Status

Духовни разговор о. Гаврила преко Фацебоока са братом Е.      A-   A+  

*** Христос Воскрсе. Оче Благословите. Надам се да Вас здравље служи. Господу се молимо и Мајци Божијој за Вас. У неким кратким разговорима рекли сте ми да морамо бити храбри војници Христови . Трудим се у томе мада сам свјестан своје немоћи и молим се Господу да ме укрепи, јер без њега није ништа могуће добро чинити . Оче, рекли сте ми да прочитам текстове са Ваших форума и ја сам то у већином и урадио, али још увјек нисам задовољио своју потребу у потпуности за одговорима, а као што Ви рекосте сваки је човјек прича за себе и зато се ипак обраћам поново Вама, јер је речено да треба старије и " искусне пастире питати за савјет " и за посредничке молитве. Тражим духовника и Господу се молим да ме гријешног услиши да га нађем, али до тада користим и ову виртуелну могућност да обогатим себе на Славу Господа. Надам се и Господу се молим да ћете и мене гријешног удостојити темељнијег разговора на спасење моје гријешне душе.

о.Гаврило - Бог благословио брате. За 5 часова можемо поново ступити у контакт. Још не можемо започети разговор.

*** Онда за 5 часова, оче.

-----------------------------------------------5 часова касније --------------------------------------------------

*** Помаже Бог оче , ево ја сам ту. Благословите.

о.Гаврило - Бог благословио. Можемо разговарати.

*** Оче, ја нисам бас вичан писању, а нарочито кад треба писати о својим унутрашњим збивањима и проблемима настаје збрка, али по Вашим речима да треба само сјести и писати из срца, искрено и никако другачије, ево, ја почињем да пишем.

о.Гаврило - То је најбоље и најискреније.

*** Оче на почетку треба одмах да нагласим да сам ја сам одговоран за све што се деШава и да признајем гријехе своје и Господу и да се молим за опроштење гријехова.

о.Гаврило - Да, сам је човјек најодговорнији за оно што чини без разума, али зато има начина за исправљење да буде добар и честит. А одговоран је и кад чини богоугодна дела, и то је његова одговорност.

*** Вец сам доста пута покушавао да покренем разговор, али никад до краја, а Ви рекосте да буде на корист и спасење душе и не претјерано опширно, па потрудићу се и да буде тако. Морам да кренем од почетка да бих Вас што боље информисао. Долазим из традиционалне православне породице. Родитељи ми нажалост нису вјерници, а прилично су имућни. Били смо доста имућни. Они су радили у иностранству. Ја сам рођен тамо и доселили смо се у нашу земљу поново кад сам имао 6 година. Поред свог тог богатства, ту није било оног што је највеће богатство; није било богоугодног живота какав је наш заиста идеал у хришћанској породици.

о.Гаврило - Никад није касно да се почне богоугодним животом живјети.

*** Отац ми је женољубац и бавио се шврљањем и шарањем, а мајка нажалост није знала како да се избори са тим, па је почела да одлази код оних који се баве чарањем и на моју највећу жалост ради то и дан данас.

о.Гаврило - Шта ће друго чинити, кад није у вери. Она верује у безверје што је за душу некорисно.

*** Рат се десио потом, избјеглиштво и не бих о томе. Ко је то преживео, тај ако је нормалан, не мисли ником зло, јер га је својим очима видио. Родитељи ми се у рату разводе и свако на своју страну одлази. Мржња невиђена је била, а то и јесте највећи проблем који је дотиче и руши људска увјерења. Сестра и ја смо остали са мојим татом, а мама нас је напустила, јер није могла више да издржи. Моја сестра ју је нападала малтене физички нажалост.

о.Гаврило - Тако си остао између родитеља подвојен, а везан.

*** Тачно је то. Мој живот ћу дати за њих. Такви су, какви су и ја се молим Господу за њих.

о.Гаврило -
Тако и треба. Родитељи су ти и остаје нада да ће једног дана духовно прогледати.

*** Да наставим оче моју причу. Да зло буде још веће, ми смо правили кућу у једном малом мјесту као избјеглице и моја се мајка на суду одриче те имовине у моје име, јер ме је тата наговорио да на суду свједочим против маме, а ја то нисам хтјео. Само сам потписао адвокату пуномоћ. Мајка ми тада кроз сузе каже, а ја то нећу никад заборавити, да ја незнам ко је мој тата, али са временом нажалост ћу сазнати. На насу несрећу пар кућа од нас тамо гдје смо направили кућу живјели су роми који су све више и више се вртили око нас. Од наше сиротиње смо одвајали и њима давали неслутећи никакво зло, јер тамо одакле смо избјегли све је порушено и попаљено и није обновљено, а имамо забрану за обнову, па имамо разумијевање и за њихове муке. Улетило је зло још веће тада, јер то дружење могло је донијети добра, али није. Тата се скроз одвојио од нас и већ 12 година живи са ромима. Ја сам се почео страшно разбољевати и наравно пришао сам Цркви.

о.Гаврило - Дугачка је твоја животна прича, а инспиративно пишеш.

***Опростите оче, ја не знам другачије да пишем, а ово је тек 1000000. дио. Тако сам, да наставим причу, приступао молитви без духовнога водства. Не кукам на свој крст. Слава Богу за све, али се бојим за своју душу.

