Ријеч етнологија сажето описује субјект истраживања истоимене знаности, пошто је сложеница од двију грчких ријечи, од којих је прва &епсилон;&тхета;&ну;&омицрон;&сигмаф;, а друга &ламбда;&омицрон;&гамма;&епсилон;&иота;&алпха;.
Иако напрви поглед све изгледа савршено јасно и недвојбено, када се уђе у појам етносаи иде о њему дубље размислити, долази до проблема и с&ацирц;м темељ ове знаностипостаје темом дискусије. Овом проблематиком сам се одлучио позабавити натемељу двају чланака из "Миграцијских тема 5" чија је тема управо теорија етноса.Први је чланак "О етносу у прошлости и садашњости" Емила Хершака, а други "Етнос икултура" Олге Супек. Оно што је занимљиво јест да је у то доба (1989. година)питање етноса, етније или етницитета због тадашњих, понајприје политичких, прилика билопосебно актуално и та чињеница се д&ацирц; примјетити у наведеним текстовима. Надаље,из разлога што су данашње прилике у великој мјери друкчије, нека опажања овихаутора се данас морају проматрати друкчије, те тако постају на одређени начинмодифицирана, или чак више нити не стоје. Стога ћу се, осим анализе и међусобненадопуне ових текстова, те властитим разматрањем проблематике, бавити ипримјеном или критиком њихових идеја с обзиром на данашње доба.Чињеница је да је у људском уму бинарна опрека "ми" и "они" одувијекпостојала, тј. да је човјек одавна био способан разлучити странца од припадника своје заједнице, но концепт етницитета је нешто што још увијек није посве разрадио,док су ријеч &епсилон;&тхета;&ну;&омицрон;&сигмаф; и његове изведенице тек недавно ушли у знаност и то прво уфизичку антропологију крајем 19. стољећа. Грчка ријеч &епсилон;&тхета;&ну;&омицрон;&сигмаф; је уствари имала пуновише значења од оних које јој данас придајемо. Грци су тим термином означавалиразне скупине људи или животиња, па би се, овисно о контексту, &епсилон;&тхета;&ну;&омицрон;&сигмаф; превео сизразима као што су народ, мноштво, чета, племе или разред, а у односу наживотиње као рој, јато, чопор или крдо. Но, Хершак сматра, а ја се слажем, да јеупотреба ријечи &епсилон;&тхета;&ну;&омицрон;&сигмаф; у односу на животиње била секундарна и да су Хомеровиетноси пчела и птица биле заправо поетске фигуре. Но, Грци испрва, иако су схваћалиродове, братства и државе, нису имали неко јасно поимање етноса међу разнимоблицима групирања људи, па ту долази до поприличног метежа. У етносе су убрајане подскупине једног народа, племена или популација (чак су и споловеназивали етносима), или с друге стране пак сви народи барбарског свијета. Испрва сусве стране народе називали исто и трпали их у исту скупину - као народе који немају &пи;&омицрон;&ламбда;&иота;&сигмаф; .
Но, Грци су убрзо схватили да се и странци међусобно разликују по језику,обичајима и другим обиљежјима. Након тога је Библија коначно дала појмовнуразраду јер је &епсилон;&тхета;&ну;&омицрон;&сигмаф; одредила као скупину људи са својим идентитетом. Но,пријеводом на латински је опет дошло до компликација кад је &епсилон;&тхета;&ну;&омицрон;&сигмаф; преведен као генс што је ближе старогрчком &гамма;&епсилон;&ну;&омицрон;&сигмаф;, а значи род. У црквенославенским текстовима је &епсилон;&тхета;&ну;&омицрон;&сигмаф; преведен као језик што је отворило додатне семантичке могућности. Из тог је произашло да се у црквенославенским текстовима погане називало језичницима.
Углавном, концепт етницитета је још увијек био поприлично замршен и овисно и појединцу или скупини различито схваћен. У првој фази нових знанствених дисциплина- етнологије и антропологије - појам етницитета и његово схваћање је покушаванопостићи проматрањем "примитивних", предмодерних народа (слично као што су Грциформирали своје концепте етницитета проматрајући барбаре). Тада је сматрано да јеетнос својствен само предмодерним друштвима, а нација модерном друштву.Овој мисли доскаче Олга Супек која подсјећа да се здравом логиком "не могузбрајати крушке и јабуке", односно да је еволуционистичка схема која имплицираразвој етноса у народ и народа у нацију, апсолутно апсурдна поставка, јер у истусхему трпа некомпатибилно: облике друштвено-културне организације и једануниверзални процес, који је, дакако, етнос. На ово се може додати Хершаковаконстатација како етнос није врста, већ принцип организације.Настанак, или генеза етноса везана је уз на почетку наведену опреку "ми"и "они". Но, Хершак тврди како је контакт и однос с вањским људима, односностранцима, посљедица, а не узрок настајања етноса. С тим се испрва нисам сложио, јер док год људи живе заједно с онима који имају иста културна обиљежја и не знајуда постоје људи који су друкчији од њих, не постоји нити опрека "ми" и "они", а онданема нити етноса. Наиме, ако постоји само један "тип" људи, онда ти људи немајупотребе за самоодређењем и дефинирањем својег етницитета, придајући сиодређену апстрактну ознаку, што је најчешће име.
