Što se nas samih tiče, i pokraj neumrle slave i nepobitne i skoro jedine vrednosti g.Šafarika u onoj stvari, skromno navodimo: da nam se čini da su njegovi razlozi dosta jednostrani, da kao takvi i ne potpuni i ako su mu sva tumačenja osnovana na istini i pravoj i temeljnjoj nauci, — ipak nisu podpuna potpuno iscrpljena i svestrano objasnjena. Ovo naročito izlazi u reči Srb, Serb, bez da je se imalo pogleda i na druge proiznošaje kod sadanjih slaven. raznih, a nekada bivših čistih i samo srbskih plemena i Srba, kao ukupnog i jednog bratskog srp: naroda. Tako ni su uzaludni izgovori jednog i istog imena narodnjeg: Srb, Srbin, Serb Serbin, Srbljin, Serbljin, Sarb, Sarbin, Sirb, Sirbin, Sers, Sersin, Sorab, Sorb, Sjabr, Sjabrin, Sibr, Sibrin, Sebr, Sebrin, Surb, Surbin i t.d.
Svako to ime jednog i istog nekada samo srbskog, a sada sviju slaven. plemena, naroda, ima i svoje uzroke zašto se tako proiznosi i izgovara. Nijedna jedina rečica, ni jedan jedini zvuk i glas u svakog naroda, nije postao bez uzroka, koji je samo njemu svojstven, a ne kom drugom i kojoj drugoj rečici. Što je koji narod u jeziku bogatiji, to on i ima više, činećih, se jednakih reči, koje se čine da jedno i isto označavaju, a kad se dobro prouči, onda izlazi sasvim drugčije. Tako greše oni koji drže: da je onaj jezik bogatiji, koji jednom rečju označava više predmeta. Time se pokazuje samo slabost i nepodpunost tog jezika, kao i slaba i nejačka, upravo nedonosna, stvorna sila toga naroda, iz kog su takove reči. U nas se n. pr. drži da su takvi jezici bogatiji i t.d. Naš je jezik i u onom prvom pogledu, t.j. da po mišljenju nekih, mlogo reči, koje su u samoj stvari i po sklopu i značaju različne, gotovo jedno i isto označavaju, najbogatiji od sviju dan. jezika.
Osim ovog, bogatstvo se srbskog jezika pokazuje i u pismenima njegovim i u izražajima sviju čistih zvukova ili glasova ne poluživotnih, nosovih, šuštećih i pištećih, kao u ostalih nekih naroda. On nadmaša i sve slavenske dan: jezike imajući više zvukova, koji se oličavaju u pismenima ć, đ i dž koja nalazimo još u 10. i 11. veku da suštastvuju, a ne kao što neki naši navode: da su pre nekoliko desetina godina stvorena, i da su po neka od njih, kao dž, tuđa i da samo služe za izražaj tuđih zvukova i u tuđim rečima. Na osnovu toga izbacuju ga i u stranim korenim rečima, u koima odista postoi, kao što čine pisajući reč Mađar u mesto Madžar, koje je i pravilnije i pravo ime dan: naših Madžara, — ili Mandžur , — a ne Mađar koja je reč postala od škipske reči Mađar, kojom se označava ime životinje tako zvane magarac, ili galokeltski rob.
Bogatstvom našeg jezika, kojim prevazilazi sve jezike dan: evropske i sva slav: narečija, neidemo da se pohvalimo, čemu bi imalo i mesta, da je naš narod taj prekrasan dar, kojim je od višnje sile obdaren, upotrebljavao i upotrebljava na dobro — naprotiv, baš ovom bogatstvu sviju zvukova, reči, lepoti i t.d. našeg jezika, imamo da blagodarimo: što izučavamo ostale jezike najlakše od sviju naroda na svetu; što ovim lakim izučavanjem škodimo sami sebi i večno se prelivamo u sve druge narodnosti.
