MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Pogovor

Ov�?arsko - kablarski manastiri 2. DEO

MANASTIR JOVANJE (prvi deo)

Pre po�?etka opisivanja istorijata ovog manastira isti�?emo njegov Letopis iz novijeg doba, a zatim sadržaj i uputstvo i pisanje letopisa, na primer:

I

1. Velikim brojevima zabeležiti godinu.
2. Staviti naziv “Uprava manastira i sastav bratstva (sestrinstva)”
(a) Igumanija, odnosno v.d. igumanije (nastojateljica).
(b) Duhovnik; ako se desi promena, treba zabeležiti uzrok promene.

3. Koliko ima monahinja, iskušenika i male dece, to jest sasvim mladih iskušenika u po�?etku prve njihove godine u manastiru, koje nisu završile osnovnu školu.

4. Služitelji i ostali (stanovnici) nastanjeni u manastiru…

II

5. Versko-prosvetni rad u manastiru.

(a) Ko vodi besede i poruke sa sestrama (bratstvom).

(b) Ko u�?i Tipiku i pevanju.

(v) Ko i kakve predmete predaje deci

III

6. Z g r a d e

(a) Šta je opravljeno ili novo uređeno u crkvi.

(b) Kakve su zgrade opravljene ili nanovo podignute.

IV

7. P ol j o p r i v r e d a

(a) Koliko je u toku godine unapređeno u obrađivanju njiva i livada.

(b) Kakva je bila letina.

(v) Koliko zasaditi novih i kakvih voćnih sadnica

(g) Kako napreduju sadnice

d) Da li je imalo i kakvog je bilo roda

V

8. S t o k a

(a) Kakve je manastir imao stoke i koliko je bilo prinove.

(b) Šta je prinovljeno ili prodato i zbog �?ega je prodato.

VI

9. V a ž n i d o g a đ a j i

(a) U životu samog bratstva (sestrinstva)

(b) U životu Manastira

1. Kako je proslavljena manastirska slava.

2. Kako je posećivan manastir u toku godine bogomoljcima i posetiocima.

3. Čudesa i iscelenje u Svetom Jovanju. Dobro bi bilo uzgred beležiti �?edesa i iscelenja uopšte u manastirima Srpske Svete Gore.

4. Razni drugi događaji koji su imali uticaja na život manastira Svetog Jovanja, na život cele Srpske Svete Gore, kao i na svu Jugoslaviju - istorijski događaji. (Arhimandrit Serafim)

Tako je zamišljen redosled za letopis manastira Jovanja u Ov�?aru i tako je pisan, a svakako da je sa�?injen po blagoslovu nadležnog arhijereja vladike Nikolaja. Mi iz njega koristimo ono što je najvažnije i što smatramo da će zainteresovati �?itaoca.

ISTORIJAT MANASTIRA (1). - Na levoj obali Zapadne Morave, na maloj ravnici pod samom Ov�?arom, sa kablarske strane u podnožju brda zvanog “Jovanjsko brdo” nalazi se manastir Jovanje. Njegova je hramovna slava Ivanjdan, to jest Roždestvo Svetog Jovana Krstitelja, praznuje se 24. juna po starom kalendaru. Na tom mestu Morava obilazi Jovanjsko brdo praveći veliku i oštru krivinu, pa li�?i kao da je manastir na kakvom poluostrvu. Prilaz manastiru sa asfaltiranog druma na suprotnoj strani od manastira preko Morave moguć je samo �?amcem.

Manastir Jovanje podignut je, po predanju, u po�?etku 14. veka. Ne zna se ta�?no njegov ktitor, sem ono što nam govori predanje koje je o�?uvano u tom kraju i legende po kojoj je vladika Nikolaj spevao o Svetom Jovanju vrlo zanimljivu, lepu i dugu pesmu. Prema tome kazivanju i nekim istorijskim podacima, posle Mari�?ke bitke nastalo je intenzivno podizanje manastira i crkava u klisuri Zapadne i Golijske Morave (2).

Polovinom 19. veka prilikom obnove kao i do skora u podnožju Jovanjskog brda u manastirskoj porti, gde je crkva Svetog Jovana, svuda se moglo naići na temelje konaka, po obali Morave i drugim mestima oko manastira. Sve to svedo�?i da je Jovanje u Srednjem veku bilo veliki manastir i da je imalo veliko monaško bratstvo. Koliko je puta plja�?ka i rušen manastir Jovanje, ta�?no se ne zna. Pri�?a se da je poslednji put manastir bio porušen za vreme Drugog srpskog ustanka 1815. godine. Od toga doba Jovanje je bilo u ruševinama sve do 1849. godine, kada je obnovljeno i ograđeno.

U vreme plja�?kanja i rušenja Svetog Jovanja sve što se moglo spasti, pri�?a se, preneseno je u druge manastire, a prepisiva�?i crkvenih knjiga preselili su se u manastir Nikolje sa svojim stvarima i priborom za prepisivanje.Tako je Jovanje u ruševinama zaraslo drvećem i šikarom do svoje obnove kao i ruševine na Jovanjskom brdu.

Obnovu manastira Jovanja polovinom 19. veka narodno predanje povezuje sa “Gradinom” ili Jovan kulom, metohom koji je izgleda, uvek bio pod upravom manastira Jovanja i iznosi sledeći događaj. Za vreme pustoši na gradini okolni su �?obani i seljaci napasali svoja stada i sekli šumu. A svi su znali da je sveto mesto, da je tu nakad bio manastir i da se u njegovoj blizini na obali Morave nalazi lekovita voda Svetog Ilije, koja le�?i bolesnike koji boluju od glave i o�?iju. I kad je došlo vreme da Gospod objavi svoju svetinju, u�?inio je to preko jednog de�?aka- �?obanina, koji je na tom svetom mestu, na tim ruševinama �?uvao koze. Njemu se Bog javlja na snu i zapoveda mu da na Jovanjskom brdu potraži manastir Svetog Jovana a ne Uspenije. Tom ili drugom prilikom obećao mu je, takođe u snu, da će i pare pronaći za podizanje manastira. Kad je, zatim, ovaj �?obanin otišao uži�?kom vladiki Nićiforu i ispri�?ao mu svoj san, vladika nije hteo u to odmah poverovati. Uskoro de�?ak-�?obanin pronalazi novac, i to na �?udesan na�?in. Jedna njegova koza zaglavila je nogu u kamenje na ruševinama Jovan kule. Čobanin joj pritekne u pomoć. I kad je po�?eo razgrtati kamenje da joj oslobodi nogu, pod jednom plo�?om ugleda ćup pun zlatnika. O svemu ovome opet obavesti vladiku Nićifora. Videći da je na tom blagodarnom i bogobojažljivom de�?aku �?obaninu poseban blagoslov Božji i da Bog preko njega otkriva svoju volju, vladika mu daje i svoj blagoslov za podizanje manastira.

Seljaci iz obližnjih sela, a najpre iz Vidove, odazovu se i priteknu u pomoć �?udesnom �?obaninu. Pronalaze u podnožju brda temelje crkve Svetog Jovana i 1849. godine na istim temeljima podižu novu crkvu, koja je sve do potapanja 1954. godine postojala. Ovo o podizanju crkve potvrđuje i urezani na ivici plo�?e sveta trpeze u oltaru natpis , koji glasi: “ Siju trpezu priloži neimar bist u vreme građenja ovog hrama: Jovan Veljković od Orida ina�?e sela Blice na 1849 leto”. U 1850. godini hram je bio osvećen od njegovog preosveštenstva Gospodina Nićifora, episkopa uži�?kog, o �?emu svedo�?i sveti Antimins sa sledećim natpisom:"Sej Antimins osvatisja blagodatiju Presvjatago Duha svja�?šeno djjstvijem preosvjaš�?enago episkopa uži�?kaog Hikifora, v cerkvi �?a�?anskoj Voznesenija Gospodnja dne 24 mescaja junija l. Gospoda 1850-go. Sie Animins Milana Eremića iz Baluga, on ga odkupi za gr. 198. u manastir Jovanć za ve�?ni spomen.”

De�?ak kozar koji je imao otkrivenje za obnovu manastira Svetog Jovanja posvetio je svoj život Bogu. Zauzimanjem vladike Nićifora primio je monaški �?in sa imenom Filimon. Izu�?io je što je potrebno za sveštenomonaški �?in i za svešteno služenje, pa kao jeromonah bude postavljen za igumana manastira Jovanja, kojim je i upravljao do svoje smrti, 11. decembra 1879. godine. Sahranjen je u pritvoru jovanjske crkve i na njegovom grobu stavljena je plo�?a sa natpisom: “Grobnica u kojoj tiho po�?ivaju kosti smirenija blaženoupokojenog jeromonaha Filomena Popovića rodom iz Draga�?eva proigumana i sozidatelja ovog manastira hrama roždestva Svetog Jovana Krestitelja koji je u zapustjeniju od Kosova ležao: poživi 60 goda preseli se u vje�?nost Božiju 11 dekembra 1879.”

Prema ovom natpisu, manastir Jovanje ležao je u ruševinama od Kosovske bitke, što zna�?i da je podignut pre Kosova. Da li je to tta�?no, ostaje nam da primimo na poverenje, jer za sad drugim izvorima, sem ovog na plo�?i, ne raspolažemo.

Posle smrti irumana Filimona manastir je napušten, što svedo�?i da je u to vreme bilo malo monaha u ov�?arsko-kablarskim manastirima. Samo na dan slave, na Ivanjdan, narod je dolazio da upali sveće, da se pomoli Bogu i da se prema narodnom obi�?aju malo proveseli.

Godine 1934. , a delimi�?no i ranije, zauzimanjem vladike Nikolaja, u uži�?koj eparhiji otpo�?elo je obnavljanje manastira i prerađivanje parohija. Tako je u eparhiji obrazovana nova roža�?ka parohija, a manastir Jovanje pretvoren je u parohijsku crkvu. Za sveštenika postavljen je svršeni bogoslov otac Georgije (�?oka) Dunić, koji je 1936. godine premešten u Stanišinsku parohiju, Aaleksandrova�?kog arhijerejskog namesništva u srezu župskom. Od tada manastir Joanje ostaje zatvoren i napušten, a parohija, budući upražnjena, predata je manastiru Nikolju.

Po�?etkom Časnog Posta 1936. godine promislom Božjim manastir Jovanje postaje ženski manastir. U njega dolaze iz manastira Kališta duhovnik arhimandrit Rafailo Hilandarac i još 12 sestara. Na taj na�?in Sveto Jovanje sa Vraćevšnicom postaje u Ži�?koj eparhiji prvi ženski manastir, prva devoja�?ka obitelj. Pokušaćemo da to ovde i razjasnimo. Više od 30 godina živeo je u Svetoj Gori Atonskoj , u manastiru Hilandaru, arhimandrit otac Rafailo. Njegovu zanimljivu biografiju, kao i ostalih sestara, iznećemo posebno, a ovde iznosimo jedan glavniji deo. Tako je otac Rafailo po dolasku u Svetu Goru izvesno vreme proveo u Hilandaru kao sabrat. Zatim je od Sabora Staraca postavljen u Kareju, gde je proveo desetak godina kao izuzetan podvižnik i �?uvar Karejske Isposnice, koju je osnovao Sveti Sava. Zatim ga Uprava Hilandara kao već �?uvenog po duhovnosti u Svetoj Gori vraća natrag i postavlja za duhovnika manastira Hilandara. A onda ga 1932. godine hilandarci biraju za svog igumana, kada su u svoj manastir uveli opštežiće. Tako je otac rafailo imao nameru da do svoje smrti ne napušta Svetu Goru. I zaista, za 30 godina on ni jednom nije izašao iz Svete Gore. Ali promisao Božji odredio mu je drugi podvig i, pre nego što se pobunio jedan deo bratstva protiv njega i vladike Nikolaja radi opštežića, on je imao triput viziju Presvete Bogorodice koja mu naređuje da ide u Srbiju i u ženskom manastiru u koji ga ona odvede odabere iz sestrinstva devojke koje mu ona pokaže i da organizuje obitelj. A naknadno će mu biti određen i manastir u koji će se useliti. Bojeći se da to sve nije samo iskušenje i zamka zlog duha, on se kolebao moleći se neprestano Presvetoj Bogorodici.

Pošto se ova vizija ponavljala nekoliko puta, otac Rafailo se odlu�?i da ispuni što mu je u viziji re�?eno. Tako, oprostivši se s bratijom hilandarskom, krenuo je za Srbiju, obaćavajući im da će se ponovo vratiti u Svetu Goru. Došavši u Srbiju, adlazi prvo vladici ohridsko-bitoljskom Nikolaju Velimiroviću, koji je tada bio i administrator Ži�?ke eparhije, i njemu poverava svoju viziju i nameru. Čuvši sve to, Vladika ga šalje da poseti ženske manastire, obećavajući da će mu dati manastir koji god on bud eizabrao, bilo u eparhiji Ohridsko-bitoljskoj, bilo u Ži�?koj.

Obilazeći ženske manastire u Južnoj Srbiji, kad je posetio manastir Kalište, ovaj sveti duhovnik seti se da je taj manastir videovu viziji. Zato se odlu�?i i neko vreme ostane u tom ženskom manastiru. To je bilo 1934. godine. Kada je ispri�?ao nastojateljici manastira igumaniji Kasijani cilj svoje posete, ona molitveno razmišljajući o �?udesnoj viziji �?udnog hilandarskog starca kao i o vladi�?anskom blagoslovu koji mu je dao prilikom obilaska ženskih manastira, promislom Božjim brzo se saglasila sa takvom namerom, verujući da je od Boga. Za vreme svog boravka kod njih u manastiru otac arhimandrit zamonaši i malu shimu iste 1934. godine mater Saru i mater Varvaru kao i još neke sestre, koje će brzo ući u istoriju monaštva kao vredne i po duhovnosti i organizaciji poznate igumanije naših manastira. Tako je on za to vreme odabrao iz Kališta 12 sestaa za svoj novi manastir, a to su:

Monahinja Irina, kao starija sestra, to jest buduća igumanija, rodom iz Osenice,

Monahinja Angelina Jovanović, selo Plužac, Osenica kod Valjeva,

Monahinja Katarina iz Ratkovića,

Monahinja Marta,

Monahinja Varvara Milenović, selo Radevci, okrug Kruševski,

Monahinja Julijana Bojić, iz Ratkovića, srez Leva�?ki,

Monahinja Tekla Mićić, selo Stepojevac, srez Posavski,

Monahinja Teofanija, iz Gornje Belice kod Struge,

Monahinja Ana (Velika) Mihailović, srez Leva�?ki

Monahinja Jovana Srbović iz Makedonije,

Iskušenica Desanka Stanković, iz Ratković, devoj�?ica od osam godina, sada igumanija novoga manastira Jovanja, kao mon.Ekaterina,

Iskušenica Milanka (kao monahinja Svetlana) Stanković, sestra je Desankina i u manastir je došla kao devoj�?ica od šest godina, iz Ratkovića.

Ovome će se broju sestara pridružiti i monahinja Sara iz okoline Lazarevca.

