v ele bio blag, smeran, vedar i omiljen. Svi su se radovali njegovoj poseti u ŽiÄ?i.
Posle smrti trojiÄ?kog igumana oca Atanasija Ä?okića, pred sam rat 1940. godine, otac Jelisej se nalazio u BlagoveÅ¡tenju, zatim je postavljen za stareÅ¡inu manastira Trojice. Na toj dužnosti ostao je do kraja rata 1945., sa kratkim poslovnim odsustvovanjem. Povremeno bi odlazio i na poznati kurs, koji su u njegovom BorÄ?u kao i u manastiru Kaleniću održavali 1944. godine otac Jovan Rapajić i Ratibor Ä?urÄ‘ević sa oko 50 bogoslova i studenata raznih Å¡kola i fakulteta. Na tom kursu, pored oca Jeliseja, zapaženi su kao poÄ?asni predavaÄ?i jeromonah profesor Mihailo Ä?usić i otac Justin Popović, a bilo je i drugih.
Ariljski prota Rnjaković dao je publicisti Nenadu Stefanoviću svoju izjavu za feljton u “Dugi” (br. 1626, od 1. do 15. marta 1996. godine) o tom kursu koji su u BorÄ?u i manastiru Kaleniću, i po njegovom kazivanju, držali otac Jovan Rapajić, Mihailo Ä?usić i Ratibor Ä?urÄ‘ević septembra 1994. godine i koji on naziva seminarom. Sećajući se predavanja oca Jovana seća se i sledećeg njegovog poreÄ‘enja u tim predavanjima: “Komunizam je upala mozga, a faÅ¡izam upala pluća”.
JoÅ¡ se prota Rnjaković seća jedna žestoke polemike izmeÄ‘u oca Justina Popovića i Ä?ura Vilovća, Hrvata iz Vrhovne komande, “ o nacionalnom pitanju”. PoÅ¡to je od tada puno vremena proÅ¡lo, ariljski prota se tek priseća da je u tom sporu sa ocem Justinom “Ä?uro Vilović branio hrvatstvo, kao evropsku kategoriju, koju su ustaÅ¡e izdale”. Na tom, da kažemo “ravnogorskom” seminaru živelo se skromno. Ustajanje u pet sati. U crkvi jutarnje bogosluženje, skroman doruÄ?ak- posnim danom Ä?aj i neka marmelada ili Å¡to sliÄ?no; mrsnim danom mleko, kaÄ?amak ili bela kafa, popara, sir - Å¡ta je Bog dao. Za ruÄ?ak najÄ?ešće pasulj. Za veÄ?eru neÅ¡to lakÅ¡e, neka Ä?orba, mleko i tome sliÄ?no, ratno je doba. Predavanja su držana i pre i posle podne ili vežbe u govorniÅ¡tvu u BorÄ?u i Kaleniću. Ponekad bi ih držali i van manastira narodu, sa verskonacionalnim ili politiÄ?kim karatkterom. (41)
___________________________________________________________________
41 - Nenad Stefanović, “Duga”, br. 1636, od 2. do 15. marta 1996. str. 96
Jedan od polaznika tog misionarskog kursa bio je i sadaÅ¡nji Ä?aÄ?anski, stavroforni prota Milojko Petrović. On je kao bogoslov Ä?etvrte godine polazio taj kurs u manastiru Kaleniću poÄ?etkom jeseni 1944. Predavanja je, po njegovom sećanju, bilo viÅ¡e. Mi smo ih već unapred spomenuli. Ali, prota Milojko se najviÅ¡e seća oca Jovana Rapajića, koji im je predavao Sveto Pismo i tumaÄ?enje JevanÄ‘elja. “Predavanja njegova bila su, veoma uverljiva, teÄ?no i lagano izgovarana, i to sa tolikim uticajem, da nam se i kosa na glavi dizala. U njemu sam- veli prota- gledao budućnost Crkve i naroda. Osećalo se da je Ä‘ak vladike Nikolaja”. Otac Jovan izveo bi ih sve u lepu kalenićku portu i vežbao u propovedanju. Izvodio bi ih jednog po jednog na 10 do 12 metara ispred ostalih, pa mu kaže:” Vi ste predavaÄ?, a mi sluÅ¡aoci, da vidimo kako bessedite”. Ocenjivao je tako svima stav i proiznoÅ¡enje besede sa gestikulacijom. (42) Tu nije bilo politike. Tada se sa njima nalazio na kursu i jeromonah Hrizostom (Ljubisav Vojinović), potonji episkop braniÄ?evski, kao i drugi bogoslovi. Vojin Rakić, svrÅ¡eni bogoslov, docnije dugogodiÅ¡nji profesor Prizrenske i Beogradske bogoslovije, toga leta zapažen je sa ostalim kursistima na manastirskoj slavi- letnji Sveti arhanÄ‘eo Gavrilo (26/13 VII) - u manastiru Vujnu svojom izuzetno upeÄ?atljivom i sadržajnom propovedi. Tad su mnogi poslednji put videli oca Jovana Rapajića.
________________________________________________________________________
42 - Isto, str. 96.
Taj jedini u to ratno vreme u Srbiji misionarski kulturnoprosvetni i nacionalno-politiÄ?kog karaktera kurs nije bio dugog veka. S dolaskom sovjetske Crvene armije u Rumuniju i s njenim približavanjem Jugoslaviji, kurs je prestao s radom, i to negde krajem septembra 1944. godine.
Po kazivanju ariljskog prote Rnjakovića, posle prestanka kursa sa radom u manastiru Kaleniću pojedini kursisti su krenuli u DragaÄ?evo. Na tu stranu krenuli su i predavaÄ?i toga kursa. Jer, krajem 1944. i tokom 1945. godine vidimo da se otac Justin Popović nalazio u OvÄ?aru, u manastiru Sretenju i u “Gradu”, a otac Jelisej u manastiru Trojici i Sretenju. U Sretenju se tada jedno vreme nalazio i vujanski stareÅ¡ina jeromonah Justin Stevanović-Valjevac.
U to ratno vreme uticalo se na mnoge sveÅ¡tenike i stareÅ¡ine manastira u Srbiji da budu ukljuÄ?eni u ravnogorske odbore. Zbog toga su nedužno mnogi od njih stradali, bilo od Nemaca bilo do partizana. Kad se videlo da Crvena armija nastupa sa istoka preÅ¡avÅ¡i granicu Jugoslavije, a partizani iz Bosne da nastupaju prema Srbiji, Ä?etnici, a sa njima i mnogi drugi graÄ‘ani i sveÅ¡tena lica, odstupali su prema Bosni. Tada se u BlagoveÅ¡tenju kod OvÄ?ar Banje naÅ¡lo nekoliko sveÅ¡tenika i monaha. Sa njima je bio otac Jovan Rapajić, otac Jelisej Popović, arhimandrit Metodije Muždeka - profesor bogoslovije, otac Mihailo Ćusić i drugi. Po kazivnju dr Rajka Ä?urÄ‘evića, oni du svi poÅ¡li iz BlagoveÅ¡tenja u Užice 11. novembra 1944. godine. Kada su doÅ¡li u Užice, oni su se tu pod uticajem užiÄ?kih sveÅ¡tenika, s jedne, i pod uticajem oca Jovana Rapajića, s druge strane, ratali. SinÄ‘el Jovan Rapajić i Mihailo Ćusić poÅ¡li su sa Ä?etnicima u Bosnu, kao i joÅ¡ neki sveÅ¡tenici. Tamo su oni pobijeni, sa joÅ¡ sedam sveÅ¡tenika, od partizana. Profesora oca Metodija Muždeku uputio je otac Jovan iz Užica u manastir Studenicu, odnosno u StudeniÄ?ku Isposnicu. Ratibora Ä?urÄ‘evića odvratio je da ide s njima u Bosnu, znajući da je to suviÅ¡e riziÄ?an put, uputivÅ¡i ga kao mladića na drugu strane. Tako se stareÅ¡ina trojiÄ?ki otac Jelisej vrati zajedno s Ratiborom u ÄŒaÄ?ak, a zatim u svoj manastir. Ratibor, budući da jeobosio, kupi sebi neke cipele, a onda, kroz petnaest dana krene sa jednim dobrovoljaÄ?kim divizionom za Sloveniju preko Zvornika i Bijeljine. Tako se srećno prebaci u Italiju, a zatim u Ameriku.
Otac Jelisej te jeseni i zime nalazio se u svom kraju od BorÄ?a do Svete Trojice u OvÄ?aru, ili u ÄŒaÄ?ku. Svakako da je u to bratoubilaÄ?ko vreme mnogo pomogao i ocu Justinu Popoviću da naÄ‘e bezbednije utoÄ?iÅ¡te u manastiru Sretenju i okolini, koju je otac Jelisej dobro poznavao. Jer su do kapitulacije NemaÄ?ke i celog leta 1945. partizanske crne trojke u službi OZNE krstarile po Srbiji i ubijale sve koji su im se Ä?inili sumnjivi, pogotovo sveÅ¡tena lica.
Ne zna se taÄ?no u kojem su mesecu 1945. godine otac Justin i otac Jelisej preÅ¡li iz OvÄ?ara u NiÅ¡ku eparhiju i da li su napustili OvÄ?ar u isto vreme. Izgleda da je otac Justin otiÅ¡ao sa protosinÄ‘elom Vasilijem Kostićem u te krajeve, u manastir Sukovo kao mirnije mesto, odmah po dolasku partizana na vlast, a otac Jelisej docnije.
