***  Pomaže Bog, oče Gavrilo, blagoslovite! Pročitala sam tako puno tekstova o Vama i manastiru Lepavini, i mnogo sam se zainteresovala gdje se taj manastir nalazi, a onda sam se beskrajno obradovala kada sam pronašla sajt Vašeg manastira na kome se mogu naći svi brojevi časopisa koje priređujete, sa svim onim tekstovima,   koji ovakve kao što sam ja podsjete koliko je čovjek mali i ništavan, a koliko je milost Božija velika.

Oprostite što pišem ovo ovako kasno, ali se nadam da  ćete ovu poruku pročitati onda kada budete imali vremena. Znam da su Vaše obaveze mnogobrojne. Pogledala sam neke brojeve časopisa Put Istina i Život kao i video zapise na sajtu manastira Lepavine, koji skoro svakodnevno posjećujem otkako sam ga pronašla. Plakala sam,  a da ni sama ne znam zašto, čitajući ispovijesti ljudi o posjeti manastiru i o samom susretu sa Vama, oče. Osjećam se tako ništavnom u odnosu na Vas i sve te ljude, jer  sam već duži period ophrvana brigama i kao da nemam snage za molitvu.

Imam 32 godine i, iako sam veliki borac, po prvi put u životu osjećam da nemam snage da idem dalje. Oče, bojim se da ne pogriješim prema svom ocu, koji me teškom mukom školovao i izveo na put. Već osam godina pokušavam oca da spasim od alkoholizma, a on tone sve dublje, i već nekoliko puta je bio na ivici života. Jednostavno, on nije svjestan svojih postupaka. Ljuti se ako mu nešto kažem, prijeti, a porodica nema nikakvog napretka. Iako sam sve svoje vrijeme posvetila njima, nisam uspjela da pomognem ni sebi, ni roditeljima, niti bratu i sestri. Bojim se, oče, ako ga pustim da i dalje propada, moja duša nikada neće imati mira, ako mu se nešto desi. Stalno me proganja taj osjećaj krivice što ne mogu da mu pomognem više, i finansijski i u svakom drugom pogledu. I, ovako  misleći na njih zaboravila sam na samu sebe i svoj život.

Nisam zasnovala porodicu, koju sam toliko željela, jer je ona za mene nešto posebno, temelj svega. Ne mogu da prihvatim da uprkos svemu, moj otac  za mene kaže sve najgore. Onda ljudi to prepričavaju, iako dobro znaju da to nije istina. Ja se onda pravdam i nemam mira zbog toga. Fakultet sam završila kao jedan od najboljih studenata, uprkos svim nedaćama. Išla sam na predavanja vrlo često pješice i po nekoliko sati, počela sam i da radim, a onda moj život kao da je stao. I, sve je samo patnja na svim mojim putevima. Što god počnem da radim, ne ide, kud god krenem, ne stignem, iako se toliko trudim.Voljela bih da  svojim postupcima obradujem svoje bližnje, ali ne uspijevam ništa dobro da uradim. Svim svojim bićem volim da idem u crkvu, pa sam išla  i u  manastire Ostrog, Pivu, Dajbabe,  a evo, sada osjećam  da nemam snage ni za molitvu. Razgovarala sam i sa našim sveštenikom. On je  prošle godine čitao molitvu za ozdravljenje mome ocu, trudio se da nam pomogne. Oče, kako da nađem izlaz? Pomenite i mene grešnu u svojim molitvama i  ne zamjerite mi, molim Vas, posebno ako smatrate da nije trebalo na ovaj način da Vas uznemiravam.

                                                                                                                                                O. O.Gavrilo - Bog pomogao!Bog blagoslovio! Pročitao sam ovo što si napisala. Teško je to sve nositi, ali Gospod nikada ne daje veći teret nego što imamo snage da ga ponesemo, niti onoliko breme, koje mi na svojim plećima ne možemo da nosimo. Međutim, mi treba da budemo istrajni i da strpljivo nosimo krst koji nam je dat. Oni koji su svojim duhovnim slabostima nemoćni, treba da se naoružaju trpljenjem i da taj teret nose i da se trude da svojim primerom pokažu da mogu da se vrate sa pogrešnog puta na koji su skrenuli u svom neznanju.  Ne treba očajavati, jer uvek ima nade za spasenje i da se prevaziđu  iskušenja u koje zapadnemo. A ako uspemo u tome,  i pronađemo i svojim bližnjima put iz tame ka svetlosti, Gospod će nas nagraditi za trud oko spasenja brata svoga, jer smo priveli jednu zalutalu ovcu Ocu Nebekom.

***  Hvala Vam, oče Gavrilo, Vaše mi riječi mnogo znače. Ali ono što me plaši jeste to što ponekad u trenutku ne znam šta je dobro, i tada se bojim da ne pogriješim i  uradim nešto čime bih  uvrijedila  svoje roditelje. Stalno mi je na umu priča moje koleginice, koja  nije govorila sa svojim ocem  zbog njegove preljube. On je iznenada umro, a ona nije stigla da mu oprosti. Vrijeme joj je zaliječilo rane, ali ona i danas žali za tim, i ja vidim da joj je teško da živi sa tim teretom.

O. Gavrilo - Samo se ti moli Bogu za svoje roditelje.

***  Oče, posle Vaših pouka i moja duša je spokojnija. Pred očima mi lebdi misao "Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe". Trudim se da se posta pridržavam u  njegovom pravom smislu, te da oplemenim svoj život i iz njega izbacim svu moralnu prljavštinu. Hvala Vam za tračak svjetlosti na mojim stranputicama. Hvala Vam mnogo, oče, želim Vam dobro zdravlje. Blagoslovite!

O. Gavrilo - Bog blagoslovio! Spokojnu noć i miran i lep san ti želim.