Kada je otac arhimandrit Rafailo izabrao sestre za novi ženski manastir, pokušao je i da ga potraži. Međutim, u viziji mu je bilo re�?eno da će naknadno biti određen manastir u koji će on useliti novo sestrinstvo. Vladika Nikolaj obećao mu je za to dati manastir koji god on bude izabrao, to jest koji mu bude određen.

Obišavši manastire južne Srbije i većinu manastira u Ži�?koj eparhiji, otac arhimandrit nije izabrao niti jedan od njih, o �?emu obaveštava Vladiku. Vladika mu tada preporu�?uje da vidi manastire u Srpskoj Svetoj Gori u Ov�?arsko-kablarskoj klisuri, koju je vladika Nikolaj 1934. godine, po dolasku na Ži�?ku eparhiju po�?eo već kao administrator da obnavlja. Posetivši sve naseljene manastire ove Svete Gore, kao Sveto Nikolje, Sveto Blagoveštenje, Svetu Trojicu i Sveto Sretenje, arhimandrit ni jedan nije izabrao, pa zabrinut zapitaće manastirsku bratiju:"Da li još koji manastir ima tu u Maloj Svetoj Gori?” Starešina manastira Svete Trojice i Sretenja otac iguman Atanasije (�?okić) pomenuo je još i Sveto Jovanje, ali je to veli najsiromašniji i već napušten u Ov�?aru manastir. Otac Rafailo odmah odlazi tamo da vidi taj napušten i gotovo opusteli manastir. Kada je došao tamo, osetio je neku osobitu radost u srcu koja ga je privla�?ila tom svetom mestu. Tada sa ushićenjem otac Rafailo javlja Vladici da je izabrao Jovanje, dodavši:” Ovo je rajsko mesto kojemu nema ravnog ni u Svetoj Gori Atonskoj.”

Pre posete ov�?arskim manastirima otac Rafailo je s blagoslovom vladike Nikolaja odveo iz manastira Kališta izabranih 12 sestara u Ži�?ku eparhiju , u manastr Vraćevšnicu, pod Rudnikom. U Vraćevšnici je, po blagoslovu vladike Nikolaja, igumanija Jelena, nešto ranije došavši iz Šaba�?ko-valjevske eparhije, već osnovala ženski manastir. Tamo će se otac Rafailo dakle, nastaniti za izvesno vreme sa svim sestrama. Služiće, po svom obi�?aju, svakodnevno svetu Liturgiju i sve pravilo pa su sestre osećale radost što imaju takvog duhovnika. Ali, zbog oskudice u stanovima, posle nekoliko nedelja on je morao sa svojim sestrama da potraži drugu obitelj. Tako je on došao u Ov�?ar i pronašao po Božjem promislu manastir Jovanje, u koje će se po blagoslovu Vladike Nikolaja odmah i useliti sa svojim novim duhovnim, malim stadom po�?etkom Časnog Posta 1936. godine, gde će ostati oko godinu dana, sve do svoje smrti.

Koliko su pretrpeli teškoća i iskušenja pri useljenju u Jovanje, govore sledeće re�?i dopisnika tadašnje “Politike” književnika Grigorija Božovića:"Teško je zamisliti mu�?nije okolnosti nego što su bile onda u Jovanju, kad se otac Rafailo tu nastanio sa 12 sestara. Jeste, mesto krasno, tiho i sveže, sa tri strane opasano rekom Moravom, tako da je bez malo kao neko ostrvo. Tu je šuma, tu pašnjaci i proplanci, tu divna ravnica pored reke; kraj Morave crkva Svetog Jovana, a na brdu Gradina i u njoj ruševine jovanjske kule zvana Jovan Kula, i temelji još jedne crkve koja se zvala Uspenije. Takođe je postojao i kona�?ić, ali samo sa �?etiri sobe, od kojih je jedanu zauzimao neki Marko s porodicom, rođak igumana jovanjskog jeromonaha Filimona.”

Imanje manastira Jovanja i Gradina na Jovanjskom brdu dati su okolnim seljacima pod kiriju za rad i ispašu. Novac za kiriju primljen je unapred i pre dolaska sestara i njihovog duhovnika već je potrošen. Tako, za vreme njihovog dolaska u manastiru nije bilo ni stoke, ni živine, ni pokućanstva, ni alata - nigde ništa osim prazne crkve, prazne zapuštene kuće i prazne pod kirijom zemlje. Okolina se �?udila što su došle kaluđerice, koje oni dotle nisu nikad videli. Pretnje su dolazile sa raznih strana, pa podsmeh, pa krađe, �?ak su jednu sestru i tukli. No otac Rafailo sve je krotko i trpeljivo podnosio hrabreći sestre re�?ima:” Strpite se, sve će Sveti Jovan udesiti”. I zaista, Sveti Jovan sve je tako udesio da su se posle samo nekoliko meseci prilike sasvim izmenile.

Za oca Rafaila bila je prava sreća što je on sad imao svoj manastir, u kojem je mogao zavoditi Tipik i red kakav je on želeo. Za njega je bilo glavno Crkva i molitva; iskanje najpre Carstva Nebeskoga s nadom da će Otac Nebeski sve ostalo, što je potrebno, dati. Tako je on posvednevno držao puno bogosluženje u manastiru, a uo�?i svakog praznika Svetogorsko bdenije i na praznik svetu Liturgiju. Čuju to neki bogomoljci iz okoline pa dođu u Sveto Jovanje uo�?i jednog praznika. To je bio brat Boško Topalović iz Konjevića kod Ča�?ka i sa njim još neki bogomoljci koje je vladika Nikolaj uputio. Oni su bili o�?arani bdenijem koje je otac Rafailo služio kao i devi�?kim pojanjem manastirskih sestara. “Nismo osećali kad nam je noć prošla. Bili smo kao na nebesima. Do sada nismo ni znali šta je pravo bdenije” - govorili su oni. I glas o tome razneo se po okolini. Pobožni narod po�?ne dolaziti u sveto Jovanje i donositi svoje priloge i svoje darove, te malo po malo manastir se napuni svakog dobra, usled molitava i blagoslova vladike Nikolaja i oca Rafaila. Pomogli su dosta i starešine okolnih manastira, kao, na primer, iguman otac Atanasije Sretenjski i Troji�?ki, otac Danilo Blagoveštenjski, otac emilijan Nikoljski, kao i drugi manastiri, monasi i sveštenici, među kojima se posebno isticao arhijerejski namesnik iz Ča�?ka otac Milovan Milutinović. U nekoliko mahova svoje veće priloge slao je i dr Vojislav Janić, ministar vera u penziji. I on i mnogi drugi slali su kao pomoć svoje priloge ovom prvom ženskom, devoja�?kom manastiru u Ov�?aru zauzimanjem i živim svetosavskim ravnovanjem i primerom ži�?kog vladike Nikolaja.

Vladika je posebnu pažnju poklanjao jovanjskoj svetoj obitelji i njenom promislom Božjim novoosnovanom sestrinstvu. Zato bi on �?esto dolazio u ovo sveto maleno angelsko jato i svojom blagodatnom materijalnom pomoći, svojim blagoslovom, molitvama, izuzetnim savetima unosio u njega radostan mir, zadovoljstvo i duhovni životni smisao radi glavnog cilja - spasenja svoje duše, i u tome je zajedno s ocem Rafailom potpuno uspeo. Gledajući kako sestre i najmlađe, deca, kao i najstarije vrše molitvu i svoja poslušanja bilo u radionici ili u polju, veselo i marljivo kao p�?ele u košnici, uzvikivao bi “Gle kao p�?elice i zlatice trude se na delu Božjem”. Sestre bi se svakoj njegovoj poseti ili njijovoj svetoj obitelji izuzetno radovale.

Naravno i roditelji monahinja �?inili su svoje posete i prilog Jovanju. Prilozi su bili u stoci, živini i stvarima. Ne retko, i roditelji bi svojim ćerkama u manastiru donosili njihovu devoja�?ku spremu, koja im je bila namenjena za udaju.

Zatim, malo po malo po�?eli su se sve više odazivati u pomoći Svetom Jovanju u Ča�?ani. Neke plemenite gospođe iz Ča�?ka, među kojima je i Jevrejka gospođa Lazarjan, nisu prestajale slati svoje darove ovoj uistinu devi�?koj (devoja�?koj) svetojovanjskoj obitelji. Međutim, najveći priložnik među njima bila je slepa sestra Draginja (Draga) Bošković, koja je stalno išla po narodu kao vredna misionarka, priređujući duhovne skupove i predavanja prikupljajući tom prilikom i dobrovoljne priloga za ovu Svetinju i u njoj ostajala koji dan da se duhovno osveži i odmori.

Otac Rafailo, takođe, sve što je imao ili što je ma s koje strane primao, ulagao je u manastir. Pod Vladi�?inim i njegovim rukovodstvom popravljena je odmah prve godine stara kuća, napravljen jedan vajat i ozidan novi veći konak severno od crkve; razorana i obrađena bašta, snabdevena crkva i kuća, tor i obor onim što je neophodno za manastir.

Desna ruka u svim ovim poslovima na obnavljanju Jovanja i Vladici i odu Rafailu bio je revnosni bogomoljac i verni pratilac vladike Nikolaja brat Boško Topalović. Zato pisac letopisa Jovanjskog otac Serafim uzvikuje:” Bog da blagoslovi i spase njega i sav njegov dom!” Blagodareći takvom njihovom usrdnom trudu, molitvi i blagoslovu, manastir je bio brzo obnovljen. Više od 50 godina taj manastir bio je zapušten i gotovo ugašen. A onda je, eto, iznenada oživeo, propevao, zasvetlio, i to još kako divno i krasno. Nekad pust, bez ijedne žive duše, a onda je od 1936. godine ubrzo naseljen sa više od 35 sestara, zajedno sa njihovim duhovnikom. “Nekad se u njemu služilo samo o Ivanjdanu - manastirskoj slavi, a tada se u njemu po�?elo vršiti posvednevno puno svetogorsko pravilo. Čitaju se redovne ketizme i kanoni, služi se sveta Liturgija, a preznikom i bdenije, peva hor monahinja, pri�?ešćuje se narod i neprekidno se slavi Bog”. (Vidi žitije oca Rafaila)

Unutrašnji život u manastiru bio je prost i strog: monahinje žive po svetoota�?kom pravilu, po kojem se traži od onih koji se podvizivaju u spasavaju u manastiru samo i jedino: molitva i rad. Pravilo je uveo otac Rafailo, kako rekosmo, po blagoslovu vladike Nikolaja, svetogorsko, puno. Crkveno bogosluženje vrši se svakog dana u određeno vreme s katizmama, kanonima, svetom Liturgijom, a uo�?i velikih praznika vrši se bdenije.

Hrana je po manastirskom pravilu za sve posna; meso i mast uopšte se ne upotrebljavaju. Hrana se uglavnom priprema od povrća, mle�?nih proizvoda i ponekad ribe i kola�?a. Šteta je za njih bila ta što im se manastir nalazio na obali Morave, a oni su za potkrepljenje morali da kupuju ribe i da je žele, jer nisu imali sredstava da naprave ribnjak niti da organizuju ko bi im je mogao uloviti.

Svakodnevni život u manastiru ide ovim redom: U tri sata bije osmoglasnik za ustajanje ( to je jedan niz na metalnoj šipki od osam nejednakih i po skali uređenih zvon�?ića-bronzi). Tada se svi dižu i idu na glas zvona u crkvu. Do pola osam ili osam sati služba se svršava i svi idu u trpezariju na zajedni�?ki doru�?ak, a posle svako ide na svoje poslušanije.U dvanaest sati je zajedni�?ki ru�?ak , kada jedna od sestara za vreme obeda �?ita Prolog, Lestvicu ili koju od pouka Svetih Otaca. Posle podnevnog obeda predviđen je jedan ili dva sata odmora pa opet idu na svoja poslušanija.

Ve�?ernje bogosluženje zimi po�?inje u �?etiri, a leti u šest sati i vrši se s devetim �?asom. U crkvu svi idu. Posle ve�?ernja zajedni�?ka je ve�?era, a onda se ide na pove�?erje. Posle pove�?erja do deset sati uve�?e sestre imaju ru�?ne radove u trpezariji, pošto nemaju radionice. U deset sati uve�?e svi su u manastiru na po�?inku. Nedeljom i praznicima bogosluženje po�?inje u pet sati da bi mogli bogomoljci i narod iz okolnih sela na vreme vozom doći u crkvu.

Sestre u manastiru obavljaju svojom snagom sve poljske radove kao i one u bašti. Međutim, od svih poslova prednost imaju ženski radovi, kao što je pletenje, vez, predenje, tkanje, šivenje, i tako dalje. One umeju da rade i ćilime. Sve su sestre selja�?ka deca pa im to ne pada teško. retko je koja od njih završila osnovnu školu. Mnoge od njih došle su u manastir nepismene pa su u manastiru jedna od druge nau�?ila da �?itaju i pišu. Crkvenoslovensko �?itanje svi znaju te svi, po napred raspisanom redu u crkvi, �?itaju. Takođe su i peva�?i za desnom i levom pevnicom određeni po �?redama i većina sestara u�?estvuje u pevanju. Malu decu (mlade iskušenice) u�?e starije sestre u �?itanju i pisanju.

Tako svakodnevna služba Božja, strogi moralni život i red manastirski stekli su ovoj svetoj obitelji dobro ime i poštovanje. Zato pobožni i �?estiti ljudi rado posećuju manastir i daju dobrovoljne priloge. Zahvaljujući velikom poznanstvu vladike Nikolaja, Sveto Jovanje imalo je priložnika širom Jugoslavije. No, najveću pomoć i posete �?inila su bogomolja�?ka bratstva iz naše cele zemlje. Oni �?esto dolaze i u ovaj , kao i u druge manastire, da posete obitelj i bogosluženja i da donesu prikupljen prilog za manastir. A uz Časni Post ovde bogomoljci iz okolnih mesta dolaze da provedu nekoliko dana i da se pri�?este. Tada, obi�?no sa sobom ponesu i hrane i raznih namirnica uz svoje prilog unovcu i ostaju cele Velike sedmice da u manastiru prisustvuju svim bogosluženjima i da pomognu u radu.

Od svih bogomoljaca brat Boško Topalović najviše se žrtvuje i najviše pomaže ovu svetu obitelj. On �?esto ostavlja svoju porodicu u Konjevićima i dolazi u Sveto Jovanje da pomogne sestrama. Kad god vladika Nikolaj ode na neku sve�?anost da služi i propoveda, skoro uvek sa njim je u pratnji i brat Boško, i on na tim saborima i skupovima prikuplja prlog i pomoć za manastir Jovanje. Tako je on neprekidno prikupljao milostinju od naroda za ovu siromašnu jovanjsku obitelj, i ne samo po selima već i u Beogradu i po drugim većim i manjim gradovima. Otuda je on bio i poznat i poštovan od našeg naroda, a najviše od jovanjskih sestara, nad kojima je on u njihovim mnogim potrebama prosto kao anđeo hranitelj lebdeo, pa su ga zvali manastirskim ekonomom.