о.Гаврило - Ако чврсто верујемо у Господа, Он нам је најбољи путеводитељ.

*** Слава Господу вавијек.

о. Гаврило - Амин.

*** Оче ја волим да се молим и молитва ми страшно помаже, једино нисам знао колико је уопште битно све радити уз присуство духовника. Молио сам се са сузама Господу сваку ноћ да никакво зло не снађе моје пријатеље и породицу и ако треба неком нешто да се деси, да ја то понесем на плећима.
(Неразумно је то било с моје стране, јер за то треба имати снаге и знања и да се све то понесе.)
Било је то моје прво искуство и кад је поприлично кренуло низбрдо, једно вече ме је напао црни облак у сред молитве и осјетио сам страшан страх, скаменио сам се, почело је да зуји око мене, а молитвеник ми је испао и пао сам на патос од страха. Нисам знао шта се дешава посто је било касно увече и нисам имао кога да питам за савјет. Прибрао сам се и започео молитву муцајући. Сутрадан сам испричао људима који су јачи у вјери шта ми се десило и рекли су ми да је немогуће да се то мени деси. Требао сам реци: "Одступи сатано и нека ти Господ запријети. " Ја то нисам знао, а то су били њихови савјети; савјети искуснијих. Обратио сам се свештенику, Слава Богу да их имамо, и очитао ми је молитву за кућу, али зло је наставило да ме прогања. Страшна ме је туга хватала , а на све стране тешком муком сам постизао циљеве и борио сам се као лав. Одлазио сам редовно у цркву, постио , исповједао се, причешћивао, али чим сам улазио у кућу страшно је бивало. Почео сам духовно да падам, главобоље несносне сам имао , мучнине, поврацања, немоћ, слабост тјелесну. Као да сам се распадао од болова...

о.Гаврило - Да ли је то све нестало или још трају те духовне борбе?

*** Не, то је тек почетак. То је трајало годинама и ја сам посрнуо опасно и поцео сам да користим опојна средства и да блудно живим и на крају сам учинио гадост пред Господом, јер ме је мама ме одвела код врачаре заводнице. Крив сам , оче. Помагајте и праштајте што овако нашироко причам, али не могу другачије. Однио сам јој воду из куће коју је она на свој начин ритуално смутила и дала ми је да пијем ту воду коју сам ја, будала и гад, пред Господом, попио. Тако сам заведен опсјеном био

о.Гаврило - Значи још тече историја односно и даље има да се пише сведочанство.

*** Да, оче итекако тече...

о.Гаврило - Само ти пиши кад си добио надахнуће за писање.

*** Затим су престале главобоље и мучнина и са татом немогуће свађе. Примили смо једну баку из сусједних крајева, јер смо је нашли да спава на станици као бескућник и није имала код кога и ми је узмемо себи. Она је стално причала о катанцима, закључавању, о бацању у реку итд. Ја тада затварам сервис којим сам се бавио желеци да пробам несто боље и одлазим опет у иностранство, ван ових наших крајева. Притом сам тату толико извређао да ме је стид тога док год будем жив. Шта год да је урадио, ја немам право на тако нешто.

о.Гаврило - А како је та бака причала, да ли позитивно или негативно о деловању тих катанаца и бацања у реку?

*** Прилично негативно је причала, углавном да су то враджбине.

о.Гаврило - Да ли је то тумачила као позитивне или негативне враджбине, ако се уопште може о томе тако рећи?

*** Не знам оче, јер свакако у причи пуно прескачем. Врачара поменута ми је исто скидала магије које ми је дјевојка урадила и рекла ми је да дођем кући и да покупим све поклоне што ми је дјевојка дала, па сам јој све однио и запрепастио сам се кад смо почели да раскопавамо ста је ушивено било. Господ да се смилује на нену душу, јер ја сам јој опростио...Да се вратим поново у иностранство. Елем, тамо кад сам дошао, никако нисам могао да се снађем и да зарадим добре новце, а кући ми се није ишло. Вратим се онда опет кући, а тамо тата примио сестру са мужем и дјететом у кућу. Хвала Богу, кажем, има мјеста за све, али из почетка ми није било драго.

о. Гаврило - Одакле се ти јављаш сад, из иностранства или од родитеља?

*** Сад од куће.

*** Сестра ми пред пут назад иностранство дадне тада да попијем манастирску воду из 12 манастира и попио сам је и отишао на посао у иностранство, али сам изгубио све новце и опет ме муке страшне спопадну. Ипак никад нисам престао да се молим Господу: "Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме гријешног." Пријавим се у иностранству на азил са надом да ће ми вратити папире и документа да могу да останем тамо. Борио сам се лавовски опет. Код службе одговорне за азиланте дођем у контакт са једном сектом која је ипак тврдила да проучава Библију. Рекао сам тада: " Господе, остајем православац, али ћу и са њима разговарати." Почињем да проучавам Библију са њима, и нисмо се налазили у многим стварима, али некако ми је било драго да читам и упознајем Бозију реч и кроз ту врсту дискусије и дијалога свако са свог становишта.

о.Гаврило - Е, брате још и то те снађе. Брате, за вечерас ћемо да завршимо, па ћемо сутра у исто време да наставимо.

*** Како Ви кажете оче Гаврило. Хвала Вам на стрпљењу. Знам да је нашироко.

о.Гаврило - Бог благословио брате. Само се ти спремај да наставимо сутра. Богата је твоја историја. АМИН.


