Књига "ИСКУСТВА ПРОШЛОСТИ", Драгослав Срејовић      A-   A+  


о.Гаврило
Електронско издањеЗаједнички подухват ТИА Јанус и Арс ЛибриАрс либри и Кремен Београд2001Библиотека ЛавиринтКњига 10Назначени су традиционални и савремени концепти и методологије етнологије, археологије и антропологије. Указано је на предзнаке измена методологије и циљева, као и на опасности од декомпоновања и деструкције, па и до њиховог укидања као самосталних наука. Ипак, очекује се стварање кохерентне методологије и теорије које ће отворити нове перспективе.На скупу посвећеном успомени Војислава Радовановића, научника који је имао среће да ствара у време када је етнологија уживала велики углед међу хуманистичким наукама, узимам слободу да скренем пажњу на садашњи незавидан положај не само етнологије већ и осталих њој блиских наука, као и на њихову заједничку неизвесну будућност.Сведоци смо данас, с једне стране, све снажнијег бујања природних и техничких наука, наука које не постављају питања како је структуиран човек, шта захтева његова духовност и чиме се одређују његова понашања, а, с друге стране, извесног застоја, ако не и озбиљне кризе у оним наукама које управо теже да нађу одговоре на та за човека битна питања, првенствено у етнологији, археологији и антропологији.Тешко је тачно одредити узроке таквој ситуацији. Традиционални концепти и методологије готово свих хуманистичких наука отпочели су да се руше још педесетих година овог века кад се поставило питање да ли се могу у духовним наукама достићи објективна сазнања и кад су широко прихваћена становишта која одбацују сваки интуитивни или метафизички приступ разумевању човека, историје и културе. Готово преко ноћи дошла је до изражаја теза да човечанство треба схватити као физичку чињеницу која је приступачна објективном научном испитивању. Таква атмосфера је утицала да традиционална методологија етнологије, археологије и антропологије отпочне радикално да се мења и да се односи између тих наука знатно искомпликују. Антропологија је задобила велики ауторитет; она се брзо наметнула као водећа хуманистичка наука и ставила под туторство не само археологију већ и своју родитељку етнологију. Преузимајући од етнологије просторну, а од праисторијске археологије временску димензију, антропологија се представила, посебно у Сједињеним Америчким Државама, као свеобухватна друштвена наука. Као реакција на све то, да би сачувале колико толико своје достојанство и своју аутономију, етнологија и археологија су педесетих и шездесетих година покушале да се преобразе у чисто рационалне, егзактне науке, да преузму одређена сазнања из других, често њима далеких научних дисциплина, да се блиско вежу са природним наукама и тиме радикално измене своју методологију. Тако су, с једне стране, створене такозване нова археологија и нова етнологија или етнонаука, док је антропологија, с друге стране, због огромних проширења поља истраживања, отпочела да се распарчава у велики број субдисциплина.Следећи захтеве нове археологије, археолози су отпочели да избегавају дискусије о било ком феномену културе који се не може контролисати експериментом или методама понуђеним од стране природних наука. Како је култура дефинисана као мање или више успешна адаптација људских заједница на природно окружење, та нова археологија не само да је широко отворила врата природним наукама већ је отпочела да користи њихове методологије истичући у први план експеримент, као и предвиђање и примењивост који се на њима заснивају. Најгласнији заговорници нове археологије изложили су начело да је прецизност археолошких знања о прошлости мерљива, односно да је мера степен до ког тврдње о прошлости могу бити доказане или одбачене кроз тестирање хипотеза. То значи да се свака изложена хипотеза, као у природним наукама, мора организовано тестирати. Тежило се да археологија постане ригорозна логичка научна дисциплина, то јест да постане права наука која открива основне законе о културним процесима. Нова етнологија или етнонаука залагала се такође за крајње рационални приступ и