Manastir je imao prihoda i od pominjanja (pominovenija) mnogih imena živih i mrtvih na svetim Liturgijama. Sve je to bilo potrebno zato što se jovanjsko sestrinstvo iz godine u godinu povećavalo, a manastirsko imanje je bilo nedovoljno za njihovo izdržavanje. Od 47 hektara manastirske zemlje, svega je desetak hektara bilo ziratna za obradu, a drugo je sve brdo, neplodno i pokriveno sitnom šumom upotrebljivom samo za ogrev, i to koliko jedva da bude dovoljno za manastir. No, prve godine, zbog zakupa zemljišta pod kiriju, sestre su se izdržavale isklju�?ivo prilozima i milostinjom. Ali, bez obzira na sve to, manastir je i u materijalnom i u duhovnom pogledu brzo napredovao. Sve teškoće i nestašice, živeći u međusobnoj slozi i ljubavi, sestre su uz neumoran trud strpljivo, lako i neosetno podnosile, znajući da to sve �?ine za slavu Božiju i za svoje spasenje.

Vladika Nikolaj mnogo se je zalagao za Sveto Jovanje i smatrao je ovu obitelj kao jednu od veoma naprednih u duhovnom životu, koja je mogla da bude uzor i za druge manastire.

____________________________________

1 - Vuk Stefanović Karadžić, Danica 1826,1827,1828,1829,1834, Prosveta, Beograd, 1964, str. 42.

2 - Vasilije Marković, Pravoslavno monaštvo i manastiri u srednjovekovnoj Srbiji, str. 126
____________________________________

IZ MANASTIRSKE PREPISKE, Tibingen, 11. 4. 2002.

Pomaze Bog, o. Arhim. Gavrilo!

Dobio sam na moju kucnu adresu casopis “Put , Istina i Zivot”, kojim ste mene i moju porodicu obradovali.

O, Presveta Bogorodice Lepavinska, Tebe slavimo, Koja si cudesima mnogim proslavila Sina Svojega i Sebe, Djevo Bogomati; osveti nas slavom Tvojom neizrecenom, spasi duse nase. Amin! (iz nase molitve)

Ispunili ste moje moljenje, meni pravoslavnom vjerniku, kojim osjecam Vasu jevandjelsku i svetootacku poruku nase Crkve. Ukazali ste mi veliku cast da dobijem list za duhovno prosvecenje, od Vas i bratstva manastira Lepavina.

Razumio sam vrlo vazno (Rec urednika), tako da stojim na Vasoj strani, jer se osjecam Hristov vjernik, vjernik Crkve i citalac. Ponosan sam sa Vama od Boga nadarenim da nam tako divno pisete i da nas prosvecujete. Od djetinjstva mog sam naucio i znadem za nasu jednu pravoslavnu Crkvu, kojoj ostajem do kraja zivota vjeran.

Citao sam dosta vjerskih casopisa nase Crkve ali, o. Arhim. Gavrilo, “Put, Istina i Zivot” je divno i profesionalno vjerski uradjen. Citao sam grcke, ruske i nase casopise, isto dobre, ali Vas casopis ima nesto vrednije, jace, sto drugi nemaju.

Drago mi je i milo, kako rece nas Vladika Atanasije (Jevtic), da je Hristos mjerilo za Crkvu i radujem se da su web-stranice moskovskog Sretenjskog manastira prenijele i ukazale veliku cast bratstvu Manastira Lepavine, da nema granica i udaljenosti tamo gdje ima bratske, jevandjelske ljubavi.

Citajuci ovaj casopis osjecam da ste nas citaoce uvjerili, nagradili, dokazali da nas u Crkvi vode i uce prosvecene i dobro skolovane vjerske licnosti. Da se nasa Crkva dobro cuje i da stoji na vaznom mjestu, kako bi se pred Bogom i narodom videla istina i dobila milost u Boga.

Drago mi je da casopis objavljuje vrlo vazne stvari, jer mnogi od pravoslavnih vjernika o tome malo znaju - o dogadjajima poslije 1453. godine. Iza razrusenih zidova Teodosija ili Konstantinopolja vjekovno je ostala zataskana, presucivana, dosta nepoznata, teska tragedija, koja je urezana u srcima nasim.

Vazno je da casopis vode i pisu visoko prosveceni poznavaoci vjere, da se koriste sa vise jezika (prevoda), da se cuju i dogadjaji vjernika u Rusiji, Grckoj, Engleskoj, Kanadi, Americi, svugdje gdje zive nasa pravoslavna braca. Pa to je velika vrijednost i umijece, koje u drugim casopisima malo ima. To znaci: dobra rijec daleko se cuje, a isto i ima svoju cijenu (platu).

Vrijednost casopisa je velika, a jedan vjerski citalac od sest casopisa godisnjih na kraju godine, za Hristovo Rozdestvo, imace knjigu od tih casopisa tako kvalitetnu da bi mnoge izdavacke kuce pozavidjele. Ja vam od sve duse i srca cestitam i zelim jos bolje uspjehe.

Kako rece Vladika G. Atanasije, veoma je vazno privuci covjeka kako bi usao u zivot Crkve i nastavio svoju katehizaciju. Casopis objavljuje tako vazne stvari da mene duboko budi sve to sto se 1453. godine dogodilo, a vjerujte, o. Arhim. Gavrilo, da mnogi vjernici o tome malo znaju. Mi koji smo nesto vise procitali smo stogod znali, dok su ovi unesreceni ljudi koje je godinama lomio zli ateizam, komunizam i druga zla, ostali tupi, truli i slijepi za sve to.

Radujem se da ste mi poslali casopis i ocekujem da cu ga redovno od Vas dobijati na moju kucnu adresu. (...) Ja Vas mnogo pozdravljam, o. Arhim. Gavrilo, i svo bratstvo u manastiru, da nam dugo zivite.

Trudimo se da nase casne poste obavimo, da se pricestimo, kako bismo cisti docekali Hristovo Vaskrsenje.

Mapu Carigrada sam uvelicao i nasao joj mjesto u nasoj primacoj sobi, a sada mi preostaje da se pomolim Gospodu Bogu da ubrzo posjetimo manastir Lepavinu, kako bismo se pomolili pred ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske.

Hristos Vaskrse! - Vaistinu Vaskrse!

Zeli Vam moja familija: Vasilije, supruga Ljiljanka, kceri Aleksandra, Julijana i Veselinka

Protojerej: O. PERIŠA VRANIĆ

Umro je 8. februara 2002. godine na rukama supruge Jelene u svojem domu u Beogradu, a 10. februara 2002. u manastiru Slancima (manastir sv. arhidjakona Stefana) kod Beograda opelo je sluzio, u nastavku Arhijerejske liturgije, patrijarh Pavle, uz sasluzenje mnostva svestenika iz Beograda, Eparhije dabrobosanske i i drugih krajeva, i brojnog monastva, kao i stotine vernika. Na opelu je govorio Njegova Svetost.

Beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog

G. Pavla na opelu

Bogu se pomolismo u ovome svetome hramu za dusu novoprestavljenog sluge Bozjeg protojereja Perise, koji je Bogu posluzio tolike godine i u Sarajevu i ovde i na drugim mestima, uvek onako kako dolikuje pravoslavnom svesteniku i nama kao potomcima nasih svetih predaka, koji su znali svagda, i u miru i u ratu, u borbama za slobodu, uvek biti i ostati ljudi i narod Bozji. To je ono sto je najbitnije, najvaznije, Jer, po reci Gospodnjoj, pred Njim,

svemocnim i svesilnim Sinom Bozjim, velicina se meri i dobiva velicinom sluzenja. Onaj ko hoce da bude prvi neka bude poslednji, i onaj ko hoce da bude najveci neka sluzi svima. Jer ni Sin Coveciji nije dosao da Njemu sluze, nego On da sluzi i da zivot Svoj zrtvuje za mnoge. To je, braco svestenici, braco i sestre, ono sto treba uvek da nas pobudjuje u svim prilikama u ovome svetu: sluzenje Bogu i sluzenje bliznjima. I na taj nacin, tom sluzbom, mi cemo se moci ispraviti kad izadjemo pred Njega, svesilnoga Boga, i da nas On pozna i prizna kao Svoje verne sluge i sluskinje.

Bogu se moleci za dusu brata naseg i sasluzitelja Perise, mi, braco i sestre, ponavljam, treba da imamo u vidu da taj cas ceka sve nas. Sve na zemlji je prolazno: i slava, i bogatstvo, i moc, i sve. A onaj koji se potrudi i zadobije Carstvo Bozje, blazenstvo toga Carstva, ono ostaje vavek. Kad dodjemo na ovaj cas, kad se otvore i nama vrata onoga sveta, a kad se zatvore vrata ovoga sveta, onda cemo videti da je to tako. Ali, tada ce biti dockan ako to nismo znali i videli pre, i ako se nismo potrudili da to i ostvarimo.

Gospode, milostiv budi dusi sluge Svoga protojereja Perise! Oprosti mu grehe, svi smo gresni, sem Tebe. Ti blagoslovi da udje u blazenstvo Carstva Tvoga, u broj onih svetih nasih predaka koji su svagda znali i umom, i svagda srcem drzali zapovesti Tvoje. Kad i mi izadjemo preda Te, Gospode, da se nadjemo na onoj strani zajedno s njim, koje ces Ti poznati i priznati za Svoje verne sluge i sluskinje. Gospode, Tebi neka je slava i hvala! Upokoj dusu novoprestavljenog sluge Svoga Perise.

Nadgrobno slovo protojereja o. Dragomira Ubiparipovica

Vasa Svetosti, casni oci svestenici, prepodobno monastvo, ozaloscena porodice, braco i sestre! Evo nas, za trenutak zaustavismo trku ovozemaljskog zivota, za casak zastadosmo i dodjosmo da uputimo svoje molitve za spas duse i da sa duznim postovanjem ispratimo naseg dragog brata i oca Perisu u susret vjecitom Gospodu. Sveto Pismo nas uci da “zivot, ma kako dobar bio, (on) kratko traje, (samo) dobro ime zivi dovijeka” (Sirah 41, 16). Mjereci po nasim ljudskim ovozemaljskim mjerilima, zivot oca Perise je dosta kratko trajao. Za nas dosta kratko, ali za njega dovoljno dugo da se dostojno oduzi naznacenju Bozjem o njemu i kao svestenik, i kao roditelj, i kao covjek.

Otac Perisa je otpoceo svestenosluzenje u Sarajevu 1970. godine, sa diplomom Bogoslovskog fakulteta i sa odslusanim postdiplomskim studijama u inostranstvu. Ali iskustvo sa kojim otpocinje svoj pastirski rad prvenstveno je stekao po manastirima, kojima je bio naklonjen od najmladjih dana. Svoje bogoslovske i studentske raspuste o. Perisa je provodio po manastirima, ucestvujuci u manastirskom zivotu i uceci se istinskoj poboznosti. Upravo to iskustvo bilo je od presudnog znacaja za bogat i svestrano plodan njegov svestenicki rad.

Dosavsi u sarajevsku vjerski i nacionalno izmijesanu sredinu sa jakom aktivnoscu svih vjera i stavsi na “bedem Pravoslavlja”, kako je Srbe u Bosni nazvao Vladika Nikolaj (Velimirovic), o. Perisa okuplja brojne bogoceznjive duse i svojim bogatim duhovnim iskustvom im olaksava da lakse pridju Bogu. Od prvoga dana do rata 1992. otac Perisa se aktivno bavi svim vidovima misionarskog rada i prosvecivanja vjernika. Iz sarajevske Stare crkve i sa njene vjeronauke, koju je o. Perisa vodio i odrzavao, stasali su brojni hriscani, a medju njima poc. o. Lazar iguman Ostroski, danasnja igumanija zdrebaonicka i drugi brojni monasi i monahinje, mnogi svestenici, popadije, diplomci bogoslovskih skola i drugi crkveni ljudi. Zaslugom oca Perise sarajevska crkva obnavlja svoje jake istorijske veze sa najuglednijim manastirima Ovcara, Studenicom i drugima.

Otac Perisa je radio na svim povjerenim duznostima, pocevsi od djakona, pojca i blagajnika Crkvene opstine, do starjesine hramova, blagajnika Eparhije i arhijerejskog namjesnika. On je istinski pristupao svakom vjerniku, imao vremena da ga saslusa, trudeci se da mu pravovremeno da pravi duhovni savjet. Narod ga je istinski cijenio, priznavao, postovao… prosto obozavao. A on je sa vidnim strahom Bozjim i dubokom savjescu bio odan do kraja i u cijelosti svom svestenickom pozivu. Braco i sestre, ime oca Perise je poznato u Srpskoj crkvi ne samo u svestenosluzenju, nego i u administraciji, i u misionarenju, i u pisanju poboznih stiva, i u prevodilastu. Istovremeno, otac Perisa je bio brizan i topao suprug i otac troje djece. Zivot ga nije milovao: to su bile godine kada se preko drustvenog poretka, partije i drzavne bezbjednosti ucutkivao svaki aktivan svestenik; svakako da ni oca Perisu nisu mimoisli progoni, stradanja, prijetnje i sve teskoce tog vremena. On se svojim trima najvecim ljubavima dostojno oduzio: oduzio se Bogu i Crkvi svojim svestenosluzenjem, oduzio se svome rodu i porodici svojim autoritetom i zrtvovnim primerom svestenstva, i oduzio se svom srpskom narodu steknuvsi sa svojom protinicom Jelenom tri sina i sva tri dajuci na oltar Crkve i plemena da budu svestenosluzitelji narodu srpskom.

Braco i sestre, mi kao svestenici i kao ljudi saucestvujemo sa tugom u bolu porodice, ali kao vjerni hriscani istinski se molimo Gospodu da ga ucini saucesnikom u Carstvu Bozjem sa svima svetima. Molimo se premilostivome Gospodu da mu oprosti ako je imao pogreski i grijehova, kao i svaki ovozemaljski covjek. Molimo se Gospodu da osnazi porodicu i podari joj utjehu i snagu za zivot. A njemu, blazen pokoj i vjecna radost. Bog dusu da mu prosti!

ISPOVEST EPARHIJSKOG SVEŠTENSTVA U MANASTIRU LEPAVINI

U petak trece nedelje Velikog posta, na dan prepodobnog Jovana Lestvicnika, u manastiru Lepavini se sabralo svestenstvo Eparhije zagrebacko-ljubljanske, zajedno sa
svojim nadleznim arhijerejem, radi pristupanja Svetoj Tajni ispovesti. Svetu Liturgiju predjeosvecenih Darova sluzio je Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolit zagrebacko-ljubljanski G. Jovan, uz sasluzivanje protojereja-stavrofora o. Perana Boskovica iz Ljubljane, protojereja-stavrofora o. Marinka Juretica iz Zagreba i protojereja o. Tome Cirkovica iz Kopra, dok je sve okupljene svestenike pre Svete Liturgije ispovedio manastirski i eparhijski duhovnik, arhimandrit o. Gavrilo (Vuckovic), iguman manastira Lepavine.