21. април 2010. год.

-----------наставак разговора следећег дана 22. априла 2010. године -------

*** Христос Воскресе. Оче благословите.

о.Гаврило - Ваистину Христос Воскресе. Бог благословио.

*** Оче хвала Вам на стрпљењу према нама грешнима.

о.Гаврило - Имам ја стрпљење за слушање кад се ради о душекорисним разговору. Сад смо почели мало раније разговор па верујем да ћемо имати времена за разговор.

*** Остао сам Вам дужан једном од пре да на овај начин кроз духовни разговор путем виртуелне стварности неке појединости о свом животу објасним. Наиме моја породица је била веома сиромашна посебно од како се заратило на балканским просторима, али још од пре смо заинтересовани за белетристику и уопште литературу. Неке књиге баш старе, кад смо после рата остали без ичега нашли смо на улици и почели смо да их читамо. Било је ту и књига о враджбинама. Десило се да су лежале на улици, а ми једноставно нисмо имали новаца да купујемо књиге у тим ситуацијама, па смо узимали што нам дође под руке. Тако ми је дошла под руку поменута стара књига о магији. У тој књизи је било написано понешто смислено о тим стварима, Боже опрости. Рецимо, била је и једна тема о крађи предмета са мртваца. Баш страшне теме су биле у тој књизи.

о.Гаврило - Па, да,.. то може за некога који чита свашта, а сирот је, да буде интересантно.

*** Када сад размисљам о тој старој књизи и ја се питам многе ствари . Ја сам имао неке контакте и са секташима ( такав сам ја грешник), па су ми они поклонили неке списе које сматрају светим по њиховом поимању вере, али ја сам слично као Ваш један саговорник ономад, тражио да ми набаве оно што је православно у текстовима које они сматрају светим, чак сам то сам захтевао, ма како апсурдно звучало и да тек тако ја могу наставити даље дружење с њима. Моје православље је стално избијало из мене, чак и у таквим околностима просјачења избегличког, али и радозанлости духовне која се крила иза све те знатижеље, при чему сам се почео стално питати и преиспитивати. Сва та критичка питања су била болна, о рату, о сиромаштву, о свему што је задесило наше просторе и свету који срља као да ни сам не зна куд, о мени самом који безглаво читам све и свашта. Био сам прилично болестан од свега тога, чак и физички. Неки су се људи богати смиловали па су ми омогућили тј. платили да се лечим од физичких тегоба у елитној болници. Хвала Богу да има милосрђа данас, иако сам ја грешан и никакав. Они су ме упознали прво колико су могли и покушали докторима да детаљно објасне моје стање да би се моје здраствено стање детаљно испитало..

о.Гаврило - Брате, кад говоримо о Библији, мора се нагласити да је она у веке иста, само што људи тумаче свако на свој начин

*** Да, оче ваљда желећи да се придружим тој секти, они мени онда донесу превод Вука Караджића, ови људи из те секте с којима сам био у контакту, ја грешник. А након свих претрага не налазе ми доктори за чудо ништа, никакву болест. Потпуно сам здрав. Једино ми у ствари молитве помажу.
Ипак жалим се докторима на психичко стање и депресивно. Преписују ми таблете које сам пио под надзорима око два месеца. Од тога ми је било још горе, јер сам стекао утисак да путем тих таблета од човека створе робота.

о.Гаврило -
А добро, јеси ли у то време ишао у цркву на богослужења исповедао се и причестио?

*** Не, оче нисам имао услове тј. реалне могућности да све то испоштујем, јер је храм био далеко, ја сам живео 40 километара од 1. православног храма, а немам ауто. Читам међутим цело време Библију и све више и разнишљам о духовним стварима у то време и желим да се исповедим и по могућности причестим као болесник.

о.Гаврило - Значи тек тада је почело духовно буђење и пут к Богу.

*** Да, оче. Тек тада се дешава моје духовно буђење. Читајући Свето Писмо тек ми се отварају очи и почињем схватати ста је то Хришћанство пошто долазим из породице која није баш била побожна а и ја сам био у цркву када би долазио као робот, али ипак са осећањем да сам раб Божији.

о.Гаврило - Ипак и поред свих тих заврзлама си осетио корист од молитве у здравственом погледу.

*** Да. Почео сам да читам све више и више псалме Давидове. Тако бих по читаву ноћ проводио читајући псалме и плачући пред Богом и постајао сам свестан све више и висе своје ништавности и огромне љубави Божије према људима. Чак сам осетио све већи степен смирења.

о.Гаврило - Како си материјално опстао у тој страној земљи ?

*** Примили су ме на чудесан начин као најрођенијег. Волели су ме и ценили, посебно моју интелектуалну радозналост коју сам везивао са мојим занимањем угоститељским, јер заправо сам радио најниже услужне послове и читао књиге притом. То је увесељавало моје колеге. Никоме није било досадно. Полако постајем шеф кухиње, мада то нисам никад радио и шофер и преводилац. Радио сам по више послова сваког дана да бих преживео. Није лако у страној земљи, па се понешто и заради, а осим тога човека не муче ни црне мисли о ономе што је оставио за собом када је запослен.
Причам иначе два страна језика. Од поменутих послодаваца сам новац добио и плату и стан да могу да изнајмим. Тако помало ми се материјална ситуација побољшавала. Прво сам био у групном смјештају, а касније сам могао себи и да приуштим стан у граду и посао...