Iz spiska bratstva manastira Sretenja od 24. marta 1945. godine, sa potpisom stareÅ¡ine manastira oca Jeliseja, vidi se da se u tom spisku nalazi i otac Justin i otac Jelisej. Posle toga o ocu Justinu nema tamo pomena, a iz korespodencije i dokumenata ime oca Jeliseja kao stareÅ¡ine Sretenja i Trojice pominje se, gotovo cele te 1945. godine, od januara do 22. oktobra. Od tada nisu viÅ¡e jasni podaci o ocu Jeliseju. Verovatno da se u to vreme, zbog pretnji mesnih vlasti, i on povukao u blizinu manastira Sukova, u selo Zvonce, na parohiju. Jer se u Sukovu tada već nalazio otac Justin, a zbog njega, svakako, tu se u svom pirotskom kraju nalazio protosinÄ‘el Vasilije Kostić. Monahinja Paraskeva, docnije deviÄ?ka igumanija, nalazila se tada takoÄ‘e u Sukovu, kao namesnica manastira. Ona je tvrdila da je mesna milicija tragala za ocem Jelisejem. Posle hapÅ¡enja oca Justina i Vasilija, koje je bilo ili poÄ?etkom decembra 1945. godine ili u proleće 1946., otac Jelisej morao se ukloniti iz Zvonca. Kada je on jednog dana, rano ujutro, otputovao iz toga sela, mati Paraskeva, u toku prepodneva, Ä?ula je telefonski razgovor izmeÄ‘u komandira milicije iz Pirota i manastirskog iskuÅ¡enika Mihaila Filipovića iz kojeg je razumela reÄ?i:"Druže komandire, lice koje tražite jutros je otputovalo prema Zagrebu. Dalje se godinama niÅ¡ta viÅ¡e nije znalo o ocu Jeliseju, premda su kolale priÄ?e, da je poginuo od partizana kod ÄŒaÄ?ka pored Morave, kao i to da je proteran na Goli Otok, gde joÅ¡ nije bilo informbirovskog logora. Sumnjalo se i na Mihaila da je ukljuÄ?en u nestanak oca Jeliseja, kao i na neke od njegove bratije u Trojici.
Kada smo pomenutog Mihaila Filipovića videli 1994. godine na misionarskom kursu u ŽiÄ?i, bilo je reÄ?i o ocu Jeliseju Popoviću. On je tom prilikom rekao da je posle odlaska Jelisejevog iz Zvonca i sam poÅ¡ao k njemu da ga poseti u Hrvatskoj, u okolini Bjelovara, jer je znao mesto u koje je poÅ¡ao. Kada je doÅ¡ao tamo, naÅ¡ao ga je i sa njim bio nekoliko dana. Zatim je doÅ¡la hrvatska, odnosno ustaÅ¡ka milicija i odvela ga radi ispitivanja u neki logor. Dalje, prema njegovim reÄ?ima, ni on niÅ¡ta viÅ¡e nije znao, ali se osećalo da je bio uzdržljiv. Ovo je prva verzija o nestanku i hapÅ¡enju oca Jeliseja.
Drugu verziju nam daje stareÅ¡ina manastira Trojice iguman Varnava, a dopunjava je Mihailo. Interesovanje za to pojaÄ?ao je feljton o ocu Jeliseju u “Dugi” od 1996. godine, koji smo već spomenuli. Kod oca Varnave u manastirskoj arhivi nalazi se nekoliko dokumanata koji nam daju neke podatke o ocu Jeliseju iz 1945. godine.
Kako smo rekli za Ä?etnike da su za vreme Drugog svetskog rata insistirali da mnogi sveÅ¡tenici i monasi iz manastira , kao i graÄ‘ani postaju Ä?lanovi ravnogorskih odbora, tako su i partizani 1944. godine, dolaksom na vlast, insistirali da sva sveÅ¡tena i monaÅ¡ka lica kao i graÄ‘ani masovno ulaze u “Narodni front”. Ta nova vlast uticala je i na osnivanje sveÅ¡teniÄ?kog uduženja, koje su imali pod svojim nadzorom. Na taj naÄ?in, stareÅ¡ina trojiÄ?ki Jelisej izabran je odmah 1945. za predsednika Narodnog fronta u Markovici. Izgledalo je kao da komunisti nisu o njemu imali u poÄ?etku rÄ‘avo miÅ¡ljenje, iako je upisan u ravnogorski odbor i bio uÄ?esnik misionarsko, ravnogorskog kursa za ideoloÅ¡ko-kulturno i versko vaspitanje.
U manastiru Trojici u arhivi postoji partizanskih pozivnica koje, kao dokumenti, svedoÄ?e da su se partizanske vlasti prvih meseci obraćale ocu Jeliseju kao stareÅ¡ini manastira Trojice, tražeći od njega pomoć u hrani i uÄ?estvovanju na proslavama, ali su mu se obraćali i pretećim zvaniÄ?nim pismima. Neki od takvih dokumenata su sledeći:
INŽENJERSKA ČETA
III 1945.
OVÄŒAR BANJA
StareÅ¡ina manastira Svete Trojice, OvÄ?ar Banja.
Ostajući dosledni srpskim narodnim obiÄ?ajima, iako pod vrlo teÅ¡kim okolnostima, pozivamo Vas da i Vi pored mnogih zvanica prisustvujete sveÄ?anom otvaranju mosta u OvÄ?ar Banji, i svojm prisustvom uveliÄ?ate ovu sveÄ?anost. Otvaranje mosta izvrÅ¡iće se u nedelju 25. marta 1945. u 10 Ä?asova pre podne. (43)
Smrt fašizmu - sloboda narodu
Primite srdaÄ?an pozdrav od komandanta inženjerske Ä?ete
M. Vujinović
polit. komesara - (Otsutan)
Opštinska milicija
O. Br.:službeno
18. aprila 1945. god.
Markovica
Nalog Upravniku manastira,
OÄ?e Jeliseju, poÅ¡aljite nam jednu ovcu, jedno kilo masti i 50 kom. jaji, poÅ¡to nam odbornici nisu doneli, a vojska se muÄ?i i gladuje. PoÅ¡aljite nam 50 kilograma krumpira.
Smrt fašizmu - sloboda narodu
Komandir Komesar
M. Matijević (Otsustvo)
Pisma napisana ocu Jeliseju 1945. godine, pre nejgovog odlaka iz manastira Svete Trojice:
Pismo od Ä?oke Erićća koji traži dig, 12. januara 1945. godine. Drugo pismo od gospoÄ‘e Milice, 31. januara 1945. godine. Treće pismo kod Drag. Vujića, koji potražuje dug (od manastira) od 18.000 dinara, i od prodate robe 2750 dinara, 25. februara 1945. godine.
Pismo nikoljskog igumana Mine od 18. februara 1945. godine kojim poziva oca Jeliseja na slavu u Nikolje - iguman Mina Jovanović.
Jeromonah otac Vasilije Domanović poziva oca Jeliseja sa bratstvom 5. aprila 1945. godine u Blagoveštenje na manastirsku slavu.
Dopisnica arhimandrita Vikotra Gizdavića iz Pećka patrijaršije, od 12. avgusta 1945. u kojoj govori o svojim teškoćama na starešinskoj dužnosti i sažaljeva oca Jeliseja što i on ima velike brige i muke u manstiru, nadajući se da će to brzo proći i da će opet biti sve dobro.
Poslednje pismo, iz UnutraÅ¡njeg odseka - GuÄ?a, sa pretećom sadržinom. Pisano je crvenom olovkom:
Unutrašnji odsek SNO, Br. službeno
(Odelenje sigurnosti, (reÄ? neÄ?itko napisana)
GUÄŒA, 22. oktobar 1945. godine
I ovoga puta se upozoravate, odnosno vam se nareÄ‘uje da jednom prestanete sa seÄ?om manastirske imovine. (44) PoÅ¡to je gospodin Jelisej to prekrÅ¡io i danas danji Å¡vercari, Å¡pekuliÅ¡e i putuje bez odobrenja, jer nema pravo glasa i poÅ¡to za njega nije vredelo strožije moje nareÄ‘enje, to se ponovo nareÄ‘uje g. Jeliseju, ili njegovom zameniku da se odmah pridržava već dobijene naredbe u vezi gornjega i ne Ä?ini prestupe inaÄ?e će biti odgovoran stareÅ¡ina. U protivnom može biti kažnjen pristojno za ruÅ¡enje zakona i nepokoravanje pred vlašću. Kazna za takve sluÄ?ajeve pogotovo kada je reÄ? o g. Jeliseju može biti i težih posledica.
SF - SN M. P.
Å ef Narodne Obrane
M. Jovanović “Migo”
Komanda narodne milicije, Srez dragaÄ?evski - GuÄ?a.
_______________________________________________________________________________
43 -Taj gvozdeni most u OvÄ?ar Banji Nemci su poruÅ¡ili minama pri odstupanju, krajem marta 1944. godine.
44 - Ovakva pretnja nema mesta kad se zna da stareÅ¡ine manastira i bratstva svuda savesno i gotovo ljubomorno Ä?uvaju manastirsku imovinu. a zna se da su komunistiÄ?ke vlasti, odmah posle Drugog svetskog rata, sekle nemilice i manastirsku i državnu Å¡umu, a onda teren delimiÄ?no poÅ¡umljavale.
Iz ovih se podataka može videti do kada je otac Jelisej bio u Svetoj Trojici i kada se morao skloniti iz OvÄ?ara.
