*** Помаже Бог оче Гаврило и благословите! Недавно сам био у Манастиру Лепавина са дјевојком, мамом и тетком. Јако сам несрећан, тужан и потиштен. Осјећам превелики страх који прелази у трауму. Нисам то ја! Осјећам се изгубљено. Страх је тај на граници разума. Превелики је. Проблеми су почели прије око 10 година послије очеве смрти. У манастиру недавно кад сам био, био сам тако смирен слушајући Литургију и гледајући Вас, гледајући Икону Пресвете Мајке Божије Лепавинске, гледајући Иконе, гледајући своје ближње. Бојим се тога да ћу напустити своје ближње и да ће они мене напустити. Кроз тих 10 година свакојаких још сам пуно страхова осјећао. Бојим се од болести, од смрти, од осјећаја напуштености, од људи, од зла, од гатања. Молим се Богу још од малих ногу, од основне школе. Лакше се осјећам док ово пишем. У ових 10 година сам постао и превише сујевјеран. Вјерујем свачему иако сам то одбацивао када сам био "нормалнији". Ваљда је то посљедица траума и страхова које осјећам. Кроз свашта човјек прође, свашта чује па кад сам још и тако страшљив, страх се само увелича. Као посљедица ту долазе и ружни снови и сујевјерје опет. У мисли ми долазе ствари, ријечи, мјеста, људи, снови и све оно од чега се бојим. Не могу да се отргнем. Молим се Господу Исусу Христу, Мајци Божијој, Светитељима. Молитва је испуњена страхом.

о.Гаврило - Бог благослови брате. Колико је теби година ?

*** 27.

о.Гаврило - Колико ти написа овде, то је као да си живео два живота. Где ти све накупи те проблеме, који те толико муче у твојим годинама.

*** Мислим да су почели када ми је отац умро.

о.Гаврило - У овим твојим годинама треба да се радујеш животу и да ствараш оно за шта си рођен и зашто си дошао на овај свет.

*** И ја тако мислим оче и зато сам и још више тужан.

о.Гаврило - Колико година има од када ти се отац упокојио?

*** Упокојио се 2000.

о.Гаврило - Какво образовање имаш и шта радиш и чиме се занимаш?

*** Инжињер сам електротехнике, бавим се телекомуникацијама.

о.Гаврило -Радуј се своме послу. Јеси ли верујући и идеш ли редовно у цркву недељом и празницима и постиш ли, исповедаш ли се и причешћујеш ли се редовно?

*** Ишао сам у Цркву раније мало чешће, а сада мало рјеђе, а постим прве седмице поста, па се причестим. Лијепо ми је у Цркви, али чим изађем почну страхови опет полако.

о.Гаврило - Труди се да будеш добар верник и редовно одлази у цркву на богослужења и страх ће нестати полако.

*** Осјећам велико олакшање док пишем са Вама, а двоумио сам се да ли да почнем писати.

о.Гаврило -Сад си се ослободио и пиши, и питај слободно све што ти није јасно у вези с начином духовног живљења.

*** Овај страх ме натјерао да пишем. Имам бојазан од болести и смрти, раздвајања од ближњих још од дана када је отац преминуо.

о.Гаврило -Само пиши о свему што те мучи. Потребно је то некоме рећи, јер кад се то негативно скупља унутар човека настаје духовна тежина.

*** Још и у рату сам сам свашта гледао на телевизији, па и од тога осећам страх. Можда страх "вучем и од тада".

о.Гаврило -Полако ће то нестати, а ти само буди упоран у молитви и посту и редовније одлази у цркву.

*** Поистовјећујем се често са покојнима и болестима, па стално осјећам и тјелесне тегобе. Када је отац умро, ја сам почео да осјећам жигања и пецкања на лијевој страни грудног коша (отац је умро од срчаног оболења) и толико сам се повукао у себе и ником нисам причао о томе. Мајка је примијетила да нешто са мном није у реду и стално ме испитивала ста ме мучи, а ја сам стално негирао то скупљајући у себе све. На послијетку нисам више могао да издржим и кажем јој шта је. Она ми топлим гласом каже:" Сине, није то ништа, оптеретио си се, опусти се и живи. " Послушам је и би ми лакше. Сутрадан одем у школу и сва жигања и сва патња нестану као руком однешени. Не могу сада опширно описивати како сам се затварао у себе и кроз шта сам пролазио, али је било страшно. Све те дане сам мислио на срце и обољења, како је баш тако то створено да мора постојати такав орган који куцка и који тјера крв и тако човјек живи, свакакве мисли су пролазиле кроз главу. То је било негдје мјесец дана послије очеве смрти. Послије тога сам био добро, али пола године касније на распусту почне ме нешто гушити у грудима и убрзано срце лупати. Овај пут сам се још горе осјећао, страх се појачао, а ја се још више повукао у себе. Паралисао сам се од страха. Тада сам читао књигу у којој се каже да треба позитивно мислити. Мислим ја позитивно, али страх је јачи. Мајка опет примијети да са мном није нешто у реду. Ја сам то стално порицао и на крају признам шта ме мучи. Одем овај пут код љекара и стварно није ништа утврдио, а тако ме је мучило и стискало неописиво. Своје ближње нисам могао ни да погледам од страха, одмах би ми сузе дошле. Исте године ми се и мајка разболи. Не знам да ли је превише оче и да ли Вам одузимам пуно времена?