Osim svestenika, Svetim Telom i Krvlju Gospodnjom pricestili su se i vernici pristigli iz Zagreba, Bjelovara i Ljubljane.

Posle zajednickog obeda za manastirskom trpezom, za koju su bili pozvani i svi prisutni vernici, Gospodin Mitropolit je najpre odrzao sastanak sa svestenicima, a potom i sa manastirskim bratstvom.

IGUMAN MANASTIRA LEPAVINE, ARHIMANDRIT GAVRILO, BORAVIO U SREDNJOEVROPSKOJ EPARHIJI

SVEŠTENIČKA ISPOVEST U BERLINU I LOZANU

Po pozivu Njegovog Preosvestenstva Episkopa srednjoevropskog G. Konstantina i po blagoslovu Njegovog Visokopreosvestenstva Mitropolita zagrebacko-ljubljanskog G. Jovana, iguman manastira Lepavine arhimandrit Gavrilo boravio je od ponedeljka, 25. marta, do petka, 5. aprila, u Eparhiji srednjoevropskoj. Glavni razlog boravka meu nasim vernim narodom u rasejanju bila je ispovest podrucnog svestenstva, kojem je kao duhovnik o. Gavrilo dosao tokom Velikog posta vec cetvrtu godinu zaredom.

Za razliku od proteklih godina, kada je svestenicko okupljanje bilo organizovano odeljeno u Austriji, Nemackoj u Svajcarskoj, ovoga puta su se svestenici Eparhije srednjoevropske, izuzevsi svestenike iz Svajcarske, sabrali u jednom mestu - u Berlinu. Svetoj Tajni ispovesti su pristupali u utorak, 26. marta, i dan kasnije, u sredu, kada je Njegovo Preosvestenstvo G. Konstantin u berlinskoj crkvi odsluzio predjeosvecenu Liturgiju.

Iz Berlina se o. Gavrilo vratio u svoju “pocetnu stanicu”, Minhen, gde je kao gost boravio kod blagocestivog hriscanina hadzi Njegosa Vukovica. Tokom dvodnevnog boravka u Minhenu je dve veceri zaredom posle vecernje sluzbe u crkvi Sv. Jovana Vladimira citao molitve za zdravlje okupljenim vernicima i njihovim bliznjima, a posetio je i manastir sv. Jova Pocajevskog, u jurisdikciji Ruske zagranicne crkve, i tamo se susreo se sa Njegovim Visokopreosvestenstvom Arhiepiskopom berlinskim i germanskim G. Markom.

U Lozan, radi ispovesti svestenstva u Svajcarskoj, o. Gavrilo je zajedno sa preosvecenim vladikom G. Konstantinom stigao u petak uvece, 29. marta. Docekali su ih, i vecerom ugostili, clanovi Upravnog odbora Crkvene opstine, na celu sa predsednikom gospodinom Dimitrijem Dimitrijevicem. Narednog dana, u subotu, o. Gavrilo je ispovedao svestenike i verni narod pre arhijerejske Svete Liturgije koju je sluzio preosveceni vladika G. Konstantin, a za nedelju je bila predvidjena Sveta Liturgija i ispovest vernika u Cirihu. Nazalost, clanovi Upravnog odbora ciriske Crkvene opstine su prema svom nadleznom arhijereju ostali u neposlusnosti, obavestavajuci ga da je za njega “i dalje na snazi” njihova odluka o “zabrani pristupa” crkvi u Cirihu. Tako je o. Gavrilo u nedelju, umesto u Cirihu, ispovedao vernike u St. Galenu, a posle bogosluzenja i ugoscenja kod protonamesnika o Ljubomira Kotarcica o. Gavrlio bio je gost i kod predsednika Crkvene optine gospodina Nike Sikmana.

U svojoj besedi u Lozanu preosveceni G. Konstantin je rekao sledece: “Draga braco i sestre, na zdravlje i spasenje vam sveta sluzba Bozja! Onima koji se pricestise neka im Sveto Pricesce bude na spasenje duse i zdravlje tela. Nasa zahvalnost pripada i o. arhimandritu Gavrilu, igumanu manastiru Lepavine, koji je vec nekoliko dana kod nas u eparhiji, koji je i ove godine dosao da ispovedi svestenstvo i blagoverni narod, u granicama njegovih moci i obaveza. Danas smo ovde, s nama su svestenici nase eparhije koji pastirstvuju, sluzbuju u ovoj zemlji, o. Ljubomir, o. Milutin, koji su ovde vec vise godina, zatim o. Stanko, koji je student postdiplomac u Bernu i koji ima dozvolu da u odredjeno vreme ispomaze u pastirstvovanju, i o. Bogoljub, koga vi ovde vidjate povremeno, kad moze da dodje i kad mu
obaveze to dozvoljavaju. Jos uvek pitanje dozvola za svestenike nije regulisano, nadamo se da ce Gospod to uciniti. Tu su i dvojica djakona, o. Miroslav i o. Mihajlo, oni se takodje spremaju da, ako Bog da, preuzmu pastirsku sluzbu. Culi ste u propovedi o. Miroslava da nas je pozvao da se molimo za one koji rade po svome nerazumiju, po svome zastranjenju, da se vrate u krilo Crkve. Za one koji ovde ne pastirstvuju, nego se kao najamnici i skitnice namecu srpskom narodu da su mu svestenici, da Gospod i njih urazumi, kako to ne bi cinili. Jer, ne samo da sebe vuku u propast, nego vuku i narod koji im se, cesto u neznanju, obraca. Neka Gospod uslisi molitve Crkve Svoje, onih koji postuju vlast Crkve i koji su u Crkvi, a neka one koji sami sebe iz Crkve iskljucise urazumi, da se ponovo vrate u Crkvu; ne da se pozivaju na Crkvu kao sluzbenici i cinovnici, namestenici, nego da se vrate u Crkvu i da u njoj nadju svoje mesto, da savladaju ta iskusenja u koja su pali. Hvala vam, braco i sestre, sto ste danas dosli u ovako lepom broju i sto je veliki broj pristupio Svetoj Tajni pokajanja i Svetom Pricescu. I mi smo, kao svestenici, podlozni grehu. Niko nije bez greha, samo jedini Bog. Dok je ovde na zemlji, covek gresi u ma kojem polozaju bio, ali nas Gospod poziva na pokajanje. Ne da gresimo i govorimo kako cemo se jednom pokajati, nego da nastojimo da se borimo sa grehom. Pa kada posrnemo i kada padnemo u greh, cvrsto obecajmo da cemo se truditi da drugi put ne padnemo u greh. A Gospod je milostiv, pa ce nam oprostiti ako se iskreno pokajemo; oprostice i ako smo vise puta pali u blato greha, ako se pokajemo i ako budemo spremni da priznamo da smo pogresili. Ne da se hvalimo grehom, nego da greh osudjujemo. Za coveka gresnika da se molimo, a da greh nikada ne postane deo nas, da ostane suprotno od nas. Zato i jeste ovo vreme Casnoga posta vreme pokajanja, vreme molitve. U toku Casnoga posta se svakodnevno govori: Gospode i Gospodaru zivota mog, duh lenjosti, ocajanja, vlastoljublja i praznih reci ne daj mi! Duh celomudrenosti, smirenoumlja, trpljenja i ljubavi daruj mi, slugi Tvome! Da, Gospode, Care, daruj mi da vidim svoja sagresenja i da ne osudjujem brata svojega, jer si blagosloven u sve vekove. Amin.”

Ustrajavanje Upravnog odbora Crkvene opstine Cirih na zabrani ulaska preosvecenog vladike G. Konstantina u cirisku crkvu naislo je i na medijsku paznju. O tom slucaju je pisao dnevni list za dijasporu “Vesti” 2. aprila 2002., objavivsi tekst pod naslovom “Vladika i duhovnik nepozeljni!”

“Vas arhijerej ponovo apeluje na vas da prestanete sa praksom nametanja nekanonskih svestenih lica i saglasno sa polozenom zakletvom vratite se u okrilje svoje Crkve, odakle ste sami sebe svesno iskljucili. U protivnom, bicemo prinudjeni da postupimo saglasno recima Spasiteljevim”.

Ovo u poslednjih nekoliko meseci novo upozorenje, episkop srednjoevropski vladika Konstantin uputio je u minuli petak Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj opstini u Cirihu. Povod ostrom saopstenju iz kancelarije Srednjoevropske eparhije je odbijanje Upravnog odbora Crkvene opstine u Cirihu da nadleznom eparhijskom arhijereju (vladiki Konstantinu) i arhimandritu Gavrilu dozvole da 31. marta sluze svetu Liturgiju u Cirihu.

Naime, vladika Konstantin je pismom od 18. marta obavestio crkvenu opstinu u Cirihu da ce sa arhimandritom Gavrilom, igumanom manastira Lepavina i jednim od vidjenijih duhovnika SPC, poslednjeg dana marta, u nedelju, sluziti Liturgiju u pravoslavnim hramovima u Svajcarskoj.

Na taj akt iz Ciriha je Njegovom preosvestenstvu na adresu kancelarije u Minhenu stiglo pismo u kojem se kaze:

“U vezi sa vasim aktom od 18. marta, obavestavamo Vas da su i dalje na snazi odluke Upravnog odbora Crkvene opstine Cirih i Stiftung zur Förderung der serbisch-orthodoxen Kirche in der Schweiz od 29. novembra 2001. godine o zabrani pristupa nasim nekretninama u Zollikerstr. 74/76 i Elisabethenstr. 20/22. I pored opomena i upozorenja iz Berna i Beograda i dalje se uporno nastoji na izvrsenju odluka koje nisu u skladu ni sa Okvirnim statutom za crkvene opstine u Svajcarskoj, niti sa svajcarskim zakonima. Zalosno je da se nas episkop s jedne strane poziva na zakone zemlje u kojoj zivimo i potvrdjuje Okvirni statut za srpske pravoslavne opstine u Svajcarskoj, a s druge strane pokusava na svaki nacin da nam uskrati Statutom jasno utvrdjena prava i obaveze”.

Pismo je potpisao dipl. inz. Petar Vukumirica, potpredsednik Upravnog odbora Crkvene opstine Sv. Trojice u Cirihu.

Ovakvim, kaze vladika Konstantin, postupkom tipicnim za sekte, Crkvena opstina u Cirihu, odnosno oni koji nastupaju u ime crkvene opstine “uporno nastoji na izvrsenju odluka koje nisu u skladu ni sa Okvirnim statutom za crkvene opstine u Svajcarskoj, niti sa svajcarskim zakonima”. Svojstveno samo neprijateljima Crkve da se “s jedne strane poziva na zakon zemlje u kojoj zivimo”, a sa druge strane uskracuju verujucem narodu “Statutom jasno utvrdjena prava i obaveze”, zakleti clanovi (Clan 39 Ustava SPC) uskracuju nadleznom eparhijskom arhijereju i duhovniku arhimandritu Gavrilu da bogosluze i priceste narod. Vladika otuda, kao nadlezni arhijerej, ponovo apeluje da se vrate pod okrilje svoje crkve.

Trodnevni boravak u Cirihu, pre povratka u Minhen i potom svoj manastir, arhimandrit Gavrilo je ispunio duhovnim i molitvenim susretima sa tamosnjim vernicima. Medju tim brojnim susretima, iskoristio je priliku da osveti molitvenu sobu blagocestive porodice Bozidara i Dusanke Pesikan, a bio je gost i porodice Radomira Gligorijevica. Tokom sva tri dana domacin mu je bio brat Dimitrije Vidakovic sa svojom porodicom.

Pokajte se, jer se približi Carstvo Nebesko (Mt. 4,17)

Pravoslavni hriscani svih vremena svoju dusu ciste od greha prolazeci kroz posebnu crkvenu Tajnu koju je utvrdio sam Isus Hristos:

TAJNA POKAJANJA

Da bi se ocistila dusa u Tajni Pokajanja, neophodno je spoznavanje svojih grehova i skrusenost duse. (Mnogi imaju laznu predstavu da je dovoljno samo to). Medjutim, neophodno je i otkrivanje prauzroka svojih grehova.

Potrebna je ispovest cistog srca, sveteniku, kao Bozijem sledbeniku, s namerom da se vise ne gresi. Samo je svesteniku data vlast od Boga da moze da oprosti grehe. Pokajna ispovest pomaze da se pristupi Svetom Pricescu - da se dostojno primi Telo i Krv Hristova. Sjedinjenje sa Hristom donosi neizrecivi mir u dusi, ljubav i pomirenje sa svima.

Od pamtiveka je Hristova Crkva utvrdjivala duhovni poredak poboznih pokoljenja - miroljubivost, trpljenje, zdravlje.

Da bi se sa tela oprala prljavstina, uzimamo vodu i sapun. Telesnu prljavstinu tesko podnosimo. Medjutim, da bi se dusa ocistila od duhovne prljavstine, odnosno, da se dusi olaksa i da se oslobodi od grize savesti, koja se javlja kao posledica ucinjenog greha - zivljenja u grehu, Hriscanska Crkva predlaze t a j n u p o k a j a nj a. To je duhovna banja za nasu duhovnu prljavstinu.

Svesteniku je od Boga data vlast “da prihvati i razresi nase grehe”. “Oprastam ti i razresavam te od greha tvoga...”, govori svestenik verniku koji je dosao na ispovest i pokajao se za svoje grehe. Veliko olaksanje osete svi koji ociste savest i udostoje se da speru svoje grehe u Tajni Pokajanja. Kako je potrebno pozuriti da se ocisti dusa od greha, jer niko ne zna sta ga ceka sutra i koliko mu je ostalo od zemaljskog puta! Da li cemo uspeti da se ocistimo pokajanjem? Da li cemo uspeti da spoznamo svoje grehe? Pozuri, hriscanine, i zapamti: “Nista necisto nece uci u Carstvo Nebesko”.

S verom i nadom dodji na ispovest i proveri sebe, hriscanine!