Poslednji datum kada se spominje otac Jelisej u manastiru Trojici jeste 5. novembar 1945.. Toga dana poÅ¡ao je on na voz u OvÄ?ar Banju i od tada se o njemu niÅ¡ta viÅ¡e nije znalo, eto već 50 godina. MeÄ‘utim, od proÅ¡le, 1995. godine, poÄ?elo se i o tome glasnije priÄ?ati. BivÅ¡i iguman trojiÄ?ki otac Irinej i sadaÅ¡nji arhimandrit otac Varnava, po priÄ?anju okoline, govorili su da je jedan od ubica oca Jeliseja, kako se docnije saznalo, Radojica Pantelić iz DuÄ?alovića. On se pred smrt teÅ¡ko razboleo i nije mogao umreti dok se nije nekome u vezi s tim zloÄ?inom ispovedio. Kao komunista, nije priznavao ni Crkvu ni sveÅ¡tenika, pa se zato ispovedio jednom svom prijatelju, komÅ¡iji i otkrio mu tajnu ubistva Jeliseja, rekavÅ¡i da su njih trojica komunista, dva iz DuÄ?alovića i jedan iz VrnÄ?ana, saÄ?ekali oca Jeliseja na putu ispod manastira Trojice prema OvÄ?ar Banji, po nareÄ‘enju Milojice Pantelića, Å¡efa OZNE a brata RadojiÄ?inog, i pozvali ga da uÄ‘e u njihov crni “mercedes” da ga oni povezu do železniÄ?ke stanice da bi otputovao za ÄŒaÄ?ak. Ne sluteći niÅ¡ta rÄ‘avo, otac Jelisej zahvalio se i uÅ¡ao u kola. Kada je seo, oni su odmah krenuli u neželjenom pravcu, skrenuli su kola s puta prema topoljaku k Moravi, da li nedaleko od velikog gvozdenog u Banji mosta ili u blizini starog Preobraženja, ne zna se. Ono Å¡to se po priÄ?anju na samrti ubice zna, jeste da su ga, zlostavljajući i muÄ?eći ga, prvo svi jahali, a onda ga ubili. (45) Ljudi iz okoline OvÄ?ara, koji su ga znali, poÅ¡tovali i voleli , kažu da je najverovatnije ubijen i baÄ?en s kamenom u Moravu, jer da se znalo za grob, izvadili bi ga i sahranili u njegovom manastiru. Tu se zavrÅ¡ava ova druga jeziva priÄ?a i verzija o smrti oca Jeliseja, ovog retkog duhovnika i veoma sposobnog, obrazovanog i Ä?estitog monaha muÄ?enika.
_________________________________________________________________________
45 - Nenad Stefanović, “Duga” br. 1636, od 2. do 15. marta 1996, Beograd, str. 94-96
Ipak, ovo Å¡to navodi “Duga” ne bi se moglo uzeti kao taÄ?no. U to se možemo uveriti malo kasnije, kad vidimo svedoÄ?anstvo oÄ?evica i uÄ?esnika u tim burnim dogaÄ‘ajima. Jer, prema tom svedoÄ?anstvu, mi oca Jeliseja nalazimo jedno vreme u parohiji u selu Zvonce kod ZvonaÄ?ke Banje, nedaleko od Sukova i manastira Poganova. Uskoro posle hapÅ¡enja oca Justina Popovića vidimo ga i u jednom selu kod Bjelovara, gde je po prijavi i uhapÅ¡en, a Å¡to je moglo biti negde u leto 1947. godine.
Å ta je ovde istina, joÅ¡ se taÄ?no ne zna. PriÄ?a se da je otac Jelisej tada odnekud doÅ¡ao u svoj manastir da se vidi s bratstvom i tom prilikom otiÅ¡ao u DuÄ?aloviće da se pozdravi s poznatim domaćinom Aksentijem Pantelićem, kod koga se jedno vreme te godine nalazio i otac Justin Popović, i da mu se od tada zagubio svaki trag. U manastirskoj arhivi iz pisama, pozivnica, pogotovo pretećih upozorenja Narodne milicije iz Markovice za seÄ?u manastirske imovine, o Ä?emu smo dali navedene podatke, moglo bi se zakljuÄ?iti da se otac Jelisej nalazio u OvÄ?aru do oktobra 1945. godine ili neÅ¡to ranije. Tu se on nalazio od tada do poÄ?etka novembra 1945. godine ili joÅ¡, možda, 1946. i 1947. godine, kako bi se moglo zakljuÄ?iti. Igumanija deviÄ?ka Paraskeva, koja se tada kao monahinja nalazila u manastiru Sukovu, kako je već reÄ?eno u prvoj verziji, tvrdila je da se stareÅ¡ina trojiÄ?ki Jelisej to leto povremeno nalazio sa ocem Justinom u Sukovu. Mihailo Filipović, koga je u to vreme monahinja Paraskeva dovela iz manastira Miljkova u Sukovo, zapisao je da se otac Jelisej tada nalazio u parohiji, gde se sklonio u jednom selu nedaleko od Sukova prema manastiru Poganovu koje se zvalo Zvonce, sa novim monaÅ¡kim imenom Nektarije. Ocu Justinu i kad bi doÅ¡ao, nikad nije prenoćio u manastiru.
Ako se zna da se u tom burnom i sudbonosnom vremenu za naÅ¡ narod 1944. i 1945. godine otac Justin sklonio u OvÄ?ar i da se nalazio malo u Sretenju malo u “Gradu"(manastirskom vinogradu u Pakoviću), a zatim, i kod tamoÅ¡njih u DuÄ?aloviću seoskih Ä?estitih domaćina, kao Å¡to je u Sadljikama bio PeriÅ¡a RadojiÄ?ić i aksentije Pantelić brigom i staranjem oca Jeliseja, to bi bilo razumljivo da se njih dvojica, osetivÅ¡i da im je boravak nesiguran i ugrožen u OvÄ?aru od pretnji komunista sklone u toku leta 1945. godine u mirniji kraj naÅ¡e zemlje, u rodno mesto dr Vasilija Kostića u NiÅ¡koj eparhiji, u manastir Sukovo. Tako, za vreme boravka ave Justina u tom manastiru protosinÄ‘el Vasilije mogao je Ä?esto da ga posećuje. Otac Jelisej se, možda, malo docnije sklonio blizu Sukova u parohiju , u selo Zvonce.
PoÅ¡to je sada potrebno, zbog misterioznog pedesetogodiÅ¡njeg pod komunizmom ćutanja, da razjasnimo Å¡to viÅ¡e istoriju tragiÄ?ne smrti i nestanak divnog monaha i duhovnika jeromonaha Jeliseja Popovića, potražili smo bivÅ¡eg iskuÅ¡enika manastira Sukova Mihaila Filipovića za pomoć u PanÄ?evu, gde je stanovao. Njegova prva izjava u ŽiÄ?i ostala je nekako nedoreÄ?ena. Odmah je odgovorio kratkim pismom i priznao veliku radost za interesovanje o ocu Jeliseju. “Radostan sam-veli- “ i preradostan Å¡to si se zaputio tim svetlim putem da život monaha srpske Svette Gore joÅ¡ viÅ¡e približiÅ¡ narodu koji je sada gladniji i žedniji viÅ¡e nego ikada duhovnog, pravoslavnog života"… “ O ocu Jeliseju, gde se nalazio u to vreme i Å¡ta se sa njim dogodilo, znao je i mogao je da kaže samo otac arhimandrit Justin Popović. Osim toga znao sam i ja, jer me je on poslao da se naÄ‘em u tom teÅ¡kom vremenu uz oca Jeliseja, koji je od odlaska iz Svete Trojice u OvÄ?aru, odnosno, od njegovog odlaska iz sela Zvonca pod imenom Nektarije u jedno selo na dan hoda od Bjelovara, a taj dan hoda i ja sam preÅ¡ao”... Smatrajući da su mi “mnogi drugi podaci netoÄ?ni”, obećao mi je odmah o svemu tome poslati svoje beleÅ¡ke, “ koje ćeÅ¡ - veli mi- prouÄ?iti, uporediti sa kazivanjem drugih i dobiti Ä?istu situaciju”. Samo sam uspeo da ga Ä?ujem joÅ¡ jednom telefonom, jer se posle nekoliko dana, na veliko i tužno moje iznenaÄ‘enje, Å¡logirao i kroz dva-tri dana na klinici u Beogradu umro pred Vidovdan proÅ¡le 1996. godine. Po zavrÅ¡etku Å¡kolske godine i maturskih ispita, posetio sam u PanÄ?evu njegovog sina Radovana, koji mi je preneo pozdrav svog oca pre smrti i izneo mi njegovu maÅ¡inicu i na njoj spakovan veći broj beležaka o ocu Justinu i ocu Jeliseju, ali na žalost, bez najvažnijih datuma i imena. Spremio ih, ali nije uspeo i da ih poÅ¡alje, pretekla ga bolest i smrt. Sa zahvalnošću punom bolne tuge, primio sam te beleÅ¡ke i neke fotografije, pomoću kojih ću pokuÅ¡ati da ovde opiÅ¡em i rasvetlim i taj period o ocu Justinu u Sukovu i njegovo ispovedniÅ¡tvo, kao i o ocu Jeliseju, njegovu golgotu od OvÄ?ara, Zvonca, Bjelovara, gde je uhapÅ¡en, i najverovatnije do ÄŒaÄ?ka i OvÄ?arsko-kablarske klisure kod OvÄ?ar Banje, gde je sproveden , sasluÅ¡avan i neosuÄ‘en, bez krivice, neljudski ubijen.