поставила је себи циљ да спозна гледиште самог протагонисте културе, под условом да се потпуно искључе све категорије којима располаже етнолог. Полазећи од теоријског принципа да стварна култура постоји једино у главама носиоца културе, истраживања се нису усредсредила на понашање протагониста културе већ на њихова мишљења, на слику коју имају о сопственој култури. Нова методологија подразумевала је дуготрајна и веома скупа истраживања, услед чега су присталице етнонауке најчешће сводили своја проучавања на један ограничени домен. Убрзо, међутим, и нова етнологија и нова археологија процењене су као занимљиви методолошки приступи, али и као прескупи, временски тешко савладиви и суштински мало корисни.Оно што се последње две деценије дешава у археологији, етнологији и антропологији наликује на градњу Вавилонске куле: све три научне дисциплине се час на најчудеснији начин међусобно прожимају, час теже интеграцији са осталим друштвеним и природним наукама, а час се распарчавају у нове научне дисциплине. Примера ради, данас се посебно говори о когнитивној, симболичкој, архитектонској, урбаној, психолошкој, политичкој или еколошкој антропологији. Пред нама је силно бујање најразличитијих теорија и расправа о томе које су од тих теорија тачне а које погрешне, док људска понашања и даље често остају необјашњива и изненађујућа. Приметна су, на срећу, и одређена отрежњења и напори да се смањи раскол између традиционалних и ново понуђених методологија. Данас се, такође, уочава тенденција да се дедуктивни метод замени индуктивном методом, да се феномен који се истражује најпре строго дефинише, а затим изврши његова целовита реконструкција и по просторној и по временској димензији и тиме дође до података који не морају бити апсолутно веродостојни, али који су бар могућни.
о.Гаврило
У ком смеру ће се развијати археологија, етнологија и антропологија и коју ће улогу имати у будућности тешко је у овом тренутку претпоставити. Има предзнака који показују да ће се делимично изменити не само њихове методологије већ и научни циљеви. Треба имати на уму да су данас готово нестале заједнице које су биле главни предмет истраживања етнологије и антропологије, односно да су "примитивне", "дивље" и "маргиналне" заједнице већ део индустријског друштва. Урбана етнологија већ је у пуном замаху, као и примењена или акциона антропологија. С друге стране, све је мање могућности дасе дође до таквих археолошких открића која би битно изменила наша сазнања о понашању људи у прошлости. Чини се неопходним да етнологија и антропологија буду све више усмерене ка проучавању комплексних друштава и њихових проблема, а да археологија индуктивним методама покуша да реконструише и она далека раздобља људске праисторије која нису оставила трајне остатке материјалне културе. Извесно, је такође, да ће све три науке тежити и даље да се коначно ослободе бремена прошлости: европоцентризма, субјективизма и историцизма. Декларативно, оне су те терете одбациле, али у пракси се још јасно уочава да и археолог и етнолог и антрополог имају за предмет проучавања неког другог, оног који не припада њиховом свету, њиховом географском простору, њиховој култури, историји и вероисповести. Ми још не знамо како би изгледала праисторија Европе посматрана оком археолога из Јужне Америке или Аустралије нити како би људска понашања процењивали етнолози и антрополози који не потичу из круга наше цивилизације. Нове идеје, из тих разлога, треба очекивати од научника који ће формирати ван универзитета Европе и Сједињених Америчких Држава, наравно под условом да се дух западне хришћанске цивилизације не прошири на цео свет.