Hulis li na Boga? Zivis li u strahu Bozijem? Staras li se za svoje spasenje? Nosis li krst na grudima? Osudjujes li svestenike, monahe i druga duhovna lica? Postis li postove? Odlazis li na bogosluzenja nedeljom i praznicima? Postujes li zavete koje si dao? Ljubis li bliznjega svoga kao sebe samoga? Pomazes li bliznjima? Osudjujes li bliznjega? Saosecas li sa patnjama bliznjega? Nasladjujes li se nepristojnim slikama? Pevas li nepristojne pesme? Igras li nepristojne igre? Sablaznjavas li koga nepristojnim ponasanjem i odevanjem? Opijas li se? Pusis li? Uzimas li narkotike? Da li ruzno govoris? Pricas li nepristojne viceve? Imas li druge lose navike? Igras li karte i druge hazardne igre? Posecujes li bolesnike u bolnicama i kod kuce? Dajes li siromasima i bednicima od viska svoga? Cinis li dobra dela samo da bi te svi videli? Zivis li od tudjeg rada lencareci? Cuvas li i cenis tudji rad i plodove tog rada, svoje i tudje vreme? Postujes li starije, roditelje? Vredjas li ih? Vaspitavas li decu da veruju u Boga? Molis li se za nastavnike, srodnike, bliznje (zive i upokojene)? Varas li muza (zenu)? Da li je od Boga blagosloven tvoj brak (da li ste pristupili Tajni Vencanja)? Da li unistavas plod u utrobi (abortus i druga sredstva)? Da li drugima dajes savete da uniste plod u utrobi? Da li se sablaznjavas bludnim dodirima? Da li ucestvujes u kakvim telesnim perverzijama? Gatas li pomocu karata, na dlanu ili na neki drugi nacin? Da li trazis pomoc kod vracara, gatara, ekstraseansa, astrologa, hipnotizera i sl.? Da li se bavis vracanjem, bacanjem cini, magijom (bela i crna magija, hipnoza, razne vrste spiritizma)? Ako si vec u Hriscanskoj Crkvi, da li se obracas i drugim religijama? Kunes li decu, bliznje? Da li se bez razloga prepustas gnevu? Da li si zlopamtilo? Da li zlom vracas za zlo? Da li lazes? Da li svedocis lazno? Da li kleveces? Da li krades? Da li prisvajas drzavnu imovinu? Da li uzivas u raskosi i skupim predmetima? Da li uzivas u hrani (stomakougadjanje, tajnojedenje, lakomstvo)? Da li vodis prazne razgovore? Da li se rugas slabim i bespomocnim osobama? Da li ikoga vredjas? Da li bez razloga ubijas zivotinje, ptice, insekte? Da li sa trpljenjem nosis svoj krst i tugu? Ljubis li neprijatelje svoje? Molis li se za one koji te napadaju i progone?

Ne cinite greh, ne ubijajte svoje dete! Abortus je ubistvo. Medicina kaze da je smrt - najverovatniji ishod za zenu koja izvrsi abortus. Osim toga, abortus se obavezno odrazava na zdravlje dece koja se rode posle abortusa. Jedno je sigurno - ubistvo nerodjenog deteta je smrtni greh, za koji ce roditelji odgovarati pred Bogom.

Zato, ne cudite se ako se posle prekida trudnoce porodica raspadne, pojavi teska bolest ili dogodi neka nesreca. Ne cudite se. To je posledica deteubistva. Materijalno blagostanje ne moze da bude utemeljeno na krvi. Abortus je uvek lazan korak. Ako ste ucinili takvu gresku - pokajte se zbog nje! Bojte se Boga!

Greh deteubistva lisava roditelje blagodati Bozije. U davnim vremenima za takve postupke majke su, zajedno sa ubicama, dvadeset godina proterivali iz Crkve. Buduci da nerodjeno dete, kao i odrastao covek, ima svoju besmrtnu dusu, posle smrti roditelji se susrecu sa dusama ubijene dece.

Cuvajte se “iscelitelja”, astrologa, ekstrasensa, hipnotizera, ljudi koji skidaju cini, vracanja, gatanja, joge, bele i crne magije, nadrilekara, psihoterapeuta, autotreninga i sl. Ako se obracate njima za pomoc, jacate vezu sa palim duhovima (demonima), padate u smrtni greh zbog direktnog opstenja sa nevidljivim silama.

Istinsko isceliteljstvo, prozorljivost, to je sudbina svetitelja i pravednika i imaju ih samo pravoslavni podviznici koji su se desetinama godina podvizavali u smirenju, postu, molitvi - to je dar Duha Svetoga. Samo Bozija volja odredjuje ko ce biti dostojan tih darova.

Uzroci svih bolesti su - nasi gresi. Zivite s Bogom po Njegovim zapovestima u okviru Njegove Crkve Pravoslavne, koristite se Tajnama crkvenim i bolesti ce otici od Vas.

Sta je to kodiranje? Ono prakticki deluje besprekorno. Od strane kodiranog nije potrebna snaga volje. “Kod” je pecat koji se udari na celo. Preko tog pecata coveka opsedaju demoni, koji mu od tog trenutka “pomazu” - da ne pije vino, ne pusi, da smrsa… Sve to pravoslavnom coveku daje osnov za sumnju u “kod” - prototip pecata antihristovog: “I ucini sve, male i velike, bogate i siromasne, slobodnjake i robove, da im dadu zig na desnoj ruci njihovoj ili na celu njihovom” (Otk. 13, 16). Neki hipnotizeri kodiraju pijanice kodom “444”, drugi stavljaju znak na celo iglicama, tzv. tetoviranjem, formirajuci tetovazu nevidljivu golim okom. Nesumnjiva je aktivnost demona u kodiranju. Pijanstvo pojacavaju demoni. Bez molitve se nikada ne mogu isterati demoni (Mt. 17, 21). A za vreme seanse kodiranja - ni molitva se ne cita, niti se iko krsti. Poznato je da niko nikada od svetitelja nikoga nije kodirao; znaci, tu se radi o palim duhovima - necastivim, koji su se pretvorili u demone.

Covek je sklon grehu. Ako se i uzdrzavamo od losih reci i dela, od losih pomisli, bez Bozije pomoci to ne mozemo. Dubina prljavih misli nema dna. Upravo - neciste misli nas i guraju na pokvarene reci i dela. Gospod, svetitelji i andjeli sve nase misli vide. Ako se ne naucimo cisto da mislimo ovde, na zemlji, nasa necistoca ce se na nebesima pred svima pokazati.

Mi stalno nekoga osudjujemo, zaboravljajuci na to da cemo za nase osudjivanje u istoj toj meri odgovarati pred Gospodom. Osudjujuci “iza ledja” bliznjega svoga, da li imas hrabrosti “u oci” da iskazes svoje nezadovoljstvo i da ga razotkrijes? Da li ces ti biti u pravu? Da li ti imas snage da izdrzis slicno iskusenje za koje drugoga osudjujes? Da li uzimas tudje grehe na sebe? Seti se, ti koji osudjujes, Gospod isto trazi i od tebe i od njega! Od jednog trazi za ucinjen greh, a od drugog za drskost da uzme sebi za pravo da osudjuje. Ti, koji si se drznuo da osudjujes, ti vidis samo kako tvoj bliznji pada u greh. Ali, ne vidis kako njegovo srce place i tuguje u pokajanju.

Dveri pokajanja su otvorene svima, ali, da li cemo kroz njih svi proci? Necistotu svog srca najteze spoznaje covek koga je obuzela gordost. Takvi svoje grehe ne vide i stalno zavaravaju sami sebe i precenjuju svoju pamet. Oni su zadovoljni sami sobom i retko zaviruju u dubinu svoje savesti. Ali, savest je tesko obmanuti. To je glas samoga Gospoda koji nas razotkriva.

Svakom coveku je data sloboda volje. Kako da se koristimo svojom voljom? Da li ce nas nasa dela i namere pribliziti Bogu? Da li smo nasa dobra dela cinili cistog srca i sa puno ljubavi? Hriscanine, Gospod uvek vidi tvoje srce! Da li je puno smirenja ili gordosti, trpljenja ili gneva?

Da li su nasa dela Bogu ugodna? Niko to ne zna. Niko ne zna kakav ce biti konacan odgovor. Niko to ne zna - andjeo ce doci po nas da nas povede na Strasni Sud. Da li ce Andjeo doci sa belim ili sa crnim krilima? Seti se, hriscanine: razbojnik koji je visio na krstu pored Hrista smireno se pokajao i usao u raj sa Gospodom. Gospod mu je oprostio i primio ga. Juda Iskariotski je bio ucenik Hristov, ali izdade svog Ucitelja i ne pokajavsi se, zbog svoje gordosti, ode u pakao. Cudni su putevi Gospodnji.

Veruj, hriscanine, Gospod ukrepljuje svakoga koji Mu pridje s pokajanjem. Gospod pomaze coveku da odoli grehu i da ponovo ne zapadne u njega.

Oprosti nam, Boze, gresni smo zbog gordosti, samouverenosti, sujete, slavoljublja. Sagresili smo delom, recju, pomislju, pogledom, sluhom, dodirom i svim svojim culima. Sagresili smo lenjoscu, nemarnoscu u izvrsavanju svojih obaveza. Nemarnoscu u molitvi. Nepostovanjem Svetih i Majke Bozije. Sagresili smo maloverjem i uninijem. Oprosti nam, Gospode.

Sagresili smo nedostojnim pricescem Svetim Hristovim Tajnama, pristupajuci im bez pripreme, bez skrusenosti, bez straha Bozijeg - zaboravljajuci da je Sveto Pricesce plamen koji sazize nase grehe, zaboravljajuci da se u Tajni Pricesca sjedinjujemo sa Samim Gospodom, koji je nevidljiv sisao s nebesa i pretvorio hleb i vino u Telo i Krv Hristovu. Pomozi nam, Gospode, da sa strahom i trepetom pristupimo Svetom Pricescu.

Pre ispovesti i Pricesca neophodno je da oprostimo svima koje smo uvredili i koji nas mrze. I tek tada mozemo da trazimo oprostaj za svoje grehe.

prevod sa ruskog:

Tankosava Damjanovic

Prep. Mojsej Optinski

POUKE

Poslusajte me. Ne smucujte dusu svoju zbog toga ste ste nemocni i sto se ne popravljate. Naravno, vi se mozda mnogo bas ne popravljate, ali se nadam da se popravljate pomalo, u onome sto ne vidite, a toga je dosta. To ispravljanje sebe nije veliko, kao da nista ne znaci, ali za spasenje moze biti dovoljno. Navescu vam bar delimicno nesto cega niste svesni, a desava vam se povremeno.

Ako nekada nekom ukazete milost - bicete pomilovani.

Ako sastradavate sa onim koji strada - uvrsticete se u mucenike.

Ako oprostite onome ko vas vredja, to vam se ne samo oprastaju svi gresi, nego i bivate cedo Oca Nebeskog.

Ako se, cak i malo, usrdno pomolis za spasenje, spasices se.

Ako sebe ukoris, okrivis i osudis pred Bogom za grehe koje savescu osecas, i za to ces biti opravdan.

Ako pred Bogom ispovedite svoje grehe, za to vam je plata oprostaj.

Ako se ozalostite zbog svojih grehova ili dodjete u umiljenje (raspolozenje molitvene ganutosti) ili zaplacete ili uzdahnete, ni taj uzdah vas nece ostati skriven od Njega: “Nije sakrivena od Njega”, veli sv. Simeon Novi Bogoslov, “ni jedna suza, niti cestica suzna.” A sv. Jovan Zlatousti govori: “Ako se i malo ozalostis zbog greha, Gospod ce to primiti kao razlog za tvoje spasenje.”

Vidite li koliko ste samo stvari ispravili za koje ne znate. Zato je bolje za vas da se najpre nemocima hvalite, a ne da se ispravljanjima svojim nasladjujete. Neka njih meri nas pravedni Nagradodavac, a mi gledajmo samo na svoje grehe i kajmo se za njih u sve dane, postarajmo se da nam budu oprosteni.

Iz knjige “Kako se spasavati u svetu”, Svetigora, Cetinje 1999, str. 83-84

PROROŠTVO O BUDUĆEM BEZAKONJU

Iz pisma staresine Optinskog skita i novomucenika sv. Anatolija Mladjeg (1922)

Od sada jeresi ce se siriti svuda i obmanuce mnoge ljude. Neprijatelj ljudskog roda ce delovati sa lukavoscu da bi u jeres uvukao, ako je moguce, cak i izabrane.

On nece poceti grubim odbacivanjem dogme o Svetome Duhu, bozanstvu Isusa Hrista i vrlina Majke Bozije, nego ce poceti neprimetno da izopacuje ucenja i pravila Crkve i sam njihov duh, koja su nam predata od strane Svetih Otaca pomocu Svetoga Duha.

Malo njih, samo oni koji su iskusni u duhovnom zivotu, primetice lukavstva neprijatelja. Jeretici ce zgrabiti vlast nad Crkvom i postavice svoje sluge svuda; na pobozne ce se gledati sa prezrenjem. On (Gospod) je rekao, po njihovim plodovima cete ih prepoznati, i, tako, po plodovima i aktivnostima jeretika trudi se da ih razlikujes od istinskih pastira.

Oni su duhovni kradljivci koji pljackaju duhovno stado i oni ce se uvuci u stado (Crkvu), penjuci se nekim drugim putem, upotrebljavajuci nasilje i gazeci bozanske zapovesti. Njih Gospod naziva lopovima (vidi Jn. 10, 1). Zaista, njihov prvi zadatak ce biti proganjanje istinskih pastira, njihovo hapsenje i proterivanje, jer bez ovoga im nece biti moguce da pljackaju stado.

Zato, sine moj, kada u Crkvi vidis ogresenja o svetootacku tradiciju i bozanske zapovesti, o red koji je zaveo Bog, znaj da su se jeretici vec pojavili, iako ce za izvesno vreme prikrivati svoju bezboznost, ili ce neprimetno izopacavati bozansku veru, da bi bolje uspeli u zavodjenju neiskusnih u njihovu mrezu.

Progon ce biti usmeren ne samo protivu pastira, vec protivu svih slugu Bozijih, jer svi oni koji su pod vlascu jeresi ne mogu da podnose poboznost. Po njihovoj nadmenosti i vlastoljublju prepoznaj ove vukove obucene u jagnjece koze. Oni ce biti ogovaraci, izdajice koji ce svuda sejati neprijateljstvo i zlobu; zato je Gospod rekao da ces ih po plodovima poznati. Istinske sluge Bozije su smerni, vole svoga bliznjeg i poslusni su Crkvi.

Kaludjeri ce biti mnogo tlaceni od strane jeretika i monaski zivot ce biti izlozen ruglu. Manastiri ce se prorediti, broj monaha ce se smanjiti, a oni koji ostanu bice izlozeni nasilju. Medjutim, ovi dusmani monaskog zivota koji ce imati samo privid poboznosti, trudice se da privuku monahe na svoju strane obecavajuci im zastitu i zemaljska dobra, a preteci izgonom onima koji im se odupiru.

Ove pretnje ce izazvati veliko ocajanje medju malodusnima, ali ti, sine moj, budi srecan da si ziveo do tog vremena, jer onda ce i verni koji nisu pokazali nikakve vrline, primiti krune samo zato sto su ostali postojani u veri, prema recima Gospodnjim (Mt. 10, 32).

Boj se Gospoda, sine moj. Strahuj da ne izgubis krunu pripremljenu (za tebe), plasi se da te Hristos ne baci u krajnju tamu i vecne muke. Stoj hrabro u veri, i, ako je potrebno, izdrzi progon i druge nevolje, jer Gospod ce biti sa tobom, i sveti mucenici i ispovednici, oni ce sa radoscu posmatrati tvoju borbu.

Ali tesko u to vreme monasima koji se vezu za imovinu i bogatstva, koji su spremni da se, iz zelje za mirom, pokore jereticima. Oni ce uspavati svoju savest, govoreci: “Mi cuvamo i spasavamo manastir i Gospod ce nam oprostiti.” Nesrecnici i slepci, uopste ne uzimaju u obzir da ce kroz jeres demoni uci u manastir i onda to nece biti sveti manastir, nego samo zidovi koje ce blagodat napustiti.