Ovo je zlo tim veće, u koliko smo u dodiru bili sa takvim narodima, kao što su: Kitajci, Nemci, razna turko-finska plemena, Elini, Rimljani, Gali i t.d. koji rešitelno nemogahu da izuče i izgovaraju tuđe, a naročito slav: jezike; te se u njih i prelivasmo. Tako dakle svima onim, gotovo jednim i istim imenima Srba, uzrok je samo bogatstvo našeg sobstvenog jezika, i značaj raznih stupnja drušstvenih, prosvetnih, državnih i t.d. jednog i istog bratskog naroda, a ne kriva i hrđava izgovaranja jednog i istog korena u jeziku jednog i istog naroda. Svaki onaj proiznošaj, iako se čini da označava jedno i isto, od jednog i istog naroda, ipak u istom značaju jednog i istog pokazuje i neku različicu.
Kome nije poznato: da se Srbi Serežani — koja e reč postala od Sers, Sersi, Serbi— zovu zato:
1. što su večni vojnici,
2. što su osobite hrabrosti i
3. što su graničari ili Krajinari, Kraišnici.
Tako nalazimo negda ove Serse ili Serbe, u dan: Đermaniji, od kojih najmanji manjak pokazuje se u dav: Doljnolužničkim Srbima. Nalazimo ih u dan: Maćedoniji, oko dan. Seresa, koji je i bio njihova i od njih osnovana palanka i grad, kao granični i međarski. Nalazimo ih i dan današnji u Austriji gde kao vojnici pod imenom od jednih Kraišnici a od drugih Serežani, — Serežanin — i t.d. i dan današnji čuvaju austrougarske međe i pokraine.
Dalje kome nije poznata reč Serb, a odnosno narečija ili izgovaranja u jednih Srba je kao a n. pr. Sarb a u nekadašnjih opet Srba a dan: Bjelo Rusa je, kao ja, dakle Sjabr da označava: silu, mložinu, masu, naroda od jednog i istog roda i kolena? Ovo je svakome poznato, ko i jole malo poznaje, ne samo slav: jezike, nego dan. srbski i staro-srpski, ili sada takozvani crk:slavenski.
No bilo je, i ima ljudi, koji zanešeni raz: politič. nazorima, a nemajući pravog pogleda na stvari, ovo ime u svim njegovim izgovorima, proizvode od sanskr.reči savara, koja znači: nizki, podli, hrđavi, nevaljali, grešni, crni i t.d. čovek, kao što to dokazuje g.Giljferding u svojoj knjizi: ''O srod. slav. jez. sa san. Sp, 1853 god. str. 243.'' Razume se po sebi: da ljudi bez stroge kritike i dubokog i pravog znanja, o onome na čemu rade i pišu, izvode i hrđave i pogrešne zaključke.
Tako kod čistih i jasnih korenih reči u sanskr. jeziku, koje označavaju ime Srb, oni ovom imenu natovaravaju ime Avarina ili san. savara, kojom su rečju stare sanskrite označavale crne ljude došavše sa ostrova Negre - Etiope, a ne svoje sopstvene Srbe i sebe same. Tako uzima g. Giljferding, kao i još neke Slavenofiliste: da Serb znači prosta, gruba, upravo smrdljiva čoveka, pa još i nešto niže od ovoga. Ovome se netreba nikad čuditi i diviti, kad se uzme u obzir cel i namera pisanja. Svaka nauka, koja se meša sa političnim nazorima, nije nauka no je izopačavanje ove. Zar, ako mislimo da slijemo u se kakav narod, treba da ga izopačavamo? Ne, s naukom nevalja i netreba mešati, silu i politiku. Sila vlast, moć , politika i t.d. može, što no reč, i od blata praviti pitu, i ako zahte i načiniće je; no zato, da se postignu sebične i politične namere nevalja pitu praviti blatom, pa tek kao po milosti božijoj iz ovog podignuti je na stepen pite .... Serb, Sarb, Sjabr, Sirb, Sers, Sorab, Surb i t.d. osim rodstva i bratstva jednog i istog naroda označava još i: mložinu, silu, i ukupnost od jednog i istog celog, a ne crne ljude, podle i t.d.