Ovaj bivÅ¡i iskuÅ¡enik manastira Sukova, sa izuzetnim pesniÄ?kim darom, ostavljajući beleÅ¡ke o avi Justinu i Jeliseju, zabeležio je i o sebi da je KruÅ¡evljanin i da je roÄ‘en 1924. godine. “U manastir Naupare” - veli -” doÅ¡ao sam 1940. i sa kraćim prekidom proveo sam nekoliko meseci u manastiru Sveti Roman kod Ä?unisa. Zatim sam se ponovo vratio u Naupare, sklanjajući se od komunista, gde sam ostao sve do kraja septembra 1944. godine. Tada sam sticajem okolnosti preÅ¡ao u sklonio se u manastir Divljane - posvećen Svetom Dimitriju. Posle neÅ¡t viÅ¡e od godinu dana doÅ¡ao sam u manastir Sukovo, nedaleko od Pirota, i tamo ostao”. Ovi njegovi podaci o cebi kao i detalji koje rado navodi, koriste da se vremenski lakÅ¡e odrede dogaÄ‘anja vezana za oca Justina i oca Jeliseja. Mihailo je hteo odmah da se vrati u Divljane, ali monahinja Paraskeva, docnije deviÄ?ka igumanija, koja ga je i dovela iz Divljana, zadržala ga je radi oca arhimandrita, koji je, izgleda, tek doÅ¡ao u Sukovo, te 1945. godine. Njegov borava tu u manastiru bio je u tajnosti, kao i boravak oca
Manastir Sretenje
Manastir Sretenje nalazi se pod vrhom OvÄ?ara, sa jugozapadne strane, u jendoj lepoj udoljitoj zaravni, koja se zove Koronjski do. Ispod te doline proteže se naniže pored novog Preobraženja k Moravi, pokriven gustom Å¡umom, Koronjski potok. Od Sretenja, kao preko kakvog sedla, najlakÅ¡i je prelaz na suprotnu stranu, jugoistoÄ?nu stranu OvÄ?ara, odakle se nižu mnoga sela ukraÅ¡ena voćnjacima, njivama, proplancima i gustim Å¡umarcima. Od OvÄ?ar Banje do Sretenja ide se uzbrdo za jedan sat dosta napornog hoda, premda danas postoji asfaltni put do samog manastira od ÄŒaÄ?ka i Parmenca preko Pakovića.
O nazivu mesta Koronjski do, gde se nalazi manastir Sretenje, postoji narodno predanje saÄ?uvano do danaÅ¡njih dana u vezi s njegovim osnivanjem, koje pominju i stari putopisci, kao Å¡to je Vuk Karadžić, Feliks Kanic i drugi. Prema tom predanju, postoji Mala Korona i Velika Korona, na kojoj se nalazi lep planinski izvor. Kad su, verovatno monasi, u staro vreme hteli da zidaju manastir Sretenje , bacili su visoko u nebo, prema vrhu OvÄ?ara krunu, gledajući, kada padne, gde će se zaustaviti, pa tamo da zidaju manastir. Tako je ona pala iznad Male Korone i skotrljala se preko nje do Velike Korone blizu izvora i tu se zaustavila. Otuda je ostalo da ta mesta nose naziv Korone i Koronjski do, Å¡to znaÄ?i kruna. (1)
Kad je Sretenje prvo sagraÄ‘eno i ko je njegov prvi ktitor, niÅ¡ta se ne zna. Možda razreÅ¡enje te zagonetke leži baÅ¡ u samom imenu Korona i Koronjski do pa bi trebalo tražiti ktitora u nekome od naÅ¡ih srednjovekovnih vladara, kao Å¡to postoji miÅ¡ljenje da je BlagoveÅ¡tenje zidano za vreme kralja UroÅ¡a. (2) Ali kad se zna da su OvÄ?ar i Kablar, pre nego Å¡to su kroz njihovu klisuruproseÄ?eni železniÄ?ki i drumski saobraćaj, bili divlja, pustinjska mesta, najverovatnije je da su te ovÄ?arsko-kablarske manastire zidali monasi isihasti sinaitskog porekla, kad su bežali od turske najezde na Balkan u XIV veku. U tovreme, pred MariÄ?ku bitku, povlaÄ?ili su se mnogi monasi iz Parorije i Zagore u Bugarskoj, kao i monasi koji su im se pridružili sa Svete Gore tražeći mir u Lazarevoj Srbiji, gde je joÅ¡ uvek bilo viÅ¡e slobode i bezbednosti. Zato je moguće da se jedna grupa monaha, bilo iz Romilove Ravanice ili iz Grigorijevog Gornjaka i Ždrela, izdvojila iz tih Lazarevih zadužbina i osnovala Ä?itavu monaÅ¡ku koloniju u ovÄ?arsko-kablarskoj klisuri i okolini kao najpogodnijeim mestima za manastir i monahe željne molitvenog mira i svetogorske tiÅ¡ine. Zbog toga malo ima pisanog pomena o Sretenju kao i uopÅ¡te o ovÄ?arskim manastirima pre XVI veka, a i to Å¡to ima, viÅ¡e je iz narodnog predanja. Iz jednog zapisa na jevanÄ‘elju u prvoj polovini XVII veka pominje se veliko napredovanje manastira Sretenja i veliki broj monaha. (3)
Iako nije poznato vreme nastanka prvobitnog manastira Sretenja, ipak, može se po arhitekturi crkve, po mermernoj krstionici i mermernoj rozeti u crkvi opravdano tvrditi da je manastir postojao u XVI veku. Zidani ikonostas u sretenjskoj crkvi takoÄ‘e nas upućuje na razmiÅ¡ljanje o starosti te crkve, kao i ostaci ranijih fresaka ispod sloja koji je na zidu uraÄ‘en 1844. godine, pogotovo Å¡to je to jedini zidani ikonostas u ovÄ?arsko-kablarskim manastirima. Zidani ikonostasi u hrišćanstvu rano se pokazuju. U GrÄ?koj, Dafni ima mozaik i zidani ikonostas iz VI cveka, manastir Sveti Luka ima mozaik i zidani ikonostas iz VIII veka. Kod nas u blizini Novog Pazara crkva Svetog Petra iz VII veka ima takoÄ‘e zidani ikonostas. U Lipljanu na Kosovu u staroj crkvi zidani ikonostas je iz XII-XIII. U užiÄ?kom kraju blizu Kosjerića Karanska crkva iz XIV veka ima takoÄ‘e zidani ikonostas, kao i crkva u Starom NagoriÄ?anu iz XIV veka. U valjevskom kraju manastir Pustinja iz XVI-XVII veka ima zidani ikonostas, kao i mnogi drugi manastiri u istoÄ?noj i Staroj Srbiji i Makedoniji.
Najstariji podaci o manastiru Sretenju, koje pominju Vlada Petković i Stanoje Stanojević, govore da prvobitna crkva nije saÄ?uvana, a o docnije obnovljenom Sretenju ima pomana tek u XVII veku. Prema tim podacima, Sretenje je, izgleda, viÅ¡e puta stradalo. Osobita je mnogo stradalo od Turaka 1623. godine, Uskoro zatim, 1637. godine, priloženo mu je jedno jevanÄ‘elje pri igumanu Janićiju. A 1650. godine, Sretenje je posetio patrijarh Gavrilo i tom prilikom dao mu jedan Tipik u zamenu za drugi koji je iz Arilja (kada je Arilje zapustelo, Tipik je njegov dospeo u Sretenje, a patrijarh ga, eto, vraća u ariljsku crkvu). (4) Sretenje je, kao i ostali naÅ¡i manastiri stradalo i za vreme velike seobe pod Arsenijem ÄŒarnilovićem 1690. godine.
Joakim Vujić veli da ni on nije mogao doznati ko je bio osnivaÄ? manastira Sretenja. Doznao je i zapisao to da je nekoliko godina pre njegove posete sretenjska crkva, zajedno s konacima - “kelijama”, bila “ot svirepi Turaka popaljena i do osnovanija (temelja) poruÅ¡ena”. To je najverovatnije bilo za vreme Hadži-Prodanove bune 1814/15 godine, kad su Trojica, Ilinje i drugi manastiri i zbegovi stradali od Turaka. (5)
Kad je Vuk Karadžić, obilazeći ovÄ?arske manastire 1820. godine, posetio i Sretenje, ostvio je podatak da je ovaj manastir odavno bio pust i da ga je tada , 1818. godine obnovio jeromonah sretenjski Nikifor Maksimović, koji je rodom iz Ä?aÄ?anske nahije, iz sela Ježevice. (6) On se nalazio izvesno vreme u Preobraženju. a kad je taj manastir stradao i zapusteo, on se reÅ¡i da ga o svom troÅ¡ku obnovi. O tome je on sam priÄ?ao, veli Vuk. Kad je 1814. godine, udarila kuga u okolna sela i narod poÄ?eo masovno da umire, on je, Ä?itajući opela mrtvima i molitve za zdravlje živima, zaradio nekoliko hiljada groÅ¡a, Å¡to je tada znaÄ?ilo ogromnu koliÄ?inu novca. “Stanem” - veli on- “ misliti Å¡ta ću Ä?initi s ovolikim novcima? Da idem u Jerusalim i dam novce da se njima napravljaju (podižu) i krase crkve i manastiri po tuÄ‘im zemljama? Neću, bolje ih je na takovo Å¡to u naÅ¡oj zemlji upotrebiti”. Tako je on obnovio staro Preobraženje.