о.Гаврило -Није ништа пуно, само да буде од духовне користи. Како си ти одлучио да на овај виртуелни начин ми се јавиш и самном ступиш у контакт. Јесу ли то нечије препоруке или је само код тебе дошло онако инстиктивно? Чини ми се да си се јуче неколико пута јављао да те примим у контакт , али нисам могао, јер сам био са другима на вези, а синоћ је било касно.

*** Послије неких тегоба почнем по интернету укуцавати у претраживачу о Светом Николи, мојој крсној слави и случајно ми неким чудом "изађе" о Манастиру Лепавини и од тада пуно читам на страници манастира о чудима, о Вама и браћи монасима, о Хиландару. Нисам се јуче јављао, него данас први пут.

о.Гаврило -Први пут и добио си ме. Радујем се томе и овом нашем виртуелном сусрету и упознавању на овај начин. Како се осећаш после прочитаног са сајта, осећаш ли какав духовни мир и слушаш ли Радио Благовести од 22-23 х? Ако до сада ниси слушао, шаљем ти линк:
http://www.manastir-lepavina.org/stranica.php?id=18

***ДА. Осјећам мир, оче. Додуше већи мир сада осјећам у директном дијалогу. Нисам слушао Радио Благовести до сада, јер немам могућност код куће, скупа је диал-уп веза. Иначе да се вратим на овај мој проблем с молитвом. Не знам шта да урадим поводом тога. Молитва ми је пуна страха. У манастиру, кад сам био код Вас, био сам тако смирен. Није ми се излазило из манастира. Ништа ми лијепо не пада иначе на памет. Радујем се сад дописивању са Вама. Оче Гаврило, већ осјећам олакшање и мир сад, кад сте ту. Иначе муче ме нервоза, страх, обузетост, а сад више не, јер осјећам такав мир с Вама.

о.Гаврило -Немој да размишљаш о томе. Кад год осетиш потребу, ту сам.

*** Све се бојим да ће бити преопширно, али бих још да Вам пишем о неких проблемима који ме муче.

о.Гаврило -Само пиши, брате драги, да изпразниш све што ти се негативно накупило. Бићеш мирнији.

*** Написао сам како су ти поменути страхови почели од очеве смрти.

о.Гаврило -Увек мора да буде неко место или време одакле је почело.

*** Исте године ми се и мајка разболила када је отац умро. Тешко ми је , кад знам, шта се све десило мојим ближњима.

о.Гаврило - Да додам да се смрти треба сећати да се не би се грешило и да би се сећали вечности и да нисмо вечни на овој планети и да свему долази крај, али понекад и од нас самих зависи да ли ћемо, како и када тај пут ка небу у вечност наћи. Зато треба да се пазимо греха и да чувамо здравље, колико до нас стоји. Гледај ти себе и не брини за околину. Околини можеш највише помоћи примерним хришћанским владањем као добар верник Православне Цркве.

*** Море ме ти страхови од болести, од напуштања, од гатања, од свега ме некако страх. У дому се не осјећам угодно. Посматрам све друге домове и мислим како је њима лијепо, а опет осјећам и какав мир пружа манастир и Ви оче.

о.Гаврило - Како можеш да знаш да ли је њима лепо или није лепо. Сваки је за себе индивидуа као јединка или породица у целини и сваки мучи муку, која га тишти, а то се да видети по људским јадиковањима и ретко је неко задовољан са оним што има, поготово материјаним статусом и пролазним стварима. Праве вере ретко ко има и већином код многих вера је сачињена на темељу традиције, а усудио бих се да кажем да је и сујевере прилична присутно, и то не само код нас, него и у целом свету код разних народа било које вере и нације.

*** Молим се Пресветој Богородици за здравље моје породице и мене; моје мајке, сестре и дјевојке.
Ја сам највећи слабић међу њима. Мајка је болесна, али духом је јака, да је само видите. Сестра и дјевојка увијек су ведре, разборите и веселе.

о.Гаврило -Колико су у правој вери јаке и иду ли редовно у цркву, посте ли исповедају ли се и причешћују ли се као праве крштене душе?

*** Посте прву седмицу поста и причесте се,а не иду често у Цркву, али се моле. Мајка је узела да слави и Светог Василија Острошког за здравље породице.

о.Гаврило -Значи да су обредне или полувернице боље рећи, и донекле традиционалне, а не практичне и не праве вернице православне вере да испуне оно што је Црква прописала за своје чланове да испуњавају.

*** Добре су оне жене оче, моле се и вјерују у Бога. Раније су ишле чешће у цркву, сада мало рјеђе Много их волим и дивне су душе и много су добре и неискварене. Сестра је студент, а једно вријеме је чак и радила и студирала. Дјевојка је такође студент, али и ради. Мајка је због болести престала да ради и води бригу о домаћинству.

о.Гаврило -Не оспорава се њима и сличнима њихова доброта и исправност као ни испуњавање породичне обавезе. То је једно и везано је за једну или две димензије живота, а овде је била реч о црквеном духовном начину живљења тј. још једној димензији, и о пуноћи верског живота која је битна у разрешавању горе поменутих проблема.

*** Оче Гаврило, оснажите ме у мојој вјери и благословите. Код куће имам икону Пресвете Богородице Лепавинске, коју сам у донио из манастира и коју сте освештали.

о.Гаврило -Бог те благословио. АМИН.

*** Хвала, оче. Амин.



На дан Св. апостола Јакова 2009. год.