Medjutim, Bog je mocniji od neprijatelja i On nece nikada napustiti svoje sluge. Istinski hriscani ce ostati do kraja ovoga veka, samo ce oni izabrati da zive u izolovanim, napustenim mestima. Ne boj se stradanja, nego se boj ubitacne jeresi, jer ona nas lisava blagodati i odvaja nas od Hrista. To je zasto nam je Gospod naredio da jeretika smatramo kao neznabosca i carinika.

I tako, sine moj, ojacaj sebe u blagodati Isusa Hrista. Pozuri da objavis veru, da izdrzis stradanja kao dobar vojnik Hrista (up. II. Tim. 2, 3), Koji je rekao: “Budi vjeran do same smrti, i dacu ti vijenac zivota” (Otk. 10, 2).

Njemu, zajedno sa Ocem i Duhom Svetim, neka je cast, slava i vlast u vekove vekova. Amin.

prevod: prota o. Mateja Matejic

Orthodox Life, br. 3/1993

Sv. Ignjatije Brjancaninov: ZNACI (ZNAMENJA) I ČUDA

Drugacije deluje rec, a drugacije znak (znamenje). Rec deluje neposredno na um i srce, znamenja (znaci) deluju na um i srce posredstvom telesnih osecanja. Ucinci delotvorne reci jaci su i odredjeniji nego ucinci delovanja znamenja. Kada zajedno deluju i rec i znamenje (znak), tada dejstvo znamenja ostaje gotovo neprimetno, zbog siline delovanja reci. To se jasno zapaza iz jevandjelskog kazivanja. Na Nikodima su delovali znaci i on je u Gospodu priznao samo - ucitelja, poslanog od Boga (Jn. 3, 2). Na apostola Petra delovala je rec i on je Gospoda ispovedio za Hrista, Sina Bozjeg. Ti imas reci vecnoga zivota, rekao je on Bogocoveku, i mi verovasmo i poznasmo da si Ti Hristos, Sin Bozji. Sveti Petar je bio ocevidac mnogih Gospodnjih cuda - umnozenje pet hlebova i nasicivanje njima mnogobrojnog ljudstva tek sto se bilo dogodilo, ali pri svome ispovedanju Apostol cuti o cudima, govori samo o sili i delovanju reci. Isto se to zbilo i sa dvama ucenicima koji su razgovarali sa Gospodom, ne prepoznajuci Ga, na putu za Emaus, a prepoznali su Ga po dolasku u naselje, vec u kuci, pri lomljenju hleba. I tek sto su Ga prepoznali, Gospod je postao nevidljiv. Oni nisu nista rekli o zaprepascujucem cudu, svu paznju usmerili su na delovanje reci. Nije li srce nase gorelo u nama, rekli su jedan drugome, kada nam Gospod govorase na putu i objasnjavase Pisma (Lk. 24, 32).

Bogocovek je nazvao blazenima one koji nisu videli znake (znamenja) a poverovali su (Jn. 30, 29). A izrazio je saosecanje sa onima koji su, ne zadovoljavajuci se recju, imali potrebu za cudima. Ako ne vidite znake i cudesa, necete da poverujete (Jn. 4, 48), rekao je On kapernaumskom velmozi. Tacno, samilost zasluzuju oni koji, ostavljajuci rec, traze da ih ubede cudesa. Ovom potrebom ispoljava se, pre svega, prevlast plotskog mudrovanja u ljudskoj dusi, grubo neznanje, zivot prinesen na zrtvu propadljivosti i grehu, odsustvo vezbanja u izucavanju zakona Bozjeg i u Bogu dragim dobrodeteljima, nesposobnost duse da saoseca Svetome Duhu, da oseti Njegovo prisustvo i dejstvo u recima. Znaci su ponajvise bili namenjeni ubedjivanju i privodjenju veri ljudi culnih, obuzetih pastenjima ovosvetskim. Utonuli u brige zitejske, sa dusom stalno prikovanom za zemlju i zemaljske stvari, takvi malo su da ocene vrednost reci. Milostivo Slovo privlacilo ih je spasenju, koje se slovom (recju) dariva, posredstvom vidljivih znamenja, koja su predstavljajuci sredstvo ubedjivanja koje deluje kroz cula, prevodila dusu Svemogucem, spasavajucem Slovu - Gospodu Isusu. Oni koji su zbog znamenja poverovali cinili su nizi razred onih koji veruju u Hrista. Kada je takvima bio ponudjen duhovni, najuzviseniji, svesveti nauk - tada su mnogi od njih njega protumacili shodno svojim shvatanjima (Jn. 6, 60). Nisu objasnjenje za Bozju rec hteli da izmole od Boga, osudili su rec koja je bila Duh i Zivot (Jn. 6, 63), i time oblicili sopstvenu povrsnu veru, povrsni zalog srca svoga, pa su i mnogi od ucenika Njegovih, koji su bili videli mnoga znamenja, udarili natrag, i vise nisu sa Njim hodili (Jn. 6, 66).

Ni rec ni znamenja (znaci) Bogocoveka nisu delovali blagotvorno na judejske prvosvestenike, knjizevnike, fariseje i sadukeje, iako su, izuzev ove poslednje, oni tacno poznavali slovo Zakona Bozjeg. Ti ljudi ne samo da su bili daleki Bogu zbog grehovne zarazenosti, koja je svojstvena citavom rodu ljudskom, nego su takvima i sami sebe ucinili, u takvom se stavu utvrdili i zapecatili sopstvenom samovoljom, sujetom i zeljom da vode zivot koji je bio takoreci zabranjivan Jevandjeljem i da u njemu preuspevaju. Oni nisu mogli da slusaju Sina Bozjeg, Koji im je govorio, nisu mogli da do kraja, kako valja, saslusaju reci Njegove nisu Mu poklanjali paznju, samo su lovili reci, koje bi lako mogli zlonamerno da protumace i kojima bi mogli da okrive Gospoda. Tako obicno i nastaje mrznja prema recima omrznutoga. Zasto rec moju ne razumete, govorio je Spasitelj neprijateljima, koji su uporno i ogorceno odbacivali spasenje koje im je nudio. Zasto ne razumete moje ucenje? Zasto ne primate moju isceljujucu rec? - Zato sto ne mozete cak ni da slusate rec moju, ona vam je nesnosna. Buduci da ste deca lazi i poslenici njoj vicni, meni ne verujete, jer ja istinu govorim (Jn. 8, 43-45). Onaj koji je od Boga reci Bozje slusa, zato vi ne slusate jer niste od Boga (Jn. 8, 47). Ako ne tvorim dela Oca svojega, ne verujete mi. Ako li tvorim, ako meni i ne verujete, delima mojim verujte - da poznate i verujete da je Otac u meni i ja u Njemu (Jn. 10, 37-38). Beskorisne su za njih bile reci koje su, buduci Bozjom istinom, u sebi sadrzale punu meru verodostojnosti. Beskorisna su bila cuda koja su takodje u sebi sadrzala punu meru vedostojnosti i bila tako ocigledna i opipljiva da neprijatelji Bogocovekovi, i pored sve zelje i usiljavanja da ih odbace, nisu mogli da ne priznaju. Sredstvo koje je delovalo na ljude koji nisu poznavali Zakon Bozji ili su bili sa njim tek malo upoznati, koji su zivot provodili u zemaljskim bavljenjima i sujeti, ali nisu samovoljno odbacivali taj Zakon, to sredstvo nije nikoliko delovalo na one koji su podrobno poznavali slovo Zakona, a odbacivali ga svojim zivotom i svojom samovoljnoscu. Sve sto se moglo uciniti za ljudsko spasenje ucinilo je neizrecivo Milosrdje Bozje. Da nisam dosao i govorio vam, tvrdi Spasitelj, greha ne biste imali. ali sada izgovara za greh svoj nemate. Da ne tvorih medju njima dela koja niko drugi nije tvorio, ne bi greha imali, a sada su i videli i omrznuli i Mene i Oca moga (Jn. 15, 22-25).

Hriscanstvo je predato sa takvom odredjenoscu da nema opravdanja za one koji ga ne poznaju. Uzrok neznanja samo je - samovolja. Kao sto sunce svetli sa neba, tako svetli i hriscanstvo. Ko po svojoj volji zatvori oci, neka to sto ne vidi pripisuje sopstvenoj samovolji, a ne odsustvu svetlosti. Uzrok zbog koga ljudi odbacuju Bogocoveka lezi u samim ljudima, kao sto u njima lezi i uzrok zbog koga prihvataju Antihrista. Ja dodjoh u ime Oca moga, zasvedocio je Gospod Jevrejima, i ne primiste me; kada drugi dodje u ime svoje, njega cete primiti. Za njih je receno, dakle, da su oni koji odbacuju Hrista ujedno i oni koji primaju Antihrista, koji ima doci. Odbacujuci Hrista shodno nastrojenju svoga duha, oni su istovremeno primali Antihrista sledeci to isto nastrojenje - time su se oni pridruzili onima koji ce Antihrista u buducnosti primiti, bez obzira na to sto su popriste zemnog stranstvovanja napustili mnogo stoleca pre njegovog dolaska. Ti su i takvi ljudi izvrsili najopakije Antihristovo delo: bogoubistvo. Za vreme njegovog javljanja, za njega samoga nije preostalo slicno zlodelo. Kao sto se njihov duh nalazio u neprijateljskom odnosu prema Hristu, tako se, sa druge strane, nalazio u zajednici i opstenju sa Antihristom, buduci odvojen od njega ogromnim vremenom, koje sada dostize vec drugo hiljadugodiste. Svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu dosao, nije od Boga, i to je duh Antihrista za kojega ste culi da dolazi, i sada je vec u svetu - duhom (1. Jn. 4, 3). Oni koje vodi duh Antihristov odbacuju Hrista, a Antihrista su prihvatili duhom svojim, stupivsi u opstenje sa njim, potcinivsi mu se i poklonivsi u sopstvenom duhu, priznavsi ga za svoga - boga! I zato ce im Bog poslati silu obmane, da veruju lazi, da budu osudjeni svi koji ne verovase istini, nego zavolese nepravdu (2. Sol. 2, 1-2). U trpeljivosti Svojoj Bog je pravedan sudija. Njegova trpeljivost bice nadovoljenje, ali ujedno i oblicenje i sud za duh covekov. U svoje, unapred mu odredjeno vreme, doci ce Antihrist. Dolazak njegov bice obznanjen opstim odstupnistvom vecine ljudi od hriscanske vere. Odstupanjem od Hrista covecanstvo ce se pripraviti za prihvatanje Antihrista, primice ga u duhu svojem. U samom nastrojenju covekovog duha javice se potreba za njime, oglasice se poziv Antihristu i sklonost prema njemu kao sto se u teskoj bolesti kod coveka javlja neodoljiva zedj za napitkom koji mu moze doneti samo smrt. I ljudi ce uputiti poziv Antihristu, ljudskim drustvom ce se zaoriti dozivanje, izrazavajuci njegovu potrebu za genijem nad genijima, koji bi drustveni razvitak i napredak uzveo na najvisi stepen i uspostavio na zemlji takvo blagostanje, pored koga bi raj i nebo postali izlisni za coveka. Antihrist ce biti logicna, pravicna i prirodna posledica opste moralne i duhovne usmerenosti ljudi.

Cuda Boga koji je postao covek predstavljaju najvelicanstvenija vestastvena dobrocinstva koja moze zamisliti rod ljudski. Koje dobrocinstvo moze biti vece od vracanja umrloga u zivot? Koje je dobrocinstvo dragocenije od isceljenja neizlecive bolesti, koja pored sveg zivota zivot uzima i cini ga pre nalik na produzeno umiranje nego na zivot? Ipak, bez obzira na blagotvornost, svetost i duhovni smisao cuda Hristovih - ta cuda bila su samo darovi prolazni. U pravom smislu reci, bila su - znamenja. Cuda su bili znaci recju darivanog vecnog spasenja. Oni koje je Bog vaskrsnuo u svoje vreme opet su umrli, njima je bilo podareno samo produzenje zemaljskog zivota, a nije im zivot bio vracen zanavek. Oni koje je Bogocovek iscelio kasnije su ponovo oboleli, zravlje im je, dakle, bilo povraceno samo privremeno, a ne za svagda. Prolazna i vestastvena dobrocinstva bila su data kao znaci dobrocinstava vecnih i duhovnih. Vidljivi darovi bili su razdavani ljudima, porobljenim culnoscu, da bi poverovali u postojanje darova nevidljivih i da bi ih primili. Znamenja koja su im davana izvlacila su ih iz provalije neznanja i culnosti i privodili ih veri: vera im je davala udeo u poznanju blaga vecnih i ulivala zelju da ih steknu. Uz pomoc zadivljujucih znamenja, apostoli su brzo sirili hriscanstvo vaseljenom: znaci su bili jasan i mocan dokaz hriscanskog nauka i za narode prosvecene i za narode potonule u neznanje i varvarstvo. Kada je vera rasprostranjena svugde, rasprostranjena je bila i rec, i otada su ljudima oduzeti znaci, buduci da su zavrsili svoju sluzbu. Prestali su da deluju u velikim razmerama i posvuda; cinili su ih tek retko izabrani svetitelji Bozji.

Sveti Jovan Zlatousti, otac i hriscanski pisac iz 4. i 5. veka, kaze da je u njegovo vreme vec prestao da deluje dar znamenja, mada je jos uvek ponegde, narocito medju inocima (monasima), bilo ljudi znamenonosnih (Objasnjenje 2. posl. Korincanima 3, 18). Tokom vremena znamenonosni muzevi su se sve vise proredjivali. Za poslednja vremena sveti Oci su predskazali da tada nosilaca Bozjih znamenja vise nece biti. Zasto, vele neki, danas nema znamenja? Odgovor moj na to poslusajte sa osobitom paznjom, zato sto ovde mi postavljeno pitanje slusam od mnogih, i cesto, i vazda. Zasto su nekada, dakle, svi koji su primali krstenje pocinjali da govore na stranim jezicima, a sada to ne biva? Zasto je od ljudi danas uzeta blagodat cuda? To je izvoljenje i delo Bozje - Bog nas time ne sramoti, nego nam cak udeljuje bolji deo. Kako to? Objasnicu. Ljudi onih vremena bili su nekako ograniceniji, buduci da su tek bili odvojeni od idolosluzenja; njihov um je bio neosetljiv i grub, oni su bili utonuli u vestastvenost (materijalan zivot) i, tome predani, nisu mogli da zamisle darove nevestastvene, niti su znali za znacenje duhovne blagodati, sto se sve prima iskljucivo verom: zbog toga je i bilo znamenja. Od darova duhovnih jedni su nevidljivi i primaju se samo verom, a drugi su povezani sa nekim znakom, dostupnim culima, radi probudjenja vere u neverujucima. Na primer, oprastanje grehova jer dar duhovni i nevidljivi: mi telesnim ocima ne vidimo kako se to ociscuju i oprastaju nasi gresi. Dusa se ociscuje, ali je dusa nevidljiva za oci tela. Sposobnost, pak, da se govore strani jezici, premda pripada duhovnim dejstvima Duha, istovremeno je i znak (znamenje) dostupan culima, zbog cega ga neverujuci moze lako opaziti: nevidljivo delovanje, koje se zbiva unutar duse, postaje ocigledno i pokazuje se spolja preko jezika koji se moze cuti. Zbog toga apostol Pavle i kaze: Svakome se daje projava Duha na korist (1. Kor. 12, 7). Zato meni nisu potrebni znaci. Zasto? Zato sto sam se naucio verovati. Neverujuci potrebuje dokaze, a ja sam verujuci i nisu mi potrebni ni dokazi o blagodati Bozjoj ni znamenja. Iako ne govorim stranim jezicima, ja ipak znam da sam ociscen od greha. Oni ljudi ranije nisu verovali dok nisu dobili znak. I znamenja su im se davala kao dokazi vere koju su primali. Dakle, znamenja su se davala ne - verujucima, no - neverujucima, da bi postali verujuci. Tako kaze i apostol Pavle: tako su jezici znak ne vernima nego bezvernima (1. Kor. 14, 32 - I beseda sv. Zlatoustog na Pedesetnicu).