о.Гаврило - Значи био си вредан и марљив за посао. Зато су те тако прихватили.

*** Посветио сам се све више и више духовном животу након тога. Погледам тако око себе и гледам беду и јад људи који су дошли као и ја са надом у бољи живот. Многи не виде то, али ипак се види. С једне стране били су тешки криминалци, многи ту, а с друге стране било је велики број оних који су имали ствране избегличке проблеме. Присустовао сам многим проблемима, био као нека врста немог сведока по тим избегличким камповима, који су ме могли живота коштати, али Господ ме сачувао као и хиљаде пута до сад. Пошто сам био способан у послу, добијам стан у центру града са колегом. Непрестано, упоредо с тим читам све више и више Свето Писмо. После читања псалама се осећам много боље и почињу невероватне ствари да се дешавају, барем ја то тако видим. Постижем успехе , почињем да покрећем и неке пројекте, чак ја до јуче материјална беда запошљавам људе и трудим се да их едукујем и извучем из криминала. Постајем штедљив, имам картице тзв. но лимит кредитне ,аутомобиле и уживам велико поверење. Добијам опет нови стан заједно са једним припадником ислама из Алжира. Код њега долазе муслимани из целог исламског света. Ту се моле. Ја им нисам сметао, стално смо делили храну са њима, а све што се кувало ја сам увек и њима давао.

о.Гаврило - Да ли је то духовно буђење и хришћанска љубав према свима су дошли код тебе само по себи без да те неко руководио од људи који су поседовали побожност и врлински хришћански живот?

*** Господ је на необичан начин услишио моје молитве, молитве мог срца. Проучавање Светога Писма са припадницима ове поменуте секте, пробудило је у мени успаваног православца односно човека који се декларише као православни, а при томе није имао појма шта то значи, а ни шта значи кад Господ каже: " Ја сам Алфа и Омега." Морам да споменем још нешто. Откако сам почео да станујем са муслиманом и да једем неке баш тешко зачињене хране које су они кували, почело је да ми се нарушава здравље. Опет одлазим код лекара, али он каже да је све у реду код мене. Почео сам да појачавам своје молитве. Псалтир не испуштам по целу ноћ из руке. Било ми је лакше.
Плакао сам вриштећи, Господе зашто си ме оставио? На посао онда изјутра устане, и све је опет океј. Проблеми јесу огромни, али све их решавам. Код нас у стану ноћива и њихов ходжа. Мени испред врата чита њихове молитве. Ја појачавам псалме. Не излазим пуно у град. Читам све више Свето Писмо.

о.Гаврило - Али, како то да се ти ниси се заинтересовао за Православу цркву кад у том граду у ком си живео имају две цркве иако кажеш да су ти далеко.

*** Грех је мој. Али ја осећам у себи да се предајем Лекару Свемогућем, целог предајем себе и тразим лек од њега. За православне храмове у близини није ми било познато да их има ближе од овог што сам навео. У томе свему, да наставим причу, долази до великог преокрета у мом животу.

о.Гаврило - Е, добро настави ти своју причу да те не прекидам и не деконцетришем са мојим питањима.

*** Читајући псалме око два ујутро ухватио ме умор и поново сам заплакао Господу и то толико да ми је покривач био мокар од суза. Молитва је кренула из моје душе. Десило се нешто за шта би многи ме прогласио лудим. Осетим да ми се тело почело грчити као да нешто покушава да изађе из мене као да видим двоструко и нешто хоће да изађе из мене. Вапим у себи : Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног. Молитва почиње да излази из мене гушећи се као да ће у форми куглица да изађе из мог грла молитвени глас. Кад је куглица заиста испала, ја сам се срушио и заспао као беба. Било је неописиво кад сам се ујутру пробудио. Оче, ја нисам лудак. Нема више боли, лаган сам као перо. Моју душу више ништа не стишће. Престали они физички болови. Здрав сам потпуно и поново. Сви примећују драстичну промену у мени. Напросто сијам. Када бих видео некога да би ми одсекао руку, ја бих га љубио у руку једну и у другу. Такав сам осећај љубави имао. Све се то тако дешавало, а за време радног дана имам необично добре резултате. Представници банака долазе код мене у посету да виде пројекте које водимо на послу и које смо постигли. Напредујем полако.
Сви ме питају шта се дешава самном , а ја смешкам се и одговарам им да је Господ са мном.
Моје колеге и сустанари у стану почињу се чудно комешати. Све су нервознији. Затичем их поново. Све више и више их има, дошао им и главни предавач. Нешто се договарају. Питају ме онда, шта је са мном одједном? "Ја јавно проповједам Истинитог Господа Христа." То је тако. Тако сам им рекао. Толико сам се добро осећао да сам себи дозволио невиђену дрскост и глупост и подигао сам главу у небо и рекао сам: " Сатано не можеш ми ништа." Враћам се после с посла и одлазим на туширање. Окупао сам се и добро погледао пут до купатила као и увек Чист паркет у стану.
Излазим и нисам ни наслутио, а одједном сам осетио оштру бол у нози да сам пао на под. Мислио сам да сам стао на ексер. Није га међутим било. Боли ме нога, али нема крви. Седнем и видим да сам нагазио на чупаво клупко. Као муња ми севне кроз главу: "Господе, зар је могуће?" Прекрстим се. Узмем то у руке и опет осетим страшну бол у руци. Однесем то код колеге с посла и покажем му то, а он се смеје. Почињем и њему да проповедам како је Бог мој све то победио. То је он оставио да буде на изласку из све те мучне приче која је почела са избеглиштвом и тим старим књигама које су лежале на путу непотребне и остављене. Оче, успут да Вас упитам, ако сад почнем даље да причам онда ће све то бити тешко за поверовати ово моје писање. Ноћу након свега овога почиње нешто страшно да ме напада. Померају се ствари, шкрипе подови. Ја се браним молитвом, јер молитва је мој лек од свега. Почињем да слабим и поново покушава да уђе у мене то нешто... Почињем страшно кашљати.