Вјеројатно најпознатији примјерљуди који нису апстрактно означили свој идентитет су Ескими, који себе називајуИнуитима, што у пријеводу значи "човјек". Опреке које се, по мојем мишљењу,могу јавити у изолираном друштву јесу опреке између "нас" и животиња, или ствари,па чак и појава (као што је нпр. киша). Но, уколико се ове животиње, ствари или појавеперсонифицирају, онда долази до опреке "ми људи" и "они моћнији људи", тј. "богови".Међутим, ту је још једна опрека за коју мислим да се може појавити у изолираномдруштву, а то је "ја" и "они с којима се не слажем", до које долази уколико семишљење или свјетоназор једног појединца до одређене мјере разликује од других.Но, када размишљам о овој опреци, онда се питам, долази ли до појаве етносауколико се више појединаца сложе око једног мишљења или свјетоназора и тимеаутоматски издвоје од остатка? Ствара ли се тада опрека "ми" и "они"? Ако суодговори на ова питања позитивни, онда је Хершак, који констатира да је однос свањским људима посљедица, а не узрок настајања етноса, апсолутно у праву.Начин дистинкције, тј. постизања опреке "ми" и "они" може бити и неовисан окултурним обиљежјима. Он полази од тога да је референтна точка етноса самаетничка заједница, која је замишљена као социопросторни круг у средишту свијета.Они који се налазе изван тог круга, тј. који долазе из удаљених крајева, унаточтоме што могу говорити истим језиком, сматрани су странцима. Најсажетије речено,из којих год разлога настао, етнос израста из опће људске самосвијести.Хершак напомиње како су постојале прогнозе да ће сложена подјела рада исве већи простор за слободно одлучивање појединца омогућити појединцу дареализира своје жеље, што ће створити велику хетерогеност у друштвима. Тиме ће неизбјежно доћи до интернационализације културе. Хершак каже како су таквепрогнозе још преране и непровјерене. Прије 17 година када је он написао овајчланак, прилике су заиста изгледале друкчије, но данас је стање управо онаквокакво је тада било прогнозирано. Доласком демокрације и капитализма, појединац је у могућности радити све што га је воља, а да је у складу са законом, но ради ионо што није по закону. Укратко речено, догодило се управо то да индивидуалацима потпуну слободу и на тај начин, овисно о појединцу, до одређеног ступњаодступа од заједнице у којој живи. Данас многи појединци имају више заједничкогс људима у сличним животним приликама или сличног мишљења него с људима истогетничког поријекла. Узет ћу за примјер једног љубитеља Звјезданих Стаза уХрватској. Он ће сигурно имати више заједничко с другим љубитељем ЗвјезданихСтаза у Јапану него са сународњаком који га сматра чудаком. Но, значи ли тода он припада неком другом етносу - етносу љубитеља Звјезданих Стаза? Кадасам раније говорио о разилажењу мишљења у изолираном друштву, тада су ствари јошбиле једноставне, но када бисмо сада констатирали да овај човјек припада етносуљубитеља Звјезданих Стаза, онда бисмо се довели у незгодну ситуацију. Узмимода је тај исти човјек активни протестант. Пошто је Хрватска с једне стране католичка, ас друге стране прилично секуларна држава, овај протестант се често суочава счуђењем на његов одабир вјерске припадности с једне стране, и чуђењем нањегову религиозност с друге стране.
Но, ипак, тај исти човјек је и Хрват који овдјеима обитељ и драге пријатеље, те се унаточ неким одступањима од хрватскогстереотипа осјећа припадником хрватског народа. Намеће се питање: је ли овајчовјек припада етносу љубитеља Звјезданих Стаза, етносу протестаната или етносухрватског народа? Очито је да припада једној, другој и трећој групацији, но можеприпадати само једном етносу. Ја бих неком аутоматском реакцијом одговориода припада хрватском етносу. Но мучи ме дефиниција којом бих поткријепио тајодговор. Ако је етничка скупина или етнос људска популација уједињеназаједничким културним, бихевиоралним, језичним и религијским праксама, ондаовај човјек може припадати једино етносу који окупља љубитеље Звјезданих Стаза,протестанте и Хрвате. Јасно је да ће број тих људи сигурно бити скроман. Кад бисмоприхватили овај начин размишљања, онда би свијет заправо био једна големаскупина људске популације која се састоји од стотина тисућа малих етноса. Јошнисам спреман закључити нешто толико драстично. Пробајмо с дефиницијом коју јеСмитх дао 1986. године: "етнос или етничка скупина је људска популација чији сечланови међусобно идентифицирају, већином на темељу претпостављеногзаједничког подријетла или генеалогије." Но, сјетимо се да ни ту ствари баш нисусасвим једноставне. Узет ћу за примјер своје наслијеђе. Обитељ очеве мајке једошла из Чешке, а оца из Мађарске, као и обитељ мајчине мајке. Осим тога, мојеродословље показује још и Нијемце, Аустријанце, па чак и једног Грка.