Da su znaci neophodno potrebni, oni bi i ostali. Ali, ostala je rec, u cijem su ukorenjivanju sudelovala znamenja. Rec se rasprostranila, preovladala, obuhvatila svu vaseljenu. Nju su na potpuno zadovoljavajuci nacin objasnili Oci Crkve, i njeno usvajanje je postalo osobito lako. Rec je sustinski potrebna ljudima, neophodna; ona savrsava njihovo spasenje, prenosi im vecna blaga, pruza im ukus Carstva Nebeskog, u reci - slovu ukrivena su najuzvisenija znamenja Bozja (Ps. 118, 18). Rec Gospodnja ostaje zanavek. A to je ta rec koja je vama blagovestena (1. Petr. 1, 25). U reci - slovu je zivot i Slovo (Rec) je - Zivot (Jn. 1, 4). Ono vec mrtve ljude radja za zivot vecni, predajuci im iz sebe svoj svesveti Zivot: oni koji rec slusaju i izvrsavaju bivaju preporodjeni ne od semena truleznog nego od netruleznog, recju Zivoga Boga koja ostaje zanavek (1. Petr. 1, 23). Da bismo poznali smisao reci, potrebno je da je ispunjavamo. Kada covek ispunjava jevandjelske zapovesti, one odmah pocinju da ga preobrazavaju, cine drugacijim, ozivotvoravaju, izmenjuju nacin na koji razmislja i osecanja njegovg srca, pa i samo telo: jer je rec Bozja ziva i delotvorna, ostrija od svakog dvoseklog maca, i prodire sve do razdeobe duse i duha, zglobova i srzi, i sudi namere i pomisli srca (Jevr. 4, 12).

Rec Bozja u sebi samoj sadrzi svedocanstvo o sebi. Ona, poput celebnih znamenja, deluje u samom coveku i time svedoci o sebi. Rec je - najvisi znak. Ona je znamenje duhovno koje - buduci darovano coveku - zadovoljava sve potrebe njegovog spasenja i pomoc vestastvenih znamenja cini nepotrebnom. Hriscanin kome je nepoznato to svojstvo reci oblici samog sebe za ravnodusnost prema njoj, za nepoznavanje reci Bozje ili mrtvo poznavanje njenog slova.

sa ruskog V. N.

Svetigora, br. 5, god. I, 26-27

KAKO SU OTKRIVENE MOŠTI SV. SERAFIMA SAROVSKOG

Iz secanja monahinje Serafime

Monahinja Serafima (u svetu Sofija Aleksandrovna Bulgakova) jedna je od poslednjih sestara iz manastira Divjejeva. Rodjena je 1903. godine u Moskvi. Sada zivi u selu Vijezdnoje, nedaleko od Arzamasa. Gospod je nagradio matusku Serafimu blagodatnim talantima - ona ima istancan knjizevni ukus i dobra je slikarica. Svojom duhovnom pomoci pruza utehu mnogim poklonicima.

Od koncine bacuske Serafima do otkrivanja njegovih mostiju proteklo je 70 godina. Secanje na njega nikada nije prestalo, strpljivo se cekalo obecano vadjenje svetih mostiju. Pricale su mi starije monahinje da su do vadjenja mostiju svakog 2. januara (dan upokojenja bacuske Serafima) u Sarovu pekli palacinke, i zato su u Sarov iz Divjejeva putovale nase sestre. Mati Amvrosija mi je kazivala kako je ona kao mlada odlazila u Sarov da bi premazivala palacinke. Palacinkama su posluzivali sve poklonike.

Krajem XIX veka u Sarov je poceo da dolazi buduci mitropolit Serafim, tada jos blestavi gardijski pukovnik Leonid Cicagov.

Pricala mi je iskusenica Dunja da je blazena Praskovja Ivanovna docekala Cicagova kad je prvi put dosao, pogledala ispod rukava i rekla: “A, rukavi su Vam popovski.” Uskoro je bio rukopolozen za svestenika.

Praskovja Ivanovna neprestano ga je nagovarala: “Posalji molbu Caru da izvade mosti.” Cicagov je poceo da sakuplja materijale, napisao je “Letopis” i podneo ga Caru. Kad je Car to procitao, razgoreo se zeljom da se otkriju mosti. Sve je to Cicagov opisao u drugom delu “Letopisa”. Tamo su podrobno izlozeni svi dogadjaji pre vadjenja mostiju i opisano samo vadjenje. Sve ono sto se nije moglo objaviti u staro doba. Taj rukopis je nestao prilikom Mitropolitovog hapsenja 1937. godine.

Govorili su mi oni kojima je Mitropolit licno citao taj rukopis da je uoci proslavljanja Prepodobnog nastala velika smutnja. Car je insistirao, ali je skoro ceo Sinod bio protiv. Podrzali su ga samo mitropolit (kasnije) Kiril, i ober-prokuror Sinoda Vladimir Karlovic Sabler. Izgovor je bio: “Kuda i zasto ici u sumu da bi se nasle samo kosti?”

Jevdokija Ivanovna, iskusenica Dunja, kazivala mi je kako je u to vreme blazena Praskovja Ivanovna 15 dana postila; nista nije jela, tako da vise nije mogla hodati, nego je cetveronoske puzala. Jedne veceri dosao je Cicagov, tada jos arhimandrit Spaso-Jevfimijevskog manastira u Suzdalju.

“Majko, odbili su da otkriju mosti.”

Praskovja Ivanovna je odgovorila: “Primi me pod ruku. Idemo po volji.”

Blazenu je sa jedne strane prihvatila njena kelejnica, mati Serafima, sa druge - arhimandrit Serafim.

“Uzmi lopatu.”

Sisli su s doksata.

“Kopaj s desne strane, evo tu su mosti.”

Pregledanje ostataka prepodobnog Serafima zbilo se nocu 12. januara 1903. godine. U to vreme su u selu Lamasovu, 12 vrsta od Sarova, ugledali svetlo nad Sarovom. Seljaci su dotrcali misleci da je pozar. Dosli su i pitali: “Gde je kod vas izbio pozar? Videli smo odsjaj.” “Nigde pozara nije bilo”, odgovorili su im. Posle je jedan monah tiho rekao: “Nocas je komisija otvorila ostatke bacuske Serafima.”

Od bacuske Serafima ostale su samo kosti, zato je Sinod i sumnjao: “Ici u sumu, gde nema netljenih mostiju, nego samo kosti!” Na to je jedna od tada jos zivih starica iz vremena Prepodobnog kazala: “Mi se klanjamo ne kostima, nego cudima.”

Sestre su govorile da se Prepodobni sam javio Caru, koji je posle toga svojim autoritetom ustrajavao na otkrivanju mostiju.

Istinska cuda su se desavala i pre i posle vadjenja mostiju.

Otkrivanje mostiju prepodobnog bacuske Serafima bilo je 19. jula 1903. godine. Tada Kazanjska zeleznica jos nije postojala, putovalo se preko Niznjeg Novgoroda. Carski voz je vodio sef stanice Boris Nikolajevic Vedenisov. Bila je organizovana privremena stanica nasuprot selu Vijezdnoje u polju, na prelazu pored mlina. Trebalo je hitno izgraditi kolski put do Sarova. Zbog tako kratkog vremena niko se nije usudjivao da prihvati taj posao. Odazvao se B. N. Vedenisov i, po njegovim recima, sam Prepodobni mu je pomogao. Sve su uradili sasvim jednostavno. Bila je vrucina. Put su orali plugovima, zatim polevali vodom iz bacava i utabavali teskim valjkom, isto kao sto se to radi na polju. Put je postao gladak i tvrd, kao asfalt. Uzgred da kazem, pre smrti 1950. godine B. N. Vedenisov je na moje oci dobio isceljenje preko komadica mantije prepodobnog Serafima.

Kada je Car ulazio u sarovsku crkvu, narod je stajao s obe strane zida, i tada su jednu trudnu zenu tako pritisli da je odmah tu rodila decacica pravo na tepih, pod noge Cara. Jedva su stigli da je sklone. Car je saznao za taj slucaj i naredio da ga zapisu za krsnog kuma novorodjencetu.

Na otkrivanje mostiju u Sarov je doputovala skoro cela Carska porodica. Seljaci, u praznicnim odelima, docekivali su je po selima i uz puteve, stojeci u gustim redovima. U selu Puze Car je naredio da se stane, pozvavsi k sebi praznicno odevene devojcice. Sve su bile u crvenim sarafanama (vrsta ruske zenske narodne nosnje), sarenim keceljama i svilenim maramama. Jedna od njih, Dunja, do danas je ziva. Tada je imala sest godina.

Doputovali su u Sarov 17. ili 18 jula (ne znam tacno). Veliki knezevi su odmah otisli u Divjejevo, k blazenoj Praskovji Ivanovnoj. Njoj su oni doneli svilenu haljinu i kapor (vrsta kapuljace), u koju su je odmah i obukli.

U to vreme su u Carskoj porodici vec bile cetiri kceri, a decaka-naslednika nije bilo. Dosli su da se pomole Prepodobnome, da im se daruje naslednik. Praskovja Ivanovna je imala obicaj da sve pokazuje na lutkama, i sada je unapred pripremila lutku-decaka, od marama mu meko i visoko prostrla lezaj i tamo ga stavila: “Tise, tise, on spava...” Dovela ih je da im pokaze: “To je Vas.” Veliki knezevi su u ushicenju podigli blazenu na ruke i stali da je ljuljaju, a ona se samo smejala.

Sve sto je ona govorila telefonom su preneli Caru, a on sam je iz Sarova doputovao u Divjejevo tek 20. jula. Jevdokija Ivanovna je kazivala da se kelejnica Praskovje Ivanovne, mati Serafima, vec pripremila za put u Sarov, na otkrivanje mostiju, ali je iznenada slomila nogu. Praskovja Ivanovna ju je izlecila. Bilo im je receno da, nakon sto docekaju Cara u igumanskoj zgradi, otpevaju duhovni koncert. Njegova pratnja ce sesti za dorucak, a on sam ce doci k njima.

Mati Serafima se sa Dunjom vratila s doceka, a Praskovja Ivanovna ne dozvoljava da se nista skloni sa stola. Na stolu je tiganj s krompirom i hladni samovar. Dok su s njom ‘ratovale’, zaculo se s vrata:

“Gospode Isuse Hriste, Boze nas, pomiluj nas.”

Car, a sa njime Carica. Smesta su pred njima prostrle tepih, pospremile stol, donele vruci samovar. Sve su izasle i ostavile ih same s njom, ali oni nisu mogli razumeti sta govori blazena, pa je uskoro Car izasao i rekao: “Ona koja je najstarija do nje, neka udje.”

Kada su poceli da se oprastaju, usli su arhimandrit Serafim (Cicagov) i kelejne sestre. Praskovja Ivanovna je otvorila komodu. Izvadila je novi stolnjak i pocela da stavlja poklone: platno od lana koje je sama izradila, polovinu glave secera, obojena jaja, secer u komadicima. Sve je to ona cvrsto zavezala u zavezljaj, s nekoliko cvorova, i dok je to radila od napora je sedala, a onda dala Caru u ruke: “Care, nosi sam”, i pruzila ruku, “a nama daj novcic, treba da sagradimo kucicu (novu crkvu).”

Car nije imao sa sobom novac, i odmah je poslao da donesu. Kad su doneli, Car joj je dao novcanik pun zlata. Taj novcanik su odmah predali majki igumaniji.

Oprastajuci se, celivali su jedni drugima ruku. Car i Carica su obecali da ce uskoro opet doci, na otkrivanje mostiju majke Aleksandre, zato sto se ona javljala u Carskom dvoru i tamo tvorila cuda.

Kada je Car odlazio, rekao je da je Praskovja Ivanovna jedina istinita sluskinja Bozja. Svi i svugde primali su ga kao cara, jedino ga je ona primila kao obicnog coveka.

Od Praskovje Ivanovne otisli su k Jeleni Ivanovnoj Motovilovoj. Caru je bilo poznato da ona cuva pismo koje joj je predao N. A. Motovilov, a koje je napisao prepodobni Serafim i adresirao ga na cara imperatora Nikolaja II. To je pismo prep. Serafim napisao, zapecatio mekim hlebom i predao N. A. Motovilovu rekavsi:

“Ti neces doziveti, ali tvoja zena hoce, kada u Divjejevo doputuje cela Carska porodica. Car ce doci k njoj, neka mu ona preda pismo.”

Meni je pricala Natalija Leonidovna Cicagova (vladikina kcer) da je Car to pismo, kada ga je primio, sa strahopostovanjem stavio u unutrasnji dzep, kazavsi da ce ga procitati kasnije.

Jelena Ivanovna se ispunila duhom i dugo im, skoro dva casa, govorila; a sta, toga se ni sama posle nije secala. Jelena Ivanovna se upokojila 27. decembra 1910. godine. Bila je tajno postrizena.

Kada je Car procitao pismo, nakon sto se vratio u igumansku zgradu, gorko je zaplakao. Dvorjani su ga tesili, govorili mu da bacuska Serafim jeste svet, ali da i on moze pogresiti… Ali, Car je neutesno plakao. Sadrzaj pisma je svima ostao nepoznat.

Tog istog dana, 20. jula, predvece, svi su otputovali iz Divjejeva. Od tada, Car se o svim vaznim pitanjima obracao Praskovji Ivanovnoj, saljuci k njoj velike knezeve. Jevdokija Ivanovna je govorila da jedan nije stigao otici, a drugi bi vec bio dosao. Posle smrti kelejnice Praskovje Ivanovne, mati Serafime, o svemu su pitali preko Jevdokije Ivanovne. Ona je prenela da je Praskovja Ivanovna rekla: “Care, sam sidji s prestola!”

Blazena Praskovja je umrla u avgustu 1915. godine. Uoci smrti se neprestano do zemlje klanjala ispred portreta Cara. Kada ona vise nije imala snage, spustale su je i podizale kelejnice.

“Zasto se, majko, tako klanjas Caru?”