Posle obnove Preobraženja Nikifor se ponovo vratio u Sretenje, jer ga vidimo u oktobru 1817. godine da se nastanio kao podvižnik u jednoj ovÄ?arskoj pećini iznad manastira Sretenje, gde mu se, izgleda, stalno vijala duÅ¡a. Posle kratkog vremena siÅ¡ao je iz te pećinske isposnice na sretenjske ruÅ¡evine i tu, kako veli Vuk “naÄ?inio malu crkvicu i jednu kućicu,Ä‘e živi on i dvoje Ä‘aÄ?adi; a stara je crkva bila velika i naokolo svud ograÄ‘ena ćelijama (to jest konacima) od kojih se zidine i sad znadu kao i temelj od crkve”. Dalji podaci o tim zidinama govore “da se iz ovog manastira, kao iz grada, branilo dugo od Tatara (Turaka)”. U isto vreme Turci su gaÄ‘ali topovima pećinu TurÄ?inovac, u kojoj se nalazio zbeg naspram Sretenja u Kablaru. Narod se branio. Kad su Turci najzad osvojili TurÄ?inovac, osvojili su i manastir, koji su branili kaluÄ‘eri i narod iz okoline. Turci, puni ljutnje i mržnje na Srbe, zapale manastir i razruÅ¡e ga do temelja. U te ruÅ¡evine se jeromonah Nićifor naselio sa to “dvoje Ä‘aÄ?adi”, gde su prema Vukovom kazivanju, Živeli kao i u Preobraženju: niti su imali kakve stoke, ni nurije (parohije), ni druge zemlje, osim Å¡to je ovaj pravi kaluÄ‘er i ljubitelj otaÄ?stva svoga, okrÄ?io svojim rukama malo oko manastira te pod motku sije po malo povrća”, a meso se kao i u Preobraženju nije nikad jelo. (7)
Kad je jeromaonah Nikifor Maksimović 1818. godine poÄ?eo obnavljati veliku crkvu manastira Sretenja, prvo je morao sa desetinom ljudi iz NegriÅ¡ora da obori debeli grab, koji je izrastao nasred crkve i da ga izvuÄ?e napolje. Zatim je poÄ?eo da rasÄ?išćava crkvene temelje, odvajajući na jednu stranu kamen, a na drugu Å¡ut-zemlju i malter. Onda je nastavio obnovu sa zidanjem crkve i zvonare. Crkva je jednobrodna graÄ‘evina. Sa oltarskom petostranom apsidom i pevniÄ?kim isturenim rukavcima daje u osnovi upisani krst. Crkveni toranj je ujedno i zvonik.
Crkva se deli na pripratu, naos i oltar sa zidanim ikonostasom, “koji zaslužuje posebnu pažnju u prouÄ?avanju, jer je u okviru prostranog sklopa i konstruktivnog reÅ¡enja prvobitnog hrama”. (8) Već smo pomenuli da se u pravoslavnoj crkvi Ä?esto nalaze zidani ikonostasi. U GrÄ?koj su mnoge, pogotovo manje, srednjovekovne crkve sa zidanim i živopisnim ikonostasima. Ima ih od VI do XVII i XVIII veka, a najviÅ¡e ih je iz XIII i XIV veka. U jednoj crkvi blizu Nea Makri postoji na zidanom ikonostasu mirotoÄ?iva prestona ikona Presvete Bogorodice. Takvih zidanih ikonostasa kod nas, takoÄ‘e ima dosta. Sudeći i po tome, mogla bi sretenjska crkva biti jedna meÄ‘u najstarijim u OvÄ?aru. Na dnu prestone BogorodiÄ?ne ikone na zidu ovog ikonostasa potpisao se: “Živko Pavlović, požarevaÄ?ki ikonopisac, u KruÅ¡evcu 16. aprila 1844. godine.” (9)
O ovoj obnovi Sretenja iz 1818. godine postavljen je natpis iznad ulaznih vrata u crkvu, koji bi, preveden na naÅ¡ govorni jezik, glasio ovako:"Ovaj sveti hram Sretenja Gopsodnjeg sazida svojim trudom i troÅ¡kom jeromonah Nikifor Mksimović 1818. od Hrista. Potom postade užiÄ?ki episkop i ogradi manastir zidom i ćelijama (konacima) i snabde svim potrebama za veÄ?iti pomen”.
Na zapadnom zidu priprate , u crkvi iznad vrata, stoji zapis o živopisu manastira iz 1844. godine, koji glasi “Blagoslovom Oca, revnošću Sina i saradnjom Svetoga Duha izmala se ovaj hram Sretenja Gospodnjeg za vreme vlade gospodara i kneza srpskog Aleksandra KaraÄ‘orÄ‘evića, troÅ¡kom episkopa užiÄ?kog gospodina Nikifora Maksimovića. Moleri su bili Živko Pavlović, žitelj požarevaÄ?ki, i Nikola Janković iz Ohrida, meseca novembra 26. leta Gospodnjeg 1844. godine”.
Srpska Crkva, videći tako veliku žrtvenu ljubav Nikifora prema narodu i prema obnovi crkava i manastira, izabrala ga je za episkopa užiÄ?kog. Hirotonisan je u Carigradu 1831. godine, a umro 28. februara 1853, godine. Sahranjen je u manastiru Sretenju, u priprati, s desne strane.
Kad je Joakim Vujić 1826. godine posetio Sretenje, veli da je naÅ¡ao da “unutri u crkvi sve po Ä?inu hristijanskom nameÅ¡teno stoji”, a tako i u oltaru “s Ä?asnom trpezom, na kojoj leži jedno staro rukopisano jevanÄ‘elje”. Na kraju jevanÄ‘elja stoji sledeći zapis: “Iguman, proiguman i popovi i jedan daskal Hilandarac, koji behu tu kad se to evanÄ‘elje obloži (ukoriÄ?i) godine 1637”.
Knjige. - Za pevnicama su u to vreme bile veoma znamenite knjige od kojih su:
“1. Dvanaest mineja jesu rukopisni. Posle sleduju:
2. Triod (Å¡tampan)
3. Pentikostarion
4. Tipik
5. Teofilakt (to su besede Teofilakta, arhiepiskopa ohridskog iz XI veka) i priÄ?e duge knjige, koje su sve rukom pisane”. (10)
Vuk Karadžić beleži i zapise na knjigama. Tako na kraju mineja za mesec septembar zapisano je da je taj minej napisao u Nikolju jeromonah Isaija 1595. godine. Verovatno da su i ostali mineji, a možda i druge knjige, tamo napisani. Na Tripjesnecu, koji Joakim Vujić, koji Joakim Vujić ne spominje posle zapisanog saveta monahu, stoji da je knjiga napisana 1612. godine, “v domu svjatago Nikoli pod krilu gori OvÄ?arskije, pri igumanu kir Leontiju jeromonahu”. Dalje, Vuk pominje prvo rusko izdanje OstroÅ¡ke biblije, Å¡tampane 1581. godine, sa zapisom iz 1627, i bujiÄ?ni nadolazak reke Kosatice, koja je toliko nadoÅ¡la da je 2. juna 1612. godine, na Položenije, preplavila svatije rizi i pojasa (Bogorodice) manastir MileÅ¡evo, odnela konak sa nekoliko kelija (soba), igumnariju, dohiju (magacin za prehranu), i druge stvari, sve crkvene službene sasude koji su bili u njo, a pominje i velike nevolje od Turaka, kao i to da su te godine Turci i svog sultana ubili.
Za “Triodion” kaže se da je Å¡tampan zapovešću i troÅ¡kom kneginje Jelene, supruge gospodara Jovana-Mateje Basarabe u Trgovišću 1649. godine. (11)
Svakako da su sve ove knjige većinom pisane u ovÄ?arsko-kablarskim manastirima, kao i Psaltir iz XVI-XVII veka, koji je pripadao Sretenju a evidentiran je u Narodnoj biblioteci u Beogradu. Ne zna se da li su se monasi i u Sretenju, kao u drugim ovÄ?arskim manastirima, bavili prepisivanjem knjiga, jer su manastir Turci viÅ¡e puta ruÅ¡ili, pa je dugo bio u ruÅ¡evinama. Ali se vidi da je u svoje vreme imao bogatu riznicu rukopisanih knjiga i drugih crkvenih dragocenosti. Imao je i jevanÄ‘elje ukoriÄ?eno 1637. godine, koje je nestalo, po miÅ¡ljenju F. Kanica, zbog slabog i nemarnog upravljanja u manastiru, (12) a možda je nestalo i u Ä?estom pljaÄ?kanju i ruÅ¡enju manastira.
Prema knjizi Molebniku, moglo bi se zakljuÄ?iti da su i u Sretenju prepisivane crkvene knjige, jer se u jednom starom srpskom zapisu veli: “Spisa se sija knjiga Molebnik v hramje svjatago Sretenija pod planinom OvÄ?arom , pri Sultan Mahmutu II i vojvodi serpskom fr. MiloÅ¡u i jeromonahu Nićiforu sozdatelju manastira Sretenija, v leto 1830. meseca septembra. Rukodjelisa ju Ä‘ak jego Vuk. Togda VladaÅ¡e planeta Merkurije. Zima bje zla a leto suÅ¡no i ovoÅ¡Ä?ija mala”. (=plodovi letine). (13)
Od rukopisanih knjiga saÄ?uvanih do danas u Sretenju, ima svega tri. To su: jevanÄ‘elje (možda isto koje i Joakim Vujić pominje), BogorodiÄ?ini kanoni i Minej za mesec jun, koji je znaÄ?ajan, jer sadrži Službu knezu Lazaru, kao delo naÅ¡e crkvene književnosti. (14) Od Å¡tampanih knjiga saÄ?uvano je prvo izdanje ostroÅ¡ke Biblije, Å¡tampane kod Rusa 1581. godine i Triod Å¡tampan kod Rumuna u TrgoviÅ¡tu 1643. godine.