Слична је ситуација и са оптерећеним историцизмом. Мада су се археологија, етнологија и антропологија већ одавно отргле из крила историје, стручњаци ових научних дисциплина још увек, свесно или несвесно, подржавају сугестивну схему светске историје и још се предано труде да утврде "развојне фазе" одређених феномена културе, односно њихове различите "слојеве" и "ступњеве". Тако, на пример, историја и остале друштвене науке још увек од археологије добијају податке за своје "праисторије" и њеним резултатима потврђују од њих самих конструисане тезе о прошлости човечанства, односно о развоју економике, друштва, менталитета, уметности, религије или културе у целини. Деловање тог зачараног круга снажно се и данас осећа у готово свим покушајима реконструкције људских понашања у прошлости, свуда где је реч о пореклу, о првом и најстаријем – једном речи свуда где се говори о "процесима формирања" историјски познатих или данас присутних људских активности. Археолог, а делом и етнолог и антрополог, још увек троше своје најбоље снаге да пруже афирмативне одговоре на ту врсту питања, да објасне рађање нечег из ничег, а да затим одреде законитости у расту и даљим судбинама насталих појава. У будућности треба очекивати да ће археологија, етнологија и антропологија признати ограничења која им намеће расположива грађа и методологија. Потребно је да археологија, етнологија и антропологија наметну историји и осталим друштвеним наукама своје истине о детињству човечанства. Мора се признати да у том детињству није могућно открити објективно ништа више осим сложеног бујања живота, низ појединачних развоја и сложених прогресивних и регресивних кретања. Јер ако се укине схема светске историје, живот сваке епохе наликује на пулсирање једног джиновског срца чији су ритмови и откуцаји још за нас необјашњиви и непредвидиви.Још је теже проценити који ће од постојећих теоријских праваца преживети или који ће се у будућности изнедрити. Структурализам и аналитичка психологија показали су се у археологији и етнологији применљивим и плодоносним, посебно при проучавању духовне културе. Потребно је, међутим, признати да се структурализам у пракси показује нефлексибилним, односно да његова шира примена даје најчешће увек исте резултате па због тога већ данас делује истрошено и без будућности. Чини се да ће постмодерна, која је већ увелико овладала филозофијом и уметношћу, све видније бити присутна и у хуманистичким наукама. Њено деловање је приметно у антропологији, у преиспитивању постојећих или оживљавању негдашњих теорија, у комбиновању различитих методологија, као и одвећ слободном коришћењу података из различитих научних дисциплина. Даљи раст таквих тенденција могао би да доведе до декомпоновања и деструкције појединих научних дисциплина, па чак и до укидања разлога за постојање етнологије и археологије као самосталних наука. Прошлост нас, међутим, на срећу, учи да деструктивне тенденције пре или после уступају место конструктивним, да после разглобљених и хибридних система долазе кохерентне методологије и теорије. Можда ће се у будућности развити нешто што се данас само жели и слути, нешто што ће у науци објединити физику и метафизику, а што би се у случају наше три науке могло назвати поетска археологија, поетска етнологија и поетска антропологија. Путеви наука, као и путеви живота, међутим, тешко су предвидиви. Остаје нада да ће се археологија, етнологија и антропологија у будућности развијати у жељеном, позитивном смеру
Радивоје Грбиц
Оце Гаврило, мозете ли нам мало конкретније или простије појаснити куда нас води тај нови тренд у антропологији? Да ли то знаци да се јавља неки нови нацина удаљавања цовјека од Бога? Поздрав
о.Гаврило
Свето Писмо је књига над књигама у којој је објашњено стварање света и човека, она је темељ свих књига. Ми хришћани имамо хришћанску антропогију, дакле верујемо у оно што нам Библија казује, а антропологији као људској науци предмет истраживања је човек сам по себи, без Бога. Ипак, и поред тога вреди се упознати са сазнањима антропологије као науке о човеку.
Ненад Бадовинац
Антропологија проуцава цовека, али не бави се питањима о Богу, сто не знаци да искљуцује Његово постојање.
(ова тема има 2130 посете)


Где набавити књигу Драгослава Срејовића
ИСКУСТВА ПРОШЛОСТИ


о.Гаврило
Купите штампано издање ове изванредне књиге на званичном сајту издавача АРС ЛИБРИ, БЕОГРАД
(ова тема има 1766 посете)

Прочитано: 5013 пута

Број посјета од 08. Августа 2012. године