“Ludice, on ce biti visi od svih careva.”

Bila su dva carska portreta: zajedno sa Caricom i on sam. A ona se klanjala portretu na kojem je bio sam. Jos je govorila o Caru: “Nemoj znati, prepodobni, nemoj znati, mucenice!”

Te godine mnogi su dolazili u Sarov i Divjejevo. Doputovao je i Raspucin sa svitom - mladim dvorskim damama. On sam nije se odlucio da udje k Praskovji Ivanovnoj, stajao je na ulazu; a kada su dame usle, Praskovja Ivanovna je jurnula za njima sa stapom, rugajuci se: “Vama treba jedino zdrebac.” One su samo zatoptale petama.

Dolazila je i Virubova. Ali sada, bojeci se da Praskovja Ivanovna opet nesto ne izvede, sestre su otisle da vide sta ona radi. Praskovja Ivanovna je sedela i povezivala pojasom tri stapa. Ona je imala tri stapa; jednog je nazivala “trostocka”, drugog “bulanka”, a treceg - ne secam se kako; govoreci uz to: “Ivanovna! Ivanovna! (tako je samu sebe nazivala), a kako ces udarati? Da, po njuski, po njuski! Ona je celi dvor izokrenula!”

Vaznu dvorsku damu Virubovu nisu pripustili, rekavsi joj da je Praskovja Ivanovna lose raspolozena.

Nedugo pre svoje smrti Praskovja Ivanovna je skinula Carev portret i poljubila ga u noge s recima:

“Mili je vec pri kraju.”

prevod s ruskog: Jelena Zaricnaja

“Pravoslavna cuda”, posebni prilog casopisa “Spasite nase duse!”, br. 5 (9), str. 4-5, Dnjepropetrovsk 2000.

KAKO SU OTKRIVENE MOŠTI SV. SERAFIMA SAROVSKOG

Iz secanja monahinje Serafime

Monahinja Serafima (u svetu Sofija Aleksandrovna Bulgakova) jedna je od poslednjih sestara iz manastira Divjejeva. Rodjena je 1903. godine u Moskvi. Sada zivi u selu Vijezdnoje, nedaleko od Arzamasa. Gospod je nagradio matusku Serafimu blagodatnim talantima - ona ima istancan knjizevni ukus i dobra je slikarica. Svojom duhovnom pomoci pruza utehu mnogim poklonicima.

Od koncine bacuske Serafima do otkrivanja njegovih mostiju proteklo je 70 godina. Secanje na njega nikada nije prestalo, strpljivo se cekalo obecano vadjenje svetih mostiju. Pricale su mi starije monahinje da su do vadjenja mostiju svakog 2. januara (dan upokojenja bacuske Serafima) u Sarovu pekli palacinke, i zato su u Sarov iz Divjejeva putovale nase sestre. Mati Amvrosija mi je kazivala kako je ona kao mlada odlazila u Sarov da bi premazivala palacinke. Palacinkama su posluzivali sve poklonike.

Krajem XIX veka u Sarov je poceo da dolazi buduci mitropolit Serafim, tada jos blestavi gardijski pukovnik Leonid Cicagov.

Pricala mi je iskusenica Dunja da je blazena Praskovja Ivanovna docekala Cicagova kad je prvi put dosao, pogledala ispod rukava i rekla: “A, rukavi su Vam popovski.” Uskoro je bio rukopolozen za svestenika.

Praskovja Ivanovna neprestano ga je nagovarala: “Posalji molbu Caru da izvade mosti.” Cicagov je poceo da sakuplja materijale, napisao je “Letopis” i podneo ga Caru. Kad je Car to procitao, razgoreo se zeljom da se otkriju mosti. Sve je to Cicagov opisao u drugom delu “Letopisa”. Tamo su podrobno izlozeni svi dogadjaji pre vadjenja mostiju i opisano samo vadjenje. Sve ono sto se nije moglo objaviti u staro doba. Taj rukopis je nestao prilikom Mitropolitovog hapsenja 1937. godine.

Govorili su mi oni kojima je Mitropolit licno citao taj rukopis da je uoci proslavljanja Prepodobnog nastala velika smutnja. Car je insistirao, ali je skoro ceo Sinod bio protiv. Podrzali su ga samo mitropolit (kasnije) Kiril, i ober-prokuror Sinoda Vladimir Karlovic Sabler. Izgovor je bio: “Kuda i zasto ici u sumu da bi se nasle samo kosti?”

Jevdokija Ivanovna, iskusenica Dunja, kazivala mi je kako je u to vreme blazena Praskovja Ivanovna 15 dana postila; nista nije jela, tako da vise nije mogla hodati, nego je cetveronoske puzala. Jedne veceri dosao je Cicagov, tada jos arhimandrit Spaso-Jevfimijevskog manastira u Suzdalju.

“Majko, odbili su da otkriju mosti.”

Praskovja Ivanovna je odgovorila: “Primi me pod ruku. Idemo po volji.”

Blazenu je sa jedne strane prihvatila njena kelejnica, mati Serafima, sa druge - arhimandrit Serafim.

“Uzmi lopatu.”

Sisli su s doksata.

“Kopaj s desne strane, evo tu su mosti.”

Pregledanje ostataka prepodobnog Serafima zbilo se nocu 12. januara 1903. godine. U to vreme su u selu Lamasovu, 12 vrsta od Sarova, ugledali svetlo nad Sarovom. Seljaci su dotrcali misleci da je pozar. Dosli su i pitali: “Gde je kod vas izbio pozar? Videli smo odsjaj.” “Nigde pozara nije bilo”, odgovorili su im. Posle je jedan monah tiho rekao: “Nocas je komisija otvorila ostatke bacuske Serafima.”

Od bacuske Serafima ostale su samo kosti, zato je Sinod i sumnjao: “Ici u sumu, gde nema netljenih mostiju, nego samo kosti!” Na to je jedna od tada jos zivih starica iz vremena Prepodobnog kazala: “Mi se klanjamo ne kostima, nego cudima.”

Sestre su govorile da se Prepodobni sam javio Caru, koji je posle toga svojim autoritetom ustrajavao na otkrivanju mostiju.

Istinska cuda su se desavala i pre i posle vadjenja mostiju.

Otkrivanje mostiju prepodobnog bacuske Serafima bilo je 19. jula 1903. godine. Tada Kazanjska zeleznica jos nije postojala, putovalo se preko Niznjeg Novgoroda. Carski voz je vodio sef stanice Boris Nikolajevic Vedenisov. Bila je organizovana privremena stanica nasuprot selu Vijezdnoje u polju, na prelazu pored mlina. Trebalo je hitno izgraditi kolski put do Sarova. Zbog tako kratkog vremena niko se nije usudjivao da prihvati taj posao. Odazvao se B. N. Vedenisov i, po njegovim recima, sam Prepodobni mu je pomogao. Sve su uradili sasvim jednostavno. Bila je vrucina. Put su orali plugovima, zatim polevali vodom iz bacava i utabavali teskim valjkom, isto kao sto se to radi na polju. Put je postao gladak i tvrd, kao asfalt. Uzgred da kazem, pre smrti 1950. godine B. N. Vedenisov je na moje oci dobio isceljenje preko komadica mantije prepodobnog Serafima.

Kada je Car ulazio u sarovsku crkvu, narod je stajao s obe strane zida, i tada su jednu trudnu zenu tako pritisli da je odmah tu rodila decacica pravo na tepih, pod noge Cara. Jedva su stigli da je sklone. Car je saznao za taj slucaj i naredio da ga zapisu za krsnog kuma novorodjencetu.

Na otkrivanje mostiju u Sarov je doputovala skoro cela Carska porodica. Seljaci, u praznicnim odelima, docekivali su je po selima i uz puteve, stojeci u gustim redovima. U selu Puze Car je naredio da se stane, pozvavsi k sebi praznicno odevene devojcice. Sve su bile u crvenim sarafanama (vrsta ruske zenske narodne nosnje), sarenim keceljama i svilenim maramama. Jedna od njih, Dunja, do danas je ziva. Tada je imala sest godina.

Doputovali su u Sarov 17. ili 18 jula (ne znam tacno). Veliki knezevi su odmah otisli u Divjejevo, k blazenoj Praskovji Ivanovnoj. Njoj su oni doneli svilenu haljinu i kapor (vrsta kapuljace), u koju su je odmah i obukli.

U to vreme su u Carskoj porodici vec bile cetiri kceri, a decaka-naslednika nije bilo. Dosli su da se pomole Prepodobnome, da im se daruje naslednik. Praskovja Ivanovna je imala obicaj da sve pokazuje na lutkama, i sada je unapred pripremila lutku-decaka, od marama mu meko i visoko prostrla lezaj i tamo ga stavila: “Tise, tise, on spava...” Dovela ih je da im pokaze: “To je Vas.” Veliki knezevi su u ushicenju podigli blazenu na ruke i stali da je ljuljaju, a ona se samo smejala.

Sve sto je ona govorila telefonom su preneli Caru, a on sam je iz Sarova doputovao u Divjejevo tek 20. jula. Jevdokija Ivanovna je kazivala da se kelejnica Praskovje Ivanovne, mati Serafima, vec pripremila za put u Sarov, na otkrivanje mostiju, ali je iznenada slomila nogu. Praskovja Ivanovna ju je izlecila. Bilo im je receno da, nakon sto docekaju Cara u igumanskoj zgradi, otpevaju duhovni koncert. Njegova pratnja ce sesti za dorucak, a on sam ce doci k njima.

Mati Serafima se sa Dunjom vratila s doceka, a Praskovja Ivanovna ne dozvoljava da se nista skloni sa stola. Na stolu je tiganj s krompirom i hladni samovar. Dok su s njom ‘ratovale’, zaculo se s vrata:

“Gospode Isuse Hriste, Boze nas, pomiluj nas.”

Car, a sa njime Carica. Smesta su pred njima prostrle tepih, pospremile stol, donele vruci samovar. Sve su izasle i ostavile ih same s njom, ali oni nisu mogli razumeti sta govori blazena, pa je uskoro Car izasao i rekao: “Ona koja je najstarija do nje, neka udje.”

Kada su poceli da se oprastaju, usli su arhimandrit Serafim (Cicagov) i kelejne sestre. Praskovja Ivanovna je otvorila komodu. Izvadila je novi stolnjak i pocela da stavlja poklone: platno od lana koje je sama izradila, polovinu glave secera, obojena jaja, secer u komadicima. Sve je to ona cvrsto zavezala u zavezljaj, s nekoliko cvorova, i dok je to radila od napora je sedala, a onda dala Caru u ruke: “Care, nosi sam”, i pruzila ruku, “a nama daj novcic, treba da sagradimo kucicu (novu crkvu).”

Car nije imao sa sobom novac, i odmah je poslao da donesu. Kad su doneli, Car joj je dao novcanik pun zlata. Taj novcanik su odmah predali majki igumaniji.

Oprastajuci se, celivali su jedni drugima ruku. Car i Carica su obecali da ce uskoro opet doci, na otkrivanje mostiju majke Aleksandre, zato sto se ona javljala u Carskom dvoru i tamo tvorila cuda.

Kada je Car odlazio, rekao je da je Praskovja Ivanovna jedina istinita sluskinja Bozja. Svi i svugde primali su ga kao cara, jedino ga je ona primila kao obicnog coveka.

Od Praskovje Ivanovne otisli su k Jeleni Ivanovnoj Motovilovoj. Caru je bilo poznato da ona cuva pismo koje joj je predao N. A. Motovilov, a koje je napisao prepodobni Serafim i adresirao ga na cara imperatora Nikolaja II. To je pismo prep. Serafim napisao, zapecatio mekim hlebom i predao N. A. Motovilovu rekavsi:

“Ti neces doziveti, ali tvoja zena hoce, kada u Divjejevo doputuje cela Carska porodica. Car ce doci k njoj, neka mu ona preda pismo.”

Meni je pricala Natalija Leonidovna Cicagova (vladikina kcer) da je Car to pismo, kada ga je primio, sa strahopostovanjem stavio u unutrasnji dzep, kazavsi da ce ga procitati kasnije.

Jelena Ivanovna se ispunila duhom i dugo im, skoro dva casa, govorila; a sta, toga se ni sama posle nije secala. Jelena Ivanovna se upokojila 27. decembra 1910. godine. Bila je tajno postrizena.

Kada je Car procitao pismo, nakon sto se vratio u igumansku zgradu, gorko je zaplakao. Dvorjani su ga tesili, govorili mu da bacuska Serafim jeste svet, ali da i on moze pogresiti… Ali, Car je neutesno plakao. Sadrzaj pisma je svima ostao nepoznat.

Tog istog dana, 20. jula, predvece, svi su otputovali iz Divjejeva. Od tada, Car se o svim vaznim pitanjima obracao Praskovji Ivanovnoj, saljuci k njoj velike knezeve. Jevdokija Ivanovna je govorila da jedan nije stigao otici, a drugi bi vec bio dosao. Posle smrti kelejnice Praskovje Ivanovne, mati Serafime, o svemu su pitali preko Jevdokije Ivanovne. Ona je prenela da je Praskovja Ivanovna rekla: “Care, sam sidji s prestola!”

Blazena Praskovja je umrla u avgustu 1915. godine. Uoci smrti se neprestano do zemlje klanjala ispred portreta Cara. Kada ona vise nije imala snage, spustale su je i podizale kelejnice.

“Zasto se, majko, tako klanjas Caru?”

“Ludice, on ce biti visi od svih careva.”

Bila su dva carska portreta: zajedno sa Caricom i on sam. A ona se klanjala portretu na kojem je bio sam. Jos je govorila o Caru: “Nemoj znati, prepodobni, nemoj znati, mucenice!”

Te godine mnogi su dolazili u Sarov i Divjejevo. Doputovao je i Raspucin sa svitom - mladim dvorskim damama. On sam nije se odlucio da udje k Praskovji Ivanovnoj, stajao je na ulazu; a kada su dame usle, Praskovja Ivanovna je jurnula za njima sa stapom, rugajuci se: “Vama treba jedino zdrebac.” One su samo zatoptale petama.

Dolazila je i Virubova. Ali sada, bojeci se da Praskovja Ivanovna opet nesto ne izvede, sestre su otisle da vide sta ona radi. Praskovja Ivanovna je sedela i povezivala pojasom tri stapa. Ona je imala tri stapa; jednog je nazivala “trostocka”, drugog “bulanka”, a treceg - ne secam se kako; govoreci uz to: “Ivanovna! Ivanovna! (tako je samu sebe nazivala), a kako ces udarati? Da, po njuski, po njuski! Ona je celi dvor izokrenula!”

Vaznu dvorsku damu Virubovu nisu pripustili, rekavsi joj da je Praskovja Ivanovna lose raspolozena.

Nedugo pre svoje smrti Praskovja Ivanovna je skinula Carev portret i poljubila ga u noge s recima:

“Mili je vec pri kraju.”

prevod s ruskog: Jelena Zaricnaja

“Pravoslavna cuda”, posebni prilog casopisa “Spasite nase duse!”, br. 5 (9), str. 4-5, Dnjepropetrovsk 2000.