Iako se pod tom rečju Sebr — odnosno Serb — razume samo narod, a ne vlastela, gospoda, opet se on nenaziva crnom gadošću; nego srbski narod , koji vrši druge poslove, a ne državne, koje opet vrše činovnici, vlastela , i t.d. Dakle je Serb sila, masa, mložina srpskog naroda, a ne nekoliko desetina vlastele, — spahija — gospode, koja je vladala i t.d. na nekodiko desetina. milijuna Sebra ili naroda. Od gospode i spahija nigde i nema naroda, no ona od naroda postaju, pa bi, kao najlepšiji cvet i savršenstvo ovoga, po tumačenju g. Gilferdinga i drugih, morala srp. vlastela, spahije, gospoda i t.d. biti i najcrnja i najgadnija i t.d.
Da nikada Serbi nisu označavali crne i gadne, podle i najgadnije ljude, svedoči i čl. 20. Dušanovog Zakonika u kome se veli:
''Ašče koi vlastelin obezčastit i osramit vlastelina, da platit 100 perpera
i vlasteličić, ako obezčastit vlastelina, da platit 100 perpera, i da se bijet,
i ako vlastelin, ili vlasteličić, opsujet Sebra da platit 100 perpera, i ako li
Sebar obezčestit vlastelina, ili vlasteličića, da plati 100 perpera i da se
osmudit.''
Dakle šta je ovde? Ovde izlazi to: da je i Sebar čovek i to od belih i čistih ljudi, koji skoro više stoi i od samog vlasteličića, ili od sitne gospode i spahija, kad on plaća samo 100 perpera i da mu se brada osmudi za uvredu i vlastelinu i vlasteličiću. Naprotiv vlasteličić, ili sitna spahija i gospoda, kad uvredi veću i plaća toliko i još se bije. Ovo je znatan pravni pojav u našem prošlom slobodnom i tako reći kraljevskom i carskom životu. Tako isto, ako oni njega opsuju, plaćaju 100 perpera, dok u njih i međusobna uvreda i psovka plaća se opet toliko.
Da Serb, Serbi, Sarb, Sarbi, Sjabr i t.d. označava mložinu, ili ukupan zbor jednorodne braće, svedoči nam i naša reč Semberija ili Serberija, koja takođe i u sanskritskom, kao što ćemo niže navesti, to isto znači. Osim ovog u svima ruskim starim pravdama pod imenom Sjabra, Sjabriče t.j. Srba označava se zadruga u pokretnom i nepokretnom imanju rođaka, braće i t.d. kojima se nedopušta da svi izlaze na sudske dvoboje, nego po jedan i t.d. A to se isto vidi i iz ruske reči: "Sebro", koja se govori oko Volge, a znači: porodicu, rod, i t.d.
Primera radi navodimo samo iz lekcija, profesora Rus. Prav. 1864 god. na Mos. univer g. Bjeljajeva o Sjabrima, iz Pskovske ili Pljeskovske sudske gramote koja je 1337 god. sastavljena iz ostalih ranijih zakonika raznih biv: velikih kneževa pskovskih i t.d. kojoj se u glavnome kaže: Sjabrska su imanja pokretna i nepokretna. Pokretnim imanjima u skupu su mogli vladati i po daskama — zapisima — i bez ovih nije im na sudovima priznavano. Sjabr, za dokaz svog prava po daskama, mogao je se ili kleti, ili zakletvu dopuštati protivnoj strani, ili izaći sa ovim na dvoboj. — Tada je se dvobojem pravo dokazivalo, u kom su se često bili i svedoci za svoje parničare, a neredko i sudije upuštale su se u boj da batinom i mačem dokažu i u delu pravdu prave strane ?!! U nepokretnim imanjama Sjabri su svi morali imati tapije, koje su — svaki za se — na sudu, morali pokazivati i t.d."
Dalje reč: Srb, Srbin, Sirb, Sirbin, Sarb i Surb i t.d. nije ništa drugo osim brat, rod, narod od jednog i istog roda i plemena: slobodan, nezavisan čovek, gospodin, ili čovek zanimajući se u sobstvenom svom rođenom narodu Serba, Sjabra, Semberija, Serbadija, Sarba, Sersa i t.d. državnim poslovima.