Od rizniÄ?nih kovanih predmeta i starina Ä?uvaju se: mermerna krstionica iz XVII veka, rozeta iz XVII veka i ikona Presvete Bogorodice sa mladencem Hristom u naruÄ?ju na kraju XVIII veka. Zatim, metalni putir iz XVIII-XIX veka, ukraÅ¡en (kujundžijski rad) . Okovano jevanÄ‘elje Å¡tampano u Moskvi 1814. godine, a tu je i bakropis (gravira) manastira Sretenja iz 1845. godine, kadionica iz XIX veka (15) i portret Nikifora Maksimovića, episkopa užiÄ?kog, iz 1846. godine.
Kakav je bio izgled manastira Sretenja i kakvi su mu bili konaci pre obnove Nikifora Maksimovića 1818. to niko ne zna, jer nemamo podataka. Vuk Karadžić, koji je u poÄ?etku obnove posetio Sretenje, piÅ¡e da je stara crkva bila velika i naokolo svud ograÄ‘ena Ćelijama (konacima), od kojih su se videle samo poruÅ¡ene zidine, kao i temelji od crkve. Zato, valjda, J. Vujić i kaže da “zdanja okresna (okolo) manastirska nisu tako važna”. Izgled obnovljenog Sretenja sredinom proÅ¡log veka, 1845. godine za vreme Nikifora Maksimovića, koji je i kao eposkop užiÄ?ki obnavljao svoj manastir, daje sliku koja nam je i danas poznata. Sretenje iz tog perioda najlepÅ¡e se može videti na saÄ?uvanoj bakroreznoj ploÄ?i iz iste 1845. godine. Na tom bakrorezu su prikazani crkva, sve okolne zgrade i bliža okolina. Po Vl. Petkoviću i St. Stojanoviću, jeromonah Nikifor je, odmah po zavrÅ¡enom zidanju crkve, podigao 1827. i trpezariju. (16) Možda je tu trpezariju samo obnovio 1847. godine i dozidao uz nju kulu, a ispred crkve sa zapada i južne strane podigao druga dva konaka. U većem konaku gde je bila kapela, biblioteka i arhiva, bombardovanjem 1941. godine i biblioteka i arhiva su u požaru izgoreli, a tu je verovatno bilo i rukopisanih knjiga i drugih dragocenosti.
Nikifor Maksimović, obnavljajući Preobraženje i Sretenje, obnavljao je i druge crkve i manastire. Tako je on 1843. godine dao kao svoj “prilog 40 dukata cesarskih za zidanje nove crkve u Užicu, a crkvi Ä?aÄ?anskoj preko puta episkopskog dvora dao 100 dukata, kada je 1846. godine graÄ‘en molerisan ikonostas.” (17)
Sa obnavljenjem crkve i graÄ‘evina Nikifor je u Sretenju obnovio i ekonomiju . Prvo je iskrÄ?io goru oko manastira i posadio ljive, kruÅ¡ke i orahe, oÄ?istio i ogradio baÅ¡tu, a docnije i drugu poviÅ¡e ovÄ?ara. (18) Kad su vuk i J. Vujić posetili Sretenje, manastir je bio veoma siromaÅ¡an, tako da “za grunt manastirski, kao Å¡to su vinogradi, livade i proÄ?e (drugo) manastir ne plaća TurÄ?inu spahiji ni jedne pare”, jer nije imao od Ä?ega. (19) MeÄ‘utim, docnije se to sve promenilo. Povećao je koliÄ?inu imanja, a time i koliÄ?inu prihoda. Iako manastir nije imao parohiju, on je imao prihode sa 33 hektara oranica, livada, paÅ¡njaka, 10 hektara voćnjaka i vinograda sa 350 hektara Å¡ume, kao i od većeg broja stoke, dovoljno da pokrije godiÅ¡nje manastirske rashode od oko 3500 dinara.
Sretenjski vinograd u Paković Nikifor je obnovio i podigao 1824. godine. Prvo je sazidao jednu od kamena “grealicu” (kuću) , a do nje južno i podrum za vino. Malo dalje podigao je konjuÅ¡nicu, a 1848. dokupio joÅ¡ zemlje za vinograd, pa nasred njega sledeće 1849. godine napravi Ä?ardak. Zatim, 1850. godine, podigne konak, pa sav taj kompleks vinograda sa zgradama ogradi visokom od dva metra kamenim zidom 1851. i na njemu podigne ulaznu kapiju. Onda, joÅ¡ sagradi kaÄ?aru za kace i burad, nabavi kazan za peÄ?enje rakije i drugo Å¡to je potrebno za vinograd. Ceo taj vinograd ima oko 25 do 30 “fruÅ¡kogorskih motika”. Ne samo kao stareÅ¡ina Sretenja već docnije i kao episkop užiÄ?ki dokupljivao je on Sretenju njive i livade. Tako je 1849. godine kupio neku zemlju u Parmencu i odmah iduće godine sagradio vodenicu na reci Banjici za Sretenje. Podigao je i najlepÅ¡u gotovo zgradu u ÄŒaÄ?ku na dva sprata, koja je do posle Drugog svetskog rata nosila naziv “Hotel Srpski kralj”. Rat i nova komunistiÄ?ka vlast uÄ?inili su svoje pa se moralo kućiti ispoÄ?etka. Sreća da je ostao manastiru “Grad”, to jest vinograd, od Ä?ega manastir Sretenje i danas ima glavni prihod.
_______________________________________________________________________
1 - Vuk Stefanović Karadžić, PoÄ?etak opisanija srpski namastira, “Danica”, zabavnik za godinu 1826., BeÄ? 1826, 9-24; “Gradac”, januar-april, ÄŒaÄ?ak 1991. str. 18; Feliks Kanic, OvÄ?arsko -kablarski manastiri, “Gradac”, januar-april, Ä?aÄ?ak, 1991, str 31.
2 - Ljubomir Durković-JakÅ¡ić, Episkop žiÄ?ki Sava DeÄ?anac i njegov pregled žiÄ?ke eparhije 1892-1896, Kraljevo, 1890, str. 37
3 - Hadži Milivoje MariÄ?ić , Crkva Stracimira, brata Nemanjinog, u ÄŒaÄ?ku, Manastiri Srpske Svete Gore, Manastir Sretenje, ÄŒaÄ?ak, 1973, str. 50.
4 - Svetozar DuÅ¡anić i Radomir Nikolić, OvÄ?arsko-kablarski manastiri, Sretenje, OvÄ?ar Banja, 1978, str. 46; Vlada Petković Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda, Beograd, 1950, str. 308; Stanoje Stanojević, Narodna enciklopedija, Zagreb, 1929, knj. IV, str. 342; Lj. Stojanović, Natpisi i zapisi, str. 306.
5 - Joakim Vujić, OvÄ?arsko-kablarski manastiri, “Gradac”, januar - april, ÄŒaÄ?ak, 1991, str. 22
6 - Postoje dve Ježevice: Trnavska i UžiÄ?ka. Jedni su miÅ¡ljenja da je Nikifor Maskimović roÄ‘en u Trnavskoj Ježevici, a drugi su, kao Å¡to navodi i Milan Ä?. Milićević, miÅ¡ljenja da je Nikifor rodom iz UžiÄ?ke Ježevice.
7 - Vuk Karadžić, PoÄ?etak pisanija srpski namastira, “Gradac” januar-april, ÄŒaÄ?ak 1991. str. 18; Feliks Kanic, O ovÄ?arsko-kablarskim manastirima, isto delo, str. 31
8 - Radomir Stanić, Ikonostas crkve manastira Sretenja u OvÄ?aru, “Gradac”, januar-april, ÄŒaÄ?ak, 1991, str. 124
9 - Isto
10 - Joakim Vujić, OvÄ?arsko-kablarski manastiri, “Gradac”, januar-april, ÄŒaÄ?ak, 1991, str. 22
11 - Vuk Karadžić, navedeno delo, str. 18-20; Dragomir Popović, PrepisivaÄ?ka delatnost OvÄ?arsko-kablarskih manastira, “Gradac”, januar-april, ÄŒaÄ?ak, 199, str. 20
12 - F. Kanic, navedeno delo, str. 32
13 - Mirjana Å akota, Riznica manastira u Srbiji, Beograd , 1966, str. 28-29
14 - Isto; Milivoje MariÄ?ić, navedeno delo iz 1973, str. 51
15 - Vuk Karadžić, navedeno delo, str. 18; J. Vujić, navedeno delo, str. 23
16 - Prof. St. Stanojević, Narodna enciklopedija, Zagreb, 1929. knj. IV str. 342; Vl. Petković, Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda, Beograd, 1950, str. 308
17 - Dr Ljubomir Durković-JakÅ¡ić, Episkop užiÄ?ki Nikifor i mladi NjegoÅ¡, Kraljevo, 1980, str. 12, 73-74
18 - Dr Ljubomir Durković-Jakšić, navedeno delo i strana; J. Vujić, navedeno delo, str. 23
19 - J. Vujić, isto.
