*** Pomaže Bog oče Gavrilo i blagoslovite! Nedavno sam bio u Manastiru Lepavina sa djevojkom, mamom i tetkom.  Jako sam nesrećan, tužan i potišten. Osjećam preveliki strah koji prelazi u traumu. Nisam to ja! Osjećam se izgubljeno.  Strah je taj na granici razuma. Preveliki je. Problemi su počeli prije oko 10 godina poslije očeve smrti. U manastiru nedavno kad sam bio, bio sam tako smiren slušajući Liturgiju i gledajući Vas, gledajući Ikonu Presvete Majke Božije Lepavinske, gledajući Ikone, gledajući svoje bližnje. Bojim se toga da ću napustiti svoje bližnje i da će oni mene napustiti. Kroz tih 10 godina svakojakih  još sam puno strahova osjećao. Bojim se od bolesti, od smrti, od osjećaja napuštenosti, od ljudi, od zla, od gatanja.  Molim se Bogu još od malih nogu,  od osnovne škole.  Lakše se osjećam dok ovo pišem.  U ovih 10 godina sam postao i previše sujevjeran.  Vjerujem svačemu iako sam to odbacivao kada sam bio "normalniji". Valjda je to posljedica trauma i strahova koje osjećam.  Kroz svašta čovjek prođe, svašta čuje pa kad sam još i tako strašljiv,  strah se samo uveliča.  Kao posljedica tu dolaze i ružni snovi i sujevjerje opet.  U misli mi dolaze stvari, riječi, mjesta, ljudi, snovi i sve ono od čega se bojim.  Ne mogu da se otrgnem. Molim se Gospodu Isusu Hristu, Majci Božijoj, Svetiteljima. Molitva je ispunjena strahom.
 
o.Gavrilo - Bog blagoslovi brate. Koliko je tebi godina ?

*** 27.
 
o.Gavrilo - Koliko ti napisa ovde, to je kao da si živeo dva života. Gde ti sve  nakupi te probleme, koji te  toliko muče u tvojim godinama.
 
*** Mislim da su počeli kada mi je otac umro.
 
o.Gavrilo - U ovim tvojim godinama treba da se raduješ životu i da stvaraš ono za šta si rođen i zašto si došao na ovaj svet.
 
*** I ja tako mislim oče i zato sam i još više tužan.
 
o.Gavrilo - Koliko godina ima od kada ti se otac upokojio?
 
*** Upokojio se 2000.
 
o.Gavrilo -  Kakvo obrazovanje imaš i šta radiš i čime se zanimaš?
 
*** Inžinjer sam elektrotehnike, bavim se telekomunikacijama.
 
o.Gavrilo -Raduj se svome poslu. Jesi li verujući i ideš li redovno u crkvu nedeljom i praznicima i postiš li, ispovedaš li se i pričešćuješ li se redovno?
 
*** Išao sam u Crkvu ranije malo češće, a sada malo rjeđe, a postim prve sedmice posta,  pa se pričestim. Lijepo mi je u Crkvi, ali čim izađem počnu strahovi opet polako.

o.Gavrilo - Trudi se da budeš dobar vernik i redovno odlazi u crkvu na bogosluženja i strah će nestati polako.
 
*** Osjećam veliko olakšanje dok pišem sa Vama, a dvoumio sam se da li da počnem pisati.
 
o.Gavrilo -Sad si se oslobodio i piši, i pitaj slobodno sve što ti nije jasno u vezi s načinom duhovnog življenja.
 
*** Ovaj strah me natjerao da pišem. Imam bojazan od bolesti i smrti, razdvajanja od bližnjih još od dana kada je otac preminuo.
 
o.Gavrilo -Samo piši o svemu što te muči. Potrebno je to nekome reći,  jer kad se to negativno skuplja unutar čoveka nastaje duhovna težina.
 
*** Još i u ratu sam sam svašta gledao na televiziji,  pa i od toga osećam strah. Možda strah "vučem i od tada".
 
o.Gavrilo -Polako će to nestati, a ti samo budi uporan u molitvi i postu i redovnije odlazi u crkvu.
 
