АЛЕКСАНДРА: - Помаже Бог, оче Гаврило, благословите! Молим Вас, помозите ми, желим да ојачам у вери. Запажам велику ману код себе, а да је то мана схватила сам тек кад сам Ваше одговоре на питања верујућих прочитала. Наиме, мени је тешко да схватим да треба да волим све људе, па чак и оне који мене сигурно не воле. Мислим, наравно, на хришћанску љубав. Ја видим како Ви, оче, волите све људе, са свима се лепо опходите, свима помажете, све саслушате, за све се молите. А ја сам ту врло слаба&њ8230; Тешко ми пада да стекнем љубав и за лоше људе. Не знам како је Христос издржао све клевете, ударце, шамаре и на крају распеће од људи који су Му наносили само муку, а Он их је само волео?

ОТАЦ ГАВРИЛО: - Ми морамо да ревнујемо и да се трудимо у испуњавању заповести Божијих. А највећа од свих заповести је Христова заповест о љубави. Све људе морамо волети и поштовати ма које вере, нације или боје коже били. Сваки човек носи у себи лик Божији, сваки је створен &њ8222;по образу и подобију Божијем&њ8221;. Ни једно дете није зачето без благовољења Божијег, нема ни једнога које није обухваћено Његовим промислом. Зато је убиство у утроби мајчиној тако тежак грех. Ми као хришћани морамо да волимо све људе. Господ то од нас тражи. Волети све људе и никога не осуђивати је велика врлина. Никога не осуђуј. Бог је Љубав, а ми смо Његова деца. Деца треба да следе свог Оца Небеског.

АЛЕКСАНДРА: - Опростите, оче, да ли сте Ви одрасли у верујућој породици? Моја породица тек сада улази у веру. До сада су је поштовали само као традицију, а сада су се моји родитељи венчали у цркви и полако почели да посте. Даће Бог да и ја мало ојачам у вери па и њима да помогнем, за спасење свих нас. Хвала Вам, оче, што се молите за нас, тешко бих без ваших молитава!

ОТАЦ ГАВРИЛО: - Рођен сам у породици у којој су по очевој линији били пасивни верници, како ја кажем &њ8211; обредни. У цркву нису ишли, али су славили славу, крштавали децу, свештеника примали да освешта кућу светом водицом (у време Васкрсног поста и пред Крсну славу), а позивали су га тек кад се у породици неко упокоји. Међутим, мене су црквено појање и литургија од најранијег детињства привлачили. У породици моје мајке се побожно живело, зато сам веома често одлазио њиховој кући, која није била далеко од наше. Мој отац ми то нимало није бранио. Деда је једну собу одредио за свакодневну молитву свих укућана. У соби је била славска икона са кандилом, икона Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице. На једном сточићу је стајало Јеванђеље, молитвеник и крст. Сваке вечери су се читале вечерње молитве, као што је Црква прописала, па би се ишло на спавање, а након устајања и умивања сви би укућани стали на јутарњу молитву. Обично је молитве читао ујак Драган, и данас је још жив. Он је у мени посадио клицу вере. Још као дечак сам волео један диван обичај, који је код нас заправо прерастао у правило, баш као у манастиру. Наиме, када се кућа окади први деда прилази икони и целива је, затим ујак и тако сви редом. Знао се ред, прво мушкарци па жене, и то по старешинству. Када се молитвено правило заврши, поново прво деда уз Исусову молитву и захвалност Господу целива иконе, затим ујак целива иконе и онда прилази деди и љуби га у руку уз речи: &њ8222;Срећна наша молитва&њ8221;, а деда каже: &њ8222;Нека буде!&њ8221; И онда сви ми редом, бака, ујна, деца, целивамо икону и љубимо деду и ујака у руку. Онда сви одлазимо на спавање, или ако је била јутарња молитва, на свој посао. У цркву се редовно ишло, сваке недеље и празника обавезно је по неко из куће ишао на службу. Црква је била у Кучеву, посвећена Вазнесењу Господњем, до ње се из нашег села пешачило око сат и по времена. Исповедали смо се, причешћивали, постили све постове, обавезно среду и петак. Недељом после Свете Литургије увек се одлазило по договору у неку побожну породицу. То се унапред одређивало. Ту је најстарији члан те хришћанске заједнице читао Јеванђеље, псалме, Дела апостолска, разне молитве, певале су се духовне песме и спремала трпеза, додуше веома скромна. Остајало се ту три-четири сата. Понекад би се састајали и у вечерњим часовима. Уствари, тако би требало да живи свака православна породица.

Други мајчин брат се звао Серафим, а то име је добио од кума. У нашем крају је обичај да кад се кумство прекине (обично због смрти кума), треба изаћи на пут и за кума узети првог човека који наиђе. Тако је деда изашао, срео једног човека, који је прихватио кумство и детету дао име Серафим. Мој ујак Серафим је мени у свему био узор. Кад је био млад, чувао је овце и свуда по буквама цртао крстиће и цркве. Тако сам и ја радио у највећој тајности. Чувајући овце такође сам свуда по буквама цртао крстиће и манастире. Имао сам своју тајну да желим да одем у манастир и никоме је нисам откривао. Никоме ништа нисам причао, а онда у пролеће крајем априла отишао сам у манастир Тумане. Ту сам био кратко време и након тога сам прешао у манастир Рајиновац код Београда.

Мој ујак је касније био замонашен, монашко му је име било Пахомије. Мајчина сестра била је монахиња, Ефросинија, мој брат од ујака је свештеник, а његов син тренутно учи богословију. Тако сам и ја, Богу хвала, изабрао монашки пут од своје шеснаесте године и већ пуних 47 година служим Господу, сада у чину Архимандрита као настојатељ манастира Лепавине.