о.Гаврило - Заврши ти са овим што није за веровати, па ћемо сутра наставити у исто време да се не би изгубила нит.

*** Након две недеље борбе изнемогао сам и на молитви нешто улази кроз моја уста поново у мене. Осетио сам такву неописиву бол у целом телу, глава ми се распала од болова. Страшно.
Тресао сам се од муке, срушио у кревет и молио се. Нешто је покушавало да се стопи са мном. Онесвестио сам се од бола. Ујутро осјећао сам у себи присутност другог ентитета , страшне болове у читавом телу, јако зујање у глави , изузетно велики немир и бујице ружних помисли. Хаос.

о.Гаврило - За данас толико, а сутра у исто време настављамо занимљиву причу.

*** Благодарим оче . Благословите.

о.Гаврило - Богу хвала! Бог благословио.

*** Ва веке.

о.Гаврило - АМИН-


22. април 2010. год.


-----------наставак разговора следећег дана 23. априла 2010. године -------


*** Христос Воскресе! Оче благослови.

о.Гаврило- Ваистину Христос Воскресе. Бог благословио брате. Да кренемо полако са разговором. Ти почни, а ја ћу те пратити и нећу те ометати.

*** Оче морам признати да ме је срамота да ме ословљавате братом, јер нисам ја достојан тога.

о.Гаврило - Браћа смо ми у Христу.

*** Знам. Слава Господу, али ја сам издао Господа дјелима својим и кајем се и желим да се исправим.

Кад су ми се неке ствари те врсте десиле, ја сам знао са чиме имам посла и био сам свестан свега тога да немам шансе да се супроставим томе сам. Требала ми је помоћ оних којима је дана власт и моћ да помогну. На западу, где сам био тада, то није функционисало. Уз све то, морам истаћи да је целокупан живот који сам водио односно свет у којем сам живео пао у воду, а није био ни битан, јер је у том свету владала само варка и прелест. Док сам у снази, ја доносим одлуку да се вратим у моју Србију у загрљај моје Цркве, јер друге помоћи нема. Сви су шокирани што остављам најбогатију државу и није им јасно.

о.Гаврило - Јесте, само човеку понекад касно буде кад то све увиди.

*** Искрено се надам да за мене није касно. Донео сам одлуку да се замонашим која није први пут у моме животу и био сам чврсто одлучан у томе. Долазим кући, јављам се одмах свештенику, заказујем разговор и почињем пост и темељне исповести. Саопштавам му своју одлуку да желим да одем у манастир и молим га за помоћ. Исповедио сам све темељно, а трајало је то и молио сам га и изашао ми је у сусрет. Често одлазим у манастире, покушавам тако да ступим у контакт са неким с ким могу разговарати о свему по оваквим питањима, јер немогу се ослонити на своју памет. Набављам пуно литератутре, почињем да читам и да се упознајем са тим шта је то уопште религија. Постим, исповедам се, причешћујем се. У манастирима осећам велико олакшање. Саопштавам тати одлуку. Био је јако изненађен као и остали чланови породице. Неке лагане контакте покушавам да успоставим са људима у манастирима, а схватам да то није лако, јер треба имати времена и одговарајућег духовника.

Често комуницирам са свештеником и увјек ми обећава да се стрпим и да тражи право место за мене.
Сваке недеље сам на Литургији. Код куће, након мог поменутог повратка са запада затичем хаосну ситуацију. Тата као и увјек са својим женама, а кућа пуна неких непознатих гостију и страних људи и при томе ратује са сестром. Сестра живи на истом плацу са нама, али има своју кућу. Тата јој је направио кућу. Разговарам са њом, и ту ми признаје да сама стално врача ради татиног проблема са женама.

Ја нисам у стању да је убедим да је то лоше што ради. Сваки пут дајем да се читају молитве у манастирима за моју породицу и кумове и за упокојене. Сестра се туче са татом, и долази полиција.
Ја често из манастира доносим воду, сол, уље, кропим кућу водом, сређујем тати стан, кречим, перем. Чекам свештеника, а он ми стално говори да се стрпим. Редовно извршавам молитвена правила.