***  Poistovjećujem se često sa pokojnima i bolestima, pa stalno osjećam i tjelesne tegobe. Kada je otac umro, ja sam počeo da osjećam žiganja i peckanja na lijevoj strani grudnog koša (otac je umro od srčanog obolenja) i toliko sam se povukao u sebe i nikom nisam pričao o tome. Majka je primijetila da nešto sa mnom nije u redu i stalno me ispitivala sta me muči, a ja sam stalno negirao to skupljajući u sebe sve. Na poslijetku nisam više mogao da izdržim i kažem joj šta je. Ona mi toplim glasom kaže:“ Sine, nije to ništa, opteretio si se, opusti se i živi. „  Poslušam je i bi mi lakše. Sutradan odem u školu i sva žiganja i sva patnja nestanu kao rukom odnešeni. Ne mogu sada opširno opisivati kako sam se zatvarao u sebe i kroz šta sam prolazio, ali je bilo strašno. Sve te dane sam mislio na srce i oboljenja, kako je baš tako to stvoreno da mora postojati takav organ koji kucka i koji tjera krv i tako čovjek živi, svakakve misli su prolazile kroz glavu. To je bilo negdje  mjesec dana poslije očeve smrti. Poslije toga sam bio dobro, ali pola godine kasnije na raspustu počne me nešto gušiti u grudima i ubrzano srce lupati. Ovaj put sam se još gore osjećao, strah se pojačao, a ja se još više povukao u sebe. Paralisao sam se od straha. Tada sam čitao knjigu u kojoj se kaže da treba pozitivno misliti. Mislim ja pozitivno, ali strah je jači. Majka opet primijeti da sa mnom nije nešto u redu. Ja sam to stalno poricao i na kraju priznam šta me muči. Odem ovaj put kod ljekara i stvarno nije ništa utvrdio, a tako me je mučilo i stiskalo neopisivo. Svoje bližnje nisam mogao ni da pogledam od straha, odmah bi mi suze došle. Iste godine mi se i majka razboli. Ne znam da li je previše oče i da li Vam oduzimam puno vremena?
 
o.Gavrilo -Nije ništa puno, samo da bude od duhovne koristi. Kako si ti odlučio da na ovaj virtuelni način mi se javiš i samnom stupiš u kontakt. Jesu li to nečije preporuke ili je samo kod tebe došlo onako instiktivno? Čini mi se da si se juče nekoliko puta javljao da te primim u kontakt , ali nisam mogao, jer sam bio sa drugima na vezi, a sinoć je bilo kasno.
 
***   Poslije nekih tegoba počnem po internetu ukucavati u pretraživaču o Svetom Nikoli, mojoj krsnoj slavi i slučajno mi nekim čudom "izađe" o Manastiru Lepavini i od tada puno čitam na stranici manastira o čudima, o Vama i braći monasima, o Hilandaru.  Nisam se juče javljao, nego danas prvi put.
 
o.Gavrilo -Prvi put i dobio si me. Radujem se tome i ovom našem virtuelnom susretu i upoznavanju na ovaj način. Kako se osećaš posle pročitanog sa sajta, osećaš li kakav duhovni mir i  slušaš li Radio Blagovesti od 22-23 h? Ako do sada nisi slušao, šaljem ti link:
http://www.manastir-lepavina.org/stranica.php?id=18
 
***DA. Osjećam mir, oče. Doduše veći mir sada osjećam  u direktnom dijalogu. Nisam slušao Radio Blagovesti do sada, jer nemam mogućnost kod kuće, skupa je dial-up veza. Inače da se vratim na ovaj moj problem s molitvom.  Ne znam šta da uradim povodom toga. Molitva mi je puna straha. U manastiru, kad sam bio kod Vas, bio sam tako smiren. Nije mi se izlazilo iz manastira. Ništa mi lijepo ne pada inače na pamet. Radujem se sad dopisivanju sa Vama. Oče Gavrilo, već osjećam olakšanje i mir sad, kad ste tu.  Inače muče me nervoza, strah, obuzetost, a sad više ne, jer osjećam takav mir s Vama.

o.Gavrilo -Nemoj da razmišljaš o tome. Kad god osetiš potrebu, tu sam.
 