Osim dokaza iz sanskritskog jezika, koje ćemo niže navesti, imamo ih i u našem narodu. Tako reč Srbin, u Malo Rusa, Sirbin a u Gor: Luž: Sorab, Sorb znači: pametnog, najpametnijeg, najrazboritijeg, najodabranijeg, najuzvišenijeg, najslobodnijeg, najlepšeg, najunaučnijeg, najvišeg i t.d. čoveka, ili jednom rečju čoveka: koji je u svom narodu Serba, Sjabra i t.d. sa svima najboljim čovečijim svojstvama obdaren. Ovaj značaj još i dan današnji traje u našem narodu. On se redko kome za života daje, i ako se da kome, taj je od najveće važnosti i pošte i gotovo i najsretniji čovek. Biva obično posle smrti koga, kad mu sve dobre i hrđave strane hladnokrvno ocene, da mu kažu :
''E brate, taj i taj pok. bio je pravi Srbin i srbski se ponašao i živeo.''
Osim ovoga imamo i pesmu iz Malo Ruskog naroda, u kome reč Srbin ili Sirbin, Sirbovati i t.d: znači gospodovati, ili raditi državne, obštinske, ili obštenarodne, poslove, a ne svoje privatne zasebne i domaće kao:
Oj Sirbine Sirbinjenku,
Pokin Sirbu Sirbovati
Mi drug dorogenjki!
Vizmi Sirp pidi v stip,
Pšeničenku žati i t.d.
Dakle ostavi se tog tvog posla; no uzmi srp pa hajd u step da žanješ pšenicu, a zato će prekrasna neva Serba, da pođe za njega kao Srba, inače neće.
Tako imamo tisućama primera pri izborima ljudi iz naroda koji radi zemlju za opšte državne poslove kao i u prva vremena po oslobođenju za činovnike i t.d. gde se svaki izmiče, neće da ga izberu izgovarajući se: da je, ili ljut, ili preterano blag, ili da nije umešan, da je mali čovek, da ima boljijih i pametnijih, razboritijih, starijih i umešnijih ljudi i t.d. i naposletku: da za taj posao treba čovek da je obdaren sa svima najodabranijim vrlinama ljudskim, jednom rečju: da je pravi Srbin, a on je, ili premrsio i ogrešio se, ili ima druge koje nedostatke i t.d.
Jednom rečju Srbin, kao što smo rekli, označava čoveka: najslobodnijeg, pametnijeg, odabranijeg, hrabrijeg, pravednijeg i t.d. Tako svim tim imenima Srb, Srbin, sa raznim proiznošenjama, označavalo je se, ne samo narod od jednog i istog korena, roda i poroda; nego i narod koji je bio na visokom stupnju izobraženja i koji je živio, i živi, državnim životom, u kom su obuhvaćeni svi pojavi narodnog, državnog života.
Eto kakav značaj sadrža u sebi ime Srbin i t.d. kojim se zvahu nekada svi narodi slavenski, a sada razdeljeni na imena: Čeha, Rusa, Slovaka, Poljaka, Moravaca, Bugara, Lužičana i t.d.
Ova imena dobili su onda kad su ih tuđini pregazili i pokorili, kad su im utamanili njihov slobodan narodni — državni — život, pa ih napravili robljem; jer i dan današnji srbski narod pokorene Srbe nezove Srbima s toga, što Srbin, kao što smo rekli: znači slobodnog čoveka, slobodan nezavisan narod i t.d. Odtuda, su postala razna imena, kojima zovemo našu braću pod Turcima i Nemcima, a ne što ih preziremo i što hoćemo da ih zovemo: Bugarima Gogama, Rekaliama, Švabama, i t.d.