Разговарам са татиним дружбеницама, а већином су малолетне и покушавам да их уразумим и да им кажемда је неприродно бити са старцем. Успевам у томе донекле. Невоље ме стизу, не морам да их тражим. Мајка долази, почиње да ме куне, јауче да нисам нормалан и каква је то одлука за манастир. Нисам се хтео супростављати. Зове ме да идем у иностранство са њом. Време пролази, а ја остајем без новца. Морам бити стрпљив и јављам се свестенику и говорим му да идем у иностранство на пар месеци. Мој случај је још увек у току. Кад сам отишао ван земље, опет и тамо одлазим редовно у цркву. Остајем пар месеци, а мајка ми позајмљује новац. Враћам се. Почињем радове на своме стану, јер имам свој спрат. Јавио сам се свештенику чим сам се вратио. Одлазим поново на исповест и причест. Постим средом и петком. Радим тако и чекам одговор. У то добијам позив од девојке коју сам у међувремену упознао и каже ми да дођем код ње у посету. Она је иначе из једног места дубоко у централној Србији. Тако одлазим код ње и након једне недеље говорим јој да сам донео још давно одлуку да одем у манастир. Ној наравно није било свеједно. Подржава ме у одлуци и моли ме да останем са њом док не одем, макар то.

о.Гаврило - Сад ти се полако постављају они невидљиви непомјаници и замке да не одеш у манастир.

*** Да, оче пао сам страшно. Ипак ја одлазим код ње, те девојке , али и у тамошње седиште наше Цркве. Разговарам о мојој жељи, али не и о проблемима. Тамо ме јако љубазно примају. Излазе ми у сусрет и желе помоћи. Остављам моју адресу, број телефона и чекам у том градићу. Рекли су ми да се јављам сваких седам дана. Рекох да је то о.к. Пишем мој цв и остављам им са мојим комплетним подацима. Девојка ме чека. Тешко ми је бити са девојком са којом немам будућност и напомињем јој то, но она је упорна и жели да сам ту.

о.Гаврило - Где си се требао јављати у нашу црквену општину тамо у том месту у Србији?

*** Да, ма то Вам је једно мало место, паланка. Прично слично као Ваше село Дубока одакле сте Ви родом оче. Моје чекање тамо се наставља пуна три месеца и био сам поприлично досадан и упоран код секретара насег епископа. Јављају ми да је ситуација тешка по Србији и да су моје папире послали за Београд. Саопштавам то девојци и одлазим кући. Почињем са постом и мој тата наваљује да одемо у један манастир на Фрушкој Гори. Његов колега је наиме добар пријатељ са игуманом тог фрушкогорског манастира. Чуо сам разне приче везано за тај манастир, али пристајем да одемо тамо. Велика је гужва тамо, али нас преко везе прима татин колега који је јако богат човек и верник. Унутра улази прво мој тата, па улазим ја. Мој тата присуствује разговору, али ту је и једна сестра у Христу са нама која је стално присутна око игумана. Игуман седи у тој просторији где прима посетиоце на челу стола и ту разговор наш почиње. Испричао сам му за моју жељу. Иначе да додам да је та поменута сестра нека врста послушнице и обавља разна послушања за игумана, јер остала братија и мирски људи који помажу имају своје друге обавезе и задужења. Да се вратим на разговор са игуманом који ми на сву моју причу одговара да ја вероватно све ово радим и намеравам због разочарења и зато што немам религијски јаку традицију у породици. Пошто је игуман прозорљив, како се то каже, ја сам му само у кратким цртама причао о себи очекујући да ће он и сам видети у чему је суштина проблема у нашој кући. Он почиње да прича о томе да у нашој кући свакакао сви превише смо фантасте и нереални. Набројао ми је нека имена и питао да ли их познајем, на што сам ја потврдно одговорио, али он ме даље везано за то није испитивао нити шта конкретно говорио. Подвукао сам му да је моја одлука чврста и да је Господ моја права породица, на шта игуман заказује време када ће да ми очита молитву и каже шта морам донети. Даје ми папир на коме је све записано.

о.Гаврило - Шта је писало на том папиру?

*** Па нпр. хлеб мора се замјесити код куће са молитвом, у квадратној тепсији испећи и неки прилог да се донесе за изградњу Цркве и манастира.

о.Гаврило - Да ли је речено у којој монети да се донесе новац?

*** Није ништа посебно речено, али је како сам се распитао обичај донети први пут не мање од 7000 српских динара. Игуман ме је питао да ли сам неком злато из куће од наше фамилије поклањао? Све тако чудна нека питања. Рекао сам да јесам, али у ствари нисам поклањао, него су татине колегице, тако да их назовем ми украле прстен и златни ланац што је велика срамота. Игуман је на то написао обред, молитву једну и како се меси колач са молитвом...

о.Гаврило - То што си приложио новца је навероватније прилог за манастир, томе су намењене те хиљаде динара. Сигурно је манастир био у лошем стању, па је то за обнову.

*** Да, прелепо је обновљен манастир, Слава Богу. На крају ме је игуман погледао и рекао прије полас да ли ја знам да постоје људи који имају моћ да човека толико заведу да му чак узму сву енергију из тела и онда смо се руковали тј. ја сам узео од њега благослов. Након тога устајемо, одлазимо и ја настављам даљњим током. Молим се и чекам молитву. 31.12. долазимо. Молитва је прошла, било је пуно људи који су тражили помоћ као и ја. Ја и даље чекам да ми се јаве поводом мог одласка у манастир,а и стигли су ми напокон ствари из иностранства, па могу да се активирам и по питању приватног посла ако већ треба да чекам. У то је и спремање за Божић. Ја постим, одлазим на причест у манастир други један обронку Фрушке Горе. Слава Богу. Тамо купујем тати 3 иконе, кандило и часни крст. Питам монаха једног да ли је потребно додатно освећење. Рекао ми је да не треба него само ти брате унеси у кућу. Тако ја уносим у кућу иконе код тате у стан. Постављам их, палим кандило и помолим се Господу кадећи стан тамјаном.

