Оче Гаврило, благословите!

Сестра Танкосава: &њ8222;Опште је познато да свака криза у свету па и у свакој држави, доноси најезду секти. Како сте се Ви у ратном окружењу на тим трусним подручјима борили за очување Православља па и хришћанства уопште?

Отац Гаврило: &њ8222;Када сам видео да је у народу завладао велики страх, почеле су разне болести, нездравље. Знао сам да те душевне болести морамо да лечимо, ми, духовници са својим свештеницима. Да, да, тада су се појавиле многе секте, да се тобож&њ8217; &њ8222;надју људима у невољи&њ8220;. Увидео сам велику опасност од њиховог присуства на тим просторима. Иако сам био велики противник уводјења компјутера у манастир, по препоруци и благослову Његовог Високопреосвештенства Митрополита Господина Јована, купили смо компјутер и убрзо почели да штампамо духовне листиће, а касније и часопис &њ8222;Пут Истина и Живот&њ8220;, са веома пажљиво бираним душекорисним темама. Тада бих сакупио тог материјала и замолио да ме неко одвезе до села. Онда бих ишао пешке од куће до куће, посећивао породице, разговарао са људима, остављао им духовне листиће, а касније часописе, који су им, верујте, много значили. Чували су их као светиње по кућама, читали, и духовно ојачавали. Имали су осећај да их неко чува, да се моли за њих, да нису сами.

Сестра Танкосава: &њ8222;Оче, да ли су те секте биле упорне у свом поимању вере ?&њ8220;

Отац Гаврило: &њ8222;Да, да...и они су желели да их људи прихвате. Понекад бих се и сам срео са Јеховиним сведоцима у селу. То су, на жалост, залутали млади људи, убедљиви су, упорни. Они су радили свој посао, а ја свој. Никада се нисмо сукобљавали. Они су остављали људима гомиле материјала, убедјивали их како су остављени од свих, само се тобож&њ8217; они брину за њих. То је била њихова мисија, јер, лако је било манипулисати људима у тим смутним временим.
Морало се брзо реаговати. То је ипак била наша њива, наше стадо. Ако ми спавамо, наравно да ће ту нашу њиву други жњети. Нису нама секте криве, јер док ми дремамо, они раде. А када нам је Господ дао да будемо пастири Њиве Његове, морамо да чувамо своју њиву, своје стадо. И ја бих долазио код тих домаћина, попричао са њима, храбрио их, молио их да се више моле, да се Богу обраћају, да без Господа у срцу нема живота. Радо су ме примали. Много им је значило када им додјем. Радовали су се као да им је дошао родитељ у кућу. Након тога су ове секте нестајале, просто ту више нису имали места, а и домаћини су их одбијали и говорили &њ8211; &њ8222;Имамо ми наш манастир и нашег оца Гаврила...Нисмо ми сами&њ8220;. Зато смо стално морали да будемо уз народ&њ8220;.

Сестра Танкосава: &њ8222;Оче, па Ви сте били на правој линији фронта Православног хришћанства! Како се имали снаге за све то?&њ8220;

Отац Гаврило: &њ8222;Молио сам се Пресветој Богородици да нас сачува, молио сам се Господу да ми да снаге да помогнем уплашеним људима. Њима је било још теже. Ја сам знао да се ништа не може упоредити са нашом православном хришћанском вером и да главу можемо изгубити, али веру никако. Ако нестане вере, ни народа више неће бити. Далазили су у манастир и неправославни. Са свима смо лепо поразговарали и помагали им, читали молитве. Много је исцељења било по милости Пресвете Богородице Лепавинске.

Важно је напоменути да је Његово Преосвештенство Митрополит Господин Јован потпуно подржавао тај наш мисионарски рад, просто нас је наговорио да купимо рачунар и стално просто пророчки подвлачио колико је компјутер важан за мисионарење, за брзу инфомацију, за брзу реакцију, и то нам је много значило. Тако је и било, све смо радили по благослову Његовог Преосвештенства Господина Јована и уродло је великим плодовима. Сада имамо око 1000 посетилаца дневно на нашем сајту. Захваљујући тој брзој техници ми смо штампали доста мисионарског материјала и достављали како нашим парохијанима, тако и широм других епархија.

Сестра Танкосава: Хвала Вам, оче, за Ваш прегалачки рад, одбрану и очување вере наше Православне

Отац Гаврило: Богу хвала!
23.10.2008.