MANASTIR SRETENJE ZA VREME II SVETSKOG RATA I POSLE RATA
Manastir Sretenje Nemci su bombardovali odmah s poÄ?etka jeseni na Malu Gospojinu 1941. godine, kao i manastir Svetu Trojicu. U to vreme na poÄ?etku okupacije, u toku leta, Ä?etnici i partizani poÄ?eli su dizati ustanak protiv Nemaca. Užice i Požegu zauzeli su gotovo bez borbe, premda partizani tvrde da su ih zauzeli odluÄ?nom borbom, a Ä?etnici tvrde da su oni prvi uÅ¡li u Užice bez borbe. Nemci, osetivÅ¡i njihovu nameru, a nemajući dovoljno snage i vojske da se suprotstave, na vreme su se povukli prema ÄŒaÄ?ku i Kraljevu uz male gubitke. Iz ÄŒaÄ?ka su Nemci potisnuti ka Kraljevu poÄ?etkom oktobra 1941. godine gde su obrazovali snažnu odbranu, koja će trajati oko mesec dana.
U OvÄ?aru je bilo dosta vojske i partizanske i Ä?etniÄ?ke. Nemci, znajući da se tu nalazi veći broj naÅ¡ih manastira, ne tragajući mnogo ni za partizanima ni za Ä?etnicima, izvrÅ¡ili su odmah iz osvete odmazdu nad naÅ¡im manastirima, sa namerom da njih kao centre naÅ¡e vere i kulture uniÅ¡te i narod demoraliÅ¡u, kao Å¡to su uniÅ¡tavali i Narodnu biblioteku u Beogradu, kao Å¡to su za nepuni mesec dana i ŽiÄ?u i druge naÅ¡e manastire uniÅ¡tili, a patrijarha Gavrila i vladiku Nikolaja stavili u zatvor, a zatim u kućni pritvor. Tako su u OvÄ?aru stradali od bombardovanja Sretenje i Trojica. Svakako da bi tada bilo bombardovano i Nikolje i Jovanje , kao i BlagoveÅ¡tenje, ali ih je oÄ?uvala klisura OvÄ?arsko-kablarska. Ovi manastiri su, naime, pored same Morave i da bi bili bommardovani, morali bi se avioni spustiti nisko. MeÄ‘utim, ne bi mogli izbeći iz tesne klisure a da se i sami u njoj ne razlupaju. Sretenje i Trojica su na visini OvÄ?ara te su ih Nemci mogli lako bombardovati i uniÅ¡titi. Bombardovali su ih u dva maha. Tad su se u Sretenju zadesila i dva trojiÄ?ka monaha i pretpela bombardovanje u manastirskoj porti pod zvonarom. To su bili jeromonah Irinej Vasiljević, docnije arhimandrit i stareÅ¡ina studeniÄ?ki, i pravo je Ä?udo kako su ostali nepovreÄ‘eni.
Tim bombardovanjem Sretenja oÅ¡tećen je mnogo toranj na crkvi, kao i sama crkva. TakoÄ‘e je mnogo oÅ¡tećen i konak sa kulom, koji je podigao episkop užiÄ?ki Nićifor Maksimović, koji je kao iguman obnovio sretenjsku crkvu 1818. Konak s kulom podigao je kao episkop užiÄ?ki 1847. godine, a druga dva konaka ispred crkve podigao je takoÄ‘e kao episkop neÅ¡to ranije, 1845. godine. TadaÅ¡njim bombardovanjem glavni veliki konak pred crkvom, zajedno s kapelom i bibliotekom, potpuno je uniÅ¡ten. UniÅ¡tena je i sva arhiva. Drugi, manji konak do onog velikog, preseÄ?en je bombardovanjem preko pola. Tako je Sretenje gotovo sasvim zapustelo, jer se za vreme rata nije moglo niÅ¡ta obnavljati, pa je u tim ruÅ¡evinama tokom Drugog svetskog rata bio jedno vreme arhimandrit otac Justin Popović, profesor Univerziteta, koji se krio i od Nemaca i od komunista.
SRETENJE POSLE II SVETSKOG RATA
Do 1946. godine Sretenje i Trojica imali su jednu upravu. Tada je Sretenje dobilo svoju upravu i biće viÅ¡e godina pod duhovnim rukovoÄ‘enjem manastira Preobraženja, koji, voÄ‘en iskusnim žiÄ?kim duhovnicima i misionarima igumanom Vasijanom i igumanom Evstatijem, postaje duhovni i misionarski centar u OvÄ?aru. Imajući u vidu da će se u Sretenju osnovati ženski manastir, poÄ?eta je izvesna priprema i obnavljanje. Tako je Sretenje postalo već 1947. godine ženski manastir pod upravom Preobraženja i duhovnika igumana Vasijana. Te 1947. godine u Sretenje je doÅ¡la sestra Nada Adžić sa tri svoje sestre.
Sestra Nada je od 1935. godine, po blagoslovu vladike Nikolaja, vodila brigu o siromaÅ¡noj deci u bitoljskom obdaniÅ¡tu “Bogdaj”, koje je osnovao Vladika. (20)
Tamo je sestra Nada radila do 1941. godine. Jedno vreme (1934-1935) pomagala joj je kaliÅ¡ka monahinja Sara, a posle njenog odlaska pomagale su joj sestra Marija i sestra Stefanija, koje tada joÅ¡ nisu bile monahinje. Kada su Nemci u aprilu te 1941. godine okupirali i Jugoslaviju i Bugarima dali Bitolj, sestra Nada, ne hoteći zbog okupacije dalje ostati u Bitolju, po blagoslovu vladike Nikolaja , sa sestrama koje su s njom radile u obdaniÅ¡tu vraća se u Srbiju. Vladika Nikolaj tada je bio u Ljubostinji i, sa njegovim blagoslovom i zauzimanjem, a pod zaÅ¡titom Crvenog krsta, osniva se 1941. u jesen u Trsteniku DeÄ?ji dom za ratnu siroÄ?ad, bez oba roditelja, pod rukovodstvom i staranjem sestre Nade. U tom Domu su naÅ¡la mesta i siroÄ?ad iz DeÄ?jeg hraniliÅ¡ta u Kraljevu i ÄŒaÄ?ku, koja su poÄ?etkom rata 1941. godine rasformirana, kao i ona iz Trstenika i okoline. Tako je u Trsteniku u tom Domu bilo oko dvadesetdvoje siroÄ?adi, a u Ljubostinji 12 devojÄ?ica, meÄ‘u kojima i potonja igumanija manastira BogovaÄ‘e Efrosinija. Ljubostinjske sestre prihvatile su ovu decu na molbu sestre Nade i na zauzimanje vladike Nikolaja. Sestra Nada je, uz pomoć sestre Marije, brinula o ishrani dece i prikupljanju milostinje, a sestra Stefanija za to vreme radila je u kuhinji.
Posle rata, 1946. godine, na mesto te dece dovodena su u Dom defektna deca. Sestra Nada negovala je viÅ¡e odgodine dana tu decu. Kada je nova bezbožna vlast poÄ?ela unositi u Dom duh suprotan hrišćanskom, sestra Nada je napustila taj Dom i odluÄ?ila da sa sestrama koje su s njom radile, to jest s sestrom Marijom i Stefanijom, poÄ‘e u manastir i ostatak svoga života provede u monaÅ¡tvu. Deca su bila rasporeÄ‘ena po drugim domovima, a defektna premeÅ¡tena u Svetu Petku kod Ćuprije. Tako su one 1947. godine doÅ¡le u manastir Sretenje i, naÅ¡avÅ¡i ga u ruÅ¡evinama, nisu odustale, već su sa velikim trudom i mukom zapoÄ?ele u njemu život. Tada su doÅ¡le u Sretenje i danaÅ¡nja igumanija mati Minodora i joÅ¡ neke sestre. Sestrinstvo se blagoslovom Božjim iz dana u dan umnožavalo. Posle godinu dana, na Krstopoklonu nedelju 1948. godine, po blagoslovu mitropolita Josifa, duhovnik jovanjski jeromonah otac Makarije (Milovanović) izvrÅ¡io je u Sretenju postrig monaÅ¡enja sestre Nade i tri njene sestre. Tad je sa njima zamonaÅ¡ena i mati Minodora. Sestra Nada dobila je monaÅ¡ko ime Ana. Privela ih je monaÅ¡enju kao duhovna majka, poznata po monaÅ¡kom smirenju, jovanjska igumanija mati Tekla. Kako je mati Ana, dugim i napornim radom po obdaniÅ¡tima, bila već dosta iscrpljena, pogotovo u razruÅ¡enom i opustelom Sretenju, gde je trebalo mnogo i rada i snage i brige, ona je brzo popustila sa zdravljem. Žaleći se joÅ¡ na oÅ¡tru ovÄ?arsku klimu od 800 metara nadmorske visine, kao i na druge neke probleme koji su je iscrpli, ona zatraži drugi manastir s blažom klimom. Vladika žiÄ?ki Valerijan, znajući njene sposobnosti, to rado prihvati i postavi je na upražnjeno mesto u manastir VraćevÅ¡nicu, iz koje su sestre sa svojom igumanijom mati - Jelenom preÅ¡le u ŽiÄ?u. Na taj naÄ?in mati Ana prelazi iz Sretenja sa dve sestre u VraćevÅ¡nicu 1949. godine. Te sestre bile su Marija i Stefanija. Zbog njihovog samopregornog truda i rada sa sestra -Nadom u hraniliÅ¡tima kao i zbog njihovog požrtvovanog rada i visokog duhovnog života u manastiru, potrebno je da ih ovde spomenemo.