о.Гаврило - Добре си то прилоге дао и набавио иконе и остало. Многи виде, кад требају да дају прилог за обнову неке светиње, да им је много, а кад налепе на чело зеленбаће некој певачици то сматрају нормалним. Кад треба да дају прилог да се нека светиња обнови, то је прескупо, па им се чини да постоје неке тарифе.

*** Оче, признајем. У праву сте. Да наставим даље 08.01. била је ледена зима, тако сам је осећао и као да ме је нешто с леђа гурнуло да сам одмах пао, и осећао сам се тако лоше да сам пао у кревет. 9. Јануара је Свети Архиђакон Стефан, наша крсна слава. Гости почели да долазе, а ја у кревету са температуром од 40 степени. Јако ми је лоше. Силазим на сат међу окупљене, али не могу да издржим. Присуствујем освећењу колача, кољива и узимам парче и одлазим у кревет опет. Молим се непрестано. Ипак све ми је лошије. 3. Дана зовем хитну помоћ. Кажу у хитној да је то нормално да влада јаки вирус и да треба да пијем само пуно текућине. Доктор се крсти на то и пита ме где сам зарадио двоструку упалу плућа и каже да ми је имунитет скроз отказао. Седам у колица, јер у болници нико неће да ме прими, а сав сам исцрпљен. Не могу да стојим. Сестра види да сам готов. Шаље ме на друго одељење да пробам тамо да ме можда приме. Тата ме гура у колицима. Сестра на другом одељењу неће исто да ме прими пошто се водим као избегло лице и таква су ми документа. Непрестано се при овоме свему молим Господу. У трену када сам у себи изговорио: "Господе, у твојој су руци дани моји, са мном чини како ти је Воља."м излази докторка, види ме у колицима и прилази. Пита сестру шта је проблем. Сестра каже да да није у питању избеглички статус. На то докторка каже: "Да ли си ти нормална, зар не видиш у каквом је стању момак?" Отима јој папире, и мом тати каже да уђе у ординацију. Улазим одмах, она ме прегледа и испитује и пита да ли сам узимао опојна средства, јер се све у крви види. Кажем на то да сам давно то пробао. Примају ме напокон. Неколико дана лежим. Напокон устајем и одлазим у њц. Сви старији болесници из собе прилазе и свако нешто доноси и кажу: " Ау, мали , па ти се извуче. " Било ми је јако лоше, непрестано се молим, читам Свето Писмо, молитвеник, вршим правило лежеци и Житија Светих читам, пијем стално крстовданску воду. Лежећи се молим. Ужас је при том у болници. Људи страшно пате, молим се за њих, примам болне терапије и долази конзилијум лекара са начелником болнице и прегледају пацијенте. Узима моје папире, прегледа и гледа у старца крај мене. Тихо изговара: " Овај стари је готов.." Моја докторка га лупа у лакат и говори: " Докторе, није то тај него овај младиц." Поново сви прегледају документе, мене. Одмах ме шаљу на поновни снимак плућа. Након два сата долазе поново и не верују снимку. Шаљу ме сутра поново. Долазе опет, прегледају, питају ме како сам све ово зарадио и констатују да је то несвакидашње. Лежао сам у болници месец дана, па ме пуштају на опоравак кућни са редовним јављањем...

о.Гаврило - Брате, полако за данас да приводимо крају овај духовни разговор и сведочанство, па ћемо сутра у исто време да наставимо...

*** Благодарим оче. Захваљујем што сте ме саслушали.

о.Гаврило -
Бог благословио и лаку ноћ до сутра у исто време ако будемо живи и здрави да наставимо. Амин.



24. април 2010. год.