Prve ličnosti, koje oslobođahu i oslobodiše pojedine delove pokorenog naroda srbskog, naturiše im i imena svoja kao: Leh, ili Ljah, Poljacima ili Ljacima, Čeh, Česima, Hrvat, Hrvatima, Rurik Rusima, nasilnici Bugari-Tatari današnjim Bugarima, a bivšim Srbima i t.d. a najmanjiji deo ostavših večno nepokorenih Srba, zadrža svoje ime Srb i do današnjega dana, kao od Kosova Crnogorci, od oslobođenja kneževine Srbije, u ovoj i t.d. Dok vladaše Avari, Huni i drugi, uvek bejaše srbskog naroda slobodnog, koji nosaše svoe ime, i koji ustupajući u borbi svoje zemlje jačoj sili, tražaše nove zgodnije, ma i hrđavije, iz koje bi se mogao bolje i zgodnije boriti sa tuđinima.
Tako postade Srbija Sibirska, tako u Hitaju, tako u Đermaniji, tako u Daniji, tako na Karpatima, tako današnja, tako u Crnoj Gori. S toga se preseli u Austriji većiji deo vlastele srpske, a ne masa naroda, pod patriarhom Arsenijem III. pa kad ih i ovde htedoše napraviti robljem, a sa ovim i ne Srbima no Racima i drugim, odoše u Rusiju, tamo propadoše i preliše se u svoju braću Ruse; ali kao Srbi, a ne Raci i t.d.
Da Srb označava, i slobodu i da se ovim imenom samo onaj zove iz srbskog naroda. koji je slobodan, to svaki Srbin zna. Tako Crnogorac Srbina iz dan: Srbije kad nije razpoložen zove: "Šumadinac" zato što daje danak Turčinu, a ostale Srbe još pod tuđinom za živa boga neće nazvati Srbinom. Oni su ili Lacmani, ili Švabe, ili raja i t.d. a Srbin rimokatoličke vere, kao slobodan u svojoj rimo-katoličkoj državi austrijskoj, nije ništa drugo, do đaurin, a ne Srbin s toga, što i ako je jedne vere sa carem svoim, opet mu ovaj nije iz njegova naroda i t.d.
Tako isto u dav: Srba iz kneževine Srbi iz Austrije nisu Srbi nego Švabe t.j. roblje švabsko, iz Turske opet Bošnjaci, Šopovi i t.d. što znači: roblje tursko i t.d. Pošto smo navedeno kazali imamo još da kažemo da reč Srbin u Bjelo Rusa, pod imenom Sjabrin, označava bratučeda, rođaka, rod, zadrugara, brata, iz jednog doma i t.d. u Vel: Rusa Serbi, zdravi i junačni silni ljudi; u rjazan: gub, šereb susjed, komšija, dobar prijatelj, rođak i t.d. u tverskoj razumnog, hitrog, okretnog čoveka, a i podsebrenit smaći; šabarša u volog: junačan, strašan, hrđav, čovek; pskov. šabaršit bezposlicu, ili gospodski, govoriti; rjazan: šabolj, čovek, koji nerado radi i t.d. vjat. gub. šebalja, ljubezničiti, laskati; vlg, habalka, ljubazni, dragi; černig: šibalj, strašni, hitri, okretni, junačni, a i varalica; u orlovskoj i tulskoj Serb junak slobodan, hrabar, čovek i t.d., a u Malo Rusa sirbiti, sediti, neraditi, no samo vojevati i gospodovati. Neka se nikome ne učini čudnovatim proizvodna imena od korena Srb ili Serb, Sarb što u nekih znači i hrđavo.
Tako su naše nekadašnje najsvetlije i najlepše i božanstvenije stvari preobrnute drugim vremenima i pravcima, — koji su protivni prvim—u najgore i najgadnije stvari. Tako veštice nekada su označavale najsvetije i najbolje stvari, a sada najgore i crne. Tako se često i gospodin uzme u dvojakom značaju dobrom i nevaljanom i t.d.