Marija (Milunka) Mladenović roÄ‘ena je u GraÄ?acu kod VrnjaÄ?ke Banje 1912. godine. Pomagala je sestri Nadi u negovanju siromaÅ¡ne dece u hraniliÅ¡tu zvanom “Bogdaj” u Bitolju. PoÄ?etkom rata 1941. godine doÅ¡la je iz Blagaja u Trstenik sa sestrom Nadom i Stanom, pa su i tu negovale siromaÅ¡nu decu kao u Bogdaju, s blagoslovom vladike Nikolaja. Zajedno sa sestrom Nadom otiÅ¡la je u Sretenje 1947. godine , a otuda u manastir VraćevÅ¡nicu 1949. Godine 1950. Milunka prima monaÅ¡ki Ä?in i monaÅ¡ko ime Marija. Igumanija Ana je privodi monaÅ¡enju i ona joj postaje duhovna majka. Kada je umrla igumanija Ana, 18. novembra 1975. godine , mati Marija postaje igumanija vraćevÅ¡niÄ?ka. MeÄ‘utim, na toj odgovornoj dužnosti ona nije dugo ostala. Kada se 1980. godine vratila iz Jerusalima sa poklonjenja Grob Gospodnjem i drugim svetim mestima, sa svojim sestrama, predala je duÅ¡u svoju Gospodu tiho i mirno kako mu je i služila. Sahranjena je i molitveno oplakana u svom manastiru.
Igumanija Stefanija Vukas roÄ‘ena je u Sremu, u Å aÅ¡incima 1915. godine. KrÅ¡teno joj je ime Stana. Pred Drugi svetski rat doÅ¡la je u manastir Ljubostinju, ali tamo nije primljena. Zato ona, po blagoslovu vladike Nikolaja, dolazi u Makedoniju, u Bitolj, gde ostaje kod sestre Nade u hraniliÅ¡tu “Bogdaj” da joj pomaže u negovanju siroÄ?adi. Tamo ostaje sve do poÄ?etka rata 1941. godine. Tada, zajedno sa sestrom Nadom i sestrom Marijom napuÅ¡ta Bogdaj u Bitolju o dolazi u Srbiju, u Trstenik. I tamo ove dve sestre, po blagoslovu vladike Nikolaja, kao i u Bogdaju, neguju siromaÅ¡nu decu toga kraja bez oba roditelja. Sestra Stana vodila je brigu o kuhinji i ishrani dece veoma savesno i odgovorno. Kada su 1947. godine poÅ¡le iz Trstenika u manastir Sretenje, u OvÄ?aru, sestra Nada i Marija, poÅ¡la je s njima i sestra Stana. U Sretenju je ostala sve do 1949. godine, kada su sve tri preÅ¡le u manastir VraćevÅ¡nicu. Posle godinu dana sestra Stana je zamonaÅ¡ena zajedno sa Milunkom (Marijom) i primila monaÅ¡ko ime Stefanija. Posle smrti igumanije mati-Marije 1980. godine, monahinja Stefanija prima upravu i postaje igumanija manastira VraćevÅ¡nice. Poput svoje duhovne majke igumanije Ane (Nade), i ona se trudi te duhovno bdi nad sestrinstvom i celim manastirom sve do svoje smrti. Iscrpljena godinama i podvizima, ova divna po svetosti života monaÅ¡kog igumanija prestavila se u Gospodu posle teÅ¡ke i duge bolesti na svetog velikomuÄ?enika Pantelejmona 9. avgusta 1966. godine u 9 sati uveÄ?e. Sve do opela nad njenim odrom u crkvi sestre su na smenu stalno Ä?itale Psaltir, a sveÅ¡tenici sveÅ¡teno-monasi pomen i parastose. Uz veliko prisustvo naroda, sveÅ¡tenstva i monaÅ¡tva, episkop žiÄ?ki Stefan izvrÅ¡io je opelo uz sasluženje većeg broja sveÅ¡tenika i sveÅ¡teno-monaha. Sestre su je do monaÅ¡kog groblja ispratile molitvama i suzama, onako kako dolikuje njima da isprate sa ovog sveta svoju duhovnu majku. Posle smrti mati-Stefanije manastirom upravlja namesnica manastira VraćevÅ¡nice monahinja Evdokija Å utić.
Sestre koje su ostale u Sretenju uspevaju da dovrše 1949. godine obnovu porušenog konaka pred crkvom, a drugi do njega još uvek je u ruševinama.
Sa odlaskom mati-Ane iz Sretenja pokazala se potreba za iskusnom igumanijom, koja će voditi sestrinstvo monaškim putem. Na traženje sestara, postavljena je u Sretenje 1951. godine za nastojateljicu smerna i mudra jovanjska monahinja Jovana Srbović iz Makedonije. Ona dolazi u veliko i jako sestrinstvo, gde je bilo već oko 20 sestara, sa kojima ona pored svog manastirskog pravila i posla nastavlja rad na postepenom obnavljanju manastira. Tako je 1955. godine obnovljen i stari, veliki konak do kule, i nazidan sa lepom fasadom sprat, što je dalo impozantan izgled manastiru. Zatim, sestre podižu novu, sa otvorenim tremom i arkadama, narodnu trpezariju, s kuhinjom i malom monaškom trpezarijom 1963. godine.
U meÄ‘uvremenu, u žiÄ?ku eparhiju, na mesto episkopa Valerijana, koji prima novoosnovanu Å¡umadijsku eparhiju, negde 1948. godine, dolazi kao administrator i zamenik vladike Nikolaja mitropolit Josif Cvijanović (od 1948. do 1953. godine. Episkop Rajić, u meÄ‘uvremenu, oko dve godine zamenjuje mitropolita Josifa, koji je bio za vreme komunista u zatvoru i pritvoru. Episkop German administrira ŽiÄ?kom eparhijom od 1953. do 1956. godine, a kad je te godine, 18. marta, umro kanonski episkop žiÄ?ki Nikolaj Velimirović, onda je primio ŽiÄ?ku eparhiju episkop German i njome upravljao do 1961. godine (poslednje tri godine upravljao je tom eparhijom kao patrijarh). Tada postaje žiÄ?ki episkop dr Vasilije Kostić (od 1961. do 1978. godine). Njega zbog smrti zamenjuje od aprila do jula te godine dr Sava Vuković, episkop Å¡umadijski, a onda dolazi u ŽiÄ?ku eparhiju dalmatinski episkop Stefan Boca.
Episkop Vasilije Kostić, kada je doÅ¡ao u ŽiÄ?ku eparhiju, odmah je poÄ?eo sa promenama u Studenici, RaÄ?i, Vujnu, Vavedenju, VraćevÅ¡nici, Sretenju i drugim manastirima. Posle nekoliko godina doneo je odluku da u manastiru Vavedenju kod ÄŒaÄ?ka, koji je već dugo godina bio parohijska crkva, osnuje ženski manastir. Tako dolazi do razrojavanja sestrinstva u manastiru Sretenju, odakle prelazi igumanija mati Jovana sa nekoliko ( 11) sestara u Vavedenje u aprilu 1975. godine. Od tada taj manastir poÄ?inje naglo da napreduje i da se obnavlja.
Za nastojateljicu Sretenjskog sestrinstva postavlja se tada iskusna starija monahinja Minodora. Ona nastavlja sa radom i obnovom , kao i duhovnim rukovoÄ‘enjem sestrinstva tog uglednog ovÄ?arskog manastira. Tako je mati Minodora uspela sa sestrama u svoje vreme, 1984. godine, da podigne lepu kapelu i do nje trpezariju za potrebe manastira. Sredile su dobro i manastirsku portu kao i ekonomiju, vrÅ¡eći uredno bogosluženje i sve manastirsko pravilo. Na taj naÄ?in i ovo primereno manastirsko sestrinstvo od 17 sestara izloženo je svakodnevno velikim poslovima, obavezama i monaÅ¡kim podvizima radi svoga spasenja, a na korist naÅ¡e svete Crkve i stradalnog naroda.
STAREÅ INE MANASTIRA SRETENJA
1. Nikifor Maksimović, Vukosavljević , roÄ‘en je 12. januara 1788. godine u UžiÄ?koj Ježevici. (21) Roditelji su mu bili Maksim i Gospava. U svojoj Ä?etrnaestoj godini, 1802. godine, otiÅ¡ao je u ÄŒestin, gde se kod svog zeta popa Riste Rafailovića uÄ?io pismenosti godinu dana. Potom je 1803. godine proveo u manastiru Trojici, a sledeće 1804. godine prelazi u Nikolje. U tim manastirima on se opismenio i savladao Ä?itanje i crkveno pojanje. Posle Ä?etiri godine, 12. januara 1808. godine, zamonaÅ¡io ga je u Beogradu pop Mata. Za Ä‘akona i jeromonaha rukopoložio ga je mitropolit Leontije.
U Nikolju je kao sabrat ostao do 1811. godine. Tada je preÅ¡ao u zapusteli manastir Preobraženje. Obnovio ga je i u njemu živeo Å¡est godina. Zatim se u oktobru 1817. preselio ispod kablarskih stena iz manastira Preobraženja gotovo uvrh OvÄ?ara, iznad sretenjskih ruÅ¡evina u jednu pećinu. Tada je poÄ?eo kroz nekoliko meseci svojim trudom i troÅ¡kom da obnavlja Sretenje i u njemu kao stareÅ¡ina proveo oko 12 godina. Na predlog kneza MiloÅ¡a Obrenovića proizveo ga je u Beogradu 30. novembra 1830. godine, na Svetog apostola Andreja, za sretenjskog arhimandrita mitropolit Antim.
Sledeće godine poslat je, zajedno sa Ä?uvenim arhimandritom Melentijem Pavlovićem , u Carigrad, gde carigradski patrijarh Konstantin 19. avgusta 1831. posveti Melentija za mitropolita Srbije, a Nikifora odmah drugi dan Me