Морам напоменути да ја нисам некаква изнимка, већ да велики број хрватских држављанаимају насљедство измјешано на овакав и сличне начине. Одређује ли етнос даклезаједничко поријекло и генеалогија? Врло тешко. Не искључујем да је и то један оделемената који може одредити етнос, али да је он кључан, то никако не може бити точно.Можда се рјешење ове проблематике може наћи у једној другој Хершаковојидеји. Он је примјетио јављање "нове етничности", како ју је назвао, у земљамаАмерике и Западне Еуропе. Оно произлази из "буђења етноса" међу онима којису раније били спремни прихватити шире националне оријентације, те наводи разнепримјере, између осталог и Ломбарде и Пијемонтезе међу којима сам управонедавно боравио. С Ломбардима нисам толико добро упознат, јер сам боравиосамо у Милану, који је данас козмополитска метропола пуна различитих етничкихскупина из цијелог свијета. Но, Пијемонтези, које сам мало боље упознао, су јошодавна познати по својем одступању од опћих талијанских норматива. Узмимоза примјер Валдензе који су се стољећима противили католичкој традицији и упорнодржали искључиво библијских начела, одбијајући сваку католичку идеју која протуријечиБиблији. Јасно је да су због тога били прогањани, те су се морали скривати упећинама тзв. "Валдежанских долина", које су уствари брдовито предалпскоподручје. Њихова култура је била обиљежена алпским начином живота, друкчијомрелигијом, другим културним обиљежјима од којих је важно познавање француског језика. Наиме, бројни Валдензи су често боравили у Француској мисионирајућитамошњим становницима или студирајући у тој земљи. Тако су и данас видљиви остацињиховог културног насљеђа. Сви они и данас говоре француски језик, а чак се и уталијанском језику Пијемонта види утјецај француског језика. Узмимо за примјерозначавање улица. Ондје се улице не означавају са виа (што је на стандардномталијанском улица), већ ру&аграве;,што долази из француске ријечи за улицу -руе.
Укратко,Пијемонтези су и даље задржали своју културну посебност и не покушавају сестопити с осталима, већ управо супротно, што се најбоље види на примјеру Валдензакоји и даље не попуштају католичкој религији. Још један врло добар примјеросвјештавања етничких мањина су велике метрополе шарене етничке слике. Узет ћеза примјер Париз. У овом граду живи преко два милијуна људи који су се родилиизван Француске, а када се том броју придодају и они који су се родили уФранцуској, али нису француског подријетла, број би се драстично повећао. Управонедавно се у Паризу могло видјети бројних плаката на којима су били набројениразни етноси, од Жидова до Кинеза, и након тога дописана реченица у смислуодобравања њиховог француског држављанства. Присјетимо се, поред тога,недавних устанака паришких имиграната, и бит ће нам јасно да је до "буђењаетноса" засигурно дошло. Но, исто тако то не значи да ови имигранти нису, некимдијелом и носиоци француске културе, као што су доносиоци француској култури. Уз тоимају заједничке повезнице с осталим становницима француске, а то су мјестостановања и демокрација. Овакве појаве је Хершак у оно вријеме видио удржавама као што је Совјетски Савез који је имао бројне етничке скупине, а опет их је све повезивао совјетски идентитет. Из тога Хершак изводи теорију настанка новеполиетничке, или чак метаетничке заједнице, те као таква постаје онај "нови етнос"који је раније споменут.
Но, и оваква теорија наилази на бројне проблеме. Први међу њима јенеусуглашеност становника такве земље. Иако ми можемо говорити о њиховојповезаности мјестом становања, демокрацијом или социјализмом која бивајукохезивним средствима људи различитих културних обиљежја, нетко ће се мождасложити да је француски држављанин, а други ће рећи да је нпр. Пакистанац који самокористи погодности француске државе. Из овога би се могла извући поставка дачовјек припада неком етносу не зато што је "такав и онакав", већ из "ових и онихразлога", тј. његова је одлука за који ће се етнос опредијелити. Јасно је да и у овојидеји постоји једна велика рупа. Наиме, када би се људе уврштавало у етносе укојима би они себе уврстили, дошло би до збрке која би дала етносе базиранеискључиво на субјективним разлозима. Из тог разлога ми се чини да је најбољакомбинација објективних и субјективних разлога. Разматрајући све горе наведено,мислим како би најбоља дефиниција етноса, с којом ћу и закључити, била сљедећа:етничка скупина или етнос је чврста, повијесно-територијално повезана скупина људикоја посједује заједничка, релативно стабилна својства језика и културе, тепрепознаје властито јединство, као и разлике унутар своје групе.
Написао: Матија Ковачевић, 10. свибња 2006.