Sad nam valja navesti šta ta reč Srbin znači u ostalih naroda. U Turaka reč Serf, Sirf, Sirfiče, Sirb znači narod od jednog i istog roda i kolena, i to narod: slobodan, hrabar, uboit, nepokoran, ratoboran, din dušmanski, ili ''asij'' odkuda je i Sefer ili Serber rat, vojna i t. d. Odtuda je Vidinski pašaluk od Turaka prozvân ''Sirfiče, ili Sarb hazi'' t.j. prava zemlja srbska, a odnosno naroda, narod srbski. Ovo je ostalo još od onog doba, kad su Tur: pod Sulejmanom velikim svoim sultanom 200.000 duša Srba izselili i naselili nešto oko dan. Carigrada, gde se nalaze dva Beograda od dan: Beograda u Srbiji i Belgradčika u St. Srbiji, a nešto opet naselili u Mal. Aziji i t.d. Serbez reč zčači slobodan, rahat i t.d. naprotiv Srb znači din dušmanin ili čovek kog valja i treba ubiti, kao dušmanina turskog, i vere muhamedove, koji se bije, bori i nepokoran je vlasti sultanovoj.
S toga se u Turskoj još i dan današnji niko nesme zvati Srbinom, i kome, od raje turske, rekne kakav Turčin ''Srbin'', znači: da xoće da ga ubije, i za to delo ne samo da neodgovara nikome, nego se još i nagrađuje sa 30 duk. c. za svaku glavu, dok je za rajetina, ili Bugarina koliko toliko odgovoran.
Osim ovog sami fanarioti grčki — i bugarski, — proždrevši srpsku patriaršiju, kao i narod im, iz mržnje prema Srbima, što su im bili oteli zemlje pre Turaka, svuda su gonili i uništavali ime Srba, a podizali Bugara, kao slabih, i to sve po svojoj prastaroj ''vizantiskoj politici''. Da ta reč ''Bugarin'' neznači Bugarina kao zasebna čoveka i narod, svedoči nam još i to: što Grci sve slavensko zovu ''volgarika'' pa čak i knjige crkvene pa i sve narode slavenske i čak i Srbe u kneževini, Ruse i ostale sve Slavene zovu: ''Bugari, ili Bolgari''. Ovo je uzrok što se toliki srbski narod tamo danas nezove Srbinom.
Osim ovoga bilo je i naloga carskih: da se Srbinom niko nesme zvati, no svi se moraju zvati Bugarinom, ako hoće da izbegnu reč raja, i bugarski jezik mora se po školama predavati, što se još i danas čini; i sve što je srpsko, a naročito knjiga i škola goni se i utamanjuje.
U semitečiskih naroda, kao: Araba, Haldeja i Evreja reč Srbin znači slobodna čoveka, cara, gospodara, junaka, diva a u nekih i razbojnika. Tako u arapskom Sarb ili Srb znači junačinu, silu, razbojnika, nepokorna čoveka, koji druge pokorava pod svoju vlast, odrastla, džina ili diva. U evrejskom, Sar, Sarb, znači: gospodina, cara, nezavisna čoveka svetlog — vidi Šev. ist: Rus. Slov.Mos. 1859 god. str. 77. - u Haldejskom Sar, Sarb: car, gospodin, nezavisan čovek, čovek jasan, svetao, odkuda je: Ser kruna, Sarebit, hrabrost junašstvo u prenos: gvožđe koplje; Sarab svetli, jasni Surab, Surah gospodar, vladalac knez Serafim i t.d. Jednom rečju u sva tri ta jezika, kao i u starom Elinskom, ne samo taj koren, no i od njega sve proizvedene reči kazuju: da Srb, Serb i t.d. znači slobodu, jasnost, hrabrost, svetlost, odvažnost, nezavisvost i t.d.
Naprotiv u starih Parsa, ili dan. Persa, Sar znači glavu, prvenstvo, starešinstvo, nezavisnost i t.d. kao i u nas, a tako isto i najviše mesto, najvišu moć, savršenstvo i t.d. a bar, ili bare znači: čest, odsečak, odrezotinu, komad odsečen i t.d. dakle: glavosek, ili čoveka, koji ono, što je najviše i najuzvišenije, i upravo vrh sve moći i savršenstva, seče. Jasno i čisto Sarb ili Srb, kod ovih, opet znači glavoseka, ili čoveka, koi u ratu ubijenom neprijatelju seče glavu. Ovaj običaj još i dan današnji traje u Srba, sa kojega često i bivaju strašno pobijeni. Tako je jedan vladika crnogorski zabranjivao to, no nije mu pomoglo.