*** Sve se bojim da će biti preopširno, ali bih još da Vam pišem o nekih problemima koji me muče.

o.Gavrilo -Samo piši, brate dragi, da izprazniš sve što ti se negativno nakupilo. Bićeš mirniji.

*** Napisao sam kako su ti pomenuti strahovi počeli od očeve smrti.
 
o.Gavrilo -Uvek mora da bude neko mesto ili vreme odakle je počelo.

*** Iste godine mi se i majka razbolila kada je otac umro. Teško mi je , kad znam, šta se sve desilo mojim bližnjima.
 
o.Gavrilo - Da dodam da se smrti treba sećati da se ne bi se grešilo i da bi se sećali večnosti i da nismo večni na ovoj planeti i da svemu dolazi kraj, ali ponekad i od nas samih zavisi da li ćemo, kako i kada taj put ka nebu u večnost naći. Zato treba da se pazimo greha i da čuvamo zdravlje, koliko do nas stoji. Gledaj ti sebe i ne brini za okolinu. Okolini možeš najviše pomoći primernim hrišćanskim vladanjem kao dobar vernik Pravoslavne Crkve.
 
*** More me ti strahovi od bolesti, od napuštanja, od gatanja, od svega me nekako strah. U domu se ne osjećam ugodno. Posmatram sve druge domove i mislim kako je njima lijepo, a opet osjećam i kakav mir pruža manastir i Vi oče.
 
o.Gavrilo - Kako možeš da znaš da li je njima lepo ili nije lepo.  Svaki je za sebe individua kao jedinka ili porodica u celini i svaki muči muku, koja ga tišti, a to se da videti po ljudskim jadikovanjima i retko je neko zadovoljan sa onim što ima, pogotovo materijanim statusom i prolaznim stvarima. Prave vere retko ko ima i većinom kod mnogih vera je sačinjena na temelju tradicije, a usudio bih se da kažem da je i sujevere prilična prisutno, i to ne samo kod nas, nego i u celom svetu kod raznih naroda bilo koje vere i nacije.
 
*** Molim se Presvetoj Bogorodici za zdravlje moje porodice i mene; moje majke, sestre i djevojke.
Ja sam najveći slabić među njima. Majka je bolesna, ali duhom je jaka, da je samo vidite. Sestra i djevojka uvijek su vedre, razborite i vesele.
 
o.Gavrilo -Koliko su u pravoj veri jake i idu li redovno u crkvu, poste li ispovedaju li se i pričešćuju li se kao  prave krštene duše?
 
***  Poste prvu sedmicu posta i pričeste se,a ne idu često u Crkvu, ali se mole. Majka je uzela da slavi i Svetog Vasilija Ostroškog za zdravlje porodice.
 
o.Gavrilo -Znači da su obredne ili poluvernice bolje reći, i donekle tradicionalne, a ne praktične i ne prave vernice pravoslavne vere da ispune ono što je Crkva propisala za svoje članove da ispunjavaju.
 
*** Dobre su one žene oče, mole se i vjeruju u Boga. Ranije su išle češće u crkvu, sada malo rjeđe Mnogo ih volim i divne su duše i mnogo su dobre i neiskvarene. Sestra je student, a jedno vrijeme je čak i radila i studirala. Djevojka je takođe student, ali i radi. Majka je zbog bolesti prestala da radi i vodi brigu o domaćinstvu.
 
o.Gavrilo -Ne osporava se njima i sličnima njihova dobrota i ispravnost kao ni ispunjavanje porodične obaveze. To je jedno i vezano je za jednu ili dve dimenzije života, a ovde je bila reč o crkvenom duhovnom načinu življenja tj. još jednoj dimenziji,  i o punoći  verskog života koja je bitna u razrešavanju gore pomenutih problema.
 
*** Oče Gavrilo, osnažite me u mojoj vjeri i blagoslovite. Kod kuće imam ikonu Presvete Bogorodice Lepavinske, koju sam u donio iz manastira i koju ste osveštali.
 
o.Gavrilo -Bog te blagoslovio. AMIN.

*** Hvala, oče. Amin.


 
Na dan Sv. apostola Jakova 2009. god.