Љубомир -Помаже Бог оче. Благословите. Како сте Ви?

о. Гаврило - Бог благословио брате Љубомире. Хвала Богу, добро сам брате.

Љубомир - Хвала Богу.

о. Гаврило - Са које стране света се јављаш?

Љубомир - Из Црне Горе сам оче. Са севера Црне Горе сам родом, а живим у Подгорици. Јавио сам Вам се прије преко скајпа био.

о. Гаврило - Сетих се сад да си се већ два пута јављао.

Љубомир - Јесам.

о. Гаврило - Не могу да се свих Вас сетим одмах, поготово не неких, који ми се ретко јављају.

Љубомир - Јесте. Ја не бих да Вам сметам пошто видим колико је људи око Вас,а хвала Богу да је тако.

о. Гаврило - Има и оних који ето тек тако се јаве. Ништа нисам рекао никоме да ми се не јавља.

Љубомир - Знам да нијесте оче.

о. Гаврило - Нисам се нигде огласио са таквом поруком.

Љубомир - Схватам који Вам је напор и физички и ментални да комуницирате са свима.

о. Гаврило - Сам ћу ја да прескочим онога који би празнословио само и водио разговор без икакве потребе духовне.

Љубомир - Наравно оче, имао сам једно питање за Вас.

о. Гаврило - Може само једно, а може и једно и по.

Љубомир - Пошто је у црногорском парламенту ових дана била расправа о донацији органа , па се питам какав је став Цркве по том питању. Читао сам о томе, али ми није до краја остало јасно, јер неки свештеници то одобравају, а неки не.

о. Гаврило - Не могу ја да одговарам на то питање и у име целе Цркве и постоје стручњаци по том питању.

Љубомир - То ме је јако копкало, јер имам пријатељицу којој је пресађен бубрег, па сам се некако због тога и заинтересовао за то питање.

о. Гаврило - Па шта би да јој се извади тај бубрег.

Љубомир - Она је обољела и морали су да јој пресаде бубрег у Русији.

о. Гаврило - Онај од кога је узет тај бубрег можда је већ покојни, а не може му се вратити.

Љубомир - Јесте оче.

о. Гаврило - Потребно је да се мало реалније о томе размишља.

Љубомир - Мене је интересовало то са духовне стране. Како гледате на то? У разговору са неким свештеницима, речено је да је то у реду да човјек завјешта своје органе.

о. Гаврило - О томе уопште не размишљам и о томе има ко да размишља са црквене духовне стране, а такође и са медицинске стране.

Љубомир - Пошто се радило о мојој пријатељици, коју поштујем као сестру, ја сам на неки начин морао да размишљам о томе.

о. Гаврило - Као да ће мене неко да слуша и ослушкује моје размишљање кад за то нисам позван, нити стручњак. Можемо ти ја да размишљамо, али ко нас зашта пита.

Љубомир - Мени лично су јако битни ставови и мишљења свештених лица.

о. Гаврило - Свако може и има право да размишља на свој начин, али то је само за себе. О овој теми могу само стучњаци да расправљају и одлуче шта је исправно или није, и то стручњаци на вишем нивоу струке, а свештеници у том случају имају дужност да читају молитве за оздрављење болесника, а покојне да испрате до гробља, јер свима намо то предстоји, хтели ми или не, морамо тамо поћи, и млади и стари и богати и сиромашни. Тим путем се мора ићи, када се пошаље позив. Морамо се томе позиву одазвати, хтели то или не. Ту нема подмићивања.

Љубомир - Свјестан сам свега тога оче, јер пред Богом смо сви једнаки. Наравно оче, а можда ја добро нијесам формулисао питање. Мене је само интересовало да ли ја као православац могу отићи у здравствену установу и завјештати моје органе и да се то не коси са нашом вјером.

о. Гаврило - Ко те то тера и није то под морање и зашто би те довело беспотребно до недумице.

Љубомир - Хвала Вам оче, што сте издвојили Ваше вријеме да причате самном.

о. Гаврило - Кад год осећаш потребу, јави се. Ту сам да кажен оно што знам и то ћу ти казати, и само ако ти сматраш да имаш духовну корист од нашег духовног разговора.

Љубомир - Пуно сте ми рекли оче са задњом реченицом, јако пуно и хвала Вам још једном.

о. Гаврило - Бог благословио брате и до следећег сусрета у овом глобалном виртуелном селу.

Љубомир - Благодарим оче. С Богом.

о. Гаврило - Амин.



6. новембар 2009. год.