-----------наставак разговора следећег дана 24. априла 2010. године -------

*** Христос Воскресе! Оче, благослови.
о. Гаврило - Ваистину Христос Воскресе! Бог благословио, брате.
*** Оче, опет Вам се јављам. Долазим из цркве, где сам био на исповести, а ако Господ дозволи, биће на наредној Светој Литургији и причест, и то у једном манастиру где се посебно поштује Свети Григорије
о. Гаврило: - Нек је с благословом Господњим.
*** Хвала, оче Гаврило. Иначе, у мојој навали речи дозвољавам себи сувише, па чак сам и некултуран и не могу да дођем до даха од силне приче, а Вас уопште не питам како сте са здрављем, оче.
о. Гаврило: - Брате, са здрављем сам донекле, хвала Богу, добро.
*** Не бих да више дужим причу о искушењу, јер је суштински проблем јасан. Две године сам упорно покушавао да одем у манастир и, нажалост, нисам успео. У мојој недостојној молитви помињаћу Вас. Ја сам раслабљен поприлично и сву снагу користим за борбу. Радне способности су ми опале за 80 посто. Сад прелазим на суштину разговора, а то је да Вас молим за савет. Моје питање је да ли идем правилним путем покајања, да ли треба да носим овај проблем сам или да тражим неко духовно лице за "стручну помоћ" (мислим на читање молитава из Великог требника) и треба ли да наставим и једноставно носим то бреме које имам и трпим све до Господње помоћи?
о. Гаврило: - Ако будеш истрајан у жељи за одласком у манастир и ако будеш спреман на послушност, али такође ако будеш спреман да се ухватиш у коштац са искушењима, видећеш да ови световни демончићи нису толико опасни, а у манастиру су искушења од специјалаца непомјаника.
*** Оче, мени је велики проблем што ми све то црпе снагу и велика ми је пометња у глави, тако да нисам више сигуран. Имао сам јасан циљ шта ми је чинити, а сад сам донекле помућен. При дугим молитвама, опет ми силно нагрне жеља да служим Господу својим одласком у манастир. Чим се благодат повуче, ја постанем тотално несигуран.
о. Гаврило: - Моли се Господу за просветљење ума којим путем да кренеш.
*** Оче, то стално радим. Једноставно још ми није јасно скроз јасно, а иначе други разлог мог јављања је молба да се помолите да ми Господ помогне којим тачно путем да кренем.
о. Гаврило: - Понајпре треба да се чуваш да не падаш у исте падове у које си до сада падао.
*** То ми је јасно, то покушавам, а најбитније је, ако сам схватио, извршавати Господње заповести и ону: "Они који ме љубе чувају моје заповести."
Дужан сам Вам исто рећи. Први пут сам рекао некоме о мом искушењу с поменутим игуманом из манастира о коме сам Вам ономад причао. Оче, веома сам Вам захвалан за стрпљиво слушање и захвалан што ћете ме помињати у молитви, коју увек јако осетим и благодарим Господу што ме је упутио на Вас. Још да додам да, ако немате ништа против, ја бих Вам се повремено јављао. Хвала Вама и благоме Господу на свему.
о. Гаврило: - Само да ти олакшам дилему везану за игумана тог манастира који си спомињао, где си се био забринуо. Тај игуман није никакв врачар, као што многи мисле, него он има неке своје начине како прима људе и даје савете. Јесте да то није баш по неким црквеним правилима. Он чини то како зна, а осим тога, има он свог Епископа, који њега надгледа и ако би шта код њега било неправилно, Владика би му то забранио.
*** Не желим тиме главу разбијати, јер ја сам то исповедио и већ заборавио. Уосталом, има он свог епископа, како сте сами рекли.
о. Гаврило: - Свако може да прича и да на свој начин расуђује, али зна се ко је надлежан за поменутог игумана, он одлучује о томе да ли је нешто исправно или није у духовном и свештеничком и монашком чину.
*** За мене је то завршена прича. Постоје надлежне црквене власти које о томе дискутују, а не ја као световњак. Све што сам Вам рекао је само из једног разлога, да бих Вам што боље приказао критичност мог стања и уопште реалност како сам је доживео и да бих добио што бољи духовни савет од Вас за моје духовно напредовање. Оче, ја сам био поприлично темељан у излагању и рекли сте ми неке савете. Желим да Вас питам да ли мислите сад још нешто да ми кажете на основу моје приче, па да приводимо овај разговор крају, као што Ви имате обичај да кажете. Знам да Вас многи жељно очекују и требају помоћ.
о. Гаврило: - Брате, труди се да живиш јеванђелским животом и животом по Св. Оцима, иди редовно у цркву недељом и празницима, пости, редовно се исповедај и причешћуј, а за духовне савете обрати се свом надлежном свештенику као духовном оцу. Иначе, свако има слободу на своје мишљење.
*** Све што сте рекли, то и радим, само требам бити чвршћи. Хвала, оче, на свему.
о. Гаврило: - Значи, завршили смо са разговором, а да ли ће бити неке духовне користи од овог разговора који смо водили током ова четири дана?
*** Па, хоће. Желео сам, оче, да чујем искрено мишљење духовног лица. Знам оно што сам и пре знао, молим се Господу да ми помогне и да истрајем у духовној борби, а нема брзих решења него све кроз искрено покајање, исправљање живота према Господњим заповестима са чврстом вером и надом у милост Господњу за све људе, па тако и за мене грешног.
о. Гаврило: - Што је до мене, ја ћу те помињати у молитви за здравље и духовни напредак.
*** Мени је било од велике користи и схватио сам оно што ме је интересовало. Утврдио сам градиво. Немам више питања, морам се показати само на делима . Врло сам Вам захвалан. Као што је речено: "Молите се једни за друге", тако ћу и ја помињати Вас мојом недостојном молитвом. Оче, то ми је и требало, да се молим и да Господ расветли таму душе моје. Ако сам Вас било чиме увредио или повредио, Христа Бога ради, опростите, оче&хеллип;
о. Гаврило: - За мене је био интересантан духовни разговор с тобом и надам се да ће ово обострано бити на духовну корист и спасење душе.
*** Оче, ја сам осетио како ми је Господ дотакао душу Својом љубављу и молим се и знам да је Он Љубав и Његово је да нас милује и спасе. Верујем у Њега и Његову промисао за све људе. Оче, слава Господу нашем, слава Оцу и Сину и Светоме Духу.
о. Гаврило: - Помињаћу, брате. Амин.
КРАЈ РАЗГОВОРА

24. април 2010. године
Број посјета